ХРВАТСКО УМЦИГЛОВАЊЕ СРБИЈЕ - 29

Хрватски бог Марс у шпортском костиму

Колико је промена друштвеног уређења допринела државној и народној консолидацији одмах се показало у спорту који је, како смо учени, "изван политике".

Спортски савези су просто бежали из будуће "лијепе  њихове" и Загреба и тамошње демокрације и слободе у "бизантски" Београд.

Чим је формирана бановина Хрватска дошло је до реорганизације у спорту. Основани су племенски савези и извршена је подела. Спортски покрет пошао је новим правцем. Загрепчани су предњачили у погледу оснивања племенских савеза. Они су први почели да оснивају разне хрватске савезе и захтевали су да се изврши реорганизација. При томе, они су настојали да и даље задрже пуну власт у појединим спортским организацијама. Њихова је жеља била да се изван Бановине Хрватске оснују племенски савези по правилима која су израђена у Загребу и која су обезбеђивала хрватским савезима пуну власт и највећу материјалну корист. Сасвим је разумљиво да је реакција у српским крајевима била врло оштра. Када се већ радило о реорганизацији и када је требало стварати све испочетка, српски спортски вођи сматрали су да спорт у крајевима изван Бановине Хрватске треба да се развија нормално, под најповољнијим околностима, без спутавања од стране врховних спортских организација.

Један за другим у Београду су почели да се оснивају племенски спортски савези. Њихово оснивање извршено је, међутим, по правилима која су се сасвим разликовала од предлога који је послан из Загреба. Сви нови српски савези одобрени су од Министарства за физичко васпитање народа и од надлежних државних власти. 

Сукоб је избио. Видећи да не могу да одрже спортску власт, загребачке спортске организације нису пристајале на мирно решење спортских проблема. Оне су постављале неприхватљиве услове. Познато је да су одређивале племенским савезима територију према своме нахођењу. Српским савезима, на пример, одређивали су територију предратне Србије и Црне Горе. Сем тога, захтевали су да седишта врховних савеза остану стално у Загребу и да врховни савез има иста права на скупштини као и племенски савез, затим да у случају једнаких гласова одлучује претседник врховног савеза. Практично то изгледа овако: Постави се, рецимо, предлог о подели новца који се добија од државе као потпора за развој тога спорта. Хрватски савез затражи 80% од предвиђене суме. Српски и Словеначки савез одупру се томе и захтевају да се одређена сума подели на три једнака дела. Настане гласање. Српски и Словеначки савез имају по један глас и стање је 2:1, али право гласа има и Врховни савез, који је састављен од загребачких функционера с обзиром да му је седиште у Загребу и гласови се изједначују на 2:2. У том случају одлучује претседник Врховног савеза, опет Загрепчанин и предлог Хрватског савеза пролази са 3:2. Дакле, у свим спорним питањима Хрватски савез имао би већину. Какве би последице настале поводом оваквог управљања спортом јасно је свакоме. Због тога српски и словеначки савези нису никако хтели да пристану на овакву реорганизацију. 

Хрватски савези управљаће спортом на територији Хрватске Бановине, словеначки савези на територији Дравске Бановине, а сви остали крајеви потпали би под управу српских савеза. Ако се државно уређење реорганизује, ако се, рецимо Бановина Хрватска смањи или повећа, аутоматски би се прилагодила и спортска територија новом уређењу. На то, међутим, хрватски савези нису хтели да пристану. Реорганизација је извршена у свим спортовима сем у тениском. [1]

Загрепчани, међутим, имају предност у томе што још увек држе формално бивше југословенске савезе који су пријављени међународним спортским организацијама. Пошто не могу да отежавају развој спорта у крајевима изван Бановине Хрватске, Загрепчани настоје да спрече додир српских спортиста са страним спортским екипама. Сваки покушај у том погледу они настоје да спрече. По некад успевају, а по некад не. У боксу су, на пример, доживели потпун слом своје политике, али у тенису успевају да добију забрану међународне тениске федерације за гостовање страних тениских играча у Београду и изван Бановине Хрватске. 

Загребчани су у својој борби бескомпромисни и необјективни. Овакав начин борбе допринео је, међутим, томе да су се српски и словеначки спортски радници здружили и да свим силама настоје да победе са својим захтевима, који су засновани на спортској правди и равноправности. 

Случај пливача репрезентативаца изазвао је много буке. Многи детаљи поводом овог немилог инцидента нису објављени. Данас су они познати и пружају потпуну слику како се све одиграло. 

Хрватски пливачки савез закључио је међународну утакмицу Хрватска-Мађарска у Сплиту. Поводом тога позвани су у репрезен-тацију најбољи пливачи с територије Бановине Хрватске, а исто тако и поједини рекордери изван Бановине Хрватске. 

Највећи део наших најбољих пливача заузео је потпуно исправно становиште да политика нема никакве везе са спортом и спортским такмичењима. Поводом тога, једна група пливача изјавила је члановима управе Хрватског савеза да ће учествовати на утакмици само под условом да ово такмичење задржи искључиво спортски карактер. 

Хрватски пливачки савез, који није члан Међународног пливачког савеза, нема права да закључује међународне утакмице, пошто Хрватска Бановина спада у оквир државе Југославије, дакле није самостална. Према томе овај сусрет није могао бити никако међународни, што значи да се приликом утакмице не могу одржавати уобичајене церемоније које се одржавају приликом међународних сусрета.

Чланови управе Хрватског пливачког савеза обећали су члановима екипе да неће бити никаквог церемонијала, да не морају да учествују у дефилеу, да неће носити на грудима хрватски грб, да се неће свирати химне, да уопште ове утакмице неће имати међународни карактер. 

После овог обећања сви пливачи су дали свој пристанак да учествују на утакмици. 

Шта се, међутим, догодило на дан такмичења и пред сам сусрет. Пре подне на дан такмичења на пливалишту „Јадрана" у Сплиту постављена је хрватска застава. Чим су то видели Лука Цигановић и Здравко Самарџић потражили су чланове управе Хрватског савеза и скренули им пажњу да се на пливалишту вије хрватска застава, а да није истакнута и југословенска. 

— То је сигурно погрешка и то ћемо одмах довести у ред, гласио је одговор. И заиста, ускоро је постављена и југословенска застава. 

Пре почетка такмичења југословенска застава је, међутим, скинута и остала је само хрватска. Пливачи су добили пливачке костиме са хрватским грбом на грудима. Речено им је да ће се пре такмичења одржати дефиле, дакле, да ће се утакмици дати међународни карактер. 

Пливачи су се збуњено погледали. Они су једноставно обманути. Бранко Жижек, Самарџић, Лука Цигановић и Даница Беара изјавили су да под оваквим околностима неће да учествују на утакмицама. Настала је гужва у свлачионици. Чланови управе Хрватског пливачког савеза претили су разним казнама. Одржавање приредбе доведено је у питање. Тада су пливачи одржали конференцију и одлучили, из обизира према мађарским пливачима, да учествују на утакмици, али да се не појаве у дефилеу. Тако је у дефилеу учествовало само неколико пливача и скоро комплетна управа Хрватског пливачког савеза. 

После утакмице дошле су репресалије. Пливачи су дисквали-фиковани. Самарџић је отпуштен из службе. Многима се прети да ће се и са њима исто тако поступити. Дубровачки „Југ" искључио је око двадесет својих чланова, иако на седници управе, када је донета ова одлука, није било кворума и цео поступак је извршен самовољно, а не на основу правила.

Случај лакоатлетичара је још карактеристичнији. 

Када је одређена репрезентација за лакоатлетске балканске игре у Цариграду, Хрватски лакоатлетски савез захтевао је да се поведу још два загребачка лакоатлетичара и да воћство репрезентације одреде племенски савези а не врховни. Ако се ови услови не уваже, Хрватски лакоатлетски савез претио је забраном својим члановима да отпутују у Цариград. Ултиматум није имао спортски карактер и Врховни лакоатслетски савез, који се налази у Београду, није усвојио захтеве Хрватског лакоатлетског  савеза...

Док су се наши лакоатлетичарски репрезентативци пожртво-вано борили у Цариграду, Хрватски лакоатлетичарски савез доживотно је дисквалификовао све оне лакоатлетичаре који су отпутовали и против забране. Поред доживотне дисквали-фикације одлучено је да не могу бити чланови ни једног клуба, да не могу да се баве ниједним другим спортом, да им се чак забрани присуствовање на спортским игралиштима. 

Сви ови догађаји учинили су да настане сеоба истакнутих спортиста из бановине Хрватске. Они долазе у Београд и на тај начин престоница стиче кадар наших најбољих репрезентативаца. Скоро цела пливачка репрезентација налазила се већ у Београду. Колико ће ова чињеница допринети напретку пливачког спорта јасно је свакоме. Исти ће се случај догодити и са лакоатлетичарима. Савез српских спортских савеза учиниће све да спортисти који дођу у Београд добију службу и да наставе свој развој на спортском пољу под најповољнијим околностима... [2]

У најпопуларнијем спорту - фудбалу, ситуација је била сасвим јасна.

Прву утакмицу репрезентација Бановине Хрватске одиграла је у Загребу против Швицарске и славила увјерљиво, 4-0. Више од десет тисућа присталица гледало је ту утакмицу на стадиону Грађанског у Котурашкој гд‌је се данас налази зграда ХЕП-а. Први гол је постигао Флоријан Матекало, родом из Јајца, он је играо утакмице за Хрватску само 1940. године, а након рата завршио је у – београдском Партизану. Један гол је дао још Лешник, два Цимерманчић.

Многи Матекала и данас сматрају првим стријелцем за Хрватску, а не Аљошу Асановића с његовим голом против Америке у листопад 1990. године. Прву утакмицу Хрватска је одиграла у саставу: Гласер, Шуприна, Белошевић, Јазбец, Јазбиншек, Кокотовић, Цимерманчић, Wolfl, Лешник, Антолковић и Матекало. Сви играчи  из прве  поставе били су чланови Грађанског. Изборник је био Јозо Јакопић који је био и тренер Грађанског,  а капетан је био Србин Мирко Кокотовић за којег се истицало да је православац. Те 1940. године Бановина Хрватске одиграла је још три утакмице – У Берну изгубила од Швицарске 0-1, у Будимпешти од Мађара изгубила истим резултатом и у Загребу с Мађарима одиграла 1-1.

Првенство Бановине Хрватске у ногомету 1940/41. или Хрватска лига било је ногометно натјецање које је организирао Хрватски ногометни савез. Натјецање је започело 12. коловоза 1940. године, а завршило 19. ожујка 1941. године. [3]

Из ове бановинске ногометне организације изродила се репрезен-тација НДХ која је одиграла шеснаест пријатељских међудржавних сусрета. Ногометни савез НДХ био је признати и уважени члан ФИФА. [4]

-----

[1]  Тениска организација је била финансијски најмоћнија и потпуно под хрватском контролом, које нису хтели да се одрекну

[2] "Београд се све више развија у прави спортски центар" - Општинске новине - 1. 11. 1940.

[3] Најпре је формирана Хрватско-словеначка лига, која је окупљала и клубове ван БХ, па је након одустајања Словенаца, формирана "чиста" хтватска фудбалска лига.

Фудбалски клуб „Бачка“ у Хрватско– словеначкој лиги сезоне 1939/1940.

И учешће „Бачке“ у ХСЛ 1939/40. неминовно излази из спортског контекста и подгрева већ постојеће поделе у тадашњем друштву. Иако се Суботица није нашла у оквирима новоосноване хрватске Бановине, ово суботичко спортско друштво је себе  дефинисало као представника бачких Хрвата. Тиме је, као и сарајевски САШК, обезбедило себи улазницу у Хрватско- словеначку лигу.
https://gradsubotica.co.rs/fudbalski-klub-backa-u-hrvatsko-slovenackoj-ligi-sezone-1939-1940/

[4] Андрија Качић-КарлинУтакмице ногометних репрезентација Бановине Хрватске и НДХ имале су међународни карактер
https://povijest.hr/sport/utakmice-nogometnih-reprezentacija-banovine-hrvatske-i-ndh-imale-su-medunarodni-karakter/