ГДЕ ЈЕ СЕПСКА ВОЈВОДИНА? - 3

 Антисрбијанство у Војводини [1]

Издајници! Вама је циљ да у Војводину доведете краља Петра!

- Војвођанске патриоте

 "Ми никада нећемо и не смемо заборавити да бисмо овде, у Војводини, били мајаризовани и прогутани да није било Срба из Србије".

- академик Бошко Петровић,  9. априла 1995. 

 

Антисрбијанство у Војводини

„Издајници! Вама је циљ да у Војводину доведете краља Петра!“

Тако су противници радикала Јаше Томића нападали један део српских политичара у Војводини пред Први светски рат.¹

Али, да бисмо разумели како је до тога дошло, морамо најпре раздвојити две ствари.

У Војводини је постојала регионална, културна и политичка нетрпељивост према Србији и Србијанцима, али она није обухватала српски народ у целини. Била је концентрисана у одређеним политичким круговима, појединим странкама и листовима, а нарочито код људи који су били спремни да свој политички опстанак или интересе своје групе вежу за Будимпешту. Управо због тога овај феномен не треба приказивати као опште расположење војвођанских Срба.²

Најизразитији пример пред Први светски рат била је Српска народна странка у Угарској, основана у Жабљу 9. априла 1910. године, и њен лист Српство. Странку су у почетку углавном чинили млађи радикали који су се разишли са Јашом Томићем и тадашњим радикалским руководством. Међутим, слика о њима као једноставним „мађаронима“ била би непотпуна. Првобитно су заступали реформски радикализам, опште и тајно право гласа и социјалне реформе, а чак су у једном тренутку одбили даље мађарске владине субвенције.³

Права промена уследила је 1912. године, када је уредништво преузео Милан Л. Поповић.

Тада је Српство почело много отвореније да брани политику ослањања на мађарске политичке кругове и да напада политику Краљевине Србије. У листу су се појављивали ставови да Србија треба да напусти своју „револуционарну“ политику, одустане од покушаја уједињења Јужних Словена и прихвати политички поредак у сенци круне Светог Стефана. У једном тексту се чак тврдило да та круна „историјски има више права на Србију од самих Срба“.⁴ Због тога што је ружно писао о Србији, и што је био у служби мађарске политике уопште, овај лист је назван - „чедом блуда“.

Најцрње о Србији и Србијанцима писало је „Српство“ пред балканске ратове, кад је уредник био  Милан Л. Поповић. Тада се у „Српству“ могло прочитати, на пример, да би Србија требало да се окане својих глупих револуционарних илузија о уједињењу јужних Словена, да се опамети, ликвидира „Црну руку“, напусти, чак - „лудорије о државној самосталности“ и „покорно“ нађе модус вивенди у сенци круне Светог Стефана, која „историјски има више драва на Србију од самих Срба“.

Кад је избио Први светски рат, „Српство“ је позвало Србе, грађане Новог Сада, да дођу на концерт - ради свечаног испраћаја војника, припадника 6. пуковније, на фронт у Србији!... 

То више није била обична критика владе Николе Пашића.

То је била критика Србије као државотворног центра српског народа.

Ипак, историја листа показује и нешто друго. Када је избио Први балкански рат, Српство је променило курс и стало на страну Србије. Др Миладин Свињарев, један од људи повезаних са листом, отишао је као добровољац у Србију, а сам Поповић је због својих текстова у корист Србије био кажњаван и затваран.⁵

То је добар пример зашто не треба сваку политичку струју или сваког човека унапред затварати у једну етикету. Исти политички лист могао је у једном периоду заступати веома оштру антисрбијанску позицију, а затим, под утицајем нових догађаја, променити курс.

Још пре Српства, међутим, у Војводини су постојали листови који су много доследније стајали уз угарску државну политику.

„Мађарској државној идеји“ служио је лист „Србски народ“, покренут 13. октобра 1869. године. Због изразитог мађаронства и отвореног претпостављања интереса Мађарске интересима сопствене, српске нације, српски патриоти су га назвали „Турским народом“. Његов главни уредник Јован Грујић Јота, пак назван је - „туркошом“, „плаћеником и битангом“. Упркос свему томе међутим, „Србски народ“ и његов главни уредник продужили су да „метанишу“ властима у Пешти. Јота је чак сваком приликом истицао скоро с поносом, да је „Србски народ“ први и једини лист на српском језику, који „не само да смело заступа мађарску државну идеју, него одлучно перхиресцира (одбија од себе, пр. а.) све сепаратистичке тенденције Милетића, има јасан деаковски програм и уопште се залаже за слогу Срба и несрпских народа, устаје против њихових великих настојања и грлатих захтева, против којих иначе воде борбу сви владини људи“.⁶

У политичком животу српске Војводине тада се већ појавила једна карактеристична појава: постојали су Срби који су своје српство желели да очувају, али су истовремено сматрали да је његову будућност најбоље обезбедити ослањањем на угарску државу, а не на Србију.

То је била суштинска политичка дилема.

Један други лист, Ново доба, почео је да излази у Новом Саду 1885. године. Његов уредник Стеван Поповић настојао је да се прилагоди политици Будимпеште, а из његове преписке са угарским властима види се настојање да лист добије субвенције у замену за политичку лојалност.⁷Уређујући своје новине у свему по жељама Будимпеште, он је код угарских власти „високо котира и сматран је за - „правог Мађара“. Као и Јаша Игњатовић, уосталом који му је био први сарадник...

Како се види из писма које је упутио Коломану Тиси, молећи га за субвенцију, Поповић "је истицао да се обавезује борити се „из лојаних грађанских осећања и патриотских обавеза“ против свих непријатеља угарске владе, против радикалских листова у Србији и свих других непријатеља Аустро-угарске, а за победу - мађарске државне идеје.

И у Новом добу могла се наћи оштра критика Србије. Србији се пребацивало да Војводину посматра као неку врсту „краве музаре“ коју сви користе, а нико не одржава.

Израз је сликовит.

Али још је значајније оно што стоји иза њега: политичка представа да Војводина има сопствене интересе, различите од интереса Србије, и да се ти интереси могу боље остваривати под окриљем Будимпеште него у заједници са Београдом.

У служби Угарске, а против Србије, био је и лист „Народност“ покрени у Панчеву у априлу 1897. године (издавач и уредник Тодор Бекић, правник по занимању). Настојећи да испуни сваку жељу Будимпеште, овај лист је непрестано нападао Србију, њену политику и њене главне државнике и политичаре. Нарочито жестоко окомљавао се на Николу Пашића, оптужујући га да је престао да буде Србин, да се претворио у Југословена.⁸

Такви листови нису били усамљене појаве, али нису били ни глас целе српске Војводине.

Пружањем подршке званичној мађарској политици, ширењу антисрбијанства у Војводини у знатној мери допринеле су и неке познате личности из круга Српске православне цркве.¹⁶ О томе је 1920. године документовано писао „Српски глас“, који је излазио у Великој Кикинди. Истичући да високи достојанственици Српске православне цркве у Војводини нису за време прохујалог рата били „ни мученици ни исповедници“, лист је закључио да се о њима може још само говорити као о личностима „компромитованим и у народу и у свештенству“.

Српски радикали Јаше Томића представљали су потпуно супротан политички правац. Они су се доследно залагали за што теснију везу Војводине и Србије. Управо због тога њихови противници нису били само политички опоненти него су их оптуживали за издају, великосрпство и намеру да у Војводину доведу краља Петра.⁹

Тако се појавила једна необична политичка ситуација.

Србин који је заговарао непосредну везу са Србијом могао је у српској Војводини бити проглашен за издајника.

А Србин који је сарађивао са Будимпештом могао је истовремено себе сматрати браниоцем интереса свога народа.

Ова појава заслужује пажњу јер показује да питање није било једноставно: „ко је Србин, а ко није?“

Обе стране су тврдиле да представљају Србе.

Спор је био око тога где је центар српског политичког интереса.

Да ли је он у Будимпешти, у Загребу, у Новом Саду или у Београду?

Са распадом Аустро-Угарске питање је морало добити одговор.

1918.

Крајем 1918. године сукоб је добио потпуно нову тежину.

Јаша Томић и војвођански радикали заступали су непосредно присаједињење Војводине Краљевини Србији. Насупрот њима, део српских интелектуалаца био је окренут Загребу и Народном вијећу Државе Словенаца, Хрвата и Срба.

Због Војводине у Србији, године 1918. на радикале и Јашу Томића жестоко се окомио Загреб. Томић и радикали оптужени су ла су "рушиоци југословенства", да су исто што и франковци у Хрватској... У ствари, Томић је са својим радикалима помрсио Загребу читаву политичку рачуницу. Али и оним Србима у Војводини, који су своје погледе упирали више према Сљемену него према Авали... Међу тим Србима налазио се и Тихомир Остојић који се заложио - "у име српских демократских елемената Јужне Угарске" - да се Народном вијећу у Загребу (основаном 18. октобра 1918) признаје "потпуна и искључива компетенција и кад се ради о војвођанским питањима".ⁱ⁰

Од познатијих Војвођана, који су устајали против радикала и њихове „свесрпске“ политике, један од најупорнијих био је - Васа Стајић. Он ће се и 1918. године заједно са још неким другим Србима, изјаснити и против непосредног припајања Војводине Србији, а до чега је дошло највише захваљујући управо радикалима и њиховом вођи Јаши Томићу. По мишљењу Васе Стајића, сам Јаша Томић био је главни представник - „великосрпске политике“... Васа Стајић био је изабран у Народно вијеће и у почетку је делио такво опредељење. Али се убрзо разочарао. Према његовом каснијем сведочењу, у Загребу је наишао на расположење према којем је српска војска била туђа војска, па је променио став.¹¹

Било ово, што је Стајић сам рекао, сасвим тачно или не, чињеница је, да је он јавио из Загреба у Нови Сад (пред одлуку велике Народне скупштине У Новом Саду, 25. новембра 1918. године, о припајању Војводине Србији) да је у Загребу већ "изгласано уједињење" и да нема смисла доносити посебну одлуку о присаједињењу Војводине Србији... Овај "савет", међутим, мало је ко од Срба у Војводини био спреман да прихвати, а понајмање радикали... "Али и да смо сви пристали на то, оних 700 посланика свукли би нас са говорничке трибине и прогласили би без нас уједињење са Србијом", рекао је Јаша Томић, верно сликајући расположење против наступања са Загребом.

Као Васа Стајић, мислили су и демократски прваци у Војводини - Ј. Богданов, Дуда Бошковић, Никола Милутиновић, Петар Коњовић, Стојан Јакшић. Њихов лист „Јединство“, у броју 20 из 1919. године, оптужио је Јашу Томића и војвођанске радикале да „иду за шовинистичким српским хегемонизмом“.¹²

То је већ нова политичка ситуација.

До 1918. године спор око Србије и Војводине углавном је био спор око избора политичког ослонца у оквиру Хабзбуршке монархије.

После 1918. постао је спор око самог државног уређења заједничке државе.

Томићев став био је јасан: Срби у Војводини не треба да се прикључују некој широј југословенској конструкцији преко Загреба, већ непосредно Србији.

Његова позиција није била без основе. Србија је била држава која је ушла у рат, победила Аустро-Угарску и омогућила ослобођење њених сународника северно од Саве и Дунава. Али његови противници су у непосредном присаједињењу видели опасност од централистичке и великосрпске државе.

Тако се стара регионална разлика претварала у нову политичку поделу.

Није више било речи само о томе да ли је Србијанац груб, а Пречанин германизован.

Радило се о томе како треба да изгледа држава у којој ће и једни и други живети.

Занимљиво је да је и каснија историографија тај спор често тумачила у складу са сопственим политичким оквирима. После Другог светског рата, у делу југословенске историографије непосредно присаједињење Војводине Србији тумачено је „као политички успех српске буржоазије“ који је одговарао „Пашићевим концепцијама о Војводини као чисто српској земљи“ и израз „великосрпске хегемоније“.¹³

Међу српским историчарима који су после Другог светског рата нарочито оштро осуђивали Јашу Томића због спроведеног припајања Војводине Србији, налазио се и Коста Милутиновић. У неким својим текстовима (објављеним у Хрватској) он је истицао да је Томић „целог живота пропагирао идеју о Великој Србији под хегемонијом Београда и под доминацијом радикалске великосрпске буржоазије“. А затим, да се Томић „можда као ни један српски политичар упорно и најотвореније противио чак и имену Југославија”.

Ретки су српски историчари и публицисти који су одбили да прихвате владајућу догматску интерпретацију историје.

М. Ботић је 1968. године у Гласнику Адвокатске коморе Војводине писао да се поступци војвођанских радикала не могу окарактерисати као шовинистички и великосрпски, већ као борба за национално ослобођење.¹⁴

Једна чињеница остаје: Јаша Томић је знао оно што су знали и многи његови претходници — војвођански Срби сами, у оквиру Угарске, нису могли да реше своје национално питање.

За то им је била потребна Србија.

Ту се враћамо и на оно што је много касније рекао академик Бошко Петровић:

„Ми никада нећемо и не смемо заборавити да бисмо овде, у Војводини, били мађаризовани и прогутани да није било Срба из Србије.“¹⁵

Ова реченица, изговорена 1995. године, у суштини сумира један век српске војвођанске историје.

Јер управо ту лежи граница између две појаве.

Можемо критиковати Београд.

Можемо бити против централизма.

Можемо захтевати посебну политичку организацију Војводине.

Можемо се чак жестоко спорити са Србијом и Србијанцима.

Али једно је критиковати политички центар, а друго је тврдити да је Србија непожељна или штетна за сопствени народ.

У првом случају имамо политички спор.

У другом почиње нешто квалитативно другачије.

И управо су у Војводини, много пре међуратне епохе, постојале политичке струје које су повремено прелазиле ту границу.

Њихов значај није у томе што су представљале већину. Значајне су зато што су показале да се, унутар једног истог српског народа, може развити политичка идеја по којој је сопствена Србија опаснија од туђе Угарске за остварење српских интереса.

 

Са друге стране Саве и Дунава

Овде се, међутим, мора застати и погледати и друга страна приче.

Регионалне разлике међу Србима нису биле једностране. У XIX веку, а нарочито после стварања модерне српске државе, постојале су врло јаке предрасуде и на једној и на другој страни. Пречанин је у Србијанцу могао видети човека из средине која је тек излазила из османског политичког и културног наслеђа: грубог, недовољно образованог, политички необузданог и без довољно европских навика. Србијанац је, с друге стране, у Пречанину могао видети „Швабу“ или „немачкара“ — човека који је дошао из Аустрије, говорио другачије, облачио се другачије, познавао развијеније административне установе и неретко се понашао као да у Београд стиже из неке више цивилизације.

Разлика није била само културна. После ослобођења Србије од османске власти, новој држави недостајао је образован кадар. Срби из Хабзбуршке монархије имали су више искуства у школству, администрацији, праву, медицини и новинарству и зато су у великом броју долазили у Србију. Постајали су чиновници, професори, лекари, правници, новинари. То је Србији било неопходно, али је истовремено стварало конкуренцију домаћем становништву. Пречани су долазили на положаје које су Србијанци желели за себе, а уз то су са собом доносили и другачије политичке и културне обрасце.¹⁷

Стога није никакво чудо што је између две групе било препирки, подозрења и отворене нетрпељивости.

Оно што је, међутим, занимљиво јесте да се та појава у Србији јавља веома рано.

Тома Вучић-Перишић, један од најмоћнијих људи у Србији у време уставобранитеља, представља добар пример.¹⁸ У политичком сукобу четрдесетих година XIX века „пречани“ су били међу његовим посебно омраженим противницима, а у програму његових присталица налазио се и захтев да се из државне службе уклоне пречани и на њихова места поставе Србијанци.

То је била сасвим конкретна политичка дискриминација на регионалној основи.

Дакле, није тачно да је нетрпељивост према Србијанцима настала као нека врста пречанског монопола. И Србијанци су имали своје стереотипе, подозрења и политичке обрачуне са Пречанима. Између два дела српског народа развијала се читава галерија надимака и представа: за једне су други били „Швабе“, „немчари“ или отуђени Срби; за друге су Србијанци били груби, неотесани, „оријентални“ и недовољно европски.

Те представе нису биле тек безазлене шале. Када се регионални стереотип споји са борбом за чиновничке положаје, политички утицај или друштвени престиж, он лако постаје средство политичке дискриминације.

Али, у целини гледано, све до Другог светског рата код српског народа није дошло до тога да регионална нетрпељивост између Србијанаца и Пречана прерасте у неки широко прихваћен и трајно малигни облик. Она је постојала, понекад била врло оштра, али је углавном остајала ограничена на одређене средине, политичке сукобе и културне стереотипе.⁴

И ту долазимо до једне необичне појаве.

Од свих регионалних подела унутар српског народа, управо је подела на Србијанце и Пречане временом постала политички најосетљивија.

Наравно да су постојале и друге међусобне нетрпељивости. Крајишник је имао своју представу о Херцеговцу, Херцеговац о Босанцу, Шумадинац о Пречанину, а Пречанин о Шумадинцу. Српски народ није био хомогена маса, него заједница различитих историјских искустава, друштвених структура и регионалних култура.¹⁹

Али Србијанац и Пречанин нису били само људи из два краја истог народа.

Између њих је стајала граница две историје.

С једне стране била је Србија — земља која је у XIX веку стекла и бранила сопствену државу, са свим њеним сиромаштвом, политичком грубошћу, институционалном неразвијеношћу и сталном борбом за независност.

С друге стране били су Срби из Хабзбуршке монархије — народ који је вековима живео у сложеном царском систему, имао развијену црквену и школску организацију, урбану грађанску елиту и другачије политичко искуство.

Једни су другима могли изгледати као људи који не разумеју свет у коме су одрасли.

Отуда и онај парадокс који ће се понављати кроз читаву нашу новију историју: Србијанац је Пречанину могао изгледати као заостали човек који још није постао Европљанин, а Пречанин Србијанцу као човек који се, прешавши Дунав и Саву, превише лако одрекао сопственог порекла.

У нормалним околностима такве разлике могу остати само део унутрашњег фолклора једног народа.

После 1918. више нису биле само то.

Уједињењем Србије са крајевима у којима су живели Пречани нестала је државна граница која је дотад раздвајала два политичка искуства. Пречани више нису долазили у Србију као досељеници; Србијанци и Пречани нашли су се у истој држави, у истој администрацији, истом парламенту и истим политичким борбама.

Тада је старо регионално подозрење добило нови политички садржај.

Из разлике између „нас“ и „њих“ почела је да се рађа борба око тога ко ће управљати заједничком државом и по чијем ће политичком моделу она бити уређена.

Ту већ почиње ново поглавље.

И ту ће се показати да старе разлике између Србијанаца и Пречана, које су у XIX веку углавном биле регионалне и друштвене, могу у новим политичким околностима постати много опасније.

Али чак ни тада ствар није била једноставна. На пречанској страни нису сви били против Србије и Београда, као што ни на србијанској страни нису сви били за централизацију и потчињавање Пречана.

Постојале су различите српске политичке струје и на једној и на другој страни.

Управо зато ће бити важно разликовати политички антицентрализам, регионални интерес и стварно непријатељство према Србији као државотворном центру.

То се нарочито јасно види после 1918. године.

-----

1. Политички сукоби око Јаше Томића и Српске радикалне странке у Војводини пред 1918. бележе и њихови противници, који су радикале оптуживали за великосрпство и намеру да Војводину непосредно прикључе Србији. За контекст видети и Василије Казимировић, текстове о антисрбијанству у Војводини.

2. О ограниченом досегу антисрбијанских ставова видети материјал Васе Казимировића, уз исправку да се не може доказати апсолутна тврдња да таквих ставова „није било“ међу ширим масама. Сам приложени извор указује на њихово постојање, али и на њихову ограничену политичку распрострањеност.

3. О првобитном политичком профилу Српстваша и развоју Српства видети историјат српске штампе у Новом Саду и радове о радикалским дисидентима. Младорадикали су 1910. основали Српску народну странку у Угарској; њихов лист је у почетку имао реформски, а не једноставно мађарофилски карактер.

4. Српство, нарочито у периоду уредништва Милана Л. Поповића, према сачуваним прегледима, заступало је политику ослањања на мађарске политичке чиниоце и оштро критиковало тадашњу политику Краљевине Србије. Навод о „круни Светог Стефана“ преноси се у литератури и публицистици о листу.

5. О промени курса Српства 1912. године, др Миладину Свињареву и Милану Л. Поповићу видети историјате листа у радовима о српској штампи у Новом Саду.

6. О Србском народу и Јовану Грујићу Јоти видети: Културни центар Новог Сада, „Српска штампа у Новом Саду“; о оснивању листа 1869. и његовој улози у борби против Милетићеве политике.

7. О Новом добу, Стевану Поповићу и односима са угарским властима видети литературу о режимској српској штампи у Новом Саду.

8. О панчевачком листу Народност и његовој политици видети референтну литературу о српској штампи у Угарској.

9. О нападима на радикале Јаше Томића и њиховом залагању за непосредно уједињење са Србијом видети литературу о Српској радикалној странци у Војводини и дешавањима 1918. године.

10. Тихомир Остојић и српски демократски кругови у Новом Саду заступали су у јесен 1918. политику сарадње са Народним вијећем у Загребу. Видети грађу о војвођанском делу југословенског уједињења.

11. Васа Стајић био је изабран у Народно вијеће у Загребу, али је касније изразио разочарање ставовима дела хрватских политичких кругова према српској војсци. О његовој улози 1918. видети биографску и мемоарску литературу.

12. О листу Јединство и критикама радикала због „српског хегемонизма“ видети материјал о демократском покрету у Војводини после 1918.

13. За послератне југословенске интерпретације Јаше Томића и уједињења Војводине видети радове Косте Милутиновића и ширу југословенску историографију о 1918. години. Та тумачења представљају историографску интерпретацију, а не неспорну чињеницу.

14. М. Ботић, текст у Гласнику Адвокатске коморе Војводине, бројеви 10–12, 1968. године, у којем брани поступке војвођанских радикала и оспорава тумачење да су били шовинистички и великосрпски.

15. Бошко Петровић, изјава од 9. априла 1995. године. У приложеном тексту изјава је пренета као сведочење о историјској улози Србије у очувању српског народа у Војводини.

16.  

Кад је 1869 године Даничар с Јотом Грујићем (Јован Грујић-Јота, Ђорђе Поповић-Даничар и Аца Поповић-Зуб били су плаћеници мађарске владе, који су имали задатак да денунцирају Милетића и његову Народну странку) основао новине „Србски народ“, финансирао их је патријарх Самуило Маширевић, који је 7 октобра 1869 депоновао кауцију од 5000 фор. Поред патријарха, сваки се епископ обавезао плаћати годишње по двадесет претплата... Наименовани патриЈарх Герман Анђелић давао је Јоти сто годишњих претплата и сто фор. месечно, а администратор патријаршије Василијан 200 фор. месечно у свему“. Како је Змај био први сарадник Милетићев, природно је што је тако жестоко нападао издајнички рад црквених поглавара.

Војислав Ђурић - ПРВЕ НАШЕ САТИРЕ /Наша књижевност, август 1946./

https://istorijskenovine.unilib.rs/view/index.html#panel:pp|issue:UB_00140_19460801|page:117

17. О различитим културним и друштвеним представама Србијанаца и Пречана видети: Петар В. Крестић, Пречани и Шумадинци. Теодор Павловић и Сербске народне новине и Кнежевини Србији (1839–1848), Београд–Нови Сад, 1996; уп. и радове о досељавању образованих Срба из Хабзбуршке монархије у Србију. Сажета синтеза ових односа налази се и у достављеном материјалу.

18. „Срби из Кнежевине немају ништа заједничко са Србима из Угарске.“
„Не треба ићи преко баре.“- Тома Вучић перишић

Петар В. Крестић, Пречани и Шумадинци. Теодор Павловић и Сербске народне новине и Кнежевини Србији (1839–1848); уп. одредницу „Вучић-Перишић, Тома“ у Српској енциклопедији, где је Крестић наведен као аутор текста о Вучић-Перишићу. За сам захтев о уклањању пречана из државне службе видети и старију литературу о уставобранитељском режиму.

19. Овде је реч о синтетичком закључку на основу ширег корпуса литературе о односима Србијанаца и Пречана. Не тврдимо да регионална нетрпељивост није постојала у озбиљним или политички опасним облицима, већ да се до Другог светског рата није претворила у општи, масовни и доминантни антагонизам целог народа.

Референтна литература

Василије Казимировић, текстови о антисрбијанству у Војводини, објављени у листу Борба 2001–2002.

Василије Крестић, радови о Србима у Хабзбуршкој монархији и политичким односима Војвођана и Србије.

Петар В. Крестић, радови о односима Пречана и Србије.

Дејан Микавица, Српска Војводина у Хабзбуршкој монархији 1690–1920, Нови Сад, 2005.

Културни центар Новог Сада, студије и прилози о српској штампи и страначком организовању Срба у Угарској.

Литература о Српској радикалној странци Јаше Томића и уједињењу Војводине са Краљевином Србијом 1918.

Коста Милутиновић, радови о Јаши Томићу и војвођанском политичком животу.

М. Ботић, Гласник Адвокатске коморе Војводине, 1968.

Документарна и мемоарска грађа о Војвођанима у Народном вијећу у Загребу 1918. године.

Петар В. Крестић, Пречани и Шумадинци. Теодор Павловић и Сербске народне новине и Кнежевини Србији (1839–1848), Београд–Нови Сад, 1996.

Петар В. Крестић, радови о односима Србије и Срба из Хабзбуршке монархије.

Слободан Јовановић, Уставобранитељи и њихова влада (1838–1858).

Данило Страњаковић, Влада уставобранитеља 1842–1853.

Душан Илић, Тома Вучић-Перишић, Београд, 1956.

Радослав Ј. Поповић, Тома Вучић Перишић, Београд, 2003.