ХРВАТСКО УМЦИГЛОВАЊЕ СРБИЈЕ - 36

Дан када је Мачек свечано подерао свој лајбек

    Лěпа наша домовино,
    Ој јуначка земљо мила,
    Старе славе дěдовино,
    Да би вазда честна била!

- Антун Михановић
"Хорватска домовина"

У усташким акцијама за преузимање власти у Хрватској и на просторима Босне и Херцеговине тијеком травња 1941. главну улогу је преузела Заштита, како у главном граду Загребу тако и на осталом подручју. Спроводећи смјернице водства ХСС и др. Мачека из прогласа на радију од 10. травња 1941. о „сурадњи с новом влашћу“ и чувању „реда и мира“ она се, према Јелић-Бутић, од самог почетка појавила у служби усташа као њена прва оружана сила. То се у првом реду показало у разоружавању припадника југославенске војске, заузимању управних и државних зграда те војних команди. Славко Кватерник и његова усташка скупина управо су полагали највеће наде у могућност такве улоге Заштите, управо у складу с Мачековим смјерницама на споменутом радијском прогласу. Усташки је режим добио значајну подршку у изјави с проглашењем НДХ што ју је објавио предсједник ХСС Владко Мачек. Позвао је „сав хрватски народ да се новој власти покорава“, а присташе ХСС-а да „искрено сурађују с новом народном владом“.

О атмосфери у Загребу свједочи очевидац тих догађаја, амерички конзул у Загребу  John James Меилy. У извјешћу које је написано 13. липња 1941. државном тајнику САД, ситуација се описује овим ријечима:

„У сриједу, деветога травња шире се гласине да је цијела Грађанска заштита Хрватске сељачке странке прешла на франковце. Српски официри који су још назочни у Загребу и вицебан, спремају се напустити град. Сљедећега дана, 10. травња, Грађанска заштита и Сељачка заштита отворено се изјашњавају да су склони франковцима. Око сати ујутро вицебан прима једнога од наших службеника вичући: "Ужас, потпуни ужас!" У подне, шеф кабинета бана информира нас како је готово с Југославијом, како ће Хрватска прогласити  своју независност и да ће се Хрватска сељачка странка нагодити с франковцима. Само неколико минута прије уласка првих њемачких војника у Загреб, генерал Кватерник, шеф франковаца, проглашава на радију, у име поглавника Анте Павелића, Независну Државу Хрватску (...). Око 16 сати тисуће грађана с одушевљењем поздрављају механизиране њемачке јединице. У исто вријеме мала скупина коју организирају франковци, или усташе, како они себе називају, а на чијем је челу усташки мајор Ћудина, студенти франковци, као и Грађанска заштита, заузимају јавне зграде, колодвор, радио-станицу, а да притом не наилазе на отпор. Ево, на тај се начин Хрватска одцијепила без пролијевања крви (само је један полицајац убијен) од југославенске државе.“

Како је пак Мачека видела каснија комунистичка историографија, и, несвесно, колико је политичко понашање СДС било шизофрено, сликовито приказује прилог Саве Косановића, писца предговора мемоарима Светозара Прибићевића:

„ Др Владимир Мачек је стицајем прилика изнесен на површину у опозицији. Са једне стране наглом смрћу Стјепана Радића, а са друге нужношћу да Срби у опозицији покажу да су солидарни са Хрватима у борби против диктатуре и државног поретка. У току тих борби показало се безброј пута да Мачеку недостају атрибути политичког вође. Окупљање Хрвата у опозиционој борби око Мачека ишло је механички, инерцијом а прогресивнијих Срба (sic!) по нужди и по њиховој политичкој свести, јер алтернативе није било. Режим диктатуре својим безумним поступцима олакшавао је Мачеку одржавање без напора као вође Хрвата, а као вође опозиције по невољи. Тако је у Хрватској долазило већ у диктатури до превладавања франковачких и клерикалних елемената, који су се касније трагично стопили у усташтво, сасвим противно духу оригиналног Радићевог покрета - јасно антиклерикалног, словенског и у првом реду за јединство са Србима.(sic!) Тим елементима, којима је Мачек олакшавао пуни размах- кад му се приговарало за ово одговарао је: „Нека режим види да има радикалнијих од мене”- сметали су у првом реду Срби из Хрватске, па сви прогресивни, и нарочито сви југословенски оријентисани људи, јер су ублажавали оштрину и јер су чували идеју југословенске заједнице и олакшавали стварну везу са Србијом. Ти су били у најтежем положају и под диктатуром, и у Бановини Хрватској уочи рата, а постали прве жртве Павелићевог злочина. Спорост и неодлучност београдске опозиције олакшала је тај Мачеков развој. Али погрешке у Хрватској - уски шовинизам- олакшавале су неодлучнима да буду још неодлучнији, и режиму да то искоришћава. Мачек са своје стране самостално није никад учинио нешто што би олакшало југословенски положај. Чак ни 1935 или 1938, кад је био носилац опозиционе листе за целу државу. Увек је настојао да што јаче подвуче издвојен став хрватства, без разлике политичког опредељења- не само према српству, него и према Југославији. (више него значајан је пример како је Хрватски дневник 1936 објавио лепу депешу Николе Тесле, којом се 1936 захвалио Мачеку на поздраву: „ Поносим се мојим српским именом и хрватском домовином. Живела Југославија.” (Хрватски дневник је избрисао „ Живела Југославија.”)”

 

Оставштина Бановине Хрватске

Хрватско-амерички економиста и војни историчар Јозо Томашевић  тврди да су захваљујући посебном положају Бановине створени основи целокупне државне инфраструктуре НДХ, а што закључује из следећих података:

1. законодавна делатност је потпуно самостална;

2. бановински закон не узмиче пред државним;

3. потпуно аутономно правосуђе, од првостепених до апелационих и касационог суда;

4. над бановинским судовима нема више инстанце ван Бановине, ниједан писани чин краљевске власти из надлежности Бановине није пуноважан, нити се може извршити, ако га бан није премапотписао;

5. бан директно општи са краљем;

6. бановина има у административном и законодавном погледу надлежност над свим приходима на њеној територији (пуна финансијска самосталност);

7. стварање наоружаних одреда мачековаца (Грађанска и Сеоска заштита), који су били основ касније усташке жандармерије, итд.

Захваљујући споразуму и успостави аутономне Бановине Хрватске, ХСЗ је тијеком идуће двије године могао слободно дјеловати. Након напада сила Осовине на Југославију и проглашења хрватске државе 10. травња 1941., десно крило ХСС-а одмах је приступило усташама. ХСЗ се ставио на располагање новим властима чувајући јавне установе и разоружавајући јединице југославенске војске. То не изненађује ако се узме у обзир присутност њемачких окупацијских постројби које су пружале потпору усташама, као и подређеност нових власти Трећем Reichu. Послије ће Хрватска стража овако описати улогу ХСЗ-а у раздобљу непосредно након проглашења НДХ: “Хрватска сељачка и грађанска заштита, спремна и наоружана, била је посебно дјелатна и спремна помоћи [Усташком покрету]: разоружавала је српске војнике и заробљавала четнике, чувала је јавне зграде, цесте и мостове, као и војна и друга складишта, али и приватно власништво и животе Хрвата којима је пријетила српска освета. Она је уложила крајње напоре како би осигурала да пријатељске и савезничке војске имају што је мање могуће проблема и губитака у свом часном послу помагања успоставе Независне Државе Хрватске.”

Укратко, деловала је као свака "пета колона" у корист нациста. Но, почетком липња 1941. ХСЗ је разоружан и распуштен. Унаточ службеном распуштању поједине његове јединице наставиле су дјеловати у својим селима одржавајући везе с мјесним дужносницима ХСС-а.

Хрватска емиграција и поједини политичари сматрали су границе Бановине Хрватске у Босни и Херцеговини природним границама хрватске државе, јер је њима била обухваћена велика већина Хрвата у БиХ. Хрватски предсједник Фрањо Туђман често је оптуживан за слично размишљање. ТЗВ. “Међународни суд за подручје бивше Југославије у Ден Хагу” 2013. у првоступањској неправомоћној пресуди у предмету Прлић и остали утврдио је постојање удруженог злочиначког потхвата врха ХР Херцег-Босне и Републике Хрватске тијеком Рата у БиХ, којем је циљ био припојити Хрватској дијелове БиХ који су 1939. припали Бановини или створити етнички чист хрватски ентитет на том подручју. Сувремени хрватски устав 1990. укључио је успоставу Бановине Хрватске у изворишне основе, наводећи да је њоме обновљена хрватска државна самобитност у Краљевини Југославији.