КАРАКАЗАН БиХ - 31

Бање Лука

- Доњи краји -

„Ој Крајино, крвава ’аљино
крвава си откад си постала,
с крви ручак, а с крви вечера,
свак’ крваве жваће залогаје!“

"...Ој Крајино наше устаниште
Устаниште, јуначко бојиште
Када је било бити ил' неби
Стајач мрјети, крв јуначку лити
Ти си била прва међ првима
Пркос кула свим душманима
Ми у туђе добро недирамо
А без КРВИ своје непуштамо"

Ширењем средњовјековне Босне на запад, знатан дио територије између Врбаса, Уне и Сане био је организован у посебну управну цјелину босанске државе, под називом Доњи Краји, који је први пут забиљежен 1244. године. Тај назив, у нешто измијењеном облику, одржао се до данас. Доњи Краји имали су улогу крајине средњовјековне Босне, чије је организовање било условљено сукобима ове западне српске државе, најприје са Хрватима, а потом и са Угарском.

Јуначко бојиште, бесполетног устаничког духа

Реалност беше прилично удаљена од крајишке песничке самоглорификације. Закаснело од Херцеговачког устанка избио је устанак и у Босни. Овај устанак није имао ни снаге ни полета, много због неслоге међу вођама устанка, још више због сукоба интереса свих околних држава,  но пресудно јер што за крајишког сељака, скученог видика и националног осећаја ограниченог завичајем,  висока начела свесрпска а некмоли начела пансловенске узајамности или светске револуције (чији промотер беше распоп, смутљиви фантаста, војно-оперативно неупотребљиви, Васo Пелагић), нису значили ништа и ничим се нису дотицали ускогрудог очекивања његовог да се избори за нешто слободе и повољније услове за  своју аграрну производњу. [1]

»Побуњени народ није устао на оружје ни за словенство ни за свесловенство, већ једино за материјално благостање своје, за своја права и слободу«

                  - Васо Пелагић, "Историја босанско-херцеговачке буне"

 

Тако видимо колико је неслога и различито колебљиво слободарско осећање у покрајинама Босне и Херцеговине утицало да  Срби из тих крајева немаху воље и мудрости да се саберу и својим не малим снагама ослободе, будући да подршке из Србије па и других земаља није недостајало. Националну борбеност потираше њихова сопствена виолентност. Та непотпуност и несигурност националне идеје, уз трагично хипертрофирани кампанилизам,  доводила је (и тек ће доводити) до већих жртава него што су оне у неминовно погибељном окружењу морале бити, док се општа патња настављала, све више слабећи отпорност народну.

Француски новинар Шарл Иријарт (Charle Zriarte) боравио је у Бањој Луци у вријеме устанка и о догађајима са лица мјеста биљежи:

"... Због устанка раја је напустила крај и Турци су господари, а свашта је могуће... Католици су сигурнији од православних, ни једни ни други не смију да иду у турску четврт... Зима долази, а жетва труне, те се губи на тлу безу користи за икакву особу. Терор влада и свако је сумњив, не усуђује се заустављати на цести нити шаптати. Сви су православни свештеници морали да побјегну, фрањевци и траписти који имају велики уплив могли су да остану. Турци занесени успјесима свете се Србима. Дошао сам у доста тешким приликама. Прошле ноћи чуо сам крикове и пуцњаву у тамној ноћи. Један дио Турака продро је у кршћанску четврт до српске цркве, па ју је запалио на велико запрепашћење цијеле четврти, остаци се још пуше". [2]

Босанска буна је важна можда најпре по томе што се на балканским ратиштима први пут појавио Петар I Карађорђевић, под псеудонимом „Петар Мркоњић“, човек који ће неколико деценија касније донети слободу свим Србима. Он је тада, о личном трошку, жртвујући значајан део своје имовине, опремио један одред устаника. Каква је устаничка бодрост дочекала Петра Карађорђевића у Босни може илустровати „анегдота“ с почетка његовог босанског четовања. Од 350 устаника, колико их је било у чети, на смотри одржаној на Ћорковачи 16. маја 1876. остало је само 63. Углавном, Крајишници су долазили као добровољци, пролазило обуку а затим бежали кући односећи са собом добијену опрему и оружје. Међутим, Мркоњићев углед међу устаницима брзо је растао. Строга дисциплина, научена у Француској, примењивана је и међу устаницима. Четовођу Јовицу Шарца Мркоњић је строго казнио због издајства у борби код Куле. Одржао му је лекцију из историје, оптуживши га да је Бранковић и издајник, да би га заједно са тридесетак устаника отерао из логора. За већину устаника Петар Мркоњић није се либио да каже да су „велики јунаци на речима, али на делу да Бог сачува!“ [3]

Али, овај пут, стигли су у борбу и војници кнеза Милана Обреновића и његови политички емисари. Ту су, са треће стране били „устаници“ чије се усташтво састојало у намери да турска окупација замени аустријском. Да је Босански устанак био заправо први „другосрпски“ устанак, показала је Јамничка скупштина.

Ваља у свему имати на уму да је најутицајнији директни спољни фактор, Беч, водио дволичну политику.  Аустроугарска политика у Босни и Херцеговини је толерисала устанички покрет који је имао доста искрених симпатизера унутар граница Монархије. Пратила је помагање устаника са своје територије, а истовремено допуштала да се преко луке Клек допремају османска појачања и наоружања. Држала је равнотежу између устаника и Порте спрјечавајући акције које би објединиле подијељене устанике и уклањала оне личности које би устанку могли дати „правац супротан погледима бечких кабинета“. Упорно је настојала да онемогући било какав утицај Србије.

Народна скупштина у Јамници  је прва Скупштина устаничких вођа током Устанка у Босни, а одржана је на православни Божић 1876. у српској школи у селу Јамница, код Двора на Уни, у циљу дефинисања циљева устанка и бирања устаничких вођа. Скупштини је присуствовало око 80 устаничких представника из целе Крајине, као и разни представници одбора за помоћ устаницима. Председавао је загребачки трговац и потпредседник загребачког Одбора за помоћ устаницима Илија Гутеша („човек од поверења“ Милана Обреновића). [4] Петар Мркоњић, први пут се у устанку представио правим именом, као Петар Карађорђевић. Постојале су три јасне фракције: карађорђевићевци, обреновићевци и аустрофили (иначе најбоље наоружани и са највише пара). Ту је био и колоритни распоп Васо Пелагић који је својим „Програмом усташких права“ покушао да устанак претвори у социјалистичку револуцију, али му је коначно ипак најдража била аустрофилија. Коалиција обреновићеваца и аустрофила је однела превагу. Након жестоке свађе, која је могла да се претвори у оружани обрачун, већина устаничких вођа негативно одредила према учешћу Петра Мркоњића у устанку, закључивши да његово присуство смета даљим ратним операцијама, иако је био најбољи међу њима.

Васа Тоскић, члан Главног одбора за помоћ устаницима из Београда, у једном извјештају објашњава разлоге сукоба на Скупштини. Све су се чете биле сложиле, да када Србија уђе у рат устаници одмах прогласе сједињење са Србијом, са књазом Миланом Обреновићем на челу. Спор је настао када је Петар Карађорђевић, упитан да ли ће поштовати ову одлуку, одговорио потврдно, уз услов да српска војска пређе Дрину и уђе у Босну. Настао је жамор и уследиле су му претње смрћу, уколико буде радио против овог плана.

„Браћо, вама је познато да нам Србија, Црна Гора и Хрватска помаже, и да је то за нашу ствар велика помоћ, али ако господин (Петар Карађорђевић) остане међу нама то може лако бити да ћемо бити лишени све те помоћи.“ 

-  Илија Гутеша.

Трагикомична Скупштина доноси тада „историјску одлуку“ да се Босна присаједини Србији, али да србијанска војска не улази у Босну. Јасно је да је поменута „историјска одлука“ била провидна подвала и да је нагон српских усташа био друкчије нарави.

„Покоравам се закључку скупштине, али ми не можете забранити да се као Србин и обичан четник борим за ослобођење Босне. Нико није узео српство и родољубље у закуп.“

- Петар Карађорђевић. 

Поред живог Петра Карађорђевића, школованог и ратовању вичног официра и непатвореног српског патриоте, за команданта устаничке војске у Босни изабран је Словенац Мирослав Хубмајер, двадесетчетворогодишњи словослагач и авантуриста.

Скупштинска већина је гласањем одлучила да у року од осам дана Петар Карађорђевић напусти устаничко подручје. (Да напоменемо скоро го и бос, пошто је све дао за устанак). Белодано је јасно да су сви, Аустријанци, Хрвати, увек мегаломански Црногорци, босански аустрофили, Обреновићеви аустрофилни „другосрби“ [5], препознали од кога им прети највећа опасност.

Петар Мркоњић је упорно наставио да се бори, до крајње своје исцрпљености. У неком моменту на организацију, прехрану и наоружање усташа Мркоњић трошио веће своте него српска влада, али то није могло дуго да траје.  Дописник из босанског бојишта јавио је Застави 24. јануара 1876. године да је он тада лежао у грозници, наводно зато „што је његова чета од 100 људи на 7 људи спала“. По истом извору, узрок разлазу његове чете било је што он није више имао пара. 

Док је Херцеговачки устанак, и поред неслоге војвода, овенчан неколиким славним победама, дотле  устанак у Босни у сваком погледу на срамоту српску. Босански устанак је остао на нивоу  појачане трогодишње хајдучије „без већих битака, важнијих догађаја и личности, без унутарње хомогености у војничком, политичком и територијалном погледу“. 

 

Више деценија касније, у промењеним политичким и војним околностима, тај народ, за кога се краљ Петар Карађорђевић жртвовао искрено и до крајњих својих људских граница, је певао:

 

"Краљу Петре, ти си пети,

Тебе ћемо разапети!"

И ту поруку нећемо никада заборавити.

Доба колонијалног просперитета

У бањалучком округу било је укупно 403.817 становника, а од тога 58,50% православних, 17,42% муслимана, 21,50% римокатолика, а било је чак 1,59% (6443) становника које је аустроугарска пописна комисија регистровала као гркокатолике или Србе римокатоличке вјероисповијести.

Бања Лука тог доба беше заостала и затворена средина, без нарочитог духовног узбуђења и покрета каквог срећемо у Мостару, граду сличне величине у суровијем природном окружењу.

Милена Мразовић (која се помиње и као музички извођач на првом уметничком концерту у Бањој Луци) била је позната новинарка и радила је деведесетих година 19. вијека у Сарајеву. Прокрстаривши Босну уздуж и попријеко, добро је упознала ову земљу и људе. У запису о Бањој Луци даје пасторалну слику, која ипак не може да сакрије економско сиромаштво па и беда који превладаваху:

"Умјереност (скромност) Босанаца долази до изражаја у изгледу Бање Луке, јер иако је у раније доба била сједиште мађарског паше, босанског везира и један од најбогатијих и најзначајнијих трговачких градова земље, остале су ипак ниске бијеле куће са теретом великих црних кровова од шиндре увијек исте.

Бањалучки трговац није градио ни замкове ни куле и био је задовољан када је трошна ограда од дасака опкољавала његов, од вањског свијета потпуно одвојен мирни дом, и када би стари сандуци имали скупоцјени садржај. У овом граду имала је буржоазија водство. У породицама се дјевојке строго одгајају и не тако отмено као у Посавини, не одгајају их за весеље и шалу као у Сарајеву, али их отац мирно пушта у једну туђу кућу, то јест допушта им да се удају."

По интерпретацијама историчара нео-немчарског жанра, време аустријске окупације беше време просперитета за ове под Турском врло заостале крајеве. И не само то, већ је изгледа била прилика да је бујала радничка класа и пролетерска револуционарна свест. [6]

Насупрот овако накнадно идеализоване слике, према савременим пропагандним потребама које би се могле назвати и "Потемкинова Босна", реална слика била је далеко суморнија.  Према пописима које је вршила аустроугарска управа, број становника у Бањалуци се кретао на сљедећи начин: 1879 – 9.560, 1885 – 11.357, 1895 – 13.560 и 1910 – 14.800. Пораст броја становника у Бањалуци у периоду од три деценије (55%) био је нижи у односу на просјечни прираштај у земљи (64%) и у односу на прираштај у 6 окружних градова (просјечно 91%). Као и другим окружним центрима, најзначајнији фактор пораста броја градског становништва били су досељеници, чији се број у Бањалуци у периоду 1885-1910. утростручио. Преко 90% су то били досељеници из земаља Монархије а у социјалном погледу су били војска и жандармерија, чиновници, предузетници и радници. То је била окосница новог грађанства. Измијењена је и конфесионална структура. У периоду 1879-1910. број римокатолика је повећан за 291%, Јевреја за 125%, православних за 95% и муслимана за мање од 2%. Удио муслимана у становништву се знатно смањио усљед исељавања након окупације а нарочито након анексије Босне и Херцеговине 1908. године. Најзаступљенија занимања градског становништва Бањалуке 1910. године била су: пољопривреда (33,5%), трговина (11,3%), јавна служба (9,5%), производња пића и угоститељство (8%), грађевинарство (4, 5%) и саобраћај (3, 5%).

Поменућемо и како се у тим временима великих промена просвети-тељска Монархија односила према православљу (што није била тема интересантна новим бошњачким историчарима):

У вријеме устанка плануле су обје српске православне цркве у Бањој Луци. Пелагићеву цркву звану "Ћелија" запалио је Ибрахим Бојић, а Ребровачку цркву такође Ибрахим, али овај пут Чорчаушевић.

Кад је устанак угушен, Срби покренуше нову акцију за градњу цркве. Добише и ферман, прикупише материјал, купише земљиште, но опет од цркве не би ништа, а ево и зашто.

Окупаторске власти су одмах по уласку у Бању Луку одузеле прикупљени материјал за градњу цркве и изградили "Команду места". Од поменутог грађевинског материјала изграђена и војна пекара, уређена цеста од Команде мјеста до Врбас-логора и други објекти.  [7]

Првобитно замишљену Саборну цркву, бањолучки Срби предвођени Српском црквеном општином, успјели су да саграде тек за вријеме Краљевине Југославије. Темеље је још за Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, 5. октобра 1925. године, освештао митрополит бањолучко-бихаћки Василије (Поповић). Црква је саграђена преко пута хотела "Балкан".

Послије саопштења да је 29. јула 1878. године ратификован Берлински уговор, аустроугарска војска била је спремна да уђе у Босну и Херцеговину. Неколико дана прије њеног уласка, главнокомандујући аустријске војске, генерал Иван Филиповић, издао је становништву ових крајева прокламацију у којој се, између осталог, каже: 

"Трупе аустријског цара и мађарског краља на путу су да пређу границе ваше отаџбине. Оне не долазе као непријатељи, да насилно отму ове земље, већ као пријатељи, да учине крај свима, који не само што пустоше кроз читав низ година Босну и Херцеговину, већ прете мирном животу пограничних, аустријских земаља.

Цар је с болом сазнао, да грађански рат пустоши ове лепе земље, да њихови становници међусобно ратују, да су промет и трговина прекинути, да су ваша стада остављена на милост и немилост пљачки, да ваша поља нису поорана и да су се беда и несрећа одомаћиле како у градовима тако у селима. Велики и тешки догађаји онемогућили су вашој влади, да на сталној основи васпостави мир и ред на којима почива народно благостање.... Задахнут жељом за ваше добро, Његово величанство султан се нашао побуђен, да вас повјери заштити свога моћног пријатеља цара и краља. И тако ће се царска и краљевска војска појавити у вашој средини. Она вам са собом не носи рат, већ мир. Наше ће оружје свакога штитити и никога неће угњетавати... Ваши се закони и ваше установе неће самовољно уништавати, ваши ће се обичаји и ваше нарави штедети"

Васо Пелагић о томе пише:

...Данас "ослободитељка Босне" - аустријска влада, мијеша се у све општинске послове и квари самоуправу народну... Аустрија, рушећи сваку народну иницијативу и самоуправу, гура народ у глупост, апатију, мртвило и пропаст, или у незадовољство и нову буну..."

Пелагић даље пише да у доба такозване "цивилизоване" аустријске власти нема слободе штампе, да се са школа и установа бришу ћирилични натписи, што ни Турци нису чинили, да су народ оптеретили нови намети и нове муке. Српски народ говорио је да је Турска у хришћанима убијала тијело, а Аустрија и тијело и душу.

Поменуто отимање грађевинског материјала за изградњу цркве, био је само почетак аустроугарске `усрећитељске мисије`. Праве намјере и дјела Aустроугарске илустроваћемо познатим Пелагићевим "Писмом Гледстону", енглеском министру спољних послова, у коме се каже:

"... Aустрија заиста нема ни умне ни моралне снаге да достојно изврши велико дјело, које јој европске велесиле повјерише, дајући јој мандат да окупира Босну и Херцеговину - дјело ослобођења и унапређења угњетених народа. За чист посао требају чисте руке; за поштено дјело треба поштених радника; за велико дјело треба узвишен, знанствен и енергичан геније. Aустрија, та стара лисица и освајачица народа, није тога показала ни код своје куће, у својој остарјелој држави, а толи ће учинити код поштеног и од природе слободног и трезвеног народа у Босни и Херцеговини...Народ у Босни и Херцеговини имао је за времена турске владавине далеко већу самоуправу, у школи, у цркви и општини, но што је данас има под "цивилизованом и културтрегерском" Aустријом. На основу такве самоуправе народ је могао оснивати просвјетне фондове и школе без питања дотичне власти. Избор попа, учитеља, општине и одбора школског, бивао је санкционисан пуномоћијем народа, ког се то тиче, а не од паша и везира."

-----

[1] Др Енвер РЕЏИЋ - СЛОБОДАРСКЕ И СОЦИЈАЛИСТИЧКЕ ТРАДИЦИЈЕ У НАРОДУ ПОТКОЗАРЈА
https://znaci.org/00001/165_2.pdf

[2] Н.Н. О културном и друштвеном животу старе Бање Луке (3)
https://www.glassrpske.com/cir/drustvo/feljton/o-kulturnom-i-drustvenom-zivotu-stare-banje-luke-3/7483

[3] Д. Живојиновић, Краљ Петар I Карађорђевић, 1994. 

[4] Илија Гутеша, биографски подаци
http://srpskaenciklopedija.org/doku.php?id=

[5] Момчило Ђорговић - Ћосићевци и ћопићевци
https://www.danas.rs/vesti/drustvo/cosicevci-i-copicevci/

[6]

...Под протекторатом Аустроугарске Бања Лука постаје сједиште округа, Варош, растући увис кроз нове стамбено-пословне вишеспратнице, шири се даље Царским друмом, главном саобраћај-ницом, ка сјеверу. Град се развија у занатски и индустријски центар. Темеље за такав прогрес ударили су калуђери фрањевачког самостана Траписти, који је изграђен седамдестих година XIX вијека. Они су, у оквиру свог самостана, изградили млин, пивару, циглану, фабрику текстила и хидроцентралу у Делибашином селу, а били су неимари индустријских погона за израду тјестенине и чувеног сира „Траписта“.

Нова управа уводи катастарски план и грађевинске прописе. Примјењује се и употреба нових грађевинских материјала и технологија уз ангажман архитеката и инжењера са готовим архитектонским и урбаним моделима из европских градова. У непосредном наставку Вароши, сјевероисточним одвајањем од овог друма, формира се Господска улица са неколико попречних саобраћајница, гдје трговци дошљаци, већином Срби и Јевреји, на јефтином грађевинском земљишту подижу стамбено-пословне једноспратнице, типичне за оновремену средњоевропску архитектуру. Уз Царски друм се нижу велелепне виле (будућа Нова варош). Подижу се хотели „Балкан“ и „Аустрија“, привредни објекти Фабрике дувана, Рудника Лауш, Парне пилане, Циглане и других, затим Војна команда (будући Архив), Жељезничка станица (будућа Галерија), Општинска болница, зграде Окружног и Котарског суда, Окружни затвор, Реална гимназија, банке, управне зграде и вјерски објекти хришћана. У то вријеме поставља се основа будућег „града зеленила“, јер се од 1882. формира, уз неколико уређених зелених површина, и 11 км алеја са посађених 4.714 стабала дивљег кестена, липе и платана. Док град за 40 година аустроугарске власти расте са девет на седамнаест хиљада становника, у градско језгро уводе се нова обиљежја савременог живота: електрична енергија, водовод, канализација, штампа, фабрички систем, модерна медицина и друго. Иако друштвено ограниченог учинка и уске доступности, нови домети обликовали су свеприсутне апетите за бољим животом у једној сређеној средини.

Аустријанци убрзано раде на изградњи путева и мостова, тако да 1891. године жељезницом спајају Бању Луку са Бечом и Будимпештом. Почиње експлоатација руда из налазишта на Лаушу и у близини Котор Вароша, отварају се индустријски погони, образовне и здравствене установе. Прва болница изграђена је 1879. године, Фабрика дувана почела је са радом 1888, а седам година касније први ученици су сјели у клупе Реалне гимназије. У Бању Луку се досељава све већи број странаца. Аустроугарска власт прави и први званични попис становништва 22. априла 1895. године, према којем је у Бањој Луци живјело 13.566 становника.

Упркос савршеној политичкој режији из Беча, структура босанско-херцеговачког друштва мијења се неумољивом законитошћу историјског развитка. Велики стратег босанске политике Хабсбуршке монархије, Бењамин Калај, задовољан због постигнутог реда и резултата индустријализације у окупираним покрајинама, суочен са великим друштвеним промјенама и новом класном структуром у њима, свјестан њихових неизбјежних политичких посљедица, забринуто се питао »неће ли након пола стољећа на босанској земљи... социјализам узети маха«, као што се већ дубоко укоријенио у »мађарској равници«. Имао је Калај свакако право, јер је као искусан државник и познати историчар знао да је социјализам покрет друштвене класе — пролетаријата, који се неминовно формира у процесу трансформације феудалног у капиталистичко друштво. Није било могућно спроводи ти индустријализацију у Босни и Херцеговини, била она макар подређена стратешким плановима окупационе силе, без њене пратеће појаве — рађања и подизања радничке класе и њеног претварања, у процесу класне борбе, из класе по себи у класу за себе.

Дрвна индустрија се, захваљујући неисцрпној сировинској бази, а највише је и одговарала потребама Аустро-Угарске Монархије, релативно брзо развијала. Крајем XIX вијека она је имала своје добро постављене и развијене погоне у градићима под Козаром. Основана 1902. године, пилана »Уна« у Дубици упошљавала је око 600 радника. Добрљин је постао значајан дрвно-индустријскi pункт, са модерно организованом производњом највишег европског нивоа, у којој је на релацији Добрљин — Дрвар било запослено 7.000 радника. Љубија је постала велики произвођач жељезне руде, која је сва извожена у Аустро-Угарску. Као важан индустријски и рударски центар, Добрљин је још 1872. био повезан жељезничком пругом са Бањом Луком, Приједор шумском пругом са Срнетицом и Книном. Поред Добрљина електричне централе постојале су у Дубици и Љубији...

Године 1895. завршена је изградња првог крила репрезентативног здања бањолучке Велике реалке. Почетак рада, у то вријеме једине пуне средње школе у Босанској Крајини, обиљежен је скромном свечаношћу 4. октобра 1895. године, У први разред школске 1895/96. године уписана су 64 ученика.

Тако бошњачки титоидни историци нуде слику идиличну о аустроугарској бризи за развој регије, Бања Луке напосе, и узрастању козарачког пролетаријата.

[7]ПРИЛОЗИ_ХИСТОРИЈИ_УРБАНОГ_РАЗВОЈА_БОСНЕ_И_ХЕРЦ000ЕГОВИНЕ
_У_20_СТОЉЕ%Ц4%86У_ЗБОРНИК_РАДОВА
https://www.academia.edu/67831569/