ХРВАТСКО УМЦИГЛОВАЊЕ СРБИЈЕ - 33
Срби на растур!
- Ја бих у овом оскудном и краЈњем часу рекао овако: Доста Је било и хрватовања и србовања и словенствовања. Назад Југословенству! -
- Др Петар Зец, повишеним тоном; БУЏЕТСКА ДЕБАТА У СЕНАТУ;
ВРЕМЕ, Субота, 20 март 1937
У хаотичним и погибељним политичким и затим ратним приликама какве су владале у Европи, на Балкану и у Југославији, српска политичка структура се убрзано урушавала. [1] Иако је привреда, насупрот хаоса у бановини Хрватској, солидно напредовала, иако се српски народ, осим оног свог дела у западним крајевима, разумно постављао и пружао подршку унитаристима а не "федералистима", народно осећање је било суморно, док су се њини вођи исцрпљивали у бесконачним зађавицама и страначким расцепима.
Примерице,
... ЈРЗ је основао Милан Стојадиновић у коловозу године 1935. након распада ЈНС-а. Та је странка већим дијелом била састављена од чланова и симпатизера бившег РС-а, којима су се придружили чланови бивше Југославенске муслиманске организације и Словенске људске странке. Но, унутар редова некадашњих чланова РС-а дошло је до политичког разилажења, што је већ 1936. године довело до распада новооснованог ЈРЗ-а на фракцију Милана Стојадиновићева и Аце Станојевићева, којег је подржао некадашњи Главни одбор РС-а, на чијем се челу Станојевић налазио прије успоставе Шестосијечањске диктатуре.
Захваљујући том расколу, ЈРЗ-ом је у потпуности овладао Милан
Стојадиновић (уз кога је било, и поред скандала са "Конкордатом",
стајало око 80% Срба), што му је омогућило тврдо провођење политике југославенског центра-лизма и унитаризма. Кнез Павле је сменио Милана Стојадиновића и испоручио га Енглезима, и отпочео је процес "компромиса" који се сводио на све веће српско самопонижавање...
...Онда је (Драгољуб) Јовановић поменуо да долази „у име два часна старца“: ,,Ми долазимо да нудимо једном Хрвату да стане испред нас, да нас поведе у борбу, да буде вођа опозиције у Југославији, затим да можда буде председник владе“ . Након ових разговора, Јовановић је отишао на ручак код пријатеља, а потом поново код Мачека да још једном чује да ли Мачек има храбрости да одбије понуду три поштена Србијанца“.[2]
Сличне
траги-комичне разделбе настављале су се у недоглед у свим српским
политичким организацијама. Десет година раније Радић или Мачек су, кад
Краљ употреби снагу своје државе да их смири, скрушено долазили у
Београд, сада су београдске дезоријентисане демократе прилазиле на
поколењу Мачеку у Загреб. Све је то личило на раскли-матани ајзлибан који
без возног реда тандрче на релацији Београд-Загреб, док му успут вагони
искачу из колосека.
Српско политичко мњење се поделило око три државне идеје. Једна је била (кон)федералистичка, суштински дефетистичка и, показаће се на најболнији начин, погибељна за народ. Распарчавање српског етничког простора као "прогресивно демократско схватање" су заступали углавном Срби из Хрватске, значајним делом Срби из босанске Крајине, војвођански аутономаши и демократски рестлови из Београда.
У цјелини гледајући, Споразум је наишао на јаку реакцију водећих српских политичких странака и свих националистичких организација. Четничка удружења постају врло активна у стварању покрета »Срби на окуп«. Ријеч је о акцији Српског културног клуба који је заговарао потребу ширег окупљања српског становништва у цијелој Југославији под паролом да су »Срби у опасности«. инзистирало се на даљњем преуређењу државе у којој би се основала посебна српска бановина, која је претендирала да обухвати сва подручја изван бановине Хрватске и Словеније. Пропаганда покрета »Срби на окуп« дошла је и у Хрватској до видљивијег изражаја. Нашла је носиоца у елементима из српских грађанских странака, групација, организација, друштава, укључујући и дио православног свећенства, који су организирали акције у крајевима гдје је настањено српско становништво, под паролом да је његов положај постао неизвјестан у новоствореној Бановини Хрватској. У том циљу у Загребу је у вељачи 1940. покренут лист »Српска ријеч«, а након забране тога листа у травњу је почела излазити »Нова српска ријеч«. Организирају се скупштине на којима иступају представници појединих странака и организација: Под паролом да су Срби и српство у опасности, тежи се утјецати на становништво у ширим размјерима, па се у ту сврху скупљају потписи и упућују делегације и петиције у Београд, са захтјевом за отцјепљење »српских срезова« од Бановине Хрватске. Највећи број скупштина и конференција у циљу пропаганде покрета »Срби на окуп« одржан је на Кордуну, у Банији, Лици, Славонији и у сјеверној Далмацији.
Након што је Мачек договорио успоставу Бановине Хрватске с Цветковићем и кнезом Павлом, дошло је до распада и Блока народног споразума. Након уласка представника ЗС-а и РС-а у Владу Цветковић –Мачек, дошло је до распада УО-а, а напослјетку и до распада РС-а, ДС и ЗС на двије фракције темељене на двјема идеологијама федерално-југославенској и великосрпској.
Цветковићеве су присташе наставиле дјеловати на начелима федералистичке југославенске идеологије и залагале се за стварање велике Србије под називом „Српске земље“ на територију који се налазио источно од Бановине Хрватске. Престоница Југославије би остао Београд, а престоница "Српских земаља" (дакле опет нека федералистичка комбинација) би постало Скопље.
Oдговор
из Србије на изазов територијалног разграничења био је пројекат
,,Српске земље”. У раду на овом пројекту били су укључени многи
истакнути интелектуалци, као што су професори М. Илић, М.
Константиновић, Сл. Јовановић... На основу пројекта, настао је, током
1940, ,,Нацрт Уредбе о организацији српске земље” који је предвиђао
,,Српску земљу” у оквиру које се налазе Србија, Црна Гора, Босна и Херцеговина и Војводина – све са аутономним статусом.
Српске грађанске опозиционе странке нису се противиле овом концепту,
док су Хрвати реализацију овог пројекта условљавали разрешењем
територијалног спора Срба и Хрвата о Босни и Херцеговини и Војводини.
Напад Италије на Грчку и рат на Балкану, пресудно су утицали да то
питање никада не буде разматрано у Министарском савету. [3]
Коначно, Стојадиновићеве су присташе покренуле протубановински и протуспоразумски покрет под крилатицом „Срби на окуп“ [4] и на начелима велико-српске идеологије захтијевале да у састав велике Србије уђу и већи дијелови Бановине Хрватске.
Бановински одбор ЈНС-а бивше Савске бановине (тзв. Савска група), у којему су доминирали Срби, под водством контраверзног госпићког сенатора др. Петра Зеца [5] отворено изјаснио против Споразума Цветковић-Мачек. Та је група бивших ЈНС-оваца постала једном од главних носитељица протубановинске и протуспоразумске политике под крилатицом „Срби на окуп“ међу бановинским Србима.
У промицању великосрпске идеологије тзв. Савској групи придружио се и дио српских чланова бановинског одбора ЈНС-а бивше Приморске бановине те појединци из редова босанско-херцеговачких муслимана.
„За љубав посебних хрватских тежњи жртвована је компактност државе као цјелине. (…) Жртвован је, да би
се, тобоже, задовољно други принципи, који је обилато истицан и
употребљаван са хрватске стране, хисторијски државноправни принцип. Томе
начелу Срби су жртвовали сјеверну Далмацију, Лику, Кордун и Славонију“.
Ријеч Срба Брчана поводом припојења срезова
сјеверне Босне Бановини Хрватској, Брчко 1939,7-8.
У покушају окупљања српских патриотских снага на подручју Бановине Хрватске дошло је до формирања Друштва „Крајина“ као удруге српских грађана с подручја Савске и Приморске бановине.
Друштво „Крајина“, као удружење за културно и привредно подизање народа, основано је 10. II 1939. у Загребу у рестаурацији „Варошка пивница“. За предсједника Друштва био је изабран Стеван С. Калембер [6]. До окупације Краљевине Југославије у Травањскоме рату 1941. заступала је великосрпску идеологију у оквиру југославенском. Залагала се за стварање нове политичко-територијалне јединице српског народа у Краљевини Југославији, која би се називала „Крајина“, а у својим би границама обухваћала 25 котарева из Савске, Приморске и Врбаске бановине. У Загребу основали су је чланови забрањених четничких организација из Савске бановине, а у раду били су најактив-нији бивши високи дужносници Југославенске радикалне заједнице (ЈРЗ) и Југославенске националне странке (ЈНС). Међу њима посебно су се истицали сенатор Петар Зец, вођа тзв. Савске групе ЈНС-а у бившој Савској бановини, Владимир Варићак [7], власник и издавач загребачког тједника Српске ријечи и Нове српске ријечи, те бивши министар Нико Новаковић-Лонго [8], вођа проту-споразумске или дисидентске фракције ЈРЗ-а у бившој Приморској бановини, односно Далмацији.
Сада присуствујемо испољавању једног куриозног локал-атошовинизма.
Оснивање друштва „Крајина“ и објаву његове политичке платформе у књижици Крајина-Срби у сјеверо-западним покрајинама ХСС-овски Хрватски дневник и СДС-овска Нова ријеч дочекали удружено су „на нож“. Први осврт на оснивање тога Друштва изнио је већ 2. III 1939. Сава Н. Косановић у својему чланку, у којему је отворено напао његове осниваче као главне узрочнике и зачетнике тзв. хрватског питања и свих неспоразума који су због политике југославенскога унитаризма довели Краљевину Југославију до распада, али и као главне кривце што су се подручја Савске бановине насељена Србима нашла у лошој господарској и образовној ситуацији. Сличан протукрајишки став износи се и у чланку „Акција ‘анонимних’“, у којему новинар Нове ријечи констатира да је господарски и културни статус крајишких Срба за Аустро-Угарске Монархије био много бољи него што је у Краљевини Југославији.
„Присталице ‘народног јединства’ траже да се заштити српство од агресивног хрватства. А баш такво схваћање народног јединства – као синонима српства – довело је до данашњег стања и даје оправдања најекстремнијима код Хрвата. Ти – сигурни смо ко су и ако нијесу потписали ни прогласа, ни књижице ни правила – кроз двадесет година дају тон таквој политици. Кроз посљедњих десет година само они говоре, они се чују, они владају. Од споменутих 25 срезова, у 24 већ у три периода сједе у парламенту чланови јединствене већине – каквих нема нигдје на свијету – и могли су се побринути за економско и културно стање српског села. А и кроз првих десет година државног живота више од половине тих срезова било је увијек заступано у влади, која је овом земљом управљала. Сви ти Грбе, Микашиновићи, Летице, Урукала, Суботићи, Новаковићи, како ли се зову – двадесет година живе од распиривања мржње српско-хрватске. Диктатура им је дошла као спас, који их је оставио на површини, јер само у мутном могу да стоје на површини. (…) Стављајући себе за вјечне бранитеље српства, радећи најлошије и најнесавјесније, бацили су – у очима Хрвата – одговорност за лоше стање баш на тог Србина – сељака, који живи измијешан с Хрватима! (…)
Да ли је хрватски сељак крив за то? Да ли је лијечење тога зла у борби против хрватства? Или напротив у заједници и слози оних, чија је судбина и интерес исти? (…) Они што покрећу ‘Крајину’, сахранили су са својом политиком одозго на читавој линији. Посљедњим им је ударац образложење оставке петорице министара, који су оборили Стојадиновићев режим. (…) Српски народ не прима ове маскиране усрећитеље“. „Оснивање друштва ‘Крајина’“
„Одговор Саве Косановића Грбама, Урукалима и дружини“,
Хрватски дневник (Загреб), 4. 3. 1939, 3.
Покренута је права лавина новинских чланак истог карактера. Тако се у чланку „Акција ‘а ла Крајина’“ оснивање тога Друштва ставља у контекст оснивања бројних других сличних друштава, попут „покрета Карла Ковачевића, Југославенске Радикалне Сељачке демокрације Николе Узуновића, Југославенске Акције, Четничких удружења и др.“, која су се формирала „да збуне и заведу – нарочито Србе у крајевима гдје су мијешани с Хрватима“, а која су пропадала „јер су прављене увијек комбинације озго, без народа, за корист појединца, за њихово истицање“, и то „увијек на исти териториј.“
Појавили су се и ламенти за Аустроугарском:
„Иза Аустрије остало по Крајини још сребрних панцира, тока и илика, остало је још чоје и скрлета, свилених пешкира и везених колијера, коња седланика и других знакова релативног благостања и задовољства на селу. Сад је
све то само лијепа успомена. Данас крајишка села наличе на колоније
осуђеника на присилан рад. Послије двадесет година режима тих
властољубивих коњукту-раша, сатревена је и она мрва животне радости и
оптимизма што је српски народ на Крајини дочувао био кроз турски, венецијански и аустријски режим.“
- „Акција анонимних“, Нова ријеч (Суботица), 16. 3. 1939, 4.
У чланку „Пријатеља С. из Бихаћа“, објављеноме у истоме броју Нове ријечи, чак се
наводи да покретачи тога Друштва нису јединствени у усклађивању својих
крајњих циљева јер је само неколико дана након његова оснутка и објаве
програма у књижици Крајина међу њима дошло до сукоба око питања
пријестолнице те нове југославенске политичко-територијалне јединице
зато што би „једни хтјели Бихаћ за центар, други Бања Луку, а трећи би
пристали и на који други“. Почело се са преиспитивањем ко је прави
Крајишник а ко "пресађени".
„Људи су се питали ко то води, а покретачи су се крили. Да не би било забуне, ипак треба објавити имена оних који су потписали правила. Ово су они: Стево Стојановић, родом Личанин, по занимању управитељ Аграрних заједница у Загребу, кандидат на свим изборима диктатуре; Стево Калембер, поријеклом Личанин; Др. В. Ђурић, поријеклом Кордунаш, по занимању професор универзитета. То је знаменити ‘господин из аутомобила’ у календару ‘Сељачког кола’ ове године; бив. радикал; М. Саџак, поријеклом Бановац, занимање полицијски чиновник; Др. Лука Марић, поријеклом Бановац, занимањем професор универзитета (кад је видио у што је запео, повукао је свој потпис и није више ‘Крајишник’); Инг. Драгомир Суботић, поријеклом Сријемац, чиновник Савеза срп. земљ. задруга; пресађен Крајишник итд. Бив. радикал; Богдан Милетић, поријеклом Сријемац, чиновник Савеза срп. земљ. задруга и он пресађен. Бив. радикал; Л. Јакшић, поријеклом Личанин, иначе свештеник у Загребу; Др. Владимир Варићак, поријеклом Личанин, иначе адвокат. Бив. радикал; Јово Милојевић, поријеклом Славонац, занимање учитељ у Загребу, знаменити Југославен из шестог јануара. Пресађени Крајишник; Жестић, поријеклом Славонац, занимањем бријач из Загреба, познати југославенски соко, и пресађени Крајишник“.
-
„Око ‘Крајине’ / Перјанице ‘Крајине’“,
Нова ријеч (Суботица), 30. 3.
1939, 9.
Само помен крилатице "Срби на окуп!", изазивао је код "над-националних Срба" хистеричне нападе и салве разбарушеног политичког лупетања, са главним аргументом (који би се лако могао приписати и експонентима сваке друге националне или антинацио-налне политике) да су поборници окупљања Срба "политички шпекуланти". У широкој српско-хрватској харанги против одбрам-беног окупљања биолошки већ угроженог и начетог сопственог народа, која је пламсала од најугроженијих крајева, комунистичких подрумских кружока, до београдских салона и скупштинског високог дома. Предњачила је загребачка "Нова Европа" Милана Ћурчина...
Осим тога, помијешаност Срба и Хрвата у јединицама које чине Србе господарима у својој, а Хрвате у својој кући, може и да буде практичном школом за постепено израдјивање јединственог осјећаја за заједницу, осјећаја државног јединства; а тај осјећај може се изградити само на сношљивости и искрености и, код државних послова, на сарадњи једнаких са једнацима. Данас су сви Хрвати окупљени у једној странци, око Дра. Мачека; али чим би имали своју аутономну област, подијелили би се у разне странке, како већ интереси појединих сталежа траже, и код нас и у читавом свијету, и свака би народно-аутономна област имала толико посла око себе, да нико не би имао расположења, све да би и хтио, ударати на заједницу. Исти би се процес збио и медју Србима пречанима и Словенцима. Не би тада кружили позиви политичких трговаца: »Срби, на окуп! Држава је у опасностил« Не би се сав наш политички живот састојао од самих трзавицâ, родуаја, сумњичења и интрига, него би политичари били принуђени да на дјелима за опћенитост утврђују свој положај.
И.Ф. Лупис- Вукић [9];
Нова Европа, 26. 2. 1936.
Очекивања г. Лупис-Вукића показала су се утолико тачна што је у Бановини Хрватској снажно набујала усташка идеологија, уз њу и комунистичка, са државотворним идејама које нису одступале од мачекових идеја. Са букачком аутошовинистичком пропагандом међутим наставила је Нова Европа и у доба када је био белодано јасно куда срља наказна творевина Бановина Хрватска...
„Срби на окуп!"
Тешко да је икад, у повести нашег народа, избачена по грешнија — и грешнија — ложинка од ове, која се из Београда настоји раширити ме]у Србима, на устук решењу Хрватског Питања и остварењу Бановине Хрватске, у оквиру данашње Југославије. То је можда и најпоразније сведочанство политичкоg несмисла водеће српске интелигенције и државничке не способности и немоћи србијанских политичара. »Срби на окуп!« — нити је тачно теоријски, нити је изводљиво у пракси; нити је стварност нацијонална, нити потреба политичка, нити могућност економска и социјална. У теорији, ко може утврдити разлику измедју Срба и Хрватâ; у животу, ко ће их одвојити једне од других, и где да се поставе границе?
... с вођама и првацима странака које су ствар отпочеле (а које, формално, и не постоје, нити су у самоме народу обновљене као странке), него с другим факторима на српској страни, одјекнуо је одједаред повик: »Срби на окуп!« Дакле, исти они који су — у начелу — и створили споразум, да би уклонили оправдано незадовољство Хрвати успоставили у Хрватској прилике у којима би постала беспредметном лозинка »Хрвати на окуп (противу Србије и Србијанаца)?!« — која је лозинка с временом настала као реакција на оно што се и како се радило у Београду кроз двадесет година, а што су једнодушно осуђивале опозицијоне странке и код Хрвати и код Србâ (пхегемонија«, »диктатура«, и т. д.) —, исти ти људи, кад су видели да неко други приводи и спроводи у дело начела на којима су се споразумели, а која они још и данас исповедају, окренули су своје лице од Споразума и прихватили повик: »Срби су у опасности — Срби на окуп (противу Хрвата)!... «
Чему онда упућивати прекоре на погрешну адресу и силом проналазити »основе несугласицама« које нити почивају на историјским чињеницама нити на стању савремене стварности? Не »Срби на окуп!« већ: на окуп све што је поштено и нацијонално, сви који траже слободу и равноправност, — то је данас парола која одговара начелима најшире демокрације.
-Ћ. (= Ћурчин, Милан)
Нова Европа, 26. 5. 1940.
Ту су се нашли и брижни и препоштени заштитници сељачке муке који су дали допринос теорији не-српског окупљања:
„СЕЉАЦИ НА ОКУП" » Бања Лука, 11 априла. — >Тежачко право«, орган Земљрадничке странке доноси у данашњем броју уводник под насловом "Сељаци на окуп". У томе чланку између осталог се каже:
— Срби на окуп, то је парола са којом се у последње време највише оперише међу неупућеном малограђанском и сељачком рајом. Народ се пита против кога. Срби треба да иду на окуп? Од ослобођења до данас Земљорадничка странка је имала једну линију, како према Хрватима тако и према радном народу села и града. Само на тод основи могу Срби да се окупе, али не против Хрвата, Словенаца и муслимана већ против политичких варалица, против лажи у политици.«
- Време, 13. 04. 1940.
"Част" београдског крила бораца против српског окупљања бранили су разни демократи, те не пропуштамо да цитирамо њихова невероватна созерцања:
Г. Д-р Мачек акцептира меницу коју је повукла српска демократије
Врло је вероватно да ће се ускоро појавити и политички покрет са Пашићевом паролом „Срби на окуп!" Али он може доћи до победе само ако се истроше горе поменуте странке, које имају данас највећи део гласача. Због неколико килограма компетенција мање или више у Загребу, због неколико километара територије Бановине Хрватске мање или више, не могу ове странке постати централистичке. Тај покрет може успешно да искористи задоцњење демократског уређења државе. То је већ дало маха претпоставци (која се врло вешто искоришћава од противника државно-правног стања у Југославији), да ће само Бановина Хрватска постати демократска.
Опасност од диспаритета у политичком уређењу између Бановине Хрватске с једне стране и осталих крајева с друге за сада је срећно сузбио г. д-р Мачек изјавом пре неколико дана која гласи:
„Децо, браћо и пријатељи, иако данас изгледа као да су само Хрвати постигли свој циљ, а Срби да нису постигли ништа, то је само привидно, јер запамтите, не може уз слободну Хрватску бити заробљених Срба и зато обећавам, а ви знате да ја своје обећање увек држим, да извојевавши потпуну слободу хрватског народа нећемо мировати док не извојујемо слободу и народа српског". Незадовољни данашњим државно-правним стањем, (а њих има и мора да има; јер не гледају сви људи на државно уређење на исти начин), одговарају на ову изјаву д-р Мачека, да је то једно просто обећање и да је у политици узанс, да се обећања не одржавају. Ту лежи повод овом нашем напису. Ми тврдо верујемо д-р Мачеку. Он је најморалнија политичка личност у данашњици Југославије. Ми потписујемо следеће речи г. министра д-р Будисављевића упућене г. д-р Мачеку: „У борби против црне реакције и за слободу Срба, Хрвата и Словенаца стајао си ти на челу и твој, нажалост, пок. друг Светозар Прибићевић, за кога си рекао да је носио половину крста у тој борби, а другу половину ти. Покушали су и тебе да сломе и одвоје од твоје породице и од твоје жене и деце. Покушали су да те раставе и од твога хрватског народа и од свих оних који су у тој борби чврсто са хрватским народом стајали. Тврд је орах воћка чудновата... тако поломише зубе и они који ударише на тебе".
... Хрватска има данас потпуно слободну штампу Док у осталим крајевима то није случај. Хрватска ће Бановина имати за који дан најдемократскији изборни закон за парламент, док се у осталим крајевима има да почека на то. Све су то импондерабилије [10] које могу да имају неочекивано неповољно дејство.
- Из уредништва (Др Велимир Бајкић [11]);
Народно благостање, 4. новембар 1939.
Коначно, указујемо на једну интересантну личност, комунисту и "високог функционера СДС, као леп пример демагошке одбране националне издаје.
»КО ЈЕ ПРОТИВНИК СПОРАЗУМА, ТАЈ ЈЕ НЕПРИЈАТЕЉ ДРЖАВЕ!« - КАЖЕ ЧЛАН ГЛАВНОГ ОДБОРА СДС Г. МИЛАН ДУРМАН НА ЗБОРУ У СЛАВОНСКОЈ ПОЖЕГИ
Славонска Пожега, 17 марта.
— Данас пре подне у сали овдашњег биоскопа одржан је збор Самосталне демократске странке. Збор је отворио првак странке г. др. Бранко Мрвош. Затим је говорио изасланик Главног одбора СДС г. Милан Дурман [12], који је, између осталог. рекао:
— Када се радило о опстанку државе ми смо заједно са Хрватском сељачком странком дошли на власт. дошло је до споразума. Споразум није било лако склопити и ући у данашњу владу, у којој се намећу тешки терети и одговорности. До споразума је дошло када се није могло друкчије, када је требало тражити излаз из мучне ситуације, када су браћа Хрвати били незадовољни и када св радило о опстанку државе. Уласком претставннка Хрвата у данашњу владу Народног споразума пребацили смо пуну одговорност за ову државу н на браћу Хрвате, а то је само наша заслуга.
Г. Дурман даље каже:
— Наши противници воде борбу против нао служећи св паролама »Срби на окуп». Али, они не зову Србе на окуп да среде њихове социјалне н економске прилике, већ нх зову у борбу против данашњег стања у борбу против споразума, а то значи против Хрвата н нас самосталаца.
Они желе пропаст ове државе. Ко је наш непријатељ и непријатељ споразума, тај је и против ове државе. Такви људи сеју мржњу и нерасположење у народу.
Али не само да таквих људи има код нас Срба. има их и код Хрвата. Уверавам вас да Србима у Бановини Хрватској не прети никаква опасност. Док је Срба биће и Српства н то нико неће и не може оспорити. Данас је највећи пријатељ српски онај који је за споразум н сарадњу са браћом Хрватима«.
- ВРЕМЕ; Понедељак, 18 март 1940
У славонскобродском листу „Ријеч савјета и разбор“ Дурман објављује и свој посљедњи тексту коме каже:
„На нама је да омогућимо поступно зближење Загреба и Београда и да будемо веза између Србије и Хрватске.
Ми смо одређени за ту улогу, јер смо дио српског народа, а стољетним заједничким животом повезани смо чврсто са Хрватима, тако да нас више нитко не може раздвојити. Ми смо цемент ове државе, и на нама је да покажемо како она има право на опстанак“.
Два мјесеца касније Њемачка, Италија и њихови савезници нападају Југославију, а у паничном бежању испред побеснеле "браће Хрвата са којим смо стољетним животом повезани тако да нас више нитко не може раздвојити", заједно са руководством СДС, Милан Дурман погибе 13. травња 1941. године у њемачком бомбардирању на Илиџи поред Сарајева.
Покрет »Срби на окуп« није успио остварити циљеве за којима је тежио. Тежња за окупљањем српских народних маса распиривањем "шовинистичких" (како су то разумели хрватски шовинисти и српски аутошовинисти) тенденција није могла наићи на плодно тло. У Хрватској су показатељ за то били и резултати опћинских избора, одржаних у свибњу 1940, када је ЈРЗ доживјела тежак пораз, а ојачале позиције Самосталне демократске странке. Покрет »Срби на окуп« сведен је тако на врло уске димензије. У њима ипак треба тражити и један од заметака каснијег четничког покрета, који ће се појавити и организирати након слома Краљевине Југославије и окупације земље, те успоставе Независне Државе Хрватске, и геноцида над Србима који је тада спроведен.
Власт НДХ, коју су успоставили Мачек и његове сеоске и градске страже те бирократски апарат Бановине Хрватске, присталице СДС немилице прогони као и остале Србе. Па ипак, један дио страначке елите, према Титовим ријечима које је изрекао непосредно по завршетку рата прикључује се НОП-у.
Па и насупрот свега, ставови "самосталаца се ни за јоту нису померили, нити су ти људи осећали биоло какву личну одговорност или грижу савести. Њихов став о цијелом комплексу види се из ријечи угледног члана др Раде Прибичевића 1944. године.:
„Великосрпска замисао и сила супротно је идеји српско-хрватског братства, шкодљива је по интересе цијелог српског народа а управо убитачна за српски народ у Хрватској... Глупо и фашистичко схваћање да је могуће Србе окупити заједно, а рецимо иселити Хрвате и Муслимане из Босне, па Србе из Хрватске и Далмације населити у Босну, на то не би пристали ни Срби, ни Хрвати, ни Муслимани. Не може се стољетно стабло чупати и пресађивати... Србин у Хрватској воли Србију, Црну Гору, али ниједан комад земље не воли као своју Лику, Банију, Кордун, Книнску крајину, итд., који су саставни дијелови његове уже домовине Хрватске. Српски шовинисти хоће да поврате старо стање, стару Југославију па да Срби, то ће рећи они који одлучују, а други сви да се покоравају и дају се угњетавати. У Хрватској на једног Србина долазе три Хрвата и с којим правом онда један Србин може тражити од три Хрвата да се с њим заједно упрегну у великосрпска кола па да се у име тог једног Србина угњетава и Србе и Хрвате. На срећу то је немогуће јер ми Срби у Хрватској нећемо то допустити“. [13]
Тако је поклич, или пре вапај за мобилизацијом српског народа пред погибељи која је већ била ту и која се у свом најстрашнијем обличју тек ваљала на нас, злоупотребљена као "шлагворт" за аутошовинистичко иживљавање са фаталним последицама.
Даље, у наредним деценијама, владајући комунисти су се враћали овој "великосрпској шовинистичкој пароли" кад год су чинили нови корак у уништавању српства, користећи је као демагошки штит и демонстрирајући тобож свој супериорни "антинационалистички" став, јер "српство у ствари није у опште угрожено".
-----
[1]
,,Док Срби чекају, хрватски активисти раде на више страна. Њихови министри, као чланови заједничке владе, агитују по нашим областима, смењују с планом чиновништво, спремају нове позиције. Мути се по Босни, по Војводини, па и по Јужној Србији. Понегде отворено, местимице безобзирно. Док је загребачка влада увела мање-више јасан централизам за хрватско подручје, њихови одговорни чиниоци за српски део препоручују аутономије са посебним одвојеним областима.”
Чланак „Српска јединица”, Српски глас, бр. 11 од 25. јануара, 1940.
[2] - Јовановић, Д., 1997в, стр. 103-105.
Oву интерпретацију (или конфабулацију) са неминовним квалификативима,
преносимо неокрњену из једне одговарајуће хрватске
хисторијско-знанствене урадбе.
[3] М. Стефановски, - Српска политичка емиграција о преуређењу Југославије 1941–43. године, Народна књига, Београд 1988, 79.
[5] Др. Петар Зец је контрадикторна и трагична личност. Био присталица хрватско-српске коалиције, добровољац на Солунском фронту, организатор четничких удружења у Хрватској, члан СДС. Био је заслепљени "југословен", али је инстиктивно осећајући опасност по Србе, снажно се заложио у раду друштва Крајина. Као избеглица у Београду био за време рата Комесар одбора Црвеног крста, што је послератним "ослободиоцима" био довољан разлог да га убију.
Др. Петар Зец, биографски подаци
https://sr.wikipedia.org/sr-ec/
[6] О политичком деловању, нарочито у оквиру друштва Крајина, Стевана С. Калембера, нема информација. Знамо да су му сина убиле усташе, а да је он после рата због сарадње са усташким власима (из Београда), у својој осамдесетчетвртој години, осуђен на две године робије.
Драган Мијовић / Непознати детаљи из живота Стевана Калембера
https://katera.news/lat/nepoznati-detalji-iz-zivota-stevana-kalembera
[7] Марина Булатовић - Математичар Владимир Варићак – сина студента поверио Милеви Ајнштајн, а Миланковића усмерио ка науци
https://rt.rs/srbija-i-balkan/125906-varicak-matematicar-biografija/
[8] Никола Лонго Ковачевић, биографски подаци
https://sr.wikipedia.org/sr-ec/
https://hr.wikipedia.org/wiki/Ivan_Lupis_Vuki%C4%87
[10] Израз "импондерабилија" потиче од латинског и означава нешто што је немерљиво или неизмериво, односно ствари које је тешко проценити или измерити, било због њихове природе, субјективности или деликатности. У ширем контексту, може се односити на неочекиване, непревидиве факторе или околности које утичу на одлуке, процесе или исходе. На пример, у политичком контексту, "импондерабилије" могу бити догађаји или емоционални моменти који значајно мењају ток одређеног процеса, али су унапред тешко предвидиви. /НАП: Према В.И./
[11] Др. Велимир Бајкић је био врло уважена личност. Ми не разумемо како неко са толиким образовањем и политичким искуство, себи сме да дозволи толико неодговорно лупетање.
Др. Велимир Бајкић, биографски подаци
https://sr.wikipedia.org/sr-ec/
[12] Милан Дурман, иако Србин, био је и као комуниста, и касније као "самосталац", најватренији заговорник федералистичког решења, тако да Загреб има пуну независност. Биографски подаци:
https://sh.wikipedia.org/wiki/Milan_Durman
[13] Иво ТОМЉАНОВИЋ / Српска свађа због српске идеје
https://istorijskenovine.unilib.rs/view/index.html#panel:pp|issue:UB_00064_19910417|page:11|query:srbi%20na%20okup
Коментари
Постави коментар