КАРАКАЗАН БиХ - 34

 Ратна промена

 

Вијести о побједама балканских савезника у рату с Османским царством заоштрили су вјерске, политичке и социјалне односе. У Босанској Крајини шириле су се гласине да ће Србија након побједе заратити и против Аустро-Угарске. Међу сељацима се говорило да ће „доћи српска војска“, да ће бити потпуно укинути феудални односи и то без плаћања земљопосједницима. Муслимани су тада почели „гледати у Србину свог највећег душманина“. Због тога је Оскар Поћорек наредио инспекцију Бањалучког и Бихаћког округа. Процијењено је да је у тим крајевима развијена „српска национална пропаганда у којој се активни учитељи и свештеници“. Заоштравање односа се нарочито манифестовало у аграрним споровима. Раздор је доводио до мањих локалних сукоба. Муслимански велепосједници су тако у Босанском Петровцу почели проводити силу над кметовима. Котарске области почеле су примјењивати строге мјере и тражити повећање броја жандарма. Муслимани поколебани поразом, уплашени за своју будућност постали су још лојалнији Бечу. „Католици су били непоколебљиво лојални“ па је Земаљска влада извијестила своје надређене да су сада два дијела становништва лојална.

Aустроугарска влада спремала је рат против Србије, па је у мају 1913., у низу припремних мјера забранила сва значајнија културна, привредна и просвјетна удружења , ограничена су грађанска права и уведено готово опсадно стање. Између осталих, забрањен је и рад СПД "Јединство" и "Добротворној задрузи православних Српкиња Бањолучанки".

Реакције и однос становништва Бањалуке и Босанске Крајине су били потпуно различити када су у питању били атентат у Сарајеву, објава рата Србији и сам ток ратних дешавања. Римокатоличко и муслиманско становништво је прихватило мобилизацију а међу добровољцима је било 2.066 римокатолика, 1.596 муслимана и 10 Јевреја док Срба није било.

Током Првог светског рата у Бањој Луци је спроведен најчувенији "велеиздајнички судски процес", али се Крајишници у српско-патриотском смислу нису доказали.

Бања Лука је дочекала слободу у Првом свјетском рату 21. новембра 1918. године. Тада је славна Српска војска, два мјесеца по пробоју солунског фронта, ослободила и велики дио Босне и Херцеговине, а њен улазак у Бању Луку народ је дочекао са одушевљењем. 

Прва јединица војске Народног вијећа, састављена од бивших српских заробљеника, дошла је из Загреба у Бањалуку 13. новембра 1918. Није познато званично име јединице нити ко је њоме командовао. У тексту под насловом „Браћа су нам дошла“ објављеном у листу Народна воља 15. новембра 1918. помиње се неименовани српски капетан који је са војском стигао на бањолучку жељезничку станицу, а потом и свечан дочек који је ослободиоцима приређен у кафани Балкан.

Бањалука је свечано дочекала регуларне трупе српске војске 21. новембра 1918. године. Био је то 13. пјешадијски пук "Хајдук Вељко" под командом мајора Љубомира Бајаловића, који је у Бањалуку дошао са Солунског фронта преко Војводине. Међу официрима који су дошли са 13. пјешадијским пуком била су и два Босанца. То су Драго Бањац из Босанског Петровца и Љубо Маерловић из Гламоча.

За дочек војске су вршене велике припреме а град је био окићен српским и хрватским заставама које су у неким случајевима биле спојене. Војска је дошла жељезницом након чега се упутила на тврђаву Кастел гдје је почело народно весеље. Војници су били већином из Тимочке Крајине.

Српску војску су на жељезничкој станици дочекали представници Народног вијећа. Први је из воза изашао пјешадијски мајор Драгољуб Бајаловић кога је поздравио градски подначелник Паво Гргић. Потом је српске војнике поздравио предсједник Народног вијећа свештеник Никола Костић. Одмах потом, чланови уједињених пјевачких друштава српског „Јединствa“ и хрватске „Надe“ заједно су отпјевали „Боже правде“ и „Лијепа наша домовино“. У име бањо-лучких муслимана српску војску поздравио је Махмут бег Џинић. 

„Доста смо браћо крви пролили док смо вас ослободили и још ћемо је пролити ако буде требало“,- изјавио је том приликом мајор Бајаловић.

Иако се 18 година касније вратио у Бања Луку, а 21. новембра 1939. му додијелише и звање почасног грађанина, Бањалучани о њему не знају готово ништа. Од 1938. је и једна од најљепших бањалучких улица (данас Петра Прерадовића) прозвана по њему. Данас, након стотину година, само једна улица у Буџаку, не много важна, носи име Драгољуба Бајаловића.

Бања Лука и Крајина, у осталом као и сва подручја у Аустроуграској дочекали су ослобођење сасвим неспремни и неорганизовани. О тим данима остало је забележено готово бурлескно сведочење директног актера, тада седњошколаца Златка Пувачића [1]. Само милошћу Божјом, Бања Лука није одлетела у ваздух првог дана ослобођења.

-----

[1] 

...Што се рат приближавао крају у Бањој Луци је било све више дезертера из аустријске војске . Они су на разне начине успјевали да побјегну користећи се најчешће фалсификованим исправама. Тако је мој ујак Јово Томић син Гаје дошао на одсуство али је код куће провео више од годину дана и ту сачекао ослобођење . У Бањој Луци је на Лучиндан (31. окт.) 1918. г . дошло до преврата. Тада је у Бањој Луци био један батаљон II БиХ регименте и један ескадрон ткз. ландешицера. Када је у граду одјекнула пуцњава аустријски војници напуштају касарну и бјеже из Бање Луке. У напуштене касарне ушли су многи грађани и почели развлачити имовину. Ја сам се налазио тог јутра код свог дједа Гаје Томића, када су дошли неки пријатељи, међу њима и Владо Милановић и позвали Јову Томића да слободно изађе и да кренемо пред хотел "Балкан" гдје ће се одржати збор. Кренули смо сви заједно пред "Балкан" гдје је одржан велики народни збор на коме је говорио прота Душан Кецмановић који је већ био члан Народног вијећа. Он је прогласио ослобођење и одцјепљен је од аустроугарске. Касније је формирано и Народно вијеће у Бањој Луци. У граду су истог дана формиране јединице народне гарде у које је ушао велики број ђака. Сједиште је било у Соколани код Балкана. Ја сам такође био у јединици и одмах сам одређен као стражар код војног магазина близу жељезничке станице. Био сам наоружан једном старом карабином једнометком. Сјећам се да сам стражарио када је одлазио путнички воз пун војника који су пуцали и ја опалио из пушке. Међутим пошто нисам знао баратати учинило ми се да је пушка "закована". 

Кад сам смјењен са стражарског мјеста дошао сам опет у соколану. Тамо је управо формирано једно одјелење са задатком да оде посебним возом у Козарац гдје се налази један теретни воз са муницијом кога чувају аустријски војници. Требало је да га превеземо у Бању Луку јер је пријетила опасност да тамо експлодира. За командира одјелења одређен је резервни официр студент Вељко Мађарац (касније инжењер у Бањој Луци). Кренули смо посебним возом за Козарац. Поред мене, сјећам се, били су професор Никола Козомара и мој колега Звонко Јовић. Кад смо стигли у Козарац Мађарац нас је упозорио да треба да искочимо на страну преко пута станице, да заузмемо положај иза насипа и да будемо спремни за пуцање у колико аустријски војници пруже отпор. Међутим шеф станице је изашао пред нас и рекао да се пратња воза уплашена стањем и догађањем разбјежала својим кућама. Ми смо прикачили наш вагон за вагоне са муницијом и кренули одмах натраг за Бању Луку. Задржали смо се у Ивањској и кренули код тамошњег трговца Звонке Блажевића који нас је почастио пићем. Возовођа нашег воза био је Јозо Катушић млади жељезничар који је можда мало попио те је појурио низ Ивањску, а пошто смо ми били на  рају композиције вагон се страшно тресао и нас је све обузео страх. Вељко је наредио да пуцамо да би га тако упозорили да смањи брзину, а он је још убрзао. Кад смо стигли на предграђе и корили Јозу што је тако јурио он нама рекао да је пуцњаву схватио као да га пожурују. Било је осам вагона муниције која је послије одвежена у војни магазин на Крчмарици.