ХРВАТСКО УМЦИГЛОВАЊЕ СРБИЈЕ - 30

Хрватски бог Марс у уској краткој бијелој кошуљи, уским гаћама и смеђем шеширу [1]

„Ја ____ заклињем се свемогућим богом да нећу никоме казати тајну за коју се заклињем, да ћу бити вјеран и послушан нашем врховном заповједнику др. Мачеку, да ћу чувати и бранити хрватску заставу, да ћу слушати свог ројника и заповједника. Који изда ову тајну организације, тај нека буде убијен.“

- Тајна заклетва припадника Хрватске сељачке заштите  

Стварање Хрватске сељачке и грађанске заштите је заједничко дело ХСС  и усташа [2].  Када су 1932. године код Павелића (који се налазио у Италији) дошли Славко Кватерник из Загреба и Перчевић из Беча, разговарано је о потреби стварања извесне полувојничке органи-зације у земљи. Мачек је прихватио њихове сугестије за такву организацију, јер је имао исте намере као и они. [3]

Сам Мачек је говорио о улози и задацима Заштите. Генералштабном мајору Бабићу изнео је свој став да се Заштита сматра језгром из које ће се послије у сељачкој држави створити јака сељачка војска.

Средином свибња 1932. године у котару Сисак успостављена је „тајна организација ХСС“ повезана с др. Мачеком. [4] Вођа те организације био је загребачки одвјетник др. Иван Пернар  који је на том подручју организирао мрежу својих повјереника задужених за поједине регије односно насеља у сисачком котару. Један од повјереника Иван Мартинчић одржавао је и примао информације од др. Мачека за рад организације. Ову организацију могло би се сматрати претходницом Сељачке заштите, а власти су имале податке да њезини чланови припремају напад на жандармеријске станице, односно заузимање других државних објеката.

Прави заметак Хрватске грађанске заштите била је мала групица «Мачекове гарде» од 50 гардиста основана крајем 1934. и почетком 1935. која је служила за његову особну заштиту. Први пут се тај одред јавно могао видјети на годишњој скупштини „Господарске слоге“ 1936. године. Мачек је стигао кроз шпалир „Мачекове гарде у великом стилу“. 

Наглим оживљавањем политичке активности послије избора 1935. године у Хрватској и силином сељачкогг покрета били су изненађени органи власти. Припадници четничких удружења су били огорчени дефетистичким односом власти према велико-хрватским шовини-стичким испадима.

Након Мачековог изласка из затвора крајем 1934. „милошћу“ краљевих намјесника постојала је у врху ХСС бојазан за његову сигурност јер се неки патриотски и четнички кругови нису мирили с његовом слободом. Тако Б. Будимировић пише бившем министру Ђури Шурмину, који је био уз режим: „Кај је то било у Загребу? Никад мира. За Мачека је било прерано. Требало је причекати (мисли се с Мачековим пуштањем из затвора оп. а.).“ Наиме, пред Мачековим станом су се због његова пуштања из затвора одвијале разне манифестације при чему је често долазило до сукоба са полицијом.

Њемачки генерални конзул у Загребу у једном извјешћу у вељачи 1935. спомиње манифестације пред Мачековим станом и интервенцију полиције, када је било и ухићених. У истом извјешћу конзул спомиње и повјерљиве вијести о томе да међу четничким круговима постоји размишљање како Мачека треба уклонити „ако настави с непријатељским ставом против државе“. Због тога, како наводи њемачки конзул, Мачекове паравојне присташе су пред његовим станом појачале заштиту. Да је тому тако говори покушај четничког атентата на Мачека који се догодио за сада неразјашњеним околностима негдје у ожујку 1935. године. У покушају атентата рањен је Мачеков гардист Божидар Аренецки. Мачек је Аренецког посјетио у болници при чему је рекао његовој жени да ће у случају његове смрти ХСС побринути за њу и дјецу.

Да су се у четничким круговима и даље планирали атентати на Мачека свједочи у свом дневнику и надбискуп загребачки Алојзије Степинац.

Послије избора први инциденти између четника и Мачекових присташа избили су на великим свечаностима у Загребу приликом прославе Мачековог рођендана 21./22. српња 1935. године када је група четника провоцирала окупљене грађане. Након тога реагирала је револтирана маса те су камењем нападнуте куће које нису истакнуле хрватске заставе, [5] а највише су страдали прозори на кавани „Метропол“ гдје се група четника склонила те зграда основне школе у Боговићевој улици. [6]

Хрватска сељачка и Хрватска грађанска заштита створене су по угледу на сличне фашистичке организације у Италији и Немачкој. Ђука Кемфеља, који је руководио њеним оснивањем, изјавио је 1937. године: »Заштита је отприлике као у Немачкој СС трупе«. [7] Права намена Заштите може се видети из Меморандума једне групе усташки настројених официра бивше југословенске војске (капетан Владимир Крен, касније министар у влади НДХ, поручник Маријан Долански, потпуковник Еуген Курелац, капетан Мирко Андровић, мајор Иван Цанић и мајор Фрањо Џал) који је предат немачком конзулату у Загребу почетком фебруара 1941. У том Меморандуму, упућеном »Великом немачком народу и великом његовом вођи«, веома јасно се оцртава превратничка противјугословенска завера твораца Заштите. У том Меморандуму, поред осталог, стоји:

»Хрватски народ је створио своју хрватску војску у југословенској држави... и своју војску назвао Заштитом, да се њоме штити од непријатеља Србина...Рад организације др Анте Павелића у борби за слободу хрватске државе текао је у истом смеру са радом др Мачека. Ови наши другови (мисли на официре Хрвате, који су иступили из југословенске војске) - створили су војску за ову борбу, створили су Заштиту као будућу војску слободне Хрватске...Заједно са функционерима ХСС-а, па и првим вођама странке, сурађивали смо јер је страначка војска - по имену - имала постати хрватска војска - по улози...Вође ХСС нама су у честим разговорима и под својом чашћу и заклетва а изјављивали, да Хрватску хоће и морају ослободити српске превласти у сваком погледу, у ком су се циљу с нама сагласили и сурађивали тако да се дигне оружана побуна за ослобођење Хрватске, у коју сврху су биле и организоване формације Заштите, те смо исте почели наоружавати...

Целокупна Хрватска сељачка и грађанска заштита бројала је преко 100 среских сељачких и 15 грађанских јединица, 1 ескадрон Грађанске заштите и око 10 ескадрона Сељачке заштите и 1 моторизовани одред , тј. око 200.000 људи; њен заповедник Ђука Кемфеља [8] био је директно потчињен Мачеку.

Заштита је била полувојничка организација, јер су њене јединице вршиле војничке вежбе. За време зимских месеци 1938/39. године у Загребу је одржан курс за заповеднике среских јединица који су, поред осталог, слушали и предавања из војних предмета.

Одељења младих бораца броје обично око 20 чланова и они су јавно организовани као пјевачка или тамбурашка друштва. Прави борбени одреди имају око 200 чланова. На челу ових стоје бивши аустроугарски подофицири... јавно ове секције зову се одељења за заштиту слободних избора.

У Бановини Хрватској југословенска држава више није функци-онисала, што се особито очитовало на плану одбране земље. [9]

Сељачка и грађанска заштита у Бановини Хрватској је узурпирала све већу политичку улогу . „Данас у Загребу није више никаква тајна да се Заштита сматра да је она изнад политичке организације Мачека“, — пише дописник Централног пресбироа. Заштита се састајала и не обавјештавајући Мачека, доносила разне одлуке. О Мачековим одлукама Заштита редовно дискутира и „прима наређење до знања или не“. Припадници Заштите изјављују да ће бити другачије кад они дођу на власт. „онда ће многи њихови прваци висити на стаблу“ . Сви поступци Заштите указују на то да се она понаша као ,"држава у држави и да јој већ данас Мачек и његово политичко водство не може ништа, и да она ради самовољно“ . Политички и управни органи радили су по диктату Заштите. [10]

Протисрпски испади на подручју Бановине Хрватске све су се више множили. Усташки и клерофашистички елементи постајали су поткрај 1939. све распојасанији. Шовинизам је избијао на много мјеста потпуно некажњено. [11]

Без икаквих наредби одозго, и без икакве координације, напади ХГЗ у Загребу на присташе бившег режима, посебно чланове ЈРЗ Хрвате или Србе и њихово премлаћивање, постали су свакодневна појава. Заштита крајем 1939. проводи многе преметачине станова «чланова национал-них организација (сокола, четника, ЈРЗ-а) гдје су се догађају физички напади па и пљачка.

Таквом Заштитом велики хрватски писац и салонски комуниста Мирослав Крлежа је био просто усхићен. [12]

Терор и убиства били су главни метод Заштите. Она је била иници-јатор и извршилац највећег броја убистава у Бановини Хрватској, гдје се, по ријечима дописника Централног пресбироа, врши „страховити терор: Убијају се и нападају, малтретирају и пребијају људи, док се убице и нападачи не могу да пронађу“. Најчешће жртве Заштите били су политички противници, чији је круг био доста широк — од носилаца ранијег режима, преко незадовољника из властитих редова, до комуниста. Но, однос према противницима или непријатељима се разликовао од области до области. [13] Заштитници су отворено „својим политичким противницима препоручивали да се губе из Загреба, јер ће иначе бити убијени“. Такву своју крволочност мачековци су правдали, а и данас правдају, "четничким терором".

У ситуацији хрватског терора није се могло очекивати да држава остане сасвим пасивна. [14] Није се могао очекивати ни мирољубив став од биолошки угроженог српског становништва. [15] Државни одговор истом мером и колико је сузбијао дивљање ослобођеног хрватског масовног злочинца, толико је стварао простор за ширење великохрватског терора.

У поступцима Заштите отворено се испољавала тежња потпуног преузимања полицијске власти, што је било и у складу са схватањима водства ХСС. [16] Али код Заштите су се појављивале и тежње за мијешање у компетенције државне, управне и судске власти. Чланови Заштите, а нарочито њене старјешине, врло често су превазилазили „свој делокруг“. Они су „узурпирали не само право егсекутиве, већ и врло често постали, односно поставили се као управна и као нека врста судске власти, те врше чак и притисак којему се не могу сасвим одупрети и органи управне власти“. Тако је, на примјер, водник ХСЗ Јосип Муша из Лекеника вршио саслушање сељака Ивана Антолеца и казнио га са 175 динара и два дана затвора због увреде Заштите. Пошто овај није хтио да плати казну, Муса га је поново хтио ухапсити али су сељаци то спријечили.

Масовни терор Заштите над становништвом вршио се и уз директно учешће политичких органа ХСС. Тако је, на примјер, група од 150—200 заштитника под водством тајника котарске организације Левина Фресла из Самобора, предсједника мјесне организације Вида Чаканића из села Новаки и Јосипа Габрише из Свете Недјеље подузела веће акције у селима среза Самобор против оних „који су се неповољно изражавали о политици ХСС и о раду организације ХСЗ“.

При томе нарочито пада у очи суровост Заштите.[17]

Тито наводи да је ХСЗ употребљавана за терор над сељацима при убирању пореза или приликом крађе у шумама. Занимљиво да Тито истиче случајеве да је долазило до спорова између оближњих сеоских локалних постројби ХСЗ које су се међусобно обрачунавале због нанесених неправди појединима члановима ХСЗ, при чему је „долазило до правих битака између сељака.“ Тешки су сукоби избили у Загребу 7. рујна 1940. године због све теже социјалне ситуације у граду када на Трешњевци није неколико дана било круха. „Шумска имовина харачена више него кроз прошлих 20 година.“

Заштита својим поступцима значајно дерогирала управну власт јер „свака власт на селу изгубила је потпуно ауторитет и котарски начелници су само фигуре које не значе ништа (...)“, а себи прискрбила још већу моћ.

Дописник СРВ пише, да „Мачек постепено губи власт из својих руку, а већ од дужег времена и политички терен његов није сигуран“. У бившој Приморској бановини заоштравали су се политички сукоби међу разним групама у ХСС и СДС. „Комешање код владајуће странке много је дубље и значајније, а могло би имати и далекосежније последице“ — пише дописник Централног пресбироа. Ови сукоби могу да буду ,.фатални за организацију ХСС и СДС“ . У Загребу „у овом конгломерату влада рат свију против свакога и нико не зна ко ће да победи. Борба је у Бановини веома огорчена. Нема нико у никога вере“.

-----

[1]  Подробнији опис „униформе“ заштитара дале су власти приликом великог збора ХСС у Великој Горици 6. липња 1938. године на којем је судјеловало око 2.500 заштитара. Радило се о: „Уској краткој бијелој кошуљи и уским гаћама. На гаћама са стране два прста широки лампас од црвеног народног веза. На овратнику кошуље налазе се око 2 цм широке пароле од црвеног народног веза, преко рамена десног бела платнена торба, око паса кожнати појас широк 4 до 6 цм, на глави посебни смедји шешир с напред спуштеним ободом, око шешира две жноре спојене на левој страни; на том мјесту причвршћена око 3 цм дугашка и 2 цм широка метална тамна плоха која показује у рељефу срп, а на српу слова ХСЗ, унутар завоја српа налази се хрватски грб, а преко њега неколико класова пшенице.“

Грађанских заштитара је било знатно мање од сеоских, али им је зато организација била чвршћа. Њихова ниформа се састојала од: шешира, блузе, хлача и кожнатог опасача, све кестењасте (браун) боје и кратких црних чизама. То је била прописана одора ХГЗ која је наликовала традиционалном изгледу цивилног ловачког одијела, а укључивала је ловачки шешир – шкрљак на којему је с лијеве стране било затакнуто мало бијело перо или значка Заштите.

Коначно, дописник ЦПБ из Загреба у рујну 1940. године јавља да је Заштита добила нове униформе „браон боје“, како и приличи једној угледној паравојној формацији формираној по угледу на ЅЅ.

[2] Хрватска грађанска и сељачка заштита
https://hr.wikipedia.org/wiki/Hrvatska_gra%C4%91anska_i_selja%C4%8Dka_za%C5%A1tita

[3]  О томе је у својим записима који се чувају у Државном архиву у Загребу писао и Иван Першић, политичар и новинар, добро упућен у тадашња политичка кретања:

„А и ради себе и своје агитације која се није жацала исто тако "терминских шлагера", први је био, да ће Поглавник на „биелом коњу“ доћи са својим у Сењ, кад ће његови усташе 1932. доћи преко Брушана и Велебита те се спојити заједно и марширати на Загреб, што ће трајати само три дана, јер ће већ на тло Југовине доћи сва сила талијанске војске са Mussolinijem на челу, да ради осигурања властитих граница и мира те реда окупира хрватски дио државе, а онда што Бог да, можда и прије шпањолске премиере грађанског рата, хрватско-српски бој! Зато је неколико година касније, да уштине Поглавника др. Мачек дојашио на биелом коњу као заповједник створене "Сељачке заштите", држећи с њом крстну параду, да покаже франковцима, да и он коња за трку имаде, само нека се усуде сметати и рушити, што је тежком муком постигнуто.“ 

(Државни архив Загреб (ДАЗГ), Особни фонд Ивана Першића, фонд 849., кут. 1., бр. 20. текст: „Фанатици и реалисти, компромисанти и екстремисти у хрватској политици најсудбоноснијих тридесет година 1914./15. до 1944./45.“ ХДА, фонд 1561., СДС РСУП СРХ, шиф. 010.11. Пут издаје Мачека и другова.)

Славко Кватерник је у свом исказу спомињао своју улогу у организирању ХСЗ. Према исказу крајем 1934. га је Мачек звао да му направи нацрт који би био скица за организацију Заштите. Кватерник је у својој скици коју је предао Мачеку употријебио један загорски котар (Клањец) са својим опћинама и селима као примјер на организацију Заштите. Наводи такођер да је често долазио Мачеку на његов позив да расправљају о том проблему.

Иван Перчевић:

„Критикујући непрестано вођење рата и саме припреме истог, Павелић ме је питао како ја мислим да би најбоље било извести устанак у домовини, како би дошло до измјене власти. Ја сам му рекао да убацити пар људи из иностранства нема смисла, јер је неуспјех већ унапријед осигуран, али постићи успјех да је потребно организирати мјесне гарде у домовини, тј. у чим више мјеста у домовини и на чим већем подручју, да би под руководством Павелића из емиграције извршиле државни удар у домовини, у коју сврху би требало одредити једног руководиоца у домовини који би сав тај рад припремио. Павелић је за ову сврху у домовини мислио одредити Славка Кватерника, јер га је познавао као врло активног човјека и војног стручњака, те доброг политичара. Ја се са Павелићем у овоме нисам сложио већ сам у предложио да као руководиоца одреди Петра Кватерника, односно као организатора, а Славка Кватерника да одреди као политичког представника и као војно оперативног стручњака који би направио оперативни план по којем би се читав рад извео. (…) Након мога повратка 1941. године у Хрватску, примијетио сам да је Мачекова заштита била организирана на оним принципима које сам ја дао Павелићу да би требало основати у домовини, а како је Славко Кватерник имао и личне и службене врло добре везе с Мачеком, није искључено да је он дао приједлог Мачеку на организирање заштите, по оним директивама које је добио од Павелића. За ово не могу јамчити, али то је моје лично мишљење.“

... „Како сам навео, ови усташе требали су бити врло добро наоружани сви модерним пријевозним средствима и модерним наоружањем, тако да што прије могу стићи у домовину. Усташка легија формирана у иностранству требала је добити модерно наоружање од Мусолинија у Италији, што је касније и било. Годину дана послије него што је одржан овај састанак у Италији већ је био организован један батаљон усташка који се по плану био изображавао јужно од Пианцензе, како је већ раније наведено, по чијој војној сам ја са Дујићем и Павелићем дао изјаву.“

(ХДА, фонд 1049, Особни фонд Богдана Кризмана, кут. 61., Саслушање Ивана Перчевића, 3. I  1947. године у просторијама УДБ-е за Хрватску у Загребу.)

Све ово говори да су усташе већ тада схватиле да треба различите војне формације стварати у земљи. Водство ХСС је нешто касније слично и подузело (у одређеној координацији с првацима домовинског усташтва на декларативној разини преко Славка Кватерника), али с другачијим коначним циљевима од усташког водства.

[4]  О раним самообрамбеним илегалним организацијама ХСС у 1932. и 1933. години које су створене на одређеним локалним подручјима говори се у извјешћу Савског жандармеријског пука из травња 1935. године. Према том извјешћу те борбене организације ХСС биле су основане у Доњој Стубици, Чазми, Гарешници и Копривници, али су у релативно кратком времену откривене и „растурене“. Сличне илегалне самобрамбене организације ХСС 1933. године основане су на подручју западне Херцеговине у котару Љубушки, али када је покушано оснивање истих „трупа“ у Љубушком власти су акцију разоткриле. Наводно да је ова организација имала додира с усташким емигрантима. Тада су ухићени прваци ХСС Марко Сутон и др. Бариша Смољан као иницијатори оснивања.

[5]  Само начин "тријаже" добрих Хрвата и злих четника (а што хрватски хисторик Жељко Караула преноси без икакве примедбе) који је вршен од стране "револтираних хрватских маса" сугерише какав је хрватски менталитет: ко год није на својој кући истакао хрватску заставу, тај је четник!

[6] Према мемоарима младог студента љевичара Станка Дворжака (1913.-1986.) четници су у Прерадовићевој улици напали хрватске омладинце који су носили хрватске заставе, при чему их је маса жељела истући, али они су се под заштитом полиције склонили у двориште „Цапитол“ кина. Полиција их је жељела склонити од масе при чему је довезен „Зелени Томаш“ /"марица"/: „Они их воде у полицију, у затвор! – викали су омалдинци. Не, варају нас! Они их воде кући! – викали су грађани. Док четири четника улазе брзо у ауто, пада киша камења по њима, полицистима, кући и хрватској застави, што је држи неко код аута. Ауто одјури Илицом праћен повицима против полиције и четника.“ Дворжак напомиње да су се код Мачековог стана његови гардисти-омладинци узнемирили „те праве ред пред улазом и пазе на свакога“, али иначе су апелирали на грађанство и полицију да се ствари смире. Послије нереда, пише Дворжак, „Мачекова улица“ је „блокирана полицијом. Пуштају се само они који ту станују.“ Укупно је рањено двадесетак људи, при чему је и неколико четника озлијеђено. Нередима је очито кумовао четнички војвода Коста Пећанац који је кроз Загреб путовао у Копривницу на посвећење заставе тамошњег четничког удружења.

[7]  У елаборату Земаљске комисије за ратне злочине постоји изјава тадашњег потпредсједника Владе Народне Републике Хрватске Фрање Гажија из 1945. у којој он свједочи да је био на састанку с Кемфељом /НАП: Нема обавештења о чему су се договарала два висока дужносника КПХ и хрватске Заштите, које су звачнично биле у непомирљивом сукобу/ и да је притом у његов уред дошло неколико сељака који су га питали што је то Заштита и која јој је сврха. Кемфеља је одговорио да је Заштита отприлике нешто као СС трупе у Њемачкој.

[8] Ђука Кемфеља, командант Заштите, је поседовао само основно (пучко) образовање.
https://hbl.lzmk.hr/clanak/kemfelja-djuka

[9]  Немачки повереник у Београду, у свом извештају од новембра 1939. године, поводом војних неми а у Карловцу, а и оних у Загребу, између осталог, износи да мобилизација у септембру, у ствари, представља неуспех.

[10] Др. Мачек тајном окружницом од 19. коловоза 1936. године све котарске заповједнике ХСЗ упозорио: „Опазио сам у послиједње вријеме да је у многим котаревима Хрватска сељачка заштита почела код разних, прослава, забава и скупштина наступати корпоративно. То нема правог смисла јер ХСЗ није установљена зато, да судјелује код разних прослава као парада, него јој је посао да заштити живот и иметак хрватског сељаштва против разних нелегалних организација“. Неке јединице Заштите су одмах по оснивању планирале освету против четника, као у селу Стрмци опћине Св. Недјеља над „бившим четницима Стјепаном Чачковићем и Љубомиром Ивановићем“. Наводно је договорено да напад изврши Заштита из сусједног села, док у селу Стрмци не буде страже. Одреди ХСЗ пружали су хрватском сељаштву снагу и „осјећај јединствености“ што су неки користили за обрачуне с присташама режима и четницима. У селу Доња Купчина 27. рујна 1936. године нападнут је од ХСЗ Мика Мадјер због тога „јер је наводно четник“. Тежак инцидент догодио се почетком листопада исте године када је у селу Лубена котара Бјеловар нападнута жандармеријска патрола, при чему је погинуо Иван Шкрба старјешина села. Због тога убојства и жеље да се ријеше порезног притиска одреди ХСЗ проваљују у опћинске просторије у Лубени и убијају опћинског благајника Фијалу.

Исто тако у селу Роговцу котара вировитичког наоружани одред ХСЗ напао је сељака
Јакоба Мелића јер је овај малтретирао једног њиховог члана...

Банска власт морала је, примерице, на захтјев Заштите да пусти из затвора нека лица окривљена због убиства. Легална власт је тако капитулирала пред Заштитом и „сада сви верују у свемоћност Заштите и њеног водства које је осионо и свемоћно, а које спроводи терор по читавој Хрватској бановини“ .

[11]   На свако неслагање с политичким стањем одговарало се терором. Тако је, на примјер, на једном збору, за вријеме говора Ј. Кмјевића један сељак, „иначе присталица ЈРЗ“ , направио упадицу, због чега је на њега „навалило неколико чланова ХСЗ, оборили га на земљу, газили га ногама, а један од њих га убо ножем нанесавши му тежу телесну повреду“. Овакови и слични случајеви били су врло честа појава.

У неким мјестима (као на пр. у Госпићу) прочуло се зими 1939. о састављању 'црне листе', на којој су наводно били пописани противници новог режима (Бановине Хрватске), односно лица - 'која треба усмртити'.

Заштитари су ишли дотле да су растерали једну свадбу зато што је младожења "јевтићевац".

Дана 11. рујна 1939. године нападнути су на Франкопанској улици у Загребу стројовођа Јован Петровић и његова супруга те су са тешким озљедама завршили у болници. Такођер стројовођа Раде Докмановић и његова супруга нападнути су од чланова ХГЗ 8., 10., 15. листопада претучени и унакажени под пријетњом да се хитно иселе из Загреба. Становити Миле Вучинић, кондуктер станице у Трњу је 10. X. у свом стану убијен, док је истог дана Иван Лемета кондуктер нападнут од ХГЗ када се ноћу враћао кући и завршио у болници. Звонимир Хибнер, бравар, убијен је у свом стану, Ђорђу Јачићу 10. X. пуцано кроз стан у коме су страдали његова жена и дјеца. Антон Телић надзорник строја убијен у локомотиви Загреб-Сава, члан сокола Драгутин Крамер убијен 1. IX. 1939., 8. IX. члан сокола Јово Рабљеновић на смрт претучен, Сава Никшић убијен 22. IX. 1939., Никола Стејић убијен 2. X. 1939. итд. Према извјешћу углавном су сви нападнути, премлаћени или убијени од стране ХГЗ. Зашто су на удару ХСЗ посебно били државни службеници Југославенских жељезница говори чињеница да су према споразуму Цветковић-Мачек изван надлежности власти Бановине Хрватске и даље остали службеници у државним тијелима (жандармерији) и подузећима (жељезници). Осим тога непрестано су се у Загребу од стране ХГЗ проводила ухићења чланова соколске организације и присташа бившег режима под оптужбом да су „непоуздани за Бановину Хрватску“.

[12] Мирослав Крлежа је писао о дјеловању „Мачекове гарде“ више из неке "дубинске, временско-успоредне перспективе" (sic!), али ипак истичући разлоге њеног настанка у хрватском отпору шестосијечањском режиму. Крлежа пише да је дошло до својеврсног парадокса: „да се царска ратна пјесма „Марширала, марширала педесетитрећа“ из коловоза 1914. пјева данас, године 1935., као мала ХСС-марсељеза (sic!): „Марширала, марширала Мачекова гарда“, то је тема о парадоксалним странпутицама политичке и националне свијести и о томе како лута осјећај хрватског дефетизма, да би се од једног царског и краљевског ропског, униформираног, граничарског мотива преобразило у једногласни отпор против савршено неинтелигентног есхазијског политичког терора (...) који траје већ годинама.“

[13]   Према дописнику Централног пресбироа из Сплита Едо Булат, првак усташа из Далмације, који је прије био један од заповједника ХСЗ у Сплиту, изјавио је да се терор Заштите углавном проводи над Србима и Хрватима југославенског опредјељења. Занимљиво да Булат спомиње да Заштита не напада „на нас франковце (…) ни на комунисте, јер ми и једни и други имамо у Заштити много својих пријатеља“.

[14] О ликвидацијама повезаним са државном тајном службом пише и ноторни Крлежа који спомиње да је изесни  Пијетловић судјеловао у убојству једног првака ХСС из Славоније (не спомиње се име), али очито се ради о прваку ХСС из Старих Перковаца (котар Славонски Брод) Пави Биртићу кога је убио 9. VI. 1933. предсједник мјесне организације ЈРСД Павле Русић.  Познате су и „Сибињске жртве“ када је  жандари у Сибињу и још неким селима око Славонског Брода 19./20. вељаче 1935. године убили 15 хрватских сељака. До жртава је дошло када је пијана руља и поред више упозорења наснула на жандаре.  Слични инциденти су се догађали и на црквеним процесијама као на еухаристијском конгресу у Омишу 12. српња 1931. када су жандари пуцали на агерсивну масу и убили двоје људи. Дана 1. српња 1937. у Новом Градцу крај Вировитице жандари су такођер пуцали по разјареним хрватским сељацима на једном скупу ХСС и притом четворицу убили, а више ранили. Многи су страдали мучењем у редарственим и жандармеријским постајама попут Илије Петрановића 10. коловоза 1931. у Новој Градишки или Ивана Барача из Ражанца у околици Задра, који је након мучења умро у болници у Земунику. Жртве међу милитантним хаесесовцима су падале од жандармеријских метака и на задушницама за Стјепана Радића и убијене му судругове када су у Босанском Броду 20. липња 1932. године на великом скупу убијена три судионика скупа.

[15]  Према хрватској "хисториографији": У исто вријеме падају и појединачне жртве четничких провокација и убојстава. Почетком 1936. године наставио се вал насиља и терор четничких дружина и одређених скупина православног становништва над хрватским пуком. Дана 8. сијечња 1936. стотину наоружаних православних сељака је напало Хрвате у селу Рујани ливањског котара, при чему је убијен Хрват Блаж Перић, а осам сељака је рањено. Неколико дана касније код Имотског су у засједи убијена два хрватска сељака, да би 13. сијечња 1936. године тридесет православних сељака у Вилић селу, котар Пожега, Мију Рачића извукли из куће и погубили у дворишту. Неколико дана прије у Горњој Гарешници четници су убили хрватског сељака Шиму Ђуричића, а 27. травња 1936. био је убијен Мико Чичек из Старог Слатника од четника Јове Рајчевића који се убрзо предао органима реда. Нетом послије петосвибањских избора 1935. године у ноћи 26/27. коловоза убијен је од четника опћински биљежник из редова ХСС Никола Косановић из Дрежник-града у околици Слуња, а 15. рујна жандари најприје у селу Ориовцу убијају једног сељака, док након сукоба са четницима страдавању од жандарских метака Винко Антолић и Антон Ковачевић у селу Кокинцу крај Бјеловара.

[16] »У току 22. и 23. септембра органи »Грађанске заштите.« ХСС извршили су у Загребу неколико преметачина у становима грађана национално  ријентисаних и чланова нацио-налних организација (сокола, четника. ЈРЗ-а итд). Овом приликом су поред физичког напада одузимали готовину у коли су нашли. Повереник даље преноси још неколико инцидената које су извршилиприпадници ХСЗ из извештаја Гл. генералштаба (Обавештајно одељење) под насловом »Против-државна дела «.

[17]  Тако је, на примјер, Заштита прогонила једног сељака из Свете Кларе све дотле, док није платио Заштити 3.000 динара. Тужба сељака против Заштите на суду не успијева и он се, по савјету адвоката, обраћа заповједнику Заштите Дј. Кемфељи. Када је жена овог сељака дошла код Кемфеље, овај ју је „изгрдио на пасја кола и наредио да се носи ако не жели да се поново пеку ноге њеном мужу“. Заштитници су „злостављали на разне начине више сељака“, вршили претрес станова и одузимали имовину. Неколико сељака су ухапсили. Пред кућом Марина Дешћака „испалили су из пушака неколико метака, полупали му врата, вршили претрес стана, завезали му руке конопцем, избацили једно шестомесечно дете из колевке“ , одузимали новац и друге предмете и нанијели више тјелесних повреда Дешћаку и његовом сину.

Чланови ХСЗ посредовали су у свађи сељака Стјепана и Мије Снајдера ради неког дуга. Заштитници су ухапсили Стјепана, „тукли га ногама и шакама, затим га изули и свукли, тако да је остао само у кошуљи и гаћама, те га таквог вукли по селима, у снегу и зими, услед чега је оболио“. Пошто је жена злостављаног сељака хтјела случај пријавити жандармеријској станици, заштитници су је ухватили, „тукли кундацима пушке по глави, од чега је пала у несвест“ , те је морала бити пренесена у болницу. У селу Ђурђековац заштитници су упали ноћу у кућу сељака Ловре Врбана, ,,изгрукли га напоље и натјерали га да иде бос по води, као и да се моли Богу под неком врбом.“ Овакова малтретирања од стране Заштите, као што се из већег броја података види, била су врло раширена.