КАРАКАЗАН БиХ - 37
Оно што нико за Крајину није учинио...
Врбаска бановина обухватала је највећи дио Босне са цијелом Крајином, имала је површину од 18.917 km² и 1,037.382 становника, по попису из 1931. (57,89 % православних, 24,13 % муслимана, 16,66 % католика и 1,32 % осталих).
Стварање Врбаске бановине имало је специфичну тежину из више разлога, а српски народ у овој области могао је бити задовољан, посебно што је Босанској крајини дата нека врста административног индивидуалитета, што је била интимна жеља многих српских јавних радника у Босанској Крајини. Анимозитет Бањалуке према Сарајеву и Херцеговини и жеља за самосталним иступањем, могао се осјетити и прије, још у Кочићево вријеме, али и послије уједињења. Та жеља коначно им се остварила 1929. године, а колика је она била можемо видјети по томе како су се неки од крајишких интелектуалаца касније срчано борили за опстанак Врбаске бановине и оправдавали значај њеног постојања.
Знајући за специфичан положај ове области, посебно у контексту српско-хрватских односа, краљ Александар се потрудио да у Бањалуку, као бана, пошаље Светислава Тису Милосављевића [1], ако не најспособнијег, а оно несумњиво, како ће се испоставити, једног од најенергичнијих и најуспјешнијих банова које је уопште имала Краљевина Југославија. Ово насупрот данас раширеног схватања да су из Београда у новоприпојене пределе слати само неспособни и корумпирани кадрови.
Област која је ушла у састав Врбаске бановине са центром у Бањалуци, била је најзабаченија и најнеприступачнија територија у динарском систему. Културном заостајању ове области подједнако су доприносили географски положај, конфигурација земљишта и историјске околности. Заузимала је средишњи положај у држави са површином од 20.937 km2 (8, 46% укупне територије). Пољоприв-редном производњом се бавило 88 % становништва а исти проценат свих посједа појединачно су имали површину мању од 5 ha, која није била довољна за живот. Привредну заосталост пратила је још већа културна заосталост. У Врбаској бановини било је само 27, 4% писменог становништва (мушкарци 40,1%, жене 14, 2%). Затворени свијет крајишког села био је притиснут разним недаћама. Смртност дјеце је износила 25, 8% а дојенчади 14, 19%, што значи 2-3 пута већа у Европи.
Дакле, сасвим супротно од лажне слике коју модерни аустрофилни историчари агресивно потурају о наводном великом цивилиза-торском напретку за време аустроуграске.
Први бан је у Бања Луку дошао на Митровдан, 8. новембра 1929. године возом, без икакве помпе и пратње. На перону бањалучке жељезничке станице, поред неколицине чиновника стајао је и један од првих људи тадашње општине – начелник Хамзага Хусеџиновић. Након обиласка града, бан је створио нимало завидну слику. Блато до кољена, неосвијетљене улице, недостатак стамбених објеката, неуређене зелене површине, гробље у средишту града… Много тога морало се „створити“ да би Бањалука постала достојна престоница Врбаске бановине. У граду влада мртвило које га, како рече, подсјећа „… на паланке у брдима , а не на град од 20.000 становника“. Бан Милосављевић је целој Крајини затекао веома тешку ситуацију – по свим критеријумима, Врбаска бановина је била најнеразвијенија од свих девет. Међутим, то га није поколебало. Милосављевић је био велики борац и визионар. Одмах је засукао рукаве и за кратко вријеме уз знатну државну финансијску помоћ постигао огромне искораке у развоју цијеле бановине, а посебно њене престонице – Бање Луке.
И опет ће аустрофили непристојно улепшавати слику аустро-угарског времена:
...Ни Први свјетски рат, па ни његов завршетак, нису довели до новог разарања градског ткива. Једина симболичка жртва у физичком простору била је окована дрвена статуа „Витеза у жељезу“, подигнута у част војног прегнућа Аустроугарске монархије испред Жељезничке станице, у првој слободној зими 1918. године спаљена у пећима градских кестенџија. Насљеђивањем већ формиране урбанистичке структуре са „потпуно одређеним комуникацијским и архитектонским акцентима“, уз минималну пренамјену преузетих јавних објеката и површина, нова југословенска власт није унијела радикалан дисконтинуитет у дотадашњем правцу урбанистичког развоја, али јесте том правцу дала нова усмјерења и сопствени печат. Након једне деценије овладавања стеченим стањем, град у ери Врбаске бановине (1929–1941) улази у нову градитељску фазу. [2]
Са свим проблемима, бан Милосављевић је планирао да се бори великом енергијом и предузимљивошћу, али и својим утицајем који је имао у Београду, а посебно код краља Александра. Већ 1930. године бан је, уз директну краљеву подршку, обезбиједио буџет од 73 милиона динара за своју бановину, а од тога је чак 45 милиона дотирала држава. Колико је то била значајна сума говори и податак да су свим осталим бановинама предвиђене дотације државе значајно смањене, а да је једино бан Милосављевић успио да одбрани предложени буџет, који је он сматрао минималним. Успоредбе ради, Зетска и Приморска бановина, које су такође биле неразвијене, добиле су свега по 12,5 милиона динара од државе (Зетска 12.500.000, а Приморска 12,760.000). Треба напоменути да је од ове суме бан Милосављевић највише средстава издвојио за Грађевинско одјељење банске управе (34.276.400), затим Пољопривредно (15,619.178), Просвјетно (7.819.732) и Одјељење за социјалну политику и народно здравље (6,049.124). Из овако пројектованог буџета могу се прилично јасно уочити намјере бана Милосављевића, то јест, којим аспектима унапређења и развоја Врбаске бановине он даје приоритет. Чињеница да је скоро 47% буџета бановине намијенио Грађевинском одјељењу, показује његову чврсту намјеру да подизањем монументалних грађевина, Бањалуку од заостале и запуштене касабе претвори у град препознатљиве културе, град пожељан за живот. Унапређење пољопривреде, просвјете те народног здравља били су даљи приоритети бана Милосављевића. Најамбициознији план који је осмислио бан Милосављевић било је подизање по 100 основних школа сваке године на простору бановине, тако да за пет година Врбаска бановина постигне минимум покривености мрежом основних школа. Већ прве године свог бановања Милосављевић је покренуо изградњу чак 127 школа, али се на крају овај план показао као нереалан, јер је до школске 1934/35 године у Врбаској бановини подигнуто нових 180 школа, што свакако није мали број, али није ни оно што су амбиције бана Милосављевића предвиђале. За само двије године бан је градњом нових школа успио да највећу раздаљину коју су дјеца морала прелазити до школе сведе на осам до десет километара, што је био огроман успјех у поређењу са ранијим периодом. Највише успјеха у остварењу својих планова Милосављевић је имао прве двије године свог управљања Врбаском бановином, али како је вријеме одмицало, а последице велике економске кризе све више се осјећале и у Краљевини Југославији, изостајале су и веће дотације државе. Већ наредне године бан је имао на располагању 15% мањи буџет у односу на претходну годину, а наредних година буџет се непрестано смањивао. Тако се десило да бановински буџет из 1934. године буде само 44,72% буџета из 1930. године, а на крају, пошто су подбацили сопствени бановински приходи, а и дотације државе биле смањене, испоставило се да бан Милосављевић има те године на располагању четири пута мањи буџет него 1930. године.
Не треба
заборавити да подизање школа није био једини рад бана Милосављевића на
народном просвјећивању. На примјер, основани су Народни универзитет (1930), Занатска школа (1931), Трговачка академија (1931/32), Домаћичка школа (1933). У периоду 1930-1932. године, банска
управа је
организовала чак 195 аналфабетских течајева са 6.850 полазника. Уложени су и знатни напори на побољшању
хигијенских и здравствених прилика, подигнут је и хигијенски дом у Бањој
Луци. Уложени су огромни напори у сузбијању распрострањеног ендемског сифилиса и других заразних болести.
За те двије године оспособљени за саобраћај сви државни путеви, те 1090 километара бановинских путева, док се на 135 километара и даље радило. На тврдим и проширеним путевима саграђене су стотине жељезних, армирано-бетонских и дрвених мостова, пропуста, подзида итд. Осим тога, за те двије године подигнуто је и неколико електричних централа, велики напор уложен је у поправљање пољопривреде, уместо дрвених ралица уведени су челични плугови, изведени су бројни хидротехнички радови. Подигнуто је тридесетак индустријских објеката. Поменутом ваља додати и оснивање удружења за туризам, Занатске и Трговачке коморе.
Велике успјехе бан Милосављевић је постигао на културном пољу, оснивањем Бановинског позоришта, Етнографског музеја, Народне библиотеке, али и другим бројним културним активностима, као што су ликовне изложбе, покретање Врбаских новина и листа за културу Књижевна Крајина и слично.
Међутим, од свих наведених успјеха бана Милосављевића на прво мјесто долази препород Бањалуке [3], који је за само неколико година постигао. Ангажујући познате и признате архитекте, умјетнике и градитеље, бан је успио да за само неколико година од дотадашњег оронулог центра Бањалуке направи монументално градско језгро. Обезбјеђујући средства од кредита Хипотекарне банке, бан је убрзо по доласку почео изградњу репрезентативних објеката Банске палате и Банског двора, те седам зграда са 50 станова за службенике банске управе. Истовремено је на простору старог и запуштеног турског гробља започео изградњу градског парка, а убрзо је започела и градња Градске општине. Истовремено, Бања Лука је почела да по први пут у својој историји добија модерне асфалтиране улице (30.000 квадратних метара), а нови зајам Хипотекарне банке омогућио је да већ 1931. године већина од 125 бањалучких улица буде освијетљена градском расвјетом. До 1934. године, Милосављевић је, изградњом потпуно новог хотела Палас и темељитим реновирањем старог хотела Босна, затим изградњом Дома краља Петра I Oслободиоца, зградом Хипотекарне банке, Соколског дома и Хигијенског завода, заокружио цјелину монументалног градског језгра и почео да га шири.
Током двије деценије постојања Краљевине СХС/Југославије, град је нарастао са неких 17 на близу 27 хиљада становника, од чега 6 хиљада само од посљедњег пописа 1931
Тако је дошло до драматичне промјене физиономије града. О томе несумњиво свједочи податак да је Бања Лука за непуних пет година бановања Тисе Милосављевића добила 510 нових зграда, чија је градња стајала преко 300 милиона динара. „Мењањем архитектонског изгледа, добијањем неколико модерних грађевина с лепом спољашњом декоративношћу, радом културних друштава и посленика културе, Бањалука је с баном Милосављевићем постајала град са сопственим културним миљеом и елементима који чине основу културног прогреса једног развијеног града.
Бан Милосављевић је највеће препреке у свом раду има од локалне националне и политичке опозиције. Морао
је да се бори и са лажним оптужбама противника тадашњег стања, посебно
са непријатељима те и такве Краљевине Југославије, од којих се својим
разорним радом највише истицао бањалучки бискуп Гарић и тадашњи министар
Никола Преко (Хрват). Бан Милосављевић је аргументовано оповргао све
оптужбе које су против њега стизале у београд, одбацујући их као лажне уз напомену да „само језуите могу да
оперишу са тако опипљивим лажима, које се у свако доба могу само за
неколико минута да оповргну.“ [4]
Са каквим се подривањем од самих Крајишника суочавао бан, свједоче и записи из тог времена према којима је Милосављевић у септембру исте године морао да се суочи са краљем лично и појасни наводе који су у Београд долазили о томе како „Тиса у Бањалуци гради двор већи од краљевог на Дедињу“. Александар Карађорђевић, међутим, није повјеровао у рекла-казала приче и поклонио је пуно повјерење бану који му се одужио тако што је зграда завршена у рекордном року.
Када је у питању српска интелектуална елита из Босне и Херцеговине, послије завођења шестојануарског режима, могу се запазити следеће специфичности: Један дио њих, посебно из редова ранијих радикала, предвођених др Миланом Сршкићем, активно је учествовао у припремању и спровођењу шестојануарског режима. За др Сршкића би се чак могло мирне душе устврдити да је био један од стубова тог режима. С друге стране примјетно је приближавање једног дијела бивших „Народоваца“ режиму и активно учешће у њему, што је карактеристично за Херцеговце, Васиља Грђића, Атанасија Шолу и још неке. И на крају, у Крајини, гдје је била и најјача традиција Земљорадничке странке, али и Самосталне демократске странке, запажа се најинтензивнија опозициона борба против шестојануарског режима, посебно послије оживљавања политичког живота и доношења Октроисаног устава. Њихова опозициона дјелатност, која је излазила из оквира разумне политичке борбе и граничила се са националном издајом, била је добро позната и краљу Александру. Једном приликом, јуна 1930. године, слушајући реферат бана Милосављевића о подземном непријатељском раду против државе, бискупа Гарића и Шарића и опозиционој дјелатности Бранка Чубриловића, Чедомира Кокановића и проте Душана Кецмановића, краљ Александар је рекао:
„Став највећег дела католичког свештенства, а нарочито тих које су окупили око себе Гарић и Шарић, познати непријатељи наше данашње државе, ни најмање ме не изненађује. Али, желео бих да знам: какви су то несретни Срби из Босанске Крајине, који се не радују подизању и њиховог ужег краја? Зар је њихова партијска заслепљеност достигла такве размере, да од ње губе не само здрав разум и љубав за своју ужу домовину, већ и свој национални осећај? Заиста нечувено и жалосно, али поучно; поучно је и за мене, нарочито за Вас, који радите у области, у којој има таквих изрода…“
Поразно изгледа чињеница да су се у опозиционој борби 1932. године у Босанској крајини нашли на истом послу до тада идеолошки непомирљиви противници. Тако су се, на примјер, на једном илегалном састанку нашли Чедо Кокановић, Коста Мајкић, бивши истакнути радикал и Виктор Гутић, непомирљиви хрватски екстремиста и касније, у Другом свјетском рату, познати усташки злочинац.
Марта мјесеца 1932. године у Босанској Крајини се појавио летак против бана Милосављевића, а састављач овог памфлета био је Чедомир Кокановић. Занимљиво да је Кокановића, као састављача овог памфлета, бану проказао Кокановићев партијски друг, др Бранко Чубриловић, уз то тврдећи да руководство бившег Савеза земљорадника не стоји иза тог летка. Занимљив је краљев коментар, који је дао на ову банову констатацију: „Не треба му веровати, јер ни та Чубриловић, ни њихов Пижон, нису ништа бољи. То су све сами ниткови и паразити на народном телу, које треба истребљивати.“
Први бан Врбаске бановине напустио је Бању Луку вечерњим возом 22. априла 1934. године, отишавши за Београд, на мјесто министра саобраћаја у Краљевској влади. Локалне власти су планирале да му организују свечани испраћај, али је он – онако скроман, какав је био – то одбио, а новац који је био предвиђен за трошкове тог испраћаја дат је (по његовој жељи) у хуманитарне сврхе. Приликом његовог одласка се, ипак, спонтано окупило око 10.000 Бањолучана, који су од Банског двора до Жељезничке станице (данашњег Музеја савремене умјетности) направили почасни шпалир. О том величанственом растанку писале су многе београдске, загребачке и бањолучке новине. Било је и суза.
Послије бановања, Светислав Тиса Милосављевић је још само једном посјетио Бању Луку – на Спасовдан, 18. маја 1939. године, када се одазвао позиву бањолучке православне црквене општине и дошао да кумује величанственом Саборном храму за чије подизање је, такође, имао непроцјењиве заслуге. Тада се у Бањој Луци окупило око 20.000 грађана, који су били одушевљени што су поново имали прилику да виде свог драгог бана. Била је то симболична круна љубави, разумијевања и сарадње града који је предодређен да у своме имену носи бана и човјека, физички сићушног, али дјелом правог горостаса, који је за свега четири и по године проведене у том граду постао једна од најстаменијих и најсвјетлијих фигура његове укупне прошлости.
Тиса је отишао, иза себе оставио један сасвим нови савремени град и у њему крајишке политичке партизане који роваре сигурни у победу свог роварења.
Па и данас, толико година након “периклијанског” доба изградње Бања Луке, остали су јал и роварење ка онима који су их дигли из блата.
... безброј пута одлазио у аудијенције код краља у Београд, молећи за сваки динар више него што је планирано, знајући да ће Крајишницима то бити од неизмјерне користи. Захваљујући овим аудијенцијама, које су неријетко биле узалудне,
...Период изградње Бањалуке трајао је до 22. априла 1934, када је Тиса, због сукоба с краљем, разријешен дужности бана и постављен за министра саобраћаја Краљевине Југославије.
- Наташа Телебак [5]
-----
[1] Светислав Тиса Милосављевић, биографски подаци
https://sr.wikipedia.org/sr-ec/
[2] Владан Вуклиш БАЊАЛУКА, ИСТОРИЈА ИЗМЕЂУ КАТАСТРОФА
[3] Жарко Марковић / Светислав Тиса Милосављевић – бан Врбаске бановине који је дао саградити Бански двор у Бањалуци
https://p-portal.net/svetislav-tisa-milosavljevic-ban-vrbaske-banovine-koji-je-dao-sagraditi-banski-dvor-u-banjaluci/
[4] Нападан је и најближи банов сарадник Др Васо Глушац, познат и по томе што је доказао да је Босна српска земља.
Васо Глушац, биографски подаци
http://srbiubih.com/izfguzfdtzdt/
[5] Наташа Телебак - ЗНАМЕНИТЕ ЛИЧНОСТИ БАЊАЛУКЕ Светислав Милосављевић, први бан и највећи градитељ
https://srpskainfo.com/znamenite-licnosti-banjaluke-svetislav-milosavljevic-prvi-ban-i-najveci-graditelj/
Коментари
Постави коментар