ХРВАТСКО УМЦИГЛОВАЊЕ СРБИЈЕ - 32

“Двострука политика” на смрт преплашених Мачекових Срба, или -  "народни одисај"

Формирање Бановине Хрватске није било у склопу, као се упорно спиновало, "спровођења опће демократизације друштава", већ је бучна национална јадиковка и заклињање у демократске вредноте сведена на просто спровођење рудиментарног хрватског шовинизма (и српског аутошовинизма), као 'модус операнди' новоустројене пара-државе.

После оснивања Бановине Хрватске почеле су да пристижу избеглице у Београд. [1]

Самосталци су били забринути због положаја Срба у Бановини Хрватској због терора ХСЗ јер је због тога падао утјецај самосталаца, али о томе нису говорили јавно.

Напротив, Савица Косановић на Извршном и Главном одбору СДС 22. листопада 1939. године говори да се шире гласине о тобожњим прогонима Срба у Бановини Хрватској, али такве гласине шире:

„...наши политички противници, који се не могу помирити с тиме што су уклоњени с власти и што не могу више да је злоупотребљавају“,- да би наставио да их такођер шире деструктивни елементи који не желе слогу Хрвата и Срба, и завршио говор: „Данас је Србима у Хрватској боље, него што им је било под режимом диктатуре“.

На исте "оптужбе и пропаганду" ЈРЗ и Цветковића да су у Хрватској „Срби међусобно дијеле и прогањају“ осврнуо се и предсједник СДС Срђан Будисављевић на конференцији СДС у Осијеку. Будисављевић тврди да је то точно јер су управо самосталци такву политику насиља управо искусили: „а та се политика наставља и данас са агитацијом да смо издајице српства и непријатељи државе јер смо за политику споразума и тим се збиља слаби српска снага.“

Према "политичкој школи" самосталаца, још у вријеме борбе против шестосијечањске диктатуре и београдског централизма и страначки дужносници СДС били су на мети чланова четничког удружења. Због тога је о "злочинима четника" проговорио Савица Косановић, један од ондашњих лидера Срба у Хрватској, у једном летку из сијечња 1936. године насловљеног „Србима сељацима“. У њему стоји да је: „Од 5. маја 1935. до данас погинуло у Хрватској и Далмацији двадесетшест људи у разним сукобима од жандарске или четничке руке (...) А све то под владавином проглашене „ере смиривања“. Нигдје није саопштено како су испале одређене истраге, јели гдје кривац кажњен?“ Косановић се посебно осврнуо на терор четника који проводе убијања: „Стоји, међутим чињеница да постоје четничка удружења састављена из жандарских повереника у народу. Да су оборужани пушкама, револверима, бомбама, да их је штитила власт".

С обзиром да је ХСЗ штитила скупове Сељачко-демократске коалиције она је тиме штитила и челнике СДС-а који су на њима судјеловали као говорници, а који су такођер били мета режима. Многи челници СДС били су такођер изложени насиљу режима због њиховог блиског односа с ХСС-ом и Мачеком. Тако је нпр. Сава Косановић у вељачи 1936. нападнут од присташа Милана Стојади-новића на једном скупу у Кореници при чему су леђа нападачу, по свједочењу самог Косановића, чували жандари и четници. Косановић је с леђа нападнут сјекиром при чему му је тешко озлијеђена глава.

Подсетићемо се, да су исти људи били поборници најчвршће руке, док су они командовали државном полицијом и жандармеријом.

 

Због силних напада београдског тиска на самосталце због њиховог нереагирања на терор ХСЗ узвратила су гласила СДС тврдњом да ти београдски „емигранти“ и „мученици“ та „велика хрпа смијењених политичара и коњуктуриста“ припадника ЈРЗ и бивших режима не може схватити да свака њихова политичка акција и „препричавања“ неће им помоћи да се поновно домогну власти, јер они не схваћају да „није проведена само смјена једног режима (…) наступила је пуна смјена једне наопаке политике“.

СДС је уз потпору ХСС и дијела свећенства Српске православне цркве  искористио политичку разједињеност бановинских Срба за потпуно политичко уништење готово свих осталих српских странака у Бановини Хрватској. То се уништење проводило отпуштањем, премје-штањем и умировљењем чланова и присташа конкурентских странака из свих тијела Банске власти Бановине Хрватске те физичким злостављањем њихових чланова и присташа од стране Хрватске сељачке и грађанске заштите. 

Осим тога у новој влади Цветковић-Мачек ресор министра социјалне политике добио је Срђан Будисављевић. У структурама власти у бановини Хрватској СДС се такођер високо позиционирао. Положај унутрашњих послова преузео је Б. Бојкић, а здравства Милутин Косановић (брат Савице Косановића), док је касније на положај подбана изабран Светозар Ивковић.

Из таквих, претежно лукративних мотива, самосталцима је одговарало ново државно стање, ма колико било погубно по народ па и, време ће показати на најсуровији начин, њиховим фамилијама.

Прваци СДС никада нису јавно проговорили о насиљу ХСЗ над српским становништвом, али су зато у интерним разговорима с др. Мачеком и првацима ХСС тражили да се одреди Заштите обуздају.  Осјечка Југославенска застава алармантно упозорава на нереагирање СДС на насиље ХСЗ . Констатују  да постало видљиво да политичари из „штаба пок. С. Прибићевића морају да одобравају чак и рад терористичке „Сељачке заштите“ и да пљескају када оне врши терор над српским сељацима у Лици и на Кордуну“. У сличном тону пише и унитаристичка Народна одбрана четничког војводе Илије Трифуновића-Бирчанина који се запријетио Хрватима „четничким методама у борби против споразума“ јер су њему познати „извесни жалосни догађаји“ у Загребу, при чему су гласила СДС реагирала на Трифуновићево позивање на „пријетњу грађанским ратом“.

У копривничким Подравским новинама од 20. сијечња 1940. објављена је вијест о састанку главног тајника Самосталне демократске странке (СДС) Саве Косановића и водећег ХСС-овца копривничког котара Миховила Павлека Мишкине [2] у Соколовцу (котар Копривница) на којем су код народа настојали ојачати повјерење у споразум о оснутку Бановине Хрватске: “Сенатор Косановић приказао је улогу СДС, у стварању споразума и позвао сељаке Србе да се организирају у СДС, која сложно ради са ХСС за добро Срба и Хрвата… Нар. заступник Мишкина и предсједник град. орг. Томо Чиковић приказали су хисторијат ХСС и циљеве хрв. народног покрета који настоји изградити нашу домовину на темељу слободе и социјалне правде и нагласили су да су дошли зато да упознају браћу српске сељаке са циљевима хрв. народног покрета и да сузбију роварења непријатеља нар. спора-зума који хоће лажно приказати Србима као да је хрв. нар. покрет уперен против Срба и наше државе…  Присутни сељаци бурно су одобравали говорницима а напосе одушевљено су поздравили Саву Косановића и Мишкину.”

Реалност је била супротна патетичној демагогији мачековаца и прибићеваца. Најистакнутији политички и јавни радници српске националности су тајно и убијани. Др Драгослав Сртрањаковић [3] истиче да је од августа 1939. до априла 1941. године на тај начин убијено око 800 Срба. Према ријечима дописника Централног пресбироа из Загреба из вељаче 1940. у Хрватској и Загребу се „врши страховит терор. Убијају се и нападају, малтретирају и пребијају људи док се убице и нападачи не могу да пронађу.“ Посебно су на "мети" били српски "соколи". [4]

Српска реакција у покушају формирања четничких одреда.  Тежња да се стварањем четничких организација у Хрватској омасови српски покрет, није се међутим, могла остварити. Такве иницијативе наилазиле су на жестоку реакцију бановинских власти праћену синхронизованом антипропакадом хрватских институција и њихових српских трабанта, као и у оваквим пословима неизбежних комуниста [5]. Тако се дошло до чудноватог становишта да је терор над Србима "народни одисај", а покушај одбране "шовинистичка тенденција". Због свега тога четничка се организација у Хрватској сводила на ужу скупину од неколико стотина фанатизираних присташа.

Обраћајући се у сијечњу 1936. посебним летком »Србима - Сељацима«, Сава Косановић, један од првака Самосталне демократске странке, истицао је да се у четничким организацијама у Хрватској налазе жандармеријски повјереници, који су наоружани и заштићени од власти. Ти су догађаји свакако уносили велику несигурност у политичку свакидашњицу у Хрватској, о чему свједоче и интервенције бана Савске бановине код предсједника владе Милана Стојадиновића. Изражавајући незадовољство стварањем четничких организација у Хрватској, с оправдањем да четници у њој немају традиције, бан је упозоравао да су у тој организацији људи »по правилу сумњиве прошлости који су често под видом свога чланства у тим удружењима вршили чине који су били уперени против личне и имовинске сигурности грађана, а који су исто тако били у противштини са законом«. Због тога, према његовим ријечима, четници изазивају прави страх и напетост, »па када се и на селима чуо повик 'четник' стварала се одмах психоза, звонило се на узбуну, људи се оборужавали и скупљали за заједничку обрану или су се затварали у куће да се ту бране. Ту психозу злоупотребљавали су цесто елементи којима је стало до нереда и чија је лозинка 'што горе то боље'! нарочито дакле франковци и комунисти настојећи да тим путем закрве Србе и Хрвате и да мржњу на четнике прошире и на Србе«. Због такве све несигурније ситуације 1936. године забрањен је рад четничких организација у Савској бановини, али су поједине и даље остале и дјеловале, а настојало се обновити неке које су биле распуштене.

И Британци су указивали на потешкоће пријелазног раздобља и за то кривили Београд који одуговлачи с именовањем генерала Тартаглие за команданта жандармеријске бригаде Бановине Хрватске, иако је све договорено.И Британци су примијетили да великосрпски елементи користе вијести о „лошем третману Срба и Хрвата србофила у Хрватској од када је закључен споразум“.

И предсједник СДС Срђан Будисављевић на сједници владе у свибњу 1940. у Београду напоменуо је да је било доста грешака и ексцеса приликом оснивања Бановине Хрватске „јер је преокрет велики народни одисај“. (sic!) Будисављевић критизира Мачека да такви потези Заштите само иду на корист „Српском културном клубу“ и његовој протуспоразумашкој политици јер њему долазе Срби из Доњег Лапца и траже издвајање из Бановине Хрватске. Нато је Мачек рекао да је грешака било, али потезе ове владе треба да проводе „људи пријашњих режима“. Морали бисмо се позабавити том ствари. (...) Нама је у Загребу помогла Грађанска заштита. Убојство др. Здравка Ленца, очигледно од стране ХСЗ, иако су га самосталци отворено оптуживали да је Љотићев збораш и „четник и ту легитимацију је и даље сваком показивао“, су осудили јер такав поредак гдје се „човјек једноставно убије на улици“ није прихватљив никому. Ипак, одређени кругови у СДС су толерирали терор Заштите и због сузбијања покрета Срби на окуп у режији Српског културног клуба који је отворено радио на проведби великосрпске политике и издвајању котарева с српском већином из састава Бановине Хрватске. Тај покрет је тангирао и интересе самосталаца који су против њега повели политичку битку, јер се углавном радило о придобијању хрватских Срба који су чинили главну гласачку базу СДС.

Да није дошло до побољшања односа ни после више од једне године после закључења Споразума види се из извештаја немачког амбасадора у Италији Улриха фон Хасела од 16. новембра 1940. године. Боравећи службено у Београду и Загребу »ради испитивања услова за немачко-југословенску привредну сарадњу« добио је, поред осталог, и утиске о унутрашње политичком положају Југославије, које је доста објективно и истинито изнео у поменутом извештају. Он, углавном, констатује да је Цветковићева влада слаба и нехомогена, да у њој »Срби и словеначки свештеник Корошец и потпредседник Мачек иду својим сопственим путем«, да су »српски и хрватски министри потпуно уздржљиви једни према другима«, да је утицај чисто српски настројене генералске клике већи него икад раније«, да је најгора »дубока провалија која дели Србе и Хрвате«, да »врло често у Хрватској не хају за наређења из Београда и да се Хрвати развијају као држава у држави«. Хасел даље каже да је кнез Павле увидео да је крута непопустљивост краља Александра и касније Стојадиновића према Хрватима била опасна, па им је дао аутономију и има поверења у њихово садашње водство да је верно Југославији, тако да радије ради са њима него са Србима.

»То признају и Мачек и његови људи и прилично су задовољни Цветковићем (пошто га сматрају слабићем), али истински чврста и искрена веза за југословенску државу не постоји... Већ сумња у расну истоветност и у основи различите културе и чињеница да историјски нису никада припадали једни другима, појачана препотенцијом и грешкама Срба, нагоне оба дела државе увек поново у међусобну супротност. На хрватској страни такође нису задовољни с границама између Срба и Хрвата. Мачек као данашњи вођа Хрвата сагласио се са заједничком државом, али без топлине и чврстине. Он је, такође, због уласка у владу изгубио на терену у односу на сепаратисте.«

Даље Хасел каже да су Срби, Хрвати и Словенци, због страховања од италијанских претензија, јединствени у жељи да Немачка заштити Југославију од италијанског напада и да би »Хрвати у сваком случају готово једногласно претпоставили прикључење Немачкој, нпр. као Словачка, сваком повезивању с Италијом и да није мали број оних који би овакво решење више волели него настављање веза с Београдом«.

Очито је водство СДС према дјеловању ХСЗ имало двоструку политику. У јавности се нису износили спорови СДС с ХСС у вези дјеловања Заштите, док су у интерним разговорима прваци СДС упозоравали ХСС да Заштита постаје све већа препрека за нормално функционирање реда и закона у Бановини Хрватској. Изражавали су одређено разумијевање за иступе Заштите против комуниста и усташа те присташа пријашњих режима јер су у њиховим смјенама видјели и властиту корист. Разумљиво је и да су у тадашњој међународној ситуацији, када у Еуропи траје Други свјетски рат, која је постајала све озбиљнија по положај Југославије, политички врхови СДС настојали да ничим не наруше постигнути хрватско-српски споразум и државно јединство. Ипак је у водству СДС све више растао страх што ХСС у коначници жели с одредима Заштите, бојећи се да се они неће зауставити на ликвидацији заједничких политичких противника већ ће бити употребљени у борби за хрватску самосталност, што никако није било у интересу политике самосталаца, алу ушли су у коло из кога не беше излаза.

-----

[1] Соколски лист "Око соколово" извештава:  „Изненадним нападајима каменицама, мотикама, ножевима, боксерима и револверима падали су премлаћивани, рањавани и убијани млади и свесни соколи. И испред револверских метака, рањавања, премлаћивања и убиством претећих писама побегли су појединци, па и читаве породице, напуштајући своја огњишта на домаку јесењих и зимских дана, тражећи заштиту...“. У истом броју Ока Соколовог објављен је акт Соколске жупе Загреб: „Вал нове „слободе“, који је захватио и прекрио ове наше крајеве присилило је многу нашу браћу, многе сестре, да или појединачно или са својим породицама оставе домаће огњиште... те да... бегају у крајеве, где та „слобода“ својим грешним загрљајем још није угушила сваки племенити осећај, својом циничком хипокризијом није уништила право на живот и опстанак сваког појединца, о коме воле сваком пригодом да говоре баш ти најгрлатији проповедници и следбеници те нове „слободе“. Због писања о избеглицама нападнута је Жупа и њена хуманитарна акција у загребачком „Јутарњем листу“. У чланку „Одговору Јутарњем листу“ Милојко Јефтимијадес је истакао: „Није толики број убијен, рањаван, нападан, отпуштан из службе и прогањан претећим писмима уморством по својој молби и жељи. Није толики број дошао код нас без средстава за живот на почетку хладних зимских дана из жарке жеље да посети Београд и да се у њему проводи. Зар то нису прогони? Још се на некима виде ожиљци рана“. Око Соколово пренело је из „Политике“ вест да је Влада Југославије одлучила да соколима исплати помоћ од 500.000 динара као надокнаду штете коју су им нанела разна неодговорна лица којима се није могло ући у траг.

На ванредној скупштини соколске жупе Београд позвани су сви соколи са територије жупе да прикупљају помоћ за избеглице којих је сваким даном било све више. У Београду је 16. новембра 1939. године отворена соколска кухиња за избеглице. Отварању је присуствовао прочелник Народно одбрамбеног отсека Савеза Сокола Краљевине Југославије Љубомир Максимовић, генерал у пензији. Кухињу су водиле чланице Социјалног отсека жупе.

- Саша Недељковић - Избеглице из Бановине Хрватске
https://srbskocarstvo.blogspot.com/2012/04/blog-post_9890.html

[2] Мишкину су убили маљем усташе у Јасеновцу 1942. године.
- Владимир ФУЧИЈАШ - МАРТИРИЈ ПАВЛЕКА МИШКИНЕ
https://hrcak.srce.hr/file/331820

[3] Др Драгослав Сртрањаковић, биографски подаци
https://sr.wikipedia.org/sr-ec/%

[4] Соколи у Имотском били су у Краљевини Југославији изложени нападима хрватских сепаратиста. После стварања Бановине Хрватске 1939. ХСС је користио власт за обрачун са соколима.Уследио је напад на Чеду Милића, старешину Жупе Мостар, једног од најистакнутијих соколских и националних првобораца. О томе је писала и Политика. Напад од стране Хрватске сељачке заштите је извршен у више наврата после завршене скупштине друштва Имотски 11. фебруара 1940. године и пред одржавање скупштине у селу Главини код Имотског.

Београдско и земунско соколство 17. марта 1940. године донело је резолуцију: „... Власти у бановини Хрватској не показују озбиљну намеру да спрече терор, те се ствара веровање да оне фаворизирају све ове злочине, што проузрокује крајњу безобзирност и бруталност неодговорних елемената. Последица тога су све чешћи и тежи напади, ... Београдски и земунски соколи сматрају да је време да испуне дани завет, ... и да устану у одбрану соколске југословенске мисли, и то идејно и начелно док их противници нападају идејно и начелно а силом ако не престану са насиљем. Престоничко соколство... тражи да се најенергичније истраје у наметнутој борби. Прогоне и нападе на браћу и сестре из Бановине Хрватске осећају као нападе и прогоне на цело соколство и солидаришу се са њиховим жилавим отпором и борбом.

Напад на Чеду Милића, старјешину соколске жупе Мостар у Имотском 1940.
https://jadovno.com/napad-na-cedu-milica-starjesinu-sokolske-zupe-mostar-u-imotskom-1940/?lng=cir

[5]  Књижевник Аугуст Цесарец је у једној својој анализи политичке ситуације у Хрватској, што ју је за руководство КПЈ израдио непосредно након атентата у Marseilleu , улогу четништва у Хрватској оцијенио овим ријечима:

»Већином је то по хрватским селима с брда и дола сакупљени људски материјал најшареније провенијенције. Богатији сељаци, који воле униформу или од државних власти требају неку помоћ и од својих вођа какву интервенцију код банака и судова, што наравно одмах у те редове привлачи и сиромашније сељаке и сеоске пролетере, уколико се ту не ради о најгорем сеоском олошу, што редовито такођер није изузетак него можда још висе правило - то је материјал, из којег се контингентирају славни данашњи југославенски четници - потомци оних комитаџија, који су некад у борбама за национално ослобођење Срба играли ипак славнију (и) часнију улогу. А данас су то под фирмом 'народног јединства и државне цјелине' плаћени и свакојако привилеговани борбени одреди и браничи најпокваренијег и најкукавнијег режима у хисторији југославенских народа, његова оборужана авангарда, која се само по униформи и нешто цивилнијим условима живота разликује од брахијалне државне силе у жандарским и полицијским касарнама, из чега не слиједи, да и та авангарда нема своје касарне. Има их, иако не свуда, и сада у миру то је режимска резерва која може одмах да буде активна, дође ли гдје до немира, па је заправо јавна тајна, да режим ту своју авангарду организира и спрема за случај рата, у којем би она имала да буде помоћник полиције и жандармерије, за очување мира у залеђу, борац (против) војних десертера и борац против дефетиста«.

(Види: Грађанска политика у Хрватској прије пола стољећа, Непознати извјештај Аугуста Цесарца из 1934. године о политичкој ситуацији у земљи, приредио Иван Јелић, Наше теме, 12/1984, 3034-3035.; преузето из: Фикрета Јелић-Бутић, исто, стр.15/16.)