ХРВАТСКО УМЦИГЛОВАЊЕ СРБИЈЕ - 34

Касно, одвећ касно

-  Српски културни клуб -

Најозбиљнији покушај одбране српских националних права био је Српски културни клуб. Основан је у Београду поткрај 1936. године, а покретач је била интелектуална, политичка и господарска елита. Након успоставе Бановине Хрватске СКК се сврстао се у најжешће оспораватеље унутарњих политичких реформи започетих Споразумом Цветковић–Мачек. [1]

У време када су у Европи доминирале тоталитарне идеологије национал-социјализма, фашизма и комунизма, чији се утицај осећао и у државама са најстаријим традицијама правне државе и парламентаризма, Српски културни клуб се доследно залагао за вишестраначје, тј. парламентаризам и демократију. Практичну потврду доследности Српског културног клуба у заступању парламентаризма представља и широки круг чланова и сарадника различитих политичких опредељења, који су предавали на трибинама, објављивали своје текстове у Српском гласу или учествовали у раду месних одбора и пододбора у целој земљи.

Стварање Бановине Хрватске представљало је својеврсну психолошку прекретницу у свијести и оног дијела српске интелектуалне и политичке елите, која је до тада себе сматрала „највернијим тумачем интегралног југословенства.“ Међу њима су, када је у питању српска политичка елита из Босне и Херцеговине, били Никола Стојановић, Владимир Ћоровић и други. Управо они ће одиграти пресудну улогу у стварању Српског културног клуба. Не може се сасвим јасно одредити када је овај круг српских интелектуалца почео да мијења своја идеолошка усмјерења, јер је Српски културни клуб основан још 1936-7. године, али је сасвим извјесно да су српски интелектуалци из Босне и Херцеговине, посебно Стојановић и Ћоровић, имали једну од најзначајнијих улога у његовом стварању. Драгољуб Јовановић у својим успоменама чак тврди да је Никола Стојановић био главни фактор у оснивању Српског културног клуба. „Дуго смо Слободана Јовановића оптуживали за ту успешну, али не добру акцију, јер нисмо знали да је он био само фирма, да је мотор био Влада Ћоровић, а главни шеф Никола Стојановић.“ На другом мјесту Јовановић чак тврди да је Слободан Јовановић био само формални, а Никола Стојановић стварни предсједник СКК.

Од звучнијих имена српске интелектуалне елите из Босне и Херцеговине, осим Стојановића и Ћоровића, у СКК су се нашли и др Ристо Јеремић, љекар, Сретен Стојановић, вајар, Васо Чубриловић, тада доцент Универзитета у Београду, те Драгољуб Грчић, дугогодишњи предсједник културнога друштва „Просвјета“. За предсједника Друштва био је изабран Слободан Јовановић [2], за његове потпредсједнике одвјетници др. Никола Стојановић и Драгиша Васић, а за тајника свеучилишни професор др. Васа Чубриловић.

Да се нешто мијења у његовим ставовима могло се видјети и из брошуре Николе Стојановића под насловом Србија у југословенско уједињење која је објављена 1939. године, а у којој аутор, за разлику од својих ранијих текстова, посебно оних из двадесетих година, наглашава и хвали улогу Србије у стварању југословенске државе, али, надасве нема осуда на рачун Николе Пашића и српске владе као у његовим ранијим текстовима. Осим тога, по први пут Стојановић признаје утицаје коју су на његову генерацију вршили тадашњи бурни друштвено-политички процеси у Европи, а посебно „слом великих царевина“ и „слом владајућих класа“, који су неминовно морали оставити посљедице и на идеолошка усмјерења њега и његове генерације. Мада, као и више пута раније, Стојановић и овдје остаје недоречен, када говори какви су то све утицаји и одакле долазили на његову генерацију, што би можда значајно освијетлило и његову улогу у сукобу са српском владом и Николом Пашићем у процесу уједињења.

До 1939. године, дјелатност СКК није била запажена, али је споразум Цветковић – Мачек мобилисао њено чланство у одбрану српских националних интереса у Краљевини Југославији. Српска интелектуална елита коначно је схватила и прихватила да треба дефинисати српски национални простор у оквиру заједничке државе, а то је управо оно што су они упорно одбијали да признају још од уједињења 1918. године. Све до тог тренутка, српска пречанска елита је југословенским национализмом бранила Југославију од агресивног и све агресивнијег хрватског национализма. Тек са стварањем Бановине Хрватске, постало је јасно да се хрватском национализму могу супротставити само српским национализмом и омеђавањем српског националног простора на који су Хрвати све више и све агресивније пружали руке.

Главне замерке на Споразум СКК је изнео у неколико тачака:

(1) разбио државно јединство омогућујући стварање југославенских политичко-територијалних јединица на основи етничке већине; 

(2) дао превише политичке аутономије Хрватима;

(3) није успоредно са стварањем хрватске политичко-територијалне јединице предвидио могућност обликовања српске јединице;

(4) политички разјединио Србе;

(5) Србе у Бановини Хрватској довео у подређени положај према Хрватима; и

(6) да Споразум нису потписали прави представници српскога народа.

Дан после потписивања Споразума од 26. августа 1939, Српски културни клуб се бурно огласио, оспоравајући границе новостворене бановине Хрватске. Клуб је сматрао да политички представници Срба нису питани за мишљење. Одбио је да прихвати стварање Бановине Хрватске са областима са већинским српским становништвом, због сумње да је то први корак ка стварању Велике Хрватске:

Наше гледиште је јасно. Ми хоћемо споразум, али по одређеним принципима. Било етничким, било историјским, било привредно-географским. Али за цело подручје на ком живе Срби и Хрвати. Ми не мислимо никад оставити срезове са чисто српском већином у границама Хрватске, Далмације, Босне и Славоније, Бановини Хрватској. Тражећи ревизију такозваног споразума ми хоћемо да се и Србима из граница бивше Хрватске и Славоније даде пуно право да се слободно изјасне, да ли ће њихови срезови остати у Хрватској или ће се придружити својој српској јединици.

Стеван Мољевић, адвокат из Бањалуке, одржао је 30. јануара 1939. предавање о Врбаској бановини и објаснио да се хрватско питање не сме решавати отварањем српског питања. А управо до тога ће, по његовом мишљењу, доћи ако територије које насељавају Срби (Босанска Крајина, Банија, Кордун, Лика и северна Далмација) постану део хрватског ентитета.

Ја остављам на страну Хрвате - нисам позван да им дајем савете - али као Србин мислим да могу да кажем Србима ово. Ми Срби треба да разумемо да пред нама стоји двојак задатак. Имамо, прво, да бранимо српство. Кад се обележава хрватска етничка целина, онда се неминовно мора обележавати и српска етничка целина. Било би бесмислено тврдити да у овој држави само Хрвати имају националну свест, и да само они имају историју, докле Срби немају ни националне свести ни историје, него претстављају једну аморфну масу која се да месити како се хоће. Чим се отворило хрватско питање, отворило се и српско и Срби морају уједињеним снагама бранити оно што је њихово.

Међу Србима у Бановини Хрватској заступао је великосрпску идеологију и био је, уз друштво „Крајина“ и дио свећенства Српске православне цркве, главни носитељ протубановинскога и протуспоразумскога покрета уједињенога под крилатицом „Срби на окуп“. За разлику од осталих заступника те политике, СКК се није залагао за спас Краљевине Југославије, већ се, на темељу коригованог програма из 1939. године, отворено борио за стварање велике Србије на свим српским повијесним просторима, укључујући и дијелове Бановине Хрватске у којима су Срби чинили апсолутну већину у укупном становништву, те други дијелови анектирани од Бановине Хрватске који су из повијесних, геостратешких или господарских разлога (попут, примјерице, источне обале Јадранскога мора) требали припасти Великој Србији.

„Сазнало се да су се неки чланови странке уписали у чланство Српског културног клуба. Извршни одбор, према нашим обавештењима, заузео је становиште да је чланство у овом Клубу инкомпатибилно са чланством у Самостално-демократској странци. Према мишљењу извесних чланова Одбора у конкретном случају сукобљавају се две различите идеологије и опречни политички програми и назори, те не би било логично да неко истовремено буде и члан СДС и члан Српског културног клуба. Како дознајемо, одлучено је да се позову сви чланови СДС, који су добронамерно приступили Српском културном клубу, да одмах иступе из овог Клуба, уколико желе да и даље остану чланови СДС.”;

- Дан, 9. април и Време, 10. април 1940.

Мора се констатовати да је међу лидерима СКК (Стојановић, Чубриловић, Мољевић, Јевђевић...) био значајан број разочараних републиканаца и федералиста, који су својим ранијим радом допринели да до великог зла дође. 

Све је било касно, одвећ касно. Покрет "Срби на окуп!" имао би пуног смисла да је оживео петнаест година раније. У европским ратним условима, када је Југославија била опкољена фашистичким државама које су једва чекале неки повод да упадну и освете се за срамне поразе који су им нанети, а "савезници" на западу (из неразумљивих разлога) и Совјети на истоку, нису имали ништа благонаклонији став, Хрвати нису морали да чине никакве уступке. Били су у том времену најзаштићенији народ у Европи.

Године 1940. југословенска влада је израдила Пројекат успостављања српске територијалне јединице. Њим је било предвиђено уједињење Врбаске, Дринске, Дунавске, Моравске, Зетске и Вардарске бановине у један ентитет који би се звао “Српска земља” и чији би центар било Скопље. У њега је требало да уђу неки градови који су припали хрватском ентитету (Брчко, Травник, Фојница). Ово решење имало би смисла да је изведено истовремено са прихватањем Бановине Хрватске. Овако, био је то гест очите накнадне памети и покушај накнадне контроле штете. Међутим, реорганизацију Краљевине Југославије на федеративној и етничкој основи нагло је прекинуо Други светски рат.

-----

[1] Појавом Српског културног клуба, чији рад је од самог оснивања (1937) ометан државном опструкцијом,  Од проблема приликом регистрације до забране, чак дванаест бројева пре коначне забране издавања Српског гласа (13. јуна 1940). Вид. П. Симић, „Увод“, стр. 33

[2] Слободан Јовановић, биографски подаци
https://srpskaenciklopedija.org/doku.php?id=

За разлику од неких блиских пријатеља и сарадника, Слободан Јовановић се никада није заносио југословенском идејом. Пошто је имао у виду пре свега српске интересе, боље је разумевао и хрватске интересе од заступника југословенства и централизоване државне организације. О Јовановићевим гледиштима сведочи Нацрт устава уставне комисије (чији је био председник 1920)  критика других уставних нацрта и решења скупштинског уставног одбора (1921)  као и сугестије на нацрт државног преуређења групе загребачких интелектуалаца (1934–1937). Јовановић није био за конфедерацију, ни за федерацију, а ни за унитарну државу. Најближи му је био нацрт устава који је на основу Нацрта устава уставне комисије допунио Стојан Протић (1920), према коме је требало задржати историјске покрајине са одређеним степеном самоуправе (између централизма и федерализма).  У вези са предлогом загребачке групе сматрао је да етнички мешовита (српско-хрватска) подручја треба другачије организовати од ет- нички хомогених подручја. Када је већ дошло до стварања заједничке држа- ве, Слободан Јовановић је био мишљења да у датим историјским околно- стима треба на најбољи могући начин разграничити Србе и Хрвате.