КАРАКАЗАН БиХ - 2

Reichsland

Аустроугарска је на Босну и Херцеговину гледала као на згодан колонијални плен, а на тај заокрет ка југоистоку гурале су је и геополитичке околности. Немачки публициста Франц Мајер је у Eine Reise durch Bosnien, die Savaländer und Ungarn (1870) писао о Босни, у оквиру Аустрије коју је видео као немачку предстражу на југоистоку, да има "врло лепу будућност ако падне у праве руке" — руке које могу бити "једино аустријске, а тиме ће се осигурати Далмација и Славонија, и спречити ширење Србије."

Владар Франц Јозеф, који је спољну политику сматрао "царским прерогативом", одлучно је одбацивао идеју нове словенске државе у суседству — стварање независне државе у Босни и Херцеговини по угледу на Србију и Црну Гору било је, по његовим речима, "тачка у којој никада неће пристати да попусти." Априла 1875. обишао је Далмацију и тиме показао да се Источно питање "не може решити без Аустро-Угарске, а поготово не против ње."

Судбина БиХ решена је на Берлинском конгресу 1878, кад је источно питање постало западно питање: уместо слабе и неорганизоване Турске, Аустро-Угарска се поставила у позицију кључног чиниоца на Балкану. БиХ је, уз асистенцију Енглеске, додељена Аустроугарској на старање, а нова независна Србија потпала је под њену интересну сферу — на српске разлоге нико се није обазирао. Јован Цвијић је ту последицу сажео овако: Србија и Црна Гора остале су територијално унакажене и економски везане — ниједна није добила ни онолико колико су њихове војске освојиле; између њих формиран је Новопазарски Санџак, ојачан аустријским гарнизонима, да их спречи да се територијално саставе; Србија није добила излаз на Јадран нити контролу над својим извозним правцима, а западну границу јој је Аустро-Угарска "скоро херметички затворила." Од Берлинског конгреса Србија је "била скоро опкољена земља, а ми смо постали ухапшени народ."[1]

Аустроугарска аргументација пред Конгресом истицала је да зараћене вере не могу да се усагласе, да Порта нема способност ни да контролише ситуацију ни да спроведе аграрну реформу, и да Аустроугарска сноси трошак избеглица — те да јој се, ради општег добра, повери да заостали народ уведе у ред цивилизованих европских нација. Лорд Солзбери, енглески опуномоћник на Конгресу, аргументацију је засновао на опасности од стварања православне словенске државе на Балкану — из чега је касније настала теорија о опасности "велике Србије". Полазио је притом од сопственог интереса Енглеске да, по истом рецепту, окупира Кипар.[12]

Из те логике произлази и типична колонизаторска потреба да се потврди сопствена супериорност дефинисањем колоније као заосталог "Другог" — Двојна монархија је у Босни и Херцеговини нашла управо такав повод: "Стоји необична чињеница да на дан и по вожње возом од Беча живи словенско племе у блиском сродству са Немцима, у коме неписмени људи из народа умеју да рецитују дуге епове. На том културном степену су се Грци налазили отприлике у VII веку пре Христа."[2]

Владар Босне и Херцеговине уместо болесника са Босфора постао је старац са Дунава.

На челу окупационих дивизија били су Хрват Јосип Филиповић и Србин Стеван Јовановић. Филиповићу је требало три месеца, око 300.000 војника и 76 борби, у којима је страдало 178 официра (44 мртва, 131 рањени, 3 нестала) и 5020 војника (902 мртва, 3.849 рањених, 269 несталих), уз непознат број страдалих бранилаца и становништва.[3] Још током трајања операција у Хабзбуршкој монархији владала је победничка еуфорија.Филиповић је, најавивши да треба очекивати "тежи пасивни" отпор, тврдио да су нову територију "освојили, а не само окупирали", и залагао се за "ригорозне мере обрачуна": прогласио је војне судове и ванредно стање, увео нови чиновнички апарат и почео организовање Земаљске владе. Филиповић се 28. августа 1878. године обратио владару, а затим је царска војна канцеларија тражила од бана Хрватске и Славоније Ивана Мажуранића (1814–1890) да у БиХ „пошаље искусне чиновнике“ разних профила који су у Сарајево стигли 10. септембра1878.

Ни у Бечу ни у Пешти дуго није било јасно шта учинити с Босном и Херцеговином. Симпатије надвојводе Франца Фердинанда према тријализму биле су више тактичке него стварне — он није настојао преуредити Монархију у тријалистичку, него срушити дуализам и вратити хегемонију Аустрије какву је имала пре Нагодбе 1867. У том склопу сматрао је да БиХ треба да буде Reichsland, територија под директном влашћу Круне.

БиХ никад није добила сопствене органе — управљало јој се преко бечког Министарства финансија (на чијем су се челу ређали Бењамин Калај, Иштван Буријан и Пољак Леон Билински), уз посебан Биро основан 1879, паралелну војну управу (Марешанин, Поћорек, Саркотић) и позицију цивилног адлатуса (први на том месту, Србин Федор Николић, брзо је постао омражен и напустио Босну). Реорганизацијом 1912. функција адлатуса је укинута, цивилна и војна власт су уједињене, а земаљски поглавар Оскар Поћорек добио је апсолутну власт — чин који, у суштини, означава увођење апсолутизма.

Отоманска управна структура задржана је тамо где је "добро функционисала", само су промењена имена: санџаци су постали окрузи, кадилуци котари, нахије котарске испоставе. [3] Чиновнички апарат нагло је растао — за три године са 100 на скоро 800 службеника — а по Цвијићевом опису представљали су "искусну мањину" (термин који Хана Арент користи за бирократију старог Египта) спремну да "помаже" неискусној већини. Владавина искусне мањине достигао је врхунац са   Калајевим "бирократским апсолутизмом“. 

Под аустријским духом управе разумем познату суву аустријску администрацију, затим строг полицијски ред. То је најпотпунији режим туторисања, до виртуозности изведен у Босни и Херцеговини, може бити последњи пример старе полицијске државе. Власт је све регулисала, све наређује, у свашта се меша, колико год може убија сваку личну иницијативу. Познати аустријски Беамтер-и , који су врло љубазни и услужни према странцима, сматрају Босанце и Херцеговце као дивљаке, гледају на њих с велике висине (вон обен хераб) и мисле да су дошли да их усреће на свој начин и према својим шемама.
                                                                                                                 Јован Цвијић

Амерички историчар Peter F. Sugar проценио је број школованих људи у Босни и Херцеговини који су били спремни да сарађују са новом управом на једва нешто више од 120 особа, при чему их није разврставао према верској или националној припадности.[4] О њима, међутим, Sugar не даје подробније податке, па није могуће утврдити њихова занимања нити јесу ли припадали вишем или нижем чиновничком кадру. Томаш Јацек Лис овај број стога тумачи као показатељ врло уског круга образованих људи који је на почетку аустроугарске управе могао представљати домаћи кадровски потенцијал за државну службу.[5]

Промене у структури чиновништва могу се пратити и у службеним аустроугарским статистикама. У извештају за раздобље 1914–1917. више није кориштена рубрика о националности, него о матерњем језику. Према том извештају, међу чиновницима је било 9.438 особа чији је матерњи језик био српскохрватски, 1.569 њемачки и 334 мађарски.[6] Из ових података, међутим, није могуће утврдити колики је дио српскохрватских говорника био из Босне и Херцеговине, а колики је потицао из других крајева Аустроугарске Монархије, нити се на основу саме језичке статистике може реконструисати њихов хијерархијски положај у управи. Због тога ове бројке треба користити прије као показатељ промјене језичке, односно кадровске структуре чиновништва него као непосредан доказ његове националне структуре.[7] Но, без обзира на националну неодређеност кадрова, о свакако се ради о намештеницима који су одгојени да одано служе Бечу.

Владавина `искусне мањине` у пракси је значило да су становници Босне су имали мање политичких и законских права у односу на Вилајетски турски закон из 1865. године.

 

Бечки мастер-план: Како направити нови народ

 „...најприје их треба све (православце, муслимане и католике) ставити у исти котао, а затим пустити да католици испливају на површину.“

Франц Фердинанд

Средишња тачка целе бечке политике јесте намера коју је Франц Фердинанд формулисао готово програмски: "...најпре их треба све (православце, муслимане и католике) ставити у исти котао, а затим пустити да католици испливају на површину."[8] У намерама Беча према БиХ, дакле, није било ни трунке добре воље. Већ у припреми окупације, у Меморандуму који је 17. априла 1877. послао Фрањи Јосифу, Бењамин Калај је верску подвојеност у овим крајевима означио као највећу потешкоћу — али и највећу корист за будуће окупаторе. Тако се и показало: верска подела постала је, током наредних четрдесет година, најмоћније оруђе владавине.[9]

Окупацијом БиХ, Беч се свом снагом бацио на успостављање режима и елиминацију "српског реметилачког фактора", док је свечано обећана аграрна реформа — коју је сам гроф Андраши на Берлинском конгресу означио као главни узрок немира — лагано гурнута у други план. Аустро-Угарска је настојала одржати аграрни status quo: сељак је остао кмет са свим феудалним теретима — "стекао је нове терете капитализма, а старих феудалних се није решио." Генерал Стеван Јовановић је већ 8. августа 1878. у Херцеговини прогласио: "Досадашњи одношаји међу агама и њиховим кметовима за сад остају као и досад."[7] Од 1879. до 1909. добровољним откупом ослободило се 26.165 кметских насеља, за 20.259.574 круна[8] — темпом који би, по прорачуну, довео до потпуног ослобођења тек за 115 година.

Тридесет година по окупацији, кмет — већином Србин православне вере (~70% свих кметова) — по Саферској наредби из 1859. давао је аги трећину прихода, а држави десетину; порез је плаћао унапред, по комисијској процени, без обзира на елементарне непогоде, док је ага био ослобођен пореза на ту трећину. У првим годинама наметнут му је и кулук на изградњи путева, касније замењен новчаним порезом, уз посебне порезе на кућу и стоку. Тек 1911, "дирљивом" реформом и законом о зајмовима за откуп кметовских селишта, кмет је могао да се откупи кредитом на 30 до 50 година — без ограничења откупне цене и уз обавезан пристанак господара. "Кметови се никако нису могли помирити с тим да плаћају земљу натопљену крвљу и знојем, коју су по осећању природног права сматрали својом."

-----

[1] Јован Цвијић, Сабрана дела, књ. 3, Београд, 1987 ("Сарајевски лист", бр. 120, 7. октобар 1908) — исти извор за сва три наведена одломка Цвијића.

[2] Friedrich Salomon Krauss, Путовања по Динарима.

[3] Зијад Шехић, U smrt za cara i domovinu: Bosna i Hercegovina 1878–1918, Sarajevo Publishing, Сарајево, 2007, стр. 21–25 (бројка исправљена на "око 300.000").

[4] Peter F. Sugar, Industrialization of Bosnia-Hercegovina: 1878–1918 (Seattle: University of Washington Press, 1963), 29.

[5] Tomasz Jacek Lis, „Službenici u Bosni i Hercegovini 1878. – 1918.“, Časopis za suvremenu povijest 52, br. 2 (2020): 631. Lis Sugarov навод преноси управо у контексту малог броја локално образованих људи доступних новој управи.

[6] Bericht über die Verwaltung von Bosnien und der Hercegovina für die Jahre 1914–1917, 178; податке и упућивање на овај извјештај доноси Lis, „Službenici u Bosni i Hercegovini 1878. – 1918.“, 631–632.

[7] Lis, „Službenici u Bosni i Hercegovini 1878. – 1918.“, 632. Аутор управо наглашава да је један од важних разлога ниског удјела домаћег становништва у чиновништву био мали број добро образованих људи с потребним стручним квалификацијама.

[8] Наведено према: Владимир Дедијер, The Road to Sarajevo, 1966, стр. 332; пренето код: Драга Мастиловић, "Мостар као културно средиште херцеговачких Срба крајем XIX и почетком XX вијека", стр. 148.

[9] Васиљ Поповић, "Калајев план о Босни", Просвјета — календар, Сарајево, 1936, стр. 24–25, према: Митар Папић, Школство у Босни и Херцеговини за вријеме Аустро-угарске окупације.

[10] Хамдија Капиџић, Херцеговачки устанак 1882. године, Сарајево: "Веселин Маслеша", 1958, стр. 37.

[11] Bosna i Hercegovina u brojkama, Sarajevo: Hrvatska dionička tiskarna, 1911, стр. 5, одељак "Otkup kmetova" ("Od g. 1879. pa do 1909. otkupilo se je što posvema što djelomice, 26.165 kmetskih naselja za 20,259.574 K.").

[12] Уочи Берлинског конгреса 1878, Солзбери је заиста сматрао да би велика словенска држава створена Санстефанским уговором представљала опасност за британске интересе. У писму британском амбасадору у Берлину, Lordu Odo Russellu, он као један од главних проблема наводи „the ever increasing influence of the Slav State on the coast of the Aegean“, а посебно страхује од њене близине Цариграду и руског утицаја преко те државе.

Још директније, у својим телеграмима током Берлинског конгреса Солзбери је бранио став да се Босна и Херцеговина не смију предати Србији или Црној Гори, јер би то довело до стварања „ланца словенских држава на Балкану“. Тај документ је објављен у историографској литератури која се позива на телеграм Солзберија упућен  Layardu и Јовану Ристићу од 14. јуна 1878. 

Што се тиче Кипра, веза је стварна. Велика Британија је 4. јуна 1878, дакле прије отварања Берлинског конгреса 13. јуна, склопила Англо-османску конвенцију којом је обезбиједила право да окупира и управља Кипром. То је био дио шире Солзберијеве дипломатије уочи Конгреса.