КАРАКАЗАН БиХ - 33
Случај Петар Кочић
- Петар Кочић
Петар Кочић [1] рођен је 1877. у селу Стричићи, код Бање Луке. Основну школу је похађао у манастиру Гомионица где му је отац, закалуђеривши се као удовац, био игуман. Управо те прве године у многоме су одредиле Петров цео живот – припадао је генерацији српских интелектуалаца које се много борила за своје идеале, али и много због тога страдала.
Гимназијско образовање је почео у Сарајеву. Док је са неким професорима, успео да изградо веома близак, креативан и сараднички однос, поједини професори у гимназији, нарочито у четвртом разреду, безобзирно су вређали његова национална осјећања. Потпуно се разочарао у гимназију и изгубио је своје првобитне ђачке амбиције. У четвртом разреду, најпре је дошао у сукоб са вероучитељем због слабе оцене на часу веронауке. Затим је почео да изостаје из школе, да посећује крчме и кафане. Априла 1895. власти су га казниле са 16 сати затвора, а у школи му је смањена оцена из владања, зато јер је, према пријави доушника, у кафани близу Градске већнице рецитовао песму „Српско је небо плаве боје”, а после туче која је избила у кафани „Цариград” у Сагрџијама, у мају 1895. дефинитивно је избачен из гимназије и протеран у Бањалуку. Илегално је прешао у Београд и наставио школовање у Првој београдској гимназији.
Филозофију је учио у Бечу, али је његова највећа жеља била да живот проведе у родном крају. Радио је у Сарајеву као чиновник, али је убрзо отпуштен због учешћа у радничком штрајку и протеран у Бањалуку.
"… Али треба и ово да знаш: да ћу ја можда по затворима и апсама провести већи део свог живота, јер ћемо ми сви ђаци отпочети борбу против Швабе, који гули наш народ, отима му слободу и убија срећу. Ако си на све приправна, можеш поћи за ме; ако ниси, онда је боље да ме оставиш, па са мном шта буде. Ако волиш свој народ и ако му желиш бољу и лепшу будућност, загрли се са мном да се кроз цијели свој живот за сиротињу боримо јер смо и нас двоје убоге сироте. Зато ће нас народ и сиротиња благосиљати…"
- Из писма Петра Кочића будућој супрузи Милки Вукмановић
Међутим, ни тамо за Кочића није било мира!
Исте године када се у Мостару почела окупљати „Народова“ група, у Бањој Луци се око листа Отаџбина почиње окупљати и друга српска опозициона група. Она се окупила највише захваљујући Петру Кочићу, који се тих дана настанио у Бањој Луци, пошто је био протјеран из Сарајева, а била је под директним утицајем Сарајевске резолуције, коју су донијели српски политички представници у Босни и Херцеговини и која је била први корак у стварању Српске народне организације. Покретању Отаџбине претходио је један састанак виђенијих Срба из цијеле Крајине у просторијама пјевачког друштва „Јединство“ у Бањој Луци. Главну ријеч на овом скупу водио је Петар Кочић и успио да присутне убиједи да не прихвате програм Српске ријечи, жигошући дјелатност људи окупљених око овог листа као издајничку. На тај начин, захваљујући Кочићу, политички програм људи око Отаџбине попримио је најоштрији могући став према аустроугарској управи. Усвојен је, такође, и Кочићев предлог да се лист назове Отаџбина, а на крају, он је акламацијом изабран и за уредника. Осим Кочића, групи око Отаџбине припадали су Васо Кондић, Коста Мајкић, Вукосав Груберовић, Светозар Зрнић, Јово Поповић и други.
Отаџбина, чији је главни уредник био Петар Кочић, представља трећу српску групу. Српска ријеч заступала интересе трговаца и занатлија, Народ је, тврдио је Кочић не без основа, представљао скупину интелектуалаца одвојену од остатка народа.
„На првом мјесту истичемо, да ћемо се свом силом заложити да престане овај данашњи апсолутистичко-полицајни систем туторисања, а преко наше воље... У економским питањима држаћемо се увијек увјерења да је ово наша земља и да све њезино богатство у првом реду припада нама, синовима ове земље... Једно од најважнијих питања ове врсте без сумње је аграрно питање... Наше је увјерење да га треба ријешити онако, како неће претрпјети штете ни кмет ни ага... Запуштеном и запарложеном пољу народне просвјете, том бједном пасторчету данашње управе, обратићемо онаку пажњу какву због своје важности и заслужује... Исповиједајући своје дубоко увјерење да су Босна и Херцеговина, по свом националном обиљежју, српске земље, ипак нећемо никоме наметати српско име. Нека се зове како ко хоће и милује, а ко нам приступи добро нам дошао... Почињући свој рад, ми знамо и осјећамо да улазимо у борбу, у љуту и тешку борбу. Душа нам дрхће и стрепи, жељна да истроши и сагори сву снагу своју за добро и срећу земље наше и народа нашег...“
- Из уводника првог броја "Отаџбине"
Већ у уводном чланку првог броја Отаџбине јасно су наглашени основни правци дјеловања ове политичке групе, али и њени национални погледи: Овај програм, јасан и недвосмислен, не оставља пуно простора за манипулације било које врсте са идејним и идеолошким опредјељењем људи око Кочића и Отаџбине. У њему чак нема ни трагова оних каснијих тврдњи неких аутора, као на примјер, Бранка Чубриловића, да је са Кочићем и Отаџбином почео да се формира „политички појам Босанске Крајине“ који касније „народном интуицијом, историјским догађајима постаје самостални појам.“ Можда у овоме има и истине, посебно када узмемо у обзир касније сукобе у босанском Сабору група око Народа и Отаџбине, а поготово понашање Народног вијећа у Бањој Луци и негативан став Косте Мајкића према превеликој улози „Народоваца“ у уједињењу 1918. године, али ово пренаглашавање политичке самобитности Босанске Крајине, коме Чубриловић даје средњовјековни историјски континуитет као „непрекидни наставак идеја господара Доњих Крајева“, ипак чини се има те 1934. године, када је ове редове писао, функцију оправдавања постојања Врбаске бановине. Поред тога, у програму групе око Отаџбине, који је написан у уводнику првог броја, нема оног наглашеног борбеног социјално-аграрног момента, који Кочића касније краси и даје му епитет народног трибуна. Овдје је, чини се, Чубриловић у праву када тврди да је тај идеолошки заокрет Кочићев једним дијелом дошао као последица сукоба са бањалучком чаршијом, која га, послије изласка из затвора 1909. године, не жели да види у Бањој Луци да би на тај начин избјегла сукобе са власти. „Кочићево кидање са градом, још пре његовог парламентарног рада, повукло је једну одређену политичку линију. Та линија без сумње је социјално аграрна и он ће поћи сасвим новим стазама које ће му довести и нове људе; а са њима повешће и ново идеолошко коло. И од те 1909. године, Кочић постаје трибун...“
Кочић није имао дилема око националног питања, и јасно је распознавао одакле прети највећа опасност српству:
„Прије окупације није се знало у Босни и Херцеговини за народ Хрвати, данас је цијела државна управа налегла на ту народност. Помоћу ње се одржава. И она јој је десна рука у извођењу паклених намјера. Наш народ не смије то мирно сносити.“
- Отаџбина (год. II, бр. 8 од 12. марта 1908,
чланак „Барут мирише“)
У новој програмској оријентацији групе око Отаџбине, која је дошла заједно са доласком др Ђорђа Лазаревића на чело странке, пошто је Кочић већ био оболио, примјетно је залагање за српско-хрватско јединство, и скретање ка идеологији СДС Светозара Прибићевића.
Био је омиљен у народу и слављен међу омладином жељном отпора против окупатора. Тамо где је народ видео свог првака, држава је видела опасног противника. Кочић је више пута хапшен и кривично гоњен, а на њега се гледало као на једног од најсмелијих подстрекача српског национализма и као таквог веома опасног бунџију.
Посебно је непомирљиви и бескомпромисно борбени Кочић био под ударом репресивних мјера, али заједно са њим и Отаџбина. Кулминациону тачку ове репресије достигле су када је у осмом броју Отаџбине освануо текст под насловом „Мирише барут“! Послије овога, уредник Драгомир Јанковић и сви који су тада имали везе са Отаџбином, па чак и штампар и словослагач били су ухапшени и оптужени за злочин велеиздаје. Због овог текста уредник Јанковић, за кога су власти сматрале да је аутор текста, био је осуђен на 9 година тешке тамнице.
"На Балканском полуострву ваздух силно мирише на барут. Ту су истину забиљежили руски, енглески, француски, талијански и балкански листови. Зрак је узбуркан, замагљен. Све се живо спрема за судбоносне догађаје. Русија се оружа, Краљевина Србија и Грчка већ су се наоружале. Турска царевина се спрема. Aустроугарска је све то изазвала својим освајачким намјерама на Балкану... Мирише барут! Данашње покољење српског народа дочекаће да се судбоносни догађаји одиграју и до оно учествује у њима. Лозинка је за ово вријеме: "Брату брат - Шваби рат!..."..."Пређе су завојевачи тражили од покорених народа порез и војнике, а није им било стало до њихове народности. Али, од кад је принцип народности постао основа за стварање државе, сви завојевачи раде свом снагом да униште народност покорених народа... Наш народ је већ тридесет година изложен опасности да буде однарођен, на изгуби своју народност."
- "Мирише барут". Текст анонимног аутора,
"Отаџбина" у броју од 29. фебруара (12. марта) 1908. године
Негде у то време Кочић је написао своја најбоља дела. Оно што није могао да каже у “озбиљној прози” рекао је у сатири. “Јазавац пред судом” и “Суданија” постала су дела која су се читала у једном даху, али и препричавала испод гласа и само у кругу пробраних пријатеља.
Петар Кочић је 1910. изабран за посланика у босанском Сабору у Сарајеву. Само што је изашао из затвора, добио је на изборима. Саборски записници откривају ватреног борца за аграрну реформу, права сељака и национална права.
Саставивши "Јазавца пред судом", ни сам Кочић није могао ни сањати да ће аустроугарска "земаљска" влада у Сарајеву баш на његовом примеру толико превазићи књижевничку машту, да ће Давидова до бога смешна суданија бити само бледа сенка стварности. Наравно, парадокси с руба здравог разума у књижевном делу су смешни, а у животу у најбољем случају трагикомични.
"Оболио и по савјету љекара дра. Душана Ћоровића морам се на једно два мјесеца на Иван-планини скрасити", обавештава Кочић надлежни орган 9. маја 1913. и моли одсуство. "Додјељује се молитељу Петру Кочићу двомјесечни допуст", отписано је. Али стање се погоршало и Кочић је јануара 1914. у душевној болници у Београду. Месец дана касније пита орган из Сарајева "да ли има изгледа на скоро оздрављење". Др Б. М. Суботић, управник болнице: "Част је овој управи одговорити да Петар Кочић болује од прогресивне парализе мозга - једне од најтежих душевних болести. На оздрављење нема никаквих изгледа, може живети три до пет година..." Утом се и заратило. Ушли Аустријанци и у Београд, Кочић луди и одумире а земаљска влада одлучује: "По добивеном извијешћу је гореспоменути до јесени 1915. боравио у Београду у Заводу за умоболне, па је оданде кренуо за Италију. Пошто Кочић према томе сада борави у непријатељској земљи, то Земаљска влада позива Високославни Савјет да одмах изда сходну одредбу да се даљње исплаћивање берива како Кочићу тако исто евентуалне алиментације његовој супрузи обустави". (26. април 1916).
Залуд је несрећна Милка Кочић писала да тако болан човек уопште не излази из круга болнице а камоли да језди до Италије, али - зна влада да је у лудницама све могуће.
На Кочића се гледало као на човека крајности. Људи су га или волели или мрзели. Причали су да је био “превише политичар за књижевника и премало рационалан за политичара”. Јован Дучић је записао да би, да није толико искључив, Петар Кочић био најбољи српски писац.
Оболелог писца сместили су за време Првог светског рата у београдски “Дом за с ума сишавше”, прву болница на Балкану у којој су били смештени психијатријски болесници. Ова зграда –Докторова кула се и данас налази у Вишеградској улици на Савском венцу.
Негде далеко од Крајине, биће у царском Бечу, Кочић ће на свој депресивни оптимизам додати смртоносни сифилис, а онда ће на све доћи смрт сина: "У мртвачници су обукли синчића, а отац га је зачешљао својим чешљом. Поподне су га сахранили, а у кући је остала кутија пуна глатких каменчића, које су отац и син скупљали око бараке на Иван-планини. Несаница му се врати, очи почеше да губе сјај..."
Када је схватио да је прогресивна парализа од које је боловао последица "греха младости", велики Петар Кочић се предао.
Иронично, прича каже да је Петар Кочић у овој болници био срећан. Говорио је да је ту “живи у слободи” и да не мора да гледа аустроугарску војску како парадира његовом домовином.
Ако је тако, онда је тог 27. августа 1916. године Докторова кула у којој је издахнуо Петар Кочић била једино слободно место на целом Балкану. Нажалост, била је једина слобода коју је дочекао велики писац.
У окупираном Београду били су забрањени сви јавни скупови, па чак и погребне поворке. Зато је Кочићев сандук опремљен у Душевној болници, а на вечни починак је превезен таљигама, само у пратњи кочијаша.
Сандук за једног од највећих Срба свих времена, направио је пацијент који је умислио да је Бог, усхићен јер је добио капут преминулог писца. Тело Петра Кочића на чаршаву је положено у сандук. Око лица су му поређали цвеће, а уз образе и чело јабуке. Путописац каже да је изгледало као да се велики књижевник осмехује. Нико се није сагнуо да целива мртваца пре стављања поклопца, само је једна пацијенткиња викнула да таквог човека не могу да сахране “гологлава и босонога”. Разлетеше се тада по болници све док нису нашли црвене папуче које су му навукли на стопала а на главу ставили шајкачу. Свештеник Гавра Милошевић сутрадан је одржао велико опело писцу и народом трибуну.
Петар Кочић, један изванредан представник српске расе, ерудита бритког ума и чврстог националног става [2], у Сабору земаљском оштро је критиковао гротескну препарацију српског језика у рогобатну политички коректну алатку. Део његове беседе са задовољством преносимо :
То је једна одурна наказа, тешка и усиљена, често пута потпуно неразумљива, без гипкости, еластичности и звучности, тих битних особина нашег дивног језика. То је језик као наш, а није наш, наше су ријечи, али језик није наш. Из тога језика не провијава дух нашега језика, то није језик који смо слушали и научили са мајчиних усана, који је краснији од пјесме, језик Вуков и Даничићев и наших нових писаца. Ову одурну наказу народног језика створили су странци и наши људи, Срби и Хрвати из Хрватске. Први су га, странци, научили само лексикално, а други, Срби и Хрвати, дошли су са прилично накарадним језиком, који се опет развио у Хрватској под утицајем њемачког канцеларијског језика или граничарске команде. Једни и други братски и заједнички почели су кварити наш језик, како вели наш млађи писац др Ћоровић, ишли су из уреда у уред, увађали новотарије, а сарајевски званични лист ширио их је и популарисао. Странци често пута нијесу разумјели ни правог значења појединих ријечи, као на примјер суци, којима би као чуварима јавног добра и морала до у најситније појединости морао бити познат живи народни говор. Због тога непознавања, високи Саборе, дошло је на судовима често до комичних и трагичних сцена. Да вам само једну испричам. У неком окружном суду пита предсједник оптуженика, који је убио човјека, зашто је убио. Оптуженик слијеже раменима и ћути. Предсједник га поново пита зашто је убио, а оптуженик одговара: "Сам ме је шејтан на то нагнао". На то скочи државни тужилац, и вели: "У смислу, рецимо, § 301 протежем оптужницу и на шејтана и предлажем да се казнено прогони". (смијех). Присједници погледаше се, а један стари Муслиман рече: "Царевина вам је наредна и управна, али да и за шејтана имате параграфа, то ми не може ићи у главу".
И ја сам такође имао да одговарам за једну ријеч, и то за ријеч "суданија". Могу, ако хоћете, своју осуду донијети, па да видите. Државни одвјетник тужио ме је да сам другим падежом те ријечи, који гласи "суданије", мислио да исмијем суд и да кажем, да "суда није". (Смијех). Нашем се језику не може приговорити да није развијен, да се њиме не може изразити све што је потребно, да се не могу логички и прецизно закони и наредбе или правни стручни списи изразити. Ово мишљење није на мјесту! То најбоље показује ново законодавство краљевине Србије и многи стручни списи и правне публикације појединих стручних писаца. Треба само погледати дјела Слободана Јовановића, професора биоградског универзитета, па ћете видјети какве се тешке ствари могу казати нашим српским или хрватским језиком, и то посве јасно и логички. Само једно треба на уму имати, и то је да је битна особина нашег језика да није именички језик, као њемачки, него да је језик глаголски.
Високи Саборе, сви народи цијене љепоту и чистоћу језика. И ми треба да цијенимо и чувамо ово драгоцјено народно благо у свој његовој љепоти и чистоћи. Против нашег језика већ се 32 године стално и непрекидно војује с једне стране, и сада је дошао час да тој страни одлучно подвикнемо: Узето нам је све, на свима линијама народног живота порабоћени смо, али не дамо вам нашег језика! То је наша нада и утјеха, јер велики руски писац Тургењев вели: "У данима када ме сумња, када ме црне и немиле мисли море о судбини отаџбине моје, ти си једини који ми не даш да клонем, о велики, силни, сјајни и слободни руски језиче! Кад тебе још не би било, морао бих очајавати гледајући шта се све дешава у отаџбини мојој".
Петар Кочић о "босананском земаљском језику";
Сабор БиХ 14. новембар 1910.
-----
[1] Петар Кочић, биографски подаци
http://srpskaenciklopedija.org/doku.php?id=
[2] Петар Кочић Говори и интерпелације
https://www.rastko.rs/rastko-bl/kocic/pkocic-sabor.html
Коментари
Постави коментар