КАРАКАЗАН БиХ - 30

Мит о "сарајевској раји"

Случај "Валтер"

„Валтер — то име је било и остало симбол народноослободилачког покрета у Сарајеву. Оно је било лозинка унутрашњег отпора нашег града против окупатора . . . Укратко: оно је било ауторитет, јер је његов носилац Владимир Пeрић, својом изузетном вриједношћу умио достојно да заступа НОП и његово руководство, и као политичар".
        (Лист „Сарајевски дневник" 6. април 1946)

На једну фасаду у Титовој улици је пала граната.
Доље се сасуо малтер и, скупа с њим, гусана плочица. На тој плочици пише ДР АНТЕ ПАВЕЛИЋА 11. Мени који то до тада нисам знао, открило се: да је садашња главна сарајевска улица прије пола стољећа имала друго име; а то је име на трајној плочици од гуса годинама мировало скривено иза малтера, као у неком геолошком пресјеку времена.

Семездин Мехмединовић, Sarajevo Blues 
(Сарајево: Библиотека ДАНИ, 2004)

Почетком рата постојао је мали комунистички покрет у граду. Али чланови овог покрета су углавном затворени или протјерани већ у почетној ратној фази. До пресудне провале у градској партијској организацији је дошло крајем марта 1942. године. Издајничку улогу, зачетника те мартовско-априлске провале, одиграо је курир Арсеније Јовановић Киги који је полицији пао у руке са поштом Врховног штаба, упућеном Мјесном комитету. Нешто касније је ухапшен и Саво Богдановић, који је крајем 1941. године кооптиран за члана Мјесног комитета, а који је, такође, имао издајничко држање.  Реконструкцијом мартовско-априлских хапшења на основу докуме-ната Жупске редарствене области, долази се до закључка да се ради о једној континуираној провали, која је имала тешке посљедице на рад Мјесног комитета и партијске организације у цјелини. Готово се може рећи, да, осим партијске технике, ниједан други сектор партијског рада није остао необухваћен провалом. Број ухапшених се попео на око три стотине.

У извјештајима из 1944. и 1945. године, који се налазе у Архиву БиХ, комунисти су споменули потешкоће у регрутовању Сарајлија. Извјештаји Усташке надзорне службе пишу нешто слично, да партизани нису успјели као највећи отпор у граду. Закључак је да су конзервативне и углавном вјерске заједнице, католичка и муслиманска (православна, о јеврејској и да не говоримо, биле су ван закона), које су тада живјеле у Сарајеву биле опрезне према комунизму. Биле су за усташе или нису биле за усташе већ за Немце, али свакако нису биле за комунисте.

Међутим, постоји један затамњени део деловања КПЈ у Сарајеву, о чему постоје одбљесци и у сведочанствима емигрантским...

...Не једном догађа се и ово: у самостан, као успут, у шетњи, увечер улази др. Никола Ебнер, шеф сарајевске полиције, давни свршеник височке гимназије, човјек несклон насиљу и бруталним рјешењима. Нешто касније, кад се сасвим смркне, улази Владимир Перић, главни комунистички и партизански илегалац Валтер. Провинцијал их саставља у својој соби, добивају мало послужење, и он се повлачи, оставља их да договарају своје обострано корисне тајне послове.

Комунистичка литература о Перићу [1] представља праву ризницу конфабулација. Па ипак, франшиза измишљених илегалних епизода сувише је порозна да се не уоче сталне и присне везе комуниста и НДХ управе, што је сасвим у сагласности са усташким изворима.

Одмах после доласка у Сарајево Валтер је схватио да у разговору са таквим људима има шансу више за успех па је одржао састанак и с председником сарајевске општине, градоначел-ником, с којим је, такође, преговарао као представник Врховног штаба. Разговор је вођен у стану домобранског официра Љубинчића, у Савуриној основној школи, у којој је раније Љубинчић био управитељ. Валтер је градоначелнику изложио програм и циљеве народно -ослободилачке борбе, организацију државе после ослобођења, итд. и позвао га да приступи ослобо-дилачком покрету.
Председнику општине то је било недовољно и тражио је да чује какав је национални састав ослободилачке војске и њеног руководства, затим како ће у новој држави бити регулисано питање приватне својине, како проблем верске наставе, статус богомоља и имовинска питања верских заједница. Пошто је добио опширне одговоре градоначелник је, задовољан Валте-ровим одговорима, пристао на сарадњу с њим. У ствари, сарајевски градоначелник Софтић је сам тражио да се састане са
Валтером који није био начисто да ли може да верује Софтићу, јер му се чинило да овај игра на две карте.

О Владимиру Перићу, је снимљен легендарни партизански филм "Валтер брани Сарајево" у режији Хајрудина Шибе Крвавца, у коме је Владимир Перић супер-херој одбране, а заправо све Сарајлије бране Сарајево од фашиста. На крају тог "макароне"-партизанског филма, један немачки официр, са оближњег Требевића загледан у град из наслова, другом официру изражава незадовољство што није успео да ухвати "легендарног" комунистичког илегалца. Као оправдање неуспеха, колега му нуди не баш утешно објашњење. Руком показује према граду и каже: „Das ist Valter”. Да је Сарајево било колективни "Валтер" дакако нема ни помена. Како се види из документације и комунистичке и усташке, Валтер-Перић је слабо бранио Сарајево, а Сарајлије се нису осведочиле јунаштвом. Много касније снимљен је документарни филм „Валтер – Мит. Легенда. Херој“ редитеља Андреја Аћина. И, "мада то није основна тема документарца", аутор признаје да је током припрема за снимање у породичној архиви Перићевих дошао до сасвим контрадикторних информација.

– Невероватна је коенциденција да Владимир Перић Валтер гине на дан ослобођења Сарајева. То је невероватна прича у коју било ко са ове дистанце не може да поверује. Валтер је заправо жртва политичког убиства иако то нико никад није гласно и јасно рекао. Све указује на то. Његова архива, такозвани црни кофер, који је нестао, говори о томе да се ту налазило много тога што тадашњи естаблишмент није желео да се зна јавно. Он је био просто непожељан сведок – каже Аћин и додаје да је та врста политичког трилера била јако изазовна, али да форма коју су они изабрали не дозвољава толико снажне излете и такву врсту анализе времена у којој су се поменути догађаји десили. [2]

Тако је почело дизање мита о "сарајевској раји" као аристократији социјалистичког братства-јединства.

Легија ослобађа Сарајево

Сарајево је "ослобођено" 6. априла 1945., дан који Сарајлије "с поносом " обележавају. [3] Тада су у борбама за ослобођење града кроз Вишеградску капију на Вратнику прошли борци 16. муслиманске народноослободилачке ударне бригаде [4] подржани групама Народноослободилачког покрета и ослободили Сарајево, док је негде на периферији ликвидиран Владимир Перић-Валтер. Шеснаеста муслиманска ударна бригада је формирана крајем септембра 1943. од колебљивих делова злогласне Хаџиефендићеве легије. Најбољи борци ове легије чинили основ новоформиране ЅЅ Ханџар дивизије. Међутим, 16-та муслиманска бригада касније је служила за прихват својих ранијих сабораца, најокорелијих нациста, у партизанске редове. Тако је у селу Башиговци код Живиница 14. септембра 1944 године  112 бивших SS-ovaca ступило је у 16. муслиманску бригаду. Ова јединица преведена из фашиста у антифашисте допуњена је шиптарским балистима и присилно мобилисаним србијанским дечацима. Дакако, присилно сврставање србијанске омладине, синова солунских ратника у фашистичку муслиманску јединицу потомака шуцкорских, и потчињавање "бошњачком" командном кадру имало је јасну намеру дубоког понижавања Србијанаца, њиховог моралног ломљења и освете за поразе у на Церу и Колубари. 

Не треба сумњати да су Сарајлије, као и увек, са одушевљењем дочекали победнике. Они исти муслимани који су на градску Вјећницу окачили "свастику", чинивши непојамне злочине над Јеврејима и Србима, четири године касније су је скинули и заменили петокраком, и објавили "ослобођење" које су пратили једнаки злочини као и предходни.  О том славном дану недељу дана касније сарајевско "Ослобођење" је објавило чланак пун одушевљења и револуционарног патоса:

Наше драго Сарајево коначно је обасјало сунце

Босна и Херцеговина слави величанствену славу, а са њом славе и сви народи наше домовине. Прснула је још једна значајна карика у ланцу фашистичком, једна од претпосљедњих у нашој земљи. Шехер је слободан. Сарајево, наше драго Сарајево, главни град Босне и Херцеговине, коначно је обасјало сунце. Над шехером вију се заставе слободе. Југословенска Армија у својим подвизима, у својој јуначкој ратној историји овјенчала је своје заставе још једним ловоровим вијенцем и уписала је златним словима још једну величанствену побједу. Босна и Херцеговина, горда је и поносна са својим синовима и кћерима, друговима борцима и руководиоцима, који су својом властитом снагом, својом крвљу, крвљу наших најбољих синова и кћери, под командом великог сина наше отаџбине Маршала Тита, искупили своју слободу за вјечита времена. Ми смо исто тако горди чињеницом, да су се пред бедемима сарајевским при његовом ослобођењу нашле и србијанске јединице, као што су под бедемима Београда заједнички пролили крв Срби, Хрвати и муслимани Босне и Херцеговине. У овом часу наше мисли и захвалност упућени су оним див-јунацима, који освјетлаше наш образ и сачуваше нашу част.

У потпису домобрански пуковник Сулејман Филиповић,
чувар босанске части и образа.

 Како се калила сарајевска раја

Један од проблема који је мучио градску партијску организацију по ослобођењу била је и дисциплина њених чланова. КПЈ је током рата, али и прије, уложила пуно да изгради лик комуниста, револу-ционара, као морално исправне личности, која живи и ради искључиво за остварење својих идеала. Међутим, четверогодишња партизанштина, омасовљавање Партије у рату најсумљивијим кадровима, искушење које представља долазак на власт, осећај надмоћи и законске недодирљивости, низак културни ниво, кабадахилук, брзо су распршили ту идеализирану слику. [5] Од тренутка ослобођења града многи партијски чланови дали су себи за право да се упусте у свакакве злоупотребе, од крађе напуштене имовине, корупције, до разних других ствари које су огољавале природу нове власти, као што су љубавне афере, пијанчевање, силеџијство... Партија се, такођер, суочавала с тим да њене директиве остају мртво слово на папиру, а поједини чланови често, под разним изговорима, нису долазили на састанке или су својим обавезама приступали неодговорно.

Непосредно након ослобођења МККПЈ констатира да су другови који су дошли из војске постали прилично лабави, а посебно је истакнут случај помоћника комесара батаљона који је крао по становима. Током времена све су више биљежени случајеви и других гријеха партијског чланства.

У децембру 1946. године, национални састав босанскохерцеговачке партијске организације изгледао је овако: Срба 69,1%, муслимана 20,3%, Хрвата 8,5%. Иако треба имати у виду да тада није било означавања националне посебности муслимана и да су се чланови КПЈ из те етничке групе претежно изјашњавали као Срби, те да је тај моменат утицао на статистичке показатеље, ипак, међу члановима Партије у Босни и Херцеговини Срби су били далеко најбројнији народ.

Грађани и грађанке Сарајева испољавали су необичну окретност у организацији социјалистичких манифестација које су замениле предратне ротари-балове. О томе нам упечатљиву слику дају написи из ондашње штампе. [6]

Све у свему, на крају године је закључено да партијска организација у граду проживљава кризу. МККПЈ Сарајево оцијенио је да се Партија нашла у једној малограђанској средини. Опортунизам се осјећао на свим линијама, као и губитак сталног курса и препуштање малограђанским елементима да превладају у Партији. Констатирано је да се осјећају јаки остаци идејног социјалдемократског утјецаја, односно да буржоаска идеологија на свим секторима притишће партијску организацију, да у радничким круговима те у АФЖ-у преовладава крухоборство... Међутим, МККПЈ је сматрао да нису само ти “објективни” чиниоци допринијели таквом стању у Партији, него и низ субјективних момената. Идеолошки ниво чланства је оцијењен веома ниским, што је довело до низа посљедица, укључујући слабљење партијске организације и система руковођења. Партијци су критизирани јер не мрзе свог класног непријатеља, а МК да споро реагира на уочене проблеме у министарствима и предузећима. Даље, констатирано је да МК још није узео ситуацију у своје руке и закључено је да унутар МККПЈ извјесне ствари треба рашчистити: прије свега, да МК дјелује јединствено, затим да сваки члан, поред посебних задатака, треба да се бави и проблемима партијске организације, да МК буде мјесто гдје ће се свакодневно долазити... Да би се ствари у Партији довеле у ред, односно створио бољшевички дух, закључено је да се заведе дисциплина. “Ако су пропусти свјесни, казнити, ако казна не користи, искључити. Успоставити гвоздену дисциплину користећи методу убјеђивања.”

Сами извори које су иза себе у Сарајеву оставиле градске и партијске власти често су контрадикторни. У кратком временском раздобљу даване су понекад веома супротне оцјене, од тога да је ситуација у граду апсолутно под контролом, да нова власт ужива у народу најширу подршку и друго, па до оцјена да Партија тешко може наћи ослонац у “малограђанској средини”, да тешко наилази на приста-лице међу припадницима појединих народа (посебно Хрвата) и сл.

У том рурбаном беспућу владавине лумпен-пролерских професионалних револуционера и капејотски уновачених малограђана, подизане су нове генерације "крухоборачких" сарајевских Срба, уверених у посебност свог духа, уверених у своју елитистичку прогресивност, уверених да су баш они сама со југословенског "братства-јединства", нечег тако великог и задивљујећег да му нема равног по љепоти и дораслог по самосвести у свету, некмоли у "Југи". Заиста, Сарајлије су веровале да су изнад свију осталих. У стварности, њиховим животима, њиховом свести и разумом управљала је неприкосновена и свеприсутна УДБА. Она им је маркирала видике, она им је наручивала песме и романе, она их је тукла, хапсила, пазила и подизала и коначно водила ка неминовном лапоту.

-----

[1]  ИВО МАТОВИЋ - ВЛАДИМИР ПЕРИЋ ВАЛТЕР ЧЕЛНИ РАТНЕ ИЛЕГАЛЕ
https://znaci.org/00003/1007.pdf

[2] Марија Кртинић - Владимир Перић Валтер је жртва политичког убиства
https://www.danas.rs/kultura/vladimir-peric-valter-je-zrtva-politickog-ubistva/

[3] ... -  Како смо 1945. писали о ослобођењу шехера: Наше драго Сарајево коначно је обасјало сунце - Архива Ослобођења
https://www.oslobodjenje.ba/vijesti/bih/kako-smo-1945-pisali-o-oslobodenju-sehera-nase-drago-sarajevo-konacno-je-obasjalo-sunce-850308

[4]  ОСМАН СУШИЋ 16. муслиманска ударна бригада, више од симбола
https://stav.ba/vijest/16-muslimanska-udarna-brigada-vise-od-simbola/8648 

[5]  Феџад Форто - Сарајево 1945. године  успостава нове власти  и стварање новог идентитета
https://knjizevnost.fandom.com/bs/wiki/Sarajevo_1945._godine_uspostava_nove_vlasti_i_stvaranje 

[6]

НЕКОЛИКО РИЈЕЧИ О СВЕЧАНОМ “СПЕЦИЈАЛНОМ“ ВОЗУ ЗА ПРОСЛАВУ У УСТИПРАЧИ

У нед‌јељу 27 о. мј. Дирекцију Жељезница, односно приређивачки одбор, позвао је делегате разних установа, раднике који су радили на прузи и претставнике штампе да присуствују свечаности, која ће се одржавати у Устипрачи, приликом пуштања у промет жељезничке пруге Сарајево— Мост на Лиму. Тога дана, у 6.40 сати, кренуо је са сарајевске станице свечани воз заједно са претставницима народних власти, жељезничке дирекције и делегатима, За остале путнике ишла је још једна посебна композиција. Међутим, већ на самој полазној станици уз свечани воз улазили су већина оних, који са овом приредбом нису имали ништа заједничког. У воз су се уносили сепети, вреће и друго. Било је мухаџира, шверцера и туриста — риболоваца, који су искористили згодну прилику да изађу у пецање рибе. Већ на самој станици Бистрик један дио делегата није могао да стане у воз. Приликом доласка воза у Месиће, делегатима и културно-просвјетној секцији ГНО-а било је саопштено да се приредба неће одржати у Устипрачи (како је то прије било предвиђено), него у Месићима, а да ће воз отићи у Устипрачу по раднике да их довезе на приредбу у Месиће, гд‌је је била окупљена велика маса радника и народа из околине. То исто било је саопштено и претставницима штампи, који су били позвани да присуствују свечаности ради њеног публиковања. Међутим, у возу су остали претставници народних власти, као и претставници Жељезничке дирекције из Сарајева. Изгледа, њима није била саопштена промјена распореда прославе, иако је првенствено њима требала бити саопштена. Око 4 сата послије подне изненада је објављено да ће се приредба ипак одржати у Устипрачи. Дакле, трећа промјена у једном дану. Нешто око 5 сати послије подне дошао је воз у Месиће по делегате и раднике да их поведе у Устипрачу. Воз је из непознатих разлога стао подаље од станице. И ту се десила иста појаву као на Бистричкој станици, само с том разликом што је било више путника, а мање вагона. У воз су се поновно угурали шверцери, сепети, мухаџири, вреће и рибићи, дакле они који имају већ доста искуства у оваквим саобраћајним гужвама. И умјесто делегата, радника-ударника и претставника штампе, на прославу су кренули углавном непозвани. И тако, умјесто да се у Месићима одржи приредба и сакупљеном мноштву народа изложи колико су труда и самопријегора уложили радници да би им напаћеном крају омогућили редован жељезнички саобраћај, један дио присутних искористио је прилику да се напије (дијељена је ракија и месо), да од прославе направе обилну пијанку. Неки су чак покушали да одрже и приредбу, али каква је она била боље је да се и не говори. Повратак је био врхунац приредбе. На специјални воз су прављени прави јуриши, и улаз у њега био је могућ једино кроз прозор. Један добар дио путника из Сарајева уоште није могао да стане у воз. Нема сумње организовање овог свечаног специјалног воза никако не може послужити за похвалу онима чија је то дужност била.

/ САРАЈЕВСКИ ДНЕВНИК,29.08.1945 А. Ћерњавски
http://www.idoconline.info/article/1083791/