КОМУНИСТИ - ЗА ДОМ СПРЕМНИ - 2
КПЈ била је члан Треће интернационале – Коминтерне (Комунистичка интернационала) сједиште главних тијела Коминтерне било је у Москви а њихову су дјелатност у цјелости финанцирале власти СССР-а. Према статуту Коминтерне из 1921. комунистичке партије диљем свијета биле су дијелови јединствене међународне организације која је била руковођена из Москве: Чланице су се по статуту називале секције и морале су по свим битним питањима политичке стратегије морале извршавати одлуке средишњих тијела Коминтерне.
Коминтерна на свом V конгресу у Москви 1924. године се изјаснила за “разбијање Југославије као вјештачке, версајске творевине, за издвајање Хрватске, Словеније и Македоније из састава Југославије, те за стварање федерације радничко-сељачких република на Балкану.“ Речено је да су народи Југославије и националне мањине угрожени од Срба, да је сам српски народ хегемонистички. Пленум Коминтерне завршио је расправу усвајањем „Резолуције о југословенском питању“ у којој су као социјалдемократска и опортунистичка осуђена гледишта Симе Марковића. Закључено је да је Југославија нестабилна држава и самим тим „лако сломљиви“ члан система капиталистичких држава у Европи. Речено је и да „српска милитаристичка монархија“ својим „хегемонистичким тежњама“ изазива сталне ратне опасности“, па је било неопходно да комунисти поведу „одлучну и доследну“ борбу за право самоопредељења до отцепљења „свих угњетених нација“. Због тога је требало и „демаскирати легенду о народном јединству Срба, Хрвата и Словенаца“, јер је она била само „маска политике националног угњетавања од стране српске буржоазије“. Рушење земље постављено је пред КПЈ као непосредан задатак. Националне супротности није требало ублажавати да би се на тај начин створили повољни услови за чисту класну борбе. Напротив, „ми морамо да такав положај, заоштрен тако оштрим супротностима, искористимо за циљеве пролетерске револуције. Не треба водити борбу против сваког национализма јер би то спутавало покрете угњетених нација“. У том смислу, резолуција је директно споменула српског комунисту Животу Милојковића. За његов став да комунисти треба подједнако да осуђују и хрватски и словеначки национализам речено је да „објективно користи националистичкој политици великосрпске буржоазије“
Коминтерна је преко својих агената ширила оцене да је југословенска држава главна империјалистичка снага не само на Балкану него и у Европи, да је Србија окупирала Хрватску, Словенију и друге југословенске земље, а да је српски народ онај који угњетава све друге народе у Југославији. Комунистичка партија Југославије, која је од убиства Милорада Драшковића у Делницама, 21. јула 1921. године, била у илегалности, прихватила је све оцене Коминтерне о српским народу.
Трећи (ванземаљски) Конгрес
Трећи конгрес Комунистичке партије Југославије у Бечу одржан је од 14. до 22. маја 1926. године. Ово је био први конгрес након забране Партије, због чега је одржан ван земље. Конгресу је присуствовало 48 делегата.
Суноврат партије био је очигледан. Партија се налазила у расулу, а генерални секретар СКОЈ-а за Хрватску и Славонију Вилим Хорвај почетком 1925. је закључио: „можемо констатовати да Партије немамо“. [1]
Насупрот суморне реалности, Конгрес је протекао у тактичким надмудривањима коминтерновске ’левице’ и пројугословенске ’деснице’ др Симе Марковића који је, опет, на изричит захтев Коминтерне на крају изабран за политичког секретара.
Трећи конгрес је донео још једну у низу шовинистичку резолуцију о националном питању, у којој стоји да је југословенска држава заснована на политици националног угњетавања и економског исцрпљивања несрпских нација, која се спроводи преко привилего-ваног положаја Срба у војном и бирократском апарату, забраном употребе матерњих језика и уки дањем националних школа, насилном колонизацијом и прекомерним пореским оптерећивањем несрпских области.
На по много чему прекретничком, Трећем конгресу КПЈ, одржаном 1926, у документима је наведено да Југославијом влада „српска нација“, а не „српска буржоазија“ како је до тада истицано – хипотека одговорности са владајуће елите је приписана читавом једном народу.
Како би се окончао сукоб између леве и десне фракције, на Трећем конгресу је усвојена »формула« за руководство — два »десничара«, два »љевичара« и три »неутралца«. Тако су мислили да реше ствар.
На Конгресу сам, против своје воље изабран за секретара ЦК, у коме је већина припадала ’левим’ у које нисам имао поверења.
- Сима Марковић
Кодификација фракција у КПЈ је била изразом специфичне параноје која је владала у аутистчном комунистичком кружоком. Наиме, насупрот здраве логике, под "десном фракцијом" су се водили они који су се залагали за изворно бољшевичко учење о класном сукобу, док је лева фракција искључиво истицала националну борбу против "србијанске диктатуре" у блиској сарадњи са са ултра-десничарским, шовинистичким и терористичким организацијама усташа, вмроваца и сличних, док је класну борбу запоставила.
Трећи
конгрес није довео до решења проблема унутар комунистичког покрета.
Ускоро су делегати из Далмације одбили послушност централи. Преко Ђуре
Цвијића су се повезали директно са Коминтерном, заобишавши ЦК КПЈ. Потом
су, са благословом Москве, учествовали на изборима 1927. године у
савезу са хрватским националистима у оквиру „Хрватског сељачко-радничког
блока“. Ово дисидентство проистицало је из идеја о националном
питању које је тада партија усвојила. Федерализација земље захтевала је
федерализацију партије, смтрали су тада далматински комунисти. У
децембру 1927. београдско, „десничарско“ руководство је отказало
послушност партији, намеравајући чак да пошаље своје делегате на
предстојећи IV конгрес. Руководству КПЈ је требало доста времена да
им наметне хијерархијско устројство.
Дрезденизам
Четврти конгрес Комунистичке партије Југославије (тзв. Дрезденски конгрес) одржан је у Дрездену од 6. до 12. новембра 1928. године.
Конгрес КПЈ у Дрездену одржан је у атмосфери заоштрених националних тензија у Југославији у обиму невиђеном до тада, након Атентата у Народној скупштини на посланике Хрватске сељачке странке укључујући њеног вођу Стјепана Радића.
Комунистичку партију Југославије су већ годинама разједале фракцијске борбе између "левице" и "деснице". Нешто раније те године је одржана Осма загребачка мјесна конференција КПЈ, на којој је иницијативу преузела такозвана анти-фракцијска линија, коју су водили Ђуро Ђаковић, Благоје Паровић и Јосип Броз. Са загребачке конференције је упућен апел Коминтерни, како би својим ауторитетом утицала на нестанак фракционаштва. Коминтерна је послала на Конгрес КПЈ шефа италијанске партије Палмира Тољатија [2] да постави ново руководство КПЈ на челу са радничким активистом Ђуром Ђаковићем.
Водећи кадрови Коминтерне, задужени између два светска рата за питања Балкана и Југославије, потицали из ревизионистичких земаља, поражених у рату 1918. Били су то, пре свега, Бела Кун [3] и Георги Димитров [4]. На истој линији био је и Палмиро Тољати. У тако посвећеном циљу разбијања Југославије, поред воље Стаљина који ју је од почетка окарактерисао као изразито непријатељску земљу, треба тражити узроке и у избору таквих кадрова.
Дрезденски конгрес је дакле осудио и леву и десну фракцију. Како је осудио подједнако и леву и десну фракцију објаснио је Тољати, после обавезног “пажљивог слушања”. Најпре је дао шире теоријско појашњење
»фракционаштво има [...] много дубљи корен. Фракционаштво исто као и опортунизам, значи уношење утицаја владајуће класе у наше редове«. А ти методи обухваћени су појмом »балканизам« (под којим се разумева поцепаност радничког покрета на ситне групе од којих свака па и најмања тежи за потпуном независношћу, које међу собом воде непрестану борбу путем интрига, подвала и си.). Последица је »утицаја такозваног балканизма«, према Тољатију, поцепаност радничког покрета у свим балканским земљама.
Затим је прешао на срж проблема:
Ја сам пажљиво слушао излагање друга број 1. Ми смо такођер — делегација Коминтерне — имали с њим и особне разговоре. Нас је пренеразило како он поставља питање организације у граду X (Београд). Ја вас питам, друже број 1: што сте ви учинили у тој организацији? Ви сте је цијепали. Пракса друга број 1 је деструктивна. Друг број 1 говорио је о постојању националног антагонизма у Партији. А ви сте сами, друже број 1, супротстављали организацију у граду X Партији. А то и јест чист опортунизам. Што је то опортунизам? То је утјецај ситне буржоазије у нашим редовима и примјена њених метода. Друг број 1 својом цјепачком праксом дао је еклатантан примјер опортунизма у вашој Партији. Какво је било држање друга број 1 после 1922. године? Опортунистичко. У 1924. години — опортунистичко. Једно извјесно вријеме он штавише толерира јавно ликвидаторски став Животе Милојковића. [...] Чињеница да на вашем Конгресу постоји једнодушна и апсолутна јасноћа у питању борбе против десне 'опасности', чињеница коју ја поздрављам — јест први увјет за правилно рјешавање унутрашње-партијског проблема у вашој Партији.
Напоменућемо да је овај “ригидни” стаљиниста у случају Италије водио радикално супротну политику од политике коју је оштро наметао у Југославији. Наиме, у својој земљи је наступао као поборник полицентризма у комунистичком покрету и утемељивач је концепције ,,италијанског пута у социјализам”, био творац политике националног јединства у борби против нациста и фашиста и за обнову земље. У земљи је заузео линију против оружане борбе као начина комуниста да дођу на власт, већ је поштовао парламентаризам. Дакле, могли би га дефинисати ка италијанског Симу Марковића. Једини разлог дволичног његовог политичког деловања може се тражити у томе да му је као италијанском патриоти и интересу било разбијање Југославије.
“Левичари”, тј. заговорници тоталне антисрпске политике су оцењени да су “на исправној политичкој линији”, али да су имали организа-ционих пропуста.
На овом конгресу комунисти су се модерним речником “аутовали”, коначно разголитили своју “националну политику” која се састојала од баналног и бруталног шовинизма према Србијанцима, рудиментарног “праваштва” интерпретираног као “борба против фракционаштва, опортунизма и балканизма” и непоколебљиве намере да униште до темеља Југославију и тако пониште вековну српску борбу за слободу.
Закључено је да се Краљевина Југославија налази пред револуцијом. Конгрес је потврдио право угњетених народа на самоопредељење и донео одлуку о стварању независних држава - Хрватске, Црне Горе, Македоније и Словеније, док би мађарски и албански народ имали право да се одвоје, јер је закључено да је њихову земљу анектирала српска буржоазија. Евентуална права српског народа на спорним територијама нису помињана, већ се српским радницима и сељацима налаже да подрже право на отцепљење "угњетених народа". Пошто покрете потлачених народа тренутно води буржоазија, одлучено је да водство пређе у руке радничке класе, односно да КПЈ поведе оружану борбу потлачених народа.
Комунисти су задужени да потпомажу акције које воде независности Хрватске, Словеније, Црне Горе и Македоније; били су дужни и да потпомажу акције Албанаца на Косову с њиховим „суплеменицима" у Албанији, а на другој страни да се залажу за самоопредељење и отцепљење Мађара и Немаца у Војводини. Краљевина СХС је оптуживана да је крива за појаву опасности од рата с Бугарском зато што је анектирала бугарске територије (Цариброд и Босилеград). Краљевини се приписивало — ван историјског контекста настајања југословенске државе — и да је одузимањем и анектирањем мађарских територија у северној Војводини сама створила мађарску иреденту. На Дрезденском конгресу Коминтерну је представљао Палмиро Тољати — Ерколи. Исте године један други Италијан, сасвим случајно и с другачије платформе — Мусолини — донео је одлуку о нападу Италије на Краљевину СХС. Иако је КПЈ тада била мала партија, а могућности њеног практичног деловања у смислу рушења постојеће државе безначајне, дефетистички ставови Коминтерне одређени схватањем пробоја револуције и оживотворавања пролетерског интернаци-онализма остали су и те како у сећању. Таква схватања владала су у комунистичкој идеологији и политици. О томе говоре и идеје истакнутих југословенских комуниста Отокара Кершованија и Аугуста Цесареа. За Кершованија је акт од 1. децембра означавао победу контрареволуције. Он напада теорију југословенства коју су признавали само „плаћеници ОРЈУНЕ". Мада је једно време ова теорија захватала велики део хрватске интелигенције и чак пролетерске странке, она се „брзо демаскирала као оруђе великосрпских хегемониста". „Великосрпски фашизам" је вршио најстрашнији притисак на хрватски народ. Београдски режими су највећи део државних средстава црпили из „пречанских крајева", али су и највећи део наводно трошили у Србији. Кершовани је писао да су идеју југословенства исповедали само шићарџије и шпекуланти. Пропаганда Коминтерне није могла да не остави трага у начину мишљења, у анализама и оценама. Положај КПЈ у јеку борбе с реакционарним режимом није дозвољавао никакве суптилније и егзактније анализе, тим пре што није била реч о аналитичарима који желе да утврде истину, већ о борбеним публицистима, револуционарима и жртвама режима. Филозофију панјугословенског национализма одбацивао је Цесарец. За овог комунистичког интелектуалца октобарска револуција је за нову политичку конфигурацију и консолидацију света била далеко важнија од саме Југославије.
Савремени нео-комунисти очајнички покушавају да негирају отворени антисрпски карактер Конгреса. По њима, недвосмислене одлуке Дрезденског конгреса о устанку и рушењу Краљевине СХС нису последица никакве "антисрпске политике", већ такозване поли-тике „Трећег периода“ у Коминтерни, коју је одликовало виђење да је крај капитализма близу и да ће ескалацијом класне и националне борбе убрзати избијање неминовних социјалистичких револуција у Европи.
Није постојао никакав “трећи период” ван бољшевичког лимба, али и да јесте, шовинистички став комуниста према Србима, заправо према Србијанцима, утемељен на овом Конгресу, тиме ништа не губи од свог шовинистичког бића. “Дрезденизам” је од тада па до данашњих дана остао идејна вертикала и деформација карактера свих изрођених левичара, “антифашиста”, “лефтарда” и либераша са простора екс- Југославије.
У донетој Резолуцији стоји и оцена да је Југославија »једна од `најмилитаристичкијих` држава на свету« која је војнички толико јака да истовремено припрема рат и угрожава све суседне земље: Италију због Истре, Албанију коју жели да присвоји »целу или барем Северну Албанију«, Грчку да би јој одузела грчки део Македоније, Бугарску од које жели да освоји Петрич и Пиринску Македонију, а по могућству »чак и целу Бугарску«. Таквој »сили«, како је приказана Југославија, дато је веома важно место и “у случају империјалистичког рата против СССР-а”.
Ово драматично упозорење по себи је надреалистичка слика озбиљ-ности и политичке зрелости наших револуционарних буревесника.
На чело партије је постављено тзв. радничко руководство, односно људи који нису били ангажовани у фракцијским борбама. За политичког секретара изабран је “Милан Мартиновић” [5] а Ђуро Ђаковић за организационог секретара Партије. Из новог руководства су искључени вођа десне фракције Сима Марковић и вођа леве фракције Ђуро Цвијић.
Утицај по формирање ставова и свести југословенских комуниста био је погубан. Након што је Марковић након завођења Шестојануарске диктатуре одбио да изврши директиве партијског руководства о подизању оружаног устанка и стварању илегалних синдиката, у октобру 1929. је искључен из партије. Без имало преиспитивања сопствених одлука, којим су некада доминантни српски левичари гурнути у авантуру разбијања сопствене државе, Коминтерна је сву кривицу за стање у партији приписала Сими Марковићу. Његово маргинализовање и потоња политичка ликвидација били су одлучујући и за потискивање интелектуалаца из КПЈ и довођења на њихово место, по вертикали, припадника „радничке авангарде“.
IV конгрес је дао ново руководство, такозвано ’радничко руководство’. Како се могло и очекивати с обзиром на његов слаб састав руководство није имало снаге да се носи са задацима који су пред њега постављали велике захтјеве, посебно после проглашења војно-фашистичке диктатуре 6. јануара 1929. г. Политичко-тактичка линија руководства 1929. године била је, како је познато, оцијењена као погрешна (IV партијска конференција 1934).
– Сима Марковић
На Седмом конгресу Комитерне 1935. Благоје Паровић је указао да је партија због политичке оријентације из претходног периода претрпела тешке губитке, да је ухапшено или убијено преко 100 активиста, док је број чланова пао на око 300. Након партијских чистки, појачане репресије и повлачења у дубоку илегалу многи чланови су се похапшени, други су се пасивизирали, повукли или на друге начине отпали од партије. Такође, утицај комуниста на Београдском универзитету, доста јак до завођења диктатуре, нагло је опао. Већ 1929. престао је сваки њихов организовани политички рад, а до оживљавања активности је требало да прођу пуне две године.
-----
[1] Чланови су се морали "довијати". Тако су загребачки комунисти заједно са професионалним фалсификатором организовали операцију фалсификовања новца који је коришћен за штампање летака и друге потребе у Загребу. Иако је 1926, група откривена и ухапшена, партија је искористила новац за своје потребе (шта год то значило).
[2] Палмиро Тољати, биографски подаци
https://sr.wikipedia.org/sr-ec/
Алтрнативно: https://www.novisvet.rs/2021/03/26/17/18/05/17260/drustvo/novi-svet/ko-je-bio-palmiro-toljati/
[3] Бела Кун, биографски подаци
https://sr.wikipedia.org/sr-ec/%D0%91%D0%B5%D0%BB%D0%B0_%D0%9A%D1%83%D0%BD
[4] Георги Димитров, биографски подаци
https://sr.wikipedia.org/sr-ec/
[5] Милан Мартиновић (ака Јован Малишић)
https://sr.wikipedia.org/sr-ec/
Коментари
Постави коментар