ХРВАТСКО УМЦИГЛОВАЊЕ СЕБИЈЕ - 2

Западни Срби

Процес хрватизације не-хрвата значи истовремени процес расрбљавања становништва на пројектованим просторима Велике Хрватске [1]. Тај процес задире дубоко у средњи век и превазилази оквире наше задате теме. Задржавамо се на томе да расрбљавање почело на рубним крајинама српског етничког простора, да би се постепено ширило у његову дубину. Држимо да се о српском Дубровнику и Пељешцу довољно зна. Данас се мало говори о Морлачким Власима [2]. У Хрватској енциклопедији, у натукници о Морлацима "континенталном становништву млетачке Далмације", једном речи се не помињу Срби. Међутим, у објашњењу појма констатују "Морлаци су били познати као вјешти ратници, а у народним пјесмама посебно је опјевано јунаштво морлачких јунака Илије и Стојана Јанковића, Петра и Илије Смиљанића, Марка Сорића и Станка Сочивице", так да је јасно да су у питању Срби, мада ту чињеницу, скоро па природно, уређивачи Хрватске енциклопедије ни за живу главу неће признати.

На  Далмацију се настављају Лика, Кордун и Банија. Ту су Крајишници, најзаосталији, најсуровији, и бечком ћесару најпо-корнији Срби. Ти Срби су били у могућности, будући да су заузимали најужи део "Троједнице"-да су поседовали интегрисану националну свест а не да им се национализам завршава на првом брду иза родног села - да раздвоје Хрватску од Далмације и тако онемогуће сваки сан о "Великој Хрватској". Могли су, али нису. Ту своју националну ограниченост и краткоумност платили су потпуним истребљењем из тих српских крајева.

Вјековни војни режим под којим је живио, па ратовања, погибије и сва друга страдања оставили су неизбрисиве трагове на психи граничара. Имајући против себе надмоћне силе државе, насиља, рата, биједе, глади и смрти граничар је морао да им се на сваки начин прилагоди како би преживио. Прилагођавање таквим силама у ствари је стално отуђивање од самог себе, стална дехуманизација. У његовом карактеру и понашању све је противрјечно: живи у сталном страху, а на бојишту је »лудо храбар« (»in toller Kiihnheit«); обожава цара и клања се држави, а мрзи све што је од државе и поткрада је гдје год може; снисходљив је поданик, али и бунтовник; неповјерљив је према свему што му се нуди као ново, а чезне за бољим животом; труди се на својој неплодној земљи — прљуги, а мрзи сваки физички посао. Сања о било каквој државној, чиновничкој службици и, кад се једном дочепа такве, окреће леђа својој постојбини. Тако се, уосталом, понаша и већи дио његове тзв. интелигенције: изузев понеког учитеља и попа, нико се не враћа на огњиште, одродава се и почиње с презиром гледати на своје поријекло, придружује се оној госпоштији која о граничару неће рећи ништа осим погрде и спрдње. Народ, дакле, издваја из своје средине оно што је најспособније, одваја од уста за школовање дјетета, а по некаквој вишој логици ствари, школује дјецу за неке друге, јаче и повољније средине. Тако се и умне снаге граничарског свијета хронично исцрпљују, а он тапка на мјесту. Нема кога да га мало придигне и оплемени. Уосталом, има још један доказ да је у граничарској души, испод његовог лукавства, превртљивости, окрутности, подаништва и подлаштва, постојао и снажан идеал - чежња за повратком к себи друкчијем, људскијем, бољем него што јесте.

Тај доказ видим у култу аустријског цара! У томе култу не смијемо гледати само слијепо подаништво. Граничар јесте, често пута, ниски слугерања, али не пред царем, него пред својим првопретпостављенима, разним вељбабама и капетанима. Служба цару - није понижење! Цар је за њега оличење племенитости, правичности и наде у бољи живот. Служећи цару, граничар служи некаквој својој нади у будућу правду. Повјерење у цара је његова властита вјера коју он сам у себи изграђује и које се грчевито држи да би обастао у свим ондашњим катастрофама. То, да је управо тај цар врховни поглавар свију малих силника, крвопија и гњида и да они граничара варају, израбљују и шибају управо по царевом, јавном или тајном, реглеману - о свему томе граничар не зна и неће да зна. У граничаревој свијести је царска и ничија друга воља подарила му земљу великодушно и спасла га од турског зулума. За ту исту вољу треба, дакле, и ратовати, јер и рат, пошто се води царском мудрошћу, ваљда служи некаквом крајњем добру у коме ће се и за њега, окрвављеног ратника, ако преживи — наћи неко мјесташце. Сва зла потичу од малих људи, а цар за њих ни не зна, јер је он далеко, далеко, обузет тешким државним бригама. Уосталом, тај граничарски живот није ипак најгори (не набија се више на колац), јер би могао бити и још гори, а чим је то могуће, онда би могао бити и бољи. Вјера у могућност бољега то је, мислим, оно истинско људско у граничару. Већ четрдесет година слушам разговоре мојих Сјеничараца кад се сусретну на блатном путу: измијењаће јадиковке о приликама и неприликама, а, на крају, кад се растају, закључују редовно: »Ама, биће боље, биће боље«.

- Гојко Николиш, "Коријен, стабло, паветина".

Још даље на западу налаз се Жумберак, [3]  где, ако је читати Хрватску енциклопедију, никада не беше ни једног Србина. То није тачно.[4] Жумберчани (у знатном броју насилно расељени сењски ускоци) су ипак најжалоснији пример затирања српског идентитета [5], који је ипак остао, тек као далека, магловита и затомљена успомена:

"До промене је дошло кад је неко у једном таквом разговору рекао: »Унијате тужни брате – продао веру у Прибићу за вечеру«. Разговор је ту прекинут, ја сам се скаменио због осећања да је речено нешто страшно и тешко, да се неко од јада наругао свим присутнима, давним прецима и свима после њих, а тиме и самом себи. Сви су се без речи разишли.

Морао сам више пута да упитам зашто се то тако каже, шта се и када догодило у Прибићу, где се налази Прибић, ко су унијати...? Најзад, мајка ми је рекла да смо ми унијати – јер нам нису дозволили да останемо православци па су неке наше претке, пре можда и више стотина година, кад је био неки рат, натерали да у Прибићу потпишу да су унијати – и отишла за послом. Био сам забезекнут и страшно несрећан. Нисам могао да заспим. Питао сам се шта то значи бити православац, а шта унијат, зашто неко не може да буде оно што јесте, а мора да буде нешто друго, када је то било, о каквом се рату радило? Понављао сам да морам да сазнам истину. Али како? Тада нисам знао да моји далеки и блиски преци и родитељи, сви ми, већ столећима живимо, како би се данас рекло, у »информативном мраку«, да се истина о нама крије и да нам се намећу неистине и бруталне лажи. "

- Драган Вукшић[6]

Коначно, на западу, српски етнички простор се завршава(о) Белом крајином. [7]

Тако долазимо до поткрај  XIX века када је национално освешћивање и државно форматирање достигло врхунац у Европи.

----- 

[1] На сличне начине спровођене су и мађаризација, бугаризација, румунизација, хеленизација (Солун, нпр), арбанашење, потучавање (исламизација) Срба. Природно, пошто  великодржавни пројекти околних народа често претендују на исте крајеве, долази и међу њима до сукоба. У Славонији и Хрватској је ситуација била посебно компликована и вишеструко конфликтна јер су се на тим просторима сукобљавале аустријске, мађарске и хрватске претензије а, Срби, као најслабији елеменат у том национално-политичком галиматијасу, имали су готово немогућ задатак националног опстанка. У коначници, победили су Хрвати, захваљујући највише свом брурталном шовинизму и вечитој подршци коју су, из својих, често идиотских разлога (мислимо посебно на Енглезе) , уживали са Запада.

[2] име којим је називано континентално становништво млетачке Далмације. Назив вјеројатно потјече од бизантскогрч.  Μαυρόβλαχοι  (Моровласи), како су се називали пастири, потомци балканских старосједилаца. У пријеводу на хрватски језик назив Моровласи значио би Црни Власи; придјевак »црни« вјеројатно су добили по својој препознатљивој одјећи од мрка сукна. Из споменутога грчкога назива потекао је потоњи латински назив Morlachus (Murlachus), односно талијански Morlacco.
https://www.enciklopedija.hr/clanak/morlaci

[3] Жумберак
https://www.enciklopedija.hr/clanak/zumberak

[4]Трећину Жумберка насељавају римокатолици који највећма говоре кајкавски. Две трећине су Срби, почетком 18. века поунијаћени па покатоличени од аустријске власти. Римокатоличка црква такве вернике назива „грко-католицима“. Дакле, као Хрвати се одувек изјашњавају једино римокатолици-кајкавци.

Што се преосталих две трећина Жумберчана тиче, није посве тачно да се „изјашњавају као Хрвати“. Наиме, у свом раду о Жумберку у Зборнику о Србима у Хрватској, број 8, бавио сам се мојим завичајем, западним делом Жумберка који запрема четвртину целог тог подручја – до конца Другог светског рата дела Словеније, то јест Дравске бановине. Мој крај је значајан и по томе што се у њему српска национална свест одржала најдуже, тако да су сви путописци, историчари и етнографи и због тога одлазили у Радатовиће. Јер национални састав становништва западног Жумберка, према попису из 1981, даје следеће податке: у Радатовићима је живело 52 посто Хрвата, 29 посто Срба, 14 посто Југословена и 4 посто Словенаца. Према попису из 1948, стање по насељима било је следеће: Будињак: 429 Хрвата и 18 Срба; Кашт: 481 Хрват, 236 Срба; Радатовићи: 917 Срба, 584 Хрвата и 51 Словенац. По том попису, на читавој територији Жумберка живело је 87 посто Хрвата, 12 посто Срба и 1 посто Словенаца. Да закључим; и у ранијој и новијој историографији има тврдњи да је унијаћењем Жумберчана било завршено и њихово однарођавање, то јест да су у великој мери хрватизовани а да се само појединци нису одрекли свог српског порекла. Статистика међутим доказује да се знатан број Жумберчана све до наших дана није похрватио, већ остао национално свестан, јавно се изјашњавајући да припада српској нацији. (Видети: R. Lopašić, Žumberak. Crte mjestopisne i poviesne, Zagreb 1881; Славко Гавриловић, О унијаћењу и покатоличавању Срба у Хрватској, Славонији и Угарској (ХIII–ХIХ век), Зборник о Србима у Хрватској, бр. 3, Београд 1995)

- Никола Живковић

[5] Адам Прибићевић у књизи "Насељавање Срба по Хрватској и Далмацији", пише са згражањем о присилном унијаћењу Срба из Жумберка. Наводи податак да је 1890. од 10.640 унијата у Хрватској у Жумберку било 7.139.

"На самом Жумберку, где живот замире, остало је још око 1.200 људи. Има српских презимена, али тамо Срба више нема."

[6] Видети: Драган Вукшић: "Жумберачки ускоци - унијаћење и однарођивање"

[7] Бела Крајина
https://sr.wikipedia.org/sr-ec/