КАРАКАЗАН БиХ - 36

Крајишки јал

„Са много тутња и галаме почеше се одроњавати дани, нед‌јеље и мјесеци послије ослобођења деветсто осамнаесте… Нико то тамо „код нас“, није називао ослобођењем, јер појмови „слобода“ и „ослобођење“ нису били ни познати међу сељаштвом под Грмечом. Нико није ни осећао потребу за ослобађањем. Чак ако би неко и са робије дошао, казали би „пуштен је на просту ногу“.

                                                              - Бранко Ћопић, "Бунар без воде"

Српски народ у Босанској крајини суштински је остао подељен и та подела је остала и до данас те се фигуративно говори о "ћосићев-цима"  (="првосрбима") и "ћопићевцима" (="другосрбима"). [1] И Добрица Ћосић и Бранко Ћопић су међутим Срби изгубљени у титоизму, те заправо у њима здравог српства не беше. Разлика је у томе што је Ћосић још сачувао у себи неке одблеске Косовског завета и осећаја за јединство српско, док код Ћопића не беше ничега до претераног крајишког кампанилистичког патриотизма, уз безосе-ћајност према Косову и другим српским  крајевима.

Крајишки ауторитети имају међутим о Крајишницима једну слику која је неумерено идеализована. Ми не знамо на основу чега су писали толике панагерике, но ипак понешто подастиремо, уз напомену да ћете тешко наћи неко друкчије виђење Крајишника о Крајишницима.

О крајишким Србима етнограф и антропогеограф Милан Карановић записао је 1934. године [2]:

„Код њих се огледа, у највећој мјери развијено, дубоко и истинско национално осећање у хармонији са осећањем социјалне правде и правичности, чак до трагичне мере. Обузети су сталном тежњом у томе на уштрб својих личних интереса и потреба; они су онај тип људи за који се рекне да „вазда исправљају криву Дрину“, тј. истерују вазда оно што се не даде и не може да исправи. Тих особина има и код других делова нашега народа, али су код босанског Крајишника јаче изражене, и код већег процента становништва. Они који су прошли кроз школе задржали су ону познату патријархалну честитост, стидљивост и пристојност друштвену; алтруисте су и прожети схватањима и погледима модерне просвећене демократије. Скромни су, готово стидљиви и снебивљиви у заузимању положаја. Код њих је у највећој мјери развијена одвратност према корупцији“.

Бранко Ћопић је важан зато што је први, на свој народни приповедачки начин, признао крајишку националну подељеност. Ми ту подељеност преносимо из визуре савременог новинара из аутошовинисиког дискурса, Момчила Ђорговића.

...У причи не случајно насловљеној „Бунар без воде“ Ћопић разбија велику мантру – да је српска војска 1918. ослободила на Балкану све што није била Србија, а пре свега поробљени српски народ, који је по данашњим београдским агитаторима и глорификаторима рата (прекомандованих из Хрватске и Босне чим су тамо почели ратни сукоби деведесетих) „стењао под окупатором“. У тој мантри најтачније је да је то овдашња истина, овдашња интерпретација. Већ сам српски народ, рецимо у Западној Босни, открива Ћопић, није прихватао ту „нашу истину о ослобођењу“.

Неке ту истине има, зацело тешко разумљиве, будући да се крајишки сељак само коју годину раније дизао на устанак јер  није могао подносити живот под бечким бакембардом. [3] Пошто и Ћопић и Ђорговић индолентно прећуткују велику буну тих истих крајишких сељака против Аустроугарске власти 1910.,[4] која је насилно угушена, не може се порећи њихова непоштена приврженост окупатору.

Ћопићева пројекција стања крајишке националне свести чини се да је у највећој мери тачна. Када су коначно добили своју државу, Крајишници нису испољавали велики ентузијазам за њеном одбраном. Ова подељеност и национална малокрвност показује се јасно у питању војном. После уједињења, Бањалука се налазила у надлежности II армијске области и била је седиште Врбаске дивизијске области. Убрзо након завршетка рата, априла 1919. је донета одлука да се спроведе регрутација младића у војску. Првих месеци важило је наређење да се у војску не регрутују припадници мађарске, румунске и немачке мањине са простора БиХ, али је касније наређено да се спроводи регрутација и несловенског дела становништва. Постојало је мноштво проблема око регрутације, одзив је често био слаб, а распрострањено је било и дезертерство, без обзира на националну и верску припадност. Неки војни референти су за новчани износ пуштали војне обвезнике.

Крајина је ушла у нову државу заробљена у својој заосталости неписмености, сиромаштву. Ваљало је добро засукати рукаве и ухватити се у коштац са бројним животним проблемима. Уз то, Бања Лука центар Босанске Крајине, убрзо постаје жариште  политичког и страначког живота ових крајева, гдје се води огорчена, али јалова борба свих вођа и страначких лидера, од Николе Пашића до Стјепана Радића.

На изборима за Уставотворну скупштину број гласача у бањалучком округу износио је 99.860 а на изборе је изашло 68.079 (68, 1%). Највећи број гласова освојила је Народна радикална странка (20.124), затим ЈМО (12.754), Савез тежака (11.161), Хрватска тежачка странка (8.752), Демократска странка (8.403) и КПЈ (3.143). Иако је Босанска Крајина сматрана радикалским упориштем, изборни резултат је показао да је она и врло јако упориште касније Земљорадничке странке. Бранко Чубриловић се касније позивао на кочићевску традицију Босанске Крајине сматрајући да су „комунисти доцније у извјесном смислу наставили полет гдје смо ми стали...“. У самом граду Бањалуци, Савез тежака је добио само 40 гласова.

Шта је био разлог неочекиваног успеха "тежака"? 

Приликом стварања Краљевине СХС у Босни и Херцеговини је било 113.103 кметске породице. Сељачко-кметско незадовољство није имало само социјални већ и национални вид, јер је од укупног броја феудалаца на Муслимане отпадало 91,15%.

Држава је мислила на сиромашног сељака. [5] Већ 6. јануара 1919. године донет је Манифест о укидању кметства, на основу кога је током 1919. и 1920. године аграрна реформа спроведена у оним подручјима земље гдје је аграрни-сељачки покрет био најснажнији, у какво је спадала и Босна и Херцеговина. Краљевина Југославија је за крајишког сељака одмах учинила оно што бечко "министарство финансија", поред заклетви својих и обећања, да учини за четрдесет година.

Према расположивим подацима, број корисника аграрне реформе у Краљевни СХС износио је 546.500 домаћинстава, од чега је више од 3/7 отпадало на Босну и Херцеговину. Око 100.000 кметских босанскохерцеговачких породица добило је у пуно власништво око 7 милиона дунума земље, док је Уредбом о поступању са беглучком земљом, сељацима припало 1,5 милиона дунума земље. Укупно гледано, многи бивши кметови, беглучани, колони и добровољци, већином српске националности, добили су земљу у трајно власништво. Та чињеница међутим неће знатно утицати на њихов однос према југословенској држави, династији и владајућем поретку. Ово зато јер аграрна реформа није извршена у духу радикалних сељачких захтјева. Тај захтев јасно изражава гледиште СДСБиХ /НАП: социјал-демократи, касније комунисти/:

» ... наше је мишљење да је аграрни проблем требао сам народ ријешити у тренутку распада аустро-угарске државе. Тада је он имао могућности, па је и требао, без икакве накнаде, раздијелити и у своје руке узети земљу која му припада, онако исто као што јело учинио сељак у Шумадији 1804. и 1815.«

Дакле, крајишки сељаци су тражили све и одмах, без питања државе, и ништа их дуго није задовољавало.

Страначке филијале у Бањалуци и Босанској Крајини у новој држави биле су предвођене посланицима из Босанског сабора и другим старим националним првацима. У вођству филијале Демократске странке нашли су се свештеник Душан Кецмановић, Шпиро Боцарић, др Стеван Мољевић, др Јово Зубовић и други. У Народној радикалној странци нашли су се кочићевац Коста Мајкић, Коста Димитријевић, др Ђорђе Букинац и др Тодор Лазаревић. Тежачку странку су предводили Никола Дивљан, Марко Гаковић, др Васиљ Поповић, Душан Бранковић, Чедомир Кокановић а по завршетку студија медицине у Прагу и др Бранко Чубриловић који је постао предводник Земљорадничке странке. Након што је организована ХРСС, предводили су је Маријан Пашалић, Антун Кунштек, Стјепан Комарица. Пејо Јозић, др Филип Чондрић и још неки. У вођству ЈМО су се истицали Хамзалија Ајановић, Џафербег Куленовић и Хасан Миљковић. Већина крајишких страначких вођа се одржала на том положају све до 1941. године.

Крајишницима су изгледа сви сметали. 

Тако је, на примјер, прота Вељко Гругуревић, радикалски посланик из Јајца, у буџетској расправи у Парламенту, фебруара 1924. године, између осталог, дотакао и ово питање:

„Господо посланици, код нас се не прави разлика између демократа и радикала, код нас се говори о Србији и каже се у Босни, Србијанци нас све потискују. Код нас се говори да се на истакнута места постављају само Србијанци, а о нашима да нико и не води бригу. Ја заиста не разумем зашто сте ви Србијанци дозволили да се каже: на положају великог жупана нема доле ни једног нашег сина из Босне и Херцеговине. Ми то и не тражимо, али тражимо то, да буде по који наш син чиновник у Србији, да се научи тамо и да нам онда дође натраг у Босну и Херцеговину, да би тако избацили из уста наших непријатеља тај адут... Уосталом, ово је потреба, то испремештање нашег чиновништва и ради јединствене управе у свим крајевима наше државе.“

Са каквим је визијама Савез земљорадника ушао у нову државу, сведочи приједлог устава Уставотворној скупштини који је поднио 14. фебруара 1921. године. Он се састоји од 139 чланова и подијељен је на три дијела: политички, привредни и здравствено-културни. Приједлог се углавном заснива на програму СЗ и полази од чињенице да у држави има више од 80% сељака те да, према томе, и у уставу тој чињеници треба посветити пуну пажњу. У првих шест чланова (опште одредбе) за назив државе предлаже се име >>Југословенска Држава Срба, Хрвата и Словенаца«. Сви Југословенски народи се третирају као »троимени народ српско-хрватско-словеначки<<. На челу државе је само формално краљ.

На Краљеву опаску да они њега практично искључују из државног живота, добио је одговор од карајишких новопечених  државо-твораца: "Височанство, ви ћете бити владалац по угледу на Енглеску, нећете улазити у партиско-политички метеж...". Практично, Земљорадници су одлучно захтевали да они који су их ослободили и створили им државу сада њима испоруче власт да они сад воде државу, мада до тада нису ни општином руководили, некмоли да су и мали појма шта је држава. [6]

Политика намјештања чиновника из Србије у Босни и Херцеговини сметала је и Савезу земљорадника, то јест, његовим првацима у Босни и Херцеговини и то до те мјере да је Бранко Чубриловић писао Пижону, фебруара 1924. године, и ово: „Мијењају нам се скоро сви срески начелници. Долазе Србијанци. Али ја спремам народ на отпор. Заказао сам у другу недељу збор у Челинцу, у трећу недељу збор у Лијевчу Пољу код Лакташа...“

Осим социјалне, међу босанскохерцеговачки радикалима у то вријеме је била присутна и регионална подвојеност. Већ смо видјели да херцеговачки радикали иступају супротно Сарајеву, али у томе може бити више одлучан социјални, а не регионални фактор. Међутим, у Босанској Крајини, гдје је још била јако присутна  традиција Кочићеве аграрне борбе, његов некадашњи партијски друг Коста Мајкић који предводи крајишке радикале, оштро иступа за права тежака, при томе показујући извјесну дозу већ познатог крајишког „сепаратизма“ или тачније „уклањање у страну и од радикалског Сарајева.“

Да је то била основа политичког дјеловања српске елите показује и писмо Бранка Чубриловића, једног од најистакнутијих првака земљорадничке странке у Босанској крајини, Јовану Јовановићу Пижону, који је 1923. године наводио као разлог зашто присталице радикала не прелазе у редове земљорадника „једино то што свет хоће мало да Србује. Иначе би сви нама“. У сваком случају један дио српске елите у Босни и Херцеговини у наредном периоду није уопште ни реаговао на угрожавање српских националних интереса, док је други дио, и то већином онај окупљен око Радикалне странке, стајао на дефанзивним позицијама.

Када је дошло до расцепа у Демократској странци за Прибићевића и Самосталну демократску странку опредијелиле су се неке најуглед-није личности из редова демократа у Босни и Херцеговини, као др Живко Њежић, Душан Кецмановић, Војислав Бесаровић, Милан Ћуковић и други. Још прије коначног цијепања странке, бањалучка Отаџбина је, приликом Давидовићевих преговора са ХРСС око стварања Опозиционог блока, писала „Радикали су једно зло. Радић је друго зло, а блок у којему би било 70 Радићевих посланика, могао би постати треће зло.“ У складу са тим, већ 5. априла 1924. године Отаџбина се јасно одредила да се приклања Прибићевићевој групи, образлажући то на следећи начин: „Да ће група уз Госп. Давидовића приступити Блоку – та се наша слутња обистинила и наша нада, јер је група око госп. Светозара Прибићевића парирала тај смијер и приступила у коалицију са радикалима и с њима узела најодрешитији став против Блока, јаче него икада, јер је данас Блок, уз помоћ демократа, најкаприциознији и најопаснији по нашу Државу и по Видовдански устав.“ Отаџбини је долазак Радићевих посланика у Београд, преко Земуна „на крајњој точки хрватске републике“, како су то саркастично писали, и то на позив Љубе Давидовића, имао „много сличности са прелазом Турака у Европу, на позив Палеолога.“ Коначно, 20. априла 1924. године одржана је у Бањој Луци конференција чланова Демократске странке, којом је руководио прота Кецмановић и која се изјаснила за приступање Прибићевићевом посланичком клубу. [7] У Главни одбор Самосталне демократске странке, изабран на првом конгресу странке децембра 1925. године, из Босне и Херцеговине су ушли: Др Владимир Ћоровић, Милан Ћуковић, Лазар Матић, Марко Гаковић, Душан Кецмановић и др Живко Њежић.

Само мало касније Прибићевић се приклонио Радићу а за њим, не трепнувши, Крајишници који су поредили Радићев долазак у Београд са турским уласком у Европу.

Слику могу употпунити реакције на атентат у Скупштини. Атентат Пунише Рачића у Скупштини 20. јуна 19028. изазвао је бес код Хрвата, док су  се Срби из крајишке политичке опорбе утркивали са Хрватима у изразима огорчења.

У неким мјестима, као, на примјер, у Фојници локални прваци ХСС уз свесрдну помоћ католичког свештенства покушавали су и поред забране да одрже јавне зборове, а све опомене жандармерије да су политичке манифестације под ведрим небом забрањене, могле су довести само до инцидената и сукоба, поготово што су учесници, између осталог, извикивали и пароле „Доље убице!“, „Доље Срби!“ и слично.

С друге стране, на комеморативном скупу у Бањој Луци истакнуто је да атентат „није дело српског народа, српских сељака – то је дјело господе, дјело једног ненародног крвавог режима.“ На комемо-рацији у дому хрватског друштва „Нада“, коме је присуствовало од 1500 до 2000 људи, говорио је и прота Душан Кецмановић, који је, осуђујући злочин величао Радића и Прибићевића, затим др Стеван Мољевић, који је „очитао целу историју Срба и Хрвата“, као и познати бањалучки сликар Шпиро Боцарић, који је наводно „ту историју образложио.“

Парадокс је и у томе што се атентат догодио нако што је хрватски заступник др. Иван Пернар викнуо је Рачићу и српским радикалима: “Опљачкали сте бегове!”. Та "пљачка" се односила на аграрну реформу којом је највећма земља додељена крајишким сељацима.

-----

[1] Момчило Ђорговић - Ћосићевци и ћопићевци
https://www.danas.rs/vesti/drustvo/cosicevci-i-copicevci/

[2] Исте године, историчар Васо Чубриловић примјетио је да су успомене на славну прошлост учиниле да крајишки Срби очувају своју...

„расну свежину, понос и свест о заједници с осталим деловима нашег народа. На први поглед изгледа чудновато, али је тачно, да је овај примитивни, полудивљи граничарски свет успео не само да сачува успомене на стару државу на туђем земљишту, далеко од старог средишта, него је шта више толико прожео и нови завичај старим традицијама да му је тешко доказати да то није некад било у немањићкој царевини“.

Слично запажање о менталитету човјека, Србина из Босанске Крајине, изнио је сликар и етнограф Спиридон Боцарић:

„Далеко од европске културе, он је сам зидао, духовно, свој државни, национални и друштвени култ, и своје принципе вадио из своје душе и крви. По природи и рођењу необуздан, у животу конзервативан, неповјерљив и надасве својеглав – није хтио да прима ишта страно, што би га могло да отуђи од његовог најчистијег и најнежнијег осјећаја и неког инстиктивног замаха, да не изгуби јасноћу и чистоту своје визије и изражаја. Тако је он, јаче од осталих, сачувао једрину своје душе, звучност језика и своје патријархалне обичаје, своју ношњу и орнамент – симболике и укуса“.

Неки носталгични Крајишници су сматрали да је "можда је најљепше стихове о Босанској Крајини оставио Исаија Митровић 1939. године":

„Врлетни крају, земљо бораца,
Великих мајки, славних отаца.
Земљо хајдука, земљо јунака,
И мученика и поштењака.
Земљо ковиља и смиља жута,
Крајино љута!
Висока чела, поносна крила,
Ти си заточник слободе била,
И увек нове давала жртве
Прије но старе опоја мртве.
Сталан си нишан свирепог прута,
Крајино љута!
Јунаштвом ти си вечно блистала,
Чојство си само свуда искала.
У звеци ланца у мору јада
Српству си била вера и нада!
Крвавог вазда недра и скута,
Крајино љута!“.

[3]  Фрања с његовим бакенбардима су, како нам сугерише Ћопић, означавали мир, спокојство и сигурност.

[4] 

„Показа се прије свега да је нова власт некако припроста, нашка, да све послове свршава искључиво на нашем језику, уз много вике, нетачности и грубе фамилијарности. Очекивало би се да ће се то више свид‌јети нашем човјеку са села, а оно, углавном, испаде баш обратно. Људима навиклим на аустроугарско господство, бирократски ред и неприступачност, нова се власт учини исувише посељачена и проста, без угледа, знања и господства...

Пожалићемо ми за Аустроугарском вајкале су се Подгрмечлије док су гледале како нови чиновници и жандарми пред биртијом испијају чокање заједно са сељацима, нема ту ни реда, ни строгоће, „никада ти свој није био добар господар“. и стварно, све је кренуло наниже, уз „бре“ и „море“ нових господара. Попустио је сваки запт: „изгубила се права граница између онога што се смије а што не смије… нови су гурали климаво и неуредно: клај-клај!“ Свет се окренуо наопачке. Сељаци су почели да одлазе у градски хотел да седају за сто и наручују пиће. „Већ сама она послијератна галама и велика прича на сваком кораку и из свачијих уста не допаде се много старијим људима. Био је то очигледан знак да је преврат све изокренуо и пореметио. Зна се добро чије је да говори и расправља, а остали – воду у уста, ћуткац, када те нико ништа и не пита“. 

[5] Приликом поделе земље ову су добили многи кметови, беглучари, колонисти и добровољци. Од укупног броја поседа 68% домаћинстава је имало поседе до 5ха, од чега половина мање од два. Сељак у Босни је користио најпримитивнија оруђа за рад. Суше, непогоде и неродне године су још више смањивале приносе, иначе неупоредиво мање у поређењу са развијенијим срединама (упола мањи него у Хрватској и Словенији а четири пута мањи него у Војводини). Уредбом од 21. јула 1919. одређено је уписивање власништва бивших кметова на кметским селиштима у земљишне књиге. Забрањено је потраживање хака за 1918. од бивших кметова. Уредбом из маја 1921. планирано је 255.000.000 динара на име одштете бившим власницима и то половина у готову, а остатак у државним облигацијама.

Планирана сума за откуп кметовске земље исплаћена је власницима до краја 1923. Откупљено је 68.000 кметовских селишта површине од 680.000 хектара.

Настојећи да помогне сељаштву из сиромашних и неразви-јених крајева које се борило у редовима српске и црногорске војске, а на другој страни да српским становништвом појача граничне  области у Војводини, на Косову и у Македонији, влада је  започела колонизацију ратних добровољаца бесплатно им додељујући парцеле од 3 до 5ха у знак „државног и народног  признања".

 

[6]  Њихова држава, као политичка заједница почива на начелу слободе и од тог начела морају полазити сви закони, као привредна заједница она се темељи на задружном начелу као једином начелу привредне правичности, а као културна заједница - на начелу развијања просвјете и културе у свим слојевима становништва. Државни језик је српскохрватски или словеначки. Даље се предлаже да се избори за народно представништво врше по занимањима; да се полиција стави под надлежност самоуправних тијела; да се служба у војсци реформише тако да она буде више народна школа, гдје ће бити обавезна не само војничка обука већ и морално здравствена, као и да се рок службе скрати на најмању потребну мјеру. Коначно, предлаже се да практично све, од здравства и школства до адвокатских услуга буде бесплатно доступно... Све укупно, понудили су гомилу неодговорних демагошких фантазија, неспроводљивих у стварности, али милих уху неписменог кмета.

[7]  У извјештају са конференције демократа у Бањој Луци 20. априла 1924. године, када је одлучено да се прикључе Прибићеви-ћевој фракцији, који је тада са Пашићем формирао Нацио-нални блок, Отаџбина писала да је прота Кецмановић том приликом истакао и то да...

„...ни наша заједница са радикалима није примљена са одушевљењем међу нашим присталицама, јер је позната ствар да су радикали нелојални савезници, велики партизани, који су својом хрђавом странчарском политиком  унијели корупцију у све редове нашега друштва и који су довели цијелу земљу у овако тешко и безизлазно стање. они су са Ст. Радићем водили преговоре, при изборима њега помагали, а нас прогонили... Када су својим лудовањем довели државу у тежак положај и парламентаризам свели на пијацу уцјењивања и давања концесија Немцима и Турцима, они вапију за помоћ код оних, које су тако тешко гонили и пред народом издајицама звали.“    

(Отаџбина, бр. 18, од 3. маја 1924. године.)