КАРАКАЗАН БиХ - 32

 Српске муке у Бањој Луци за време Аустроугарске

Први митрополит у новооснованој Бањалучко-бихаћкој епархији Евгеније Летица морао је у свему кренути испочетка. Какво је било духовно стање народно у овој Епархији на почетку ХХ вијека лако је видјети из следећих података: од 134 парохије 22 нису имале својих парохијских нити филијалних цркава, а чак 112 парохија није имало парохијских домова, свештеници су становали или у изнајмљеним или у властитим кућама. Десет година касније, добар познавалац прилика у овој Епархији је констатовао ”да многе парохије имају сасвим трошне парохијске цркве, неке их немају никако, а већина њих немају својих парохијских станова у нарави … да четрдесет и четири парохије ове епархије немају никакве основне школе, што значи, да је још и данас 125.000 прaвославних Срба сасвим лишено и основног школовања”.

Ништа боље стање није било ни у митрополитском сједишту Бањој Луци, те се констатује ”… да митрополит дијецезан нема не само придворске капеле, него ни катедралне цркве. Ова мјесна без плана и несолидно од слабог материјала подугнута парохијска црква склона је паду, те тако за кратко вријеме митрополит ове у земљи највише црквене области неће имати гдје ни свете литургије служити. Кад оваквог стања ствари, а при том још при неурађеним и незнатним митрополитским беривима о каквом придворном свештенству не може бити ни говора.” Како владичанског двора није било, нови митрополит је отпочео свој рад у за те потребе изнајмљеној кући.

Овако стање било је без сумње резултат вишевјековног турског ропства али и чињеница да ни послије одласка Турака није дошла слобода него ропство и нова ”окупација” овога пута од лукавијег и перфиднијег и утолико опаснијег окупатора. Нови окупатор имао је чак ”Друштво за католичење Срба” у Босни и Херцеговини, а митрополит дабробосански Сава (Косановић) је под притиском католичког презелитизма и аустријске окупационе власти, био присиљен да поднесе оставку на свој положај.

Као и другде, први покушаји национално-политичког организовања ишли су кроз културно-просветна друштва, а покретачи и мецене тих друштава били су трговци.  О томе имамо патетичне тираде непознатог ("Н.Н.") фељтонисте:

Још на почетку борбе за црквено-школску аутономију, 1893. године, на бањолучку културну и националну сцену, под окриљем Црквене општине Бања Лука, ступа Српско пјевачко друштво "Јединство", послије чега се оснивају и друга српска друштва. У добар час! Тако су се у доба, кад су национални осјећаји морали да се крију, многи народни послови завршавали кроз та друштва.

Када 1893. године на бањолучком културном небу засија Српско-православно црквено пјевачко друштво "Јединство", Српска читаоница и ово друштво под истим кровом биће звијезде водиље "порабоћеног" српског народа. Схватајући да је снага свих, поготово малих народа у његовању културе и традиције, читаоница и "Јединство" уздигли су се изнад својих основних функција и постали носиоци српског духовног препорода.

Међутим, колико је лако аустријски елемент продирао кроз порозне крајишке националне структуре илуструје један симптоматични пример: Само три године од оснивања,  на Ваведење 1896. године Српска читаоница у Бањој Луци приредила је забаву са игранком. Програм је на њемачком штампан, што је први пут на српској забави у Босни.

Раније, за турског вакта, круну активности, бар је тако у први мах изгледало, за духовно и културно просвјећивање српског народа у Бањој Луци и Крајини, коју је предводила Српска православна црквена општина шездесетих година 19. вијека, чини отварање Богословије. Утемељивач, први управник и предавач бањолучке Богословије, био је Василије - Васо Пелагић, који је наумио од ове народне школе "мало свеучилиште начинити".

Основана 1866. године, Богословија је под Пелагићевим руководством радила до његовог хапшења у марту 1869. године. За то вријеме Пелагић је национално и политички пробудио Бању Луку и Крајину, што је утицало на сва потоња збивања у овом граду. За потребе својих ђака основао је Пелагић и читаоницу, чиме је поставио темеље првој Српској читаоници, значајном фактору просвјећивања овдашњег народа.

Само неколико година касније (1873.)  Васо Пелагић се саморашчинио и одрекао православља, чиме је компромитовао све дотадање напоре у духовном просвећивању. Када оправдана критичност пређе границу разумљиву, поготово тако брзо и плахо, и склизне утопијску бучну демагогију, штета је већа од користи. Цео живот се борио против "воловске  покорности" воловском непокорношћу, која у националном рачуноводственом билансу води у банкрот.

Још једном се морамо осврнути на збивања у СПЦ, која су снажно политички детерминисана.

Митрополија дабро-босанска дуго је била једна од највећих епархија Пећке патријаршије, са 233 парохије и 481.000 душа. Због великог подручја које је заузимала, надлежни архијереј није стизао да обиђе све дијелове епархије, па су трпјели и Црква и народ. Са овим проблемом, који је дочекао аустроугарску окупацију, коначно се ухватио у коштац агилни митрополит дабро-босански Николај Мандић. У представци упућеној 31. марта 1899. године васељенском патријарху Константину, митрополит Мандић молио га је да дозволи оснивање посебне епархије за подручје Бање Луке и Бихаћа.

Увидјевши да је захтјев дабро-босанског митрополита оправдан, васељенски патријарх одлучи да се поменута црквена област раздијели у два самостална округа: Дабро-босанску и Бањалучко-бихаћку митрополију.

Године 1900-те основана је  Бањалучко-бихаћка митрополија са митрополитском столицом у Бањој Луци. За првог митрополита изабран је архимандрит Евгеније Летица, који је до тада био на служби у Темишвару. Прије него што се закалуђерио, провео је дуже вријеме у Босни као државни чиновник. За њега смо већ помињали да је био задрти немчар упркос свих зала које је његов народ претрпео од Аустријанаца.

Сад можемо да видимо колика је разлика у националном ставу била између Херцеговаца и Крајишника: док су се Херцеговци оштро и упорно супротстављали наметању попова ("наметпоповима")  приклоњених Бечу, Евгеније Летица је у Бањој Луци био обасут дивљењем.

Како су окупаторски аустроугарски закони тада налагали, оснивање нове епархије и избор митрополита потврдио је аустријски цар Фрањо Јосип.

Схватајући важност овог историјског чина за народ и Цркву бањолучко-бихаћке регије, новом митрополиту приређено је величанствено славље, коме је свој удио дало и Српско-православно црквено пјевачко друштво "Јединство".

Aрхимандрит Евгеније Летица, потоњи први митрополит бањалучко-бихаћки, био је веома образован човјек. У времену у коме се национална осјећања нису смјела јавно показивати и његовати, схватио је значај српских друштава, носилаца народног препорода, те је свесрдно помагао њихово оснивање и рад. Био је члан Матице српске, почасни члан "Добротворних задруга Српкиња у Босанској Дубици, Приједору и Бањој Луци. "Побратимства" у Санском Мосту, члан - добротвор Просвјетног и културног друштва Срба у Босни и Херцеговини "Просвјета", као и један од чланова утемељивача Српског православно-црквеног пјевачког друштва "Јединство".

Буна 1910.

Укупно гледано животни стандард становништва у покрајинама је и даље био изузетно низак. Недостатак новца довео је до развоја зеленашења – односно позајмљивања новца по великим каматама. Што је само додатно уништавало осиромашено становништво које се задуживало да би бар привремено испунило све своје текуће обавезе. Буријан је почетком 1907. позван да законским путем сузбије ову појаву. Смањивање неписмености становништа, која се кретала око 90 %, била је и даље за управу несавладив задатак.

Десетина је највише оптерећивала сеоско становништво које је плаћало још осам врста непосредних пореза. Између осталог порез на стоку, кућу, испашу и обавезни кулук који је замијењен новчаном обавезом. За свако посјечено дрво плаћала се дозвола и такса пошто је сва шума проглашена државном. Плаћање свих ових обавеза је често доводила сељаке у ситуацију да дио своје љетине и стоке продају у вријеме кад су цијене биле најниже. Неплаћање обавеза повлачило је разне санкције. Током 1905. извршене су 543.003 пљенидбе до 1910. већ 971.000. До краја Буријанове управе овај број је ипак смањен, а током 1913. износио је 111.000. Број аграрних спорова је пак растао да би у периоду 1907–1909. досегао 50.000. Сељак је био обавезан да од годишњег пољопривредног приноса десети дио плати држави. За разлику од османског доба када се ова обавеза могла извршити у натури сељак је био обавезан да плати готовим новцем. О процјени жетве и висини износа десетине је одлучивала комисија састављена од представника власти, феудалаца и кметова а кључну улогу имао је сакупљач пореза десетине – десетар. Он је посебно био заинтересован да десетина буде што већа пошто је умјесто плате добијао проценат од процијењене пореске суме. На основу десетинске процјене аге и бегови су наплаћивали своју трећину пољопривредних прихода.

Цар Франц Јозеф је 3. марта 1910. Буријану упутио „превишње ручно писмо“ којим је наређено „брижљиво сређивање“ аграрних односа „како би се у склад довела зајамчена заштита посједовног стања“ чији је коријен „старинско право земље“ с „нормалним напретком тежачког свијета“. Влада је требала да олакша откуп кметова као и да подстиче ширење слободног земљопосједа. Цар је одборио да се заинтресованим одобри банкарски кредит у пуном потребном износу. Ове послове требао је да спроводи „нарочито одређен владин орган“. Буријану је наредио да изради такав законски пројекат. Међутим, овакав приступ није наишао на одобравање сељачких маса које су од августа 1910. почеле да се организовано буне против трећине. У покрету су учествовали кметови обе хришћанске вјере уз подршку неких муслиманских кметова. Прво су се 8. августа побунили сељаци у неколико села у срезу Босанска Градишка на шта је реговала окружна власт извођењем жандармерије. Земаљска влада је тражила да се обави присилно сакупљање трећине, а српским народним посланицима строго је забрањено да на било који начин подстичу овакве идеје јер за то „нема имунитета“. Никола Стојановић је послат да умирује сељаке и до краја августа покрет је у том делу Босне и Херцеговине био привремено умирен.

До почетка октобра овај покрет је наново плануо и проширио се све до ријеке Босне, 3. и 4. октобра концентрација жандармерије и војске показала је сељацима да се „неће презати од оружане силе“. Ово је скршило покрет „пошто сељаци нису били спремни да своје аграрне захтјеве остварују кроз оружану борбу“. Сељаци су почели да се враћају кућама док су истакнутији појединци похапшени. Брутално опхођење аустријских власти према ухапшенима је оставило трага на осталим сељацима. Хапшени су држани између 14 и 21 дана без икакве могућности за жалбу. Овакав приступ довео је до тога да Земаљска влада већ 5. октобра сматра сељачки покрет умиреним.  До краја мјесеца крајеви обухваћени побуном су под притиском власти извршили своје обавезе. 

Овај кметовски покрет је муслиманска штампа осудила назвала га је организованом хајдучијом и „влашким устанком“. Уредништво Мусавата је „руљу сељака“ која се дигла „против права власни-штва“, без обзира на вјероисповијест, означила као разбојничку.  Доминантно незадовољни Срби су називани досељеницима са каравлашких брда и пријећено им је грађанским ратом. Закон о факултативном откупу кметова озваничен је 13. јуна 1911. а ступио је на снагу 1. јануара 1912. Тиме је потврђено не само да је факултативни откуп кметова био дугорочни циљ аустроугарске управе него и да је њена аграрна политика у Босни и Херцеговини била несупјешна. Село једноставно није успјело да продуктивношћу створи средства неопходна за откуп. За тридесет година откупило се 28.481 кметско домаћинство. Од доношења закона до избијања Првог свјетског рата откупило се још 13.360 домаћинстава. Међутим у кметском односу у вријеме Сарајевског атентата и даље је био огроман број сељака. Прираст становништва и деоба породичних задруга смањивале су ефекат процес откупа. Тако да је број кметских породица са око 85.000 1878. нарастао на 111.000 породица 1910. Од тога је 29.000 било католика и око 76.000 православаца док је муслимана било око 6.000.

Остало је забележено да су се бањалучки земљопоседници бунили што је у њихов крај послат Петар Кочић, који не само да не умирује ситуацију, већ охрабрује кметове на отпор. [1]

-----

[1]  Телеграм бањалучких земљопоседника поглавару земље Варешанину, 10. септембар 1910, Петар Кочић. Документарна грађа, 319. 777 Мусават, 20. август 1910