КАРАКАЗАН БиХ - 29

Случај: Саво Бесаровић 

  Требевићу, висока планино,
с тебе ми се види Сарајево
и сва села око Сарајева;
на чаршији дућан до дућана
и мејхана покрај Ташлихана,
гдје се купе дичне Сарајлије,
у њој служи Пешутова Мара.
На њој коша од стотину гроша,
антерија, триста маџарија,
испод тога два нова фистана,
један мави, што бекрије мами,
други жути што хануме љути.

(Народна песма о Мари Пешут,
мајци Сава Бесаровића) [1]

“Имао сам част да сам био министар у влади Независне државе Хрватске. Умирем као Хрват за своју домовину Хрватску. Живио доктор Анте Павелић. Живио хрватски народ!“

(“Хрватска”, Буенос Аирес, Аргентина, 5. ожујка 1952, Последња изјава Сава Бесаровића на суђењу, према "позданим свједочанствима и изворима").

Најконтоверзнија и најбизарнија личност у палети највиђенијих ташлиханских Срба  је Др Саво Бесаровић.

Хрватски извори Сава Бесаровића представљају као расног Хрвата. Саво Бесарић (Сарајево, 26. вељаче 1889. - Сарајево 10. рујна 1945.) [2]. Он је "хрватски православац, државни дужностник и министар НДХ".

Гимназију је похађао у Сарајеву, а студиј права у Бечу и Загребу. Постигао је докторат и отворио одвјетничку писарну у Сарајеву. Уочи узпоставе НДХ бавио се одвјетинчтвом, а био је и народни посланик СДС-а. Саво је у међуратном времену био члан Самосталне демократске странке, коју је водио Светозар Прибићевић. Залагао се за права Срба пречана, тер за њихов договор с Хрватима и хармонизацију политичких и националних односа, насупрот великосрбству диктатури краља Александра и амбицијама великосрпске буржоазије (како се то некада у школи звало). Користио је породични углед, али је знао и како ваља бити достојан знатног презимена, бег међу хришћанима, како је то већ знало бити у неформалној босанској аристокрацији, која је у социјалном, образовном и културном смислу једном добацила до Беча. У коловозу 1941. прихватио је позив бившег студентског колеге Анте Павелића и дошао у Загреб. Био је јако близак поглавников пријатељ. Почетком 1942. позван је као представник Срба у Хрватски државни сабор. На сједници 23. вељаче 1942. изабран је за саборског биљежника, а од 11. листопада 1943. државни је министар у Влади НДХ. Након слома НДХ остаје у домовини. Био је ухићен, а Врховни суд Босне и Херцеговине у Сарајеву осуђује га на смрт - вјешањем.

Политички, коначно и национално, Саво Бесаровић је био одвратно гибљив, чак и за сарајвска чаршијска схватања.

Саво Бесаровић, „један од виђенијих Срба Сарајлија, адвокат, који врло добро стоји код Срба среза сарајевског, који жели сарадњу са муслиманима и који сада одобрава Вашу политику и обећава пуну сарадњу. Он је човек педесетих година, неожењен, врло агилан, окретан, врло доброг материјалног стања, члан скоро свију националних друштава. Раније је припадао земљорадничкој странци, био кандидован петомајских избора на листи Г. Јевтића, али није био изабрат, од тада неактиван у политици. Браћа су му трговци у Сарајеву и врше јак утицај међу ситним српским трговцима и занатлијама у националном и политичком погледу. Моралног је владања врло доброг.

                   – Писмо подбана Кречковића Милану Стојадиновићу,
                     9. јула 1938. - АБиХ, фонд МС, фасц.

Тако је Саво Бесаровић постао члан и Југословенске радикалне заједнице, а на изборима за народне посланике Краљевине Југосла-вије 1938. године изабране је за посланика на листи Милана Стојадиновића у Сарајевском срезу.

Непуне три године касније, након почетне побуне против оснивања хрватске државе коју су покренули српско-православни четнички одреди, којима су се након 22. липња придружили и малобројни комунистички елементи, у Загребу је одржан састанак између хрватског поглавника Анте Павелића и сарајевског одвјетника Саве Бесаровића (православца или ако хоћете, Србина). Био је то сусрет давних школских колега.

Историчар Лазо М. Костић обелодањује једну белешку из емигрант-ских архива...

Тај догађај је причала једна Немица, али су за њега знали многи, мада ја нисам у приказивању злодела Хрвата на њега наилазио. Да су га и други знали, ево један разговор истог стожерника Ројнице:

“На повратку у Загреб, упознао сам у влаку дра Саву Бесаровића. Путује по позиву Поглавника, свог школског колеге. Признавао се је и осјећао Хрватом православне вјере. У Славонском Броду смо скупа вечерали и ту у угодном разговору истицао је, како морамо тражити заједничко рјешење, јер нам је Хрватска заједничка домовина, и то чим прије, јер би нас догађаји могли претећи с обзиром на активност комуниста. Тужио се је на испаде појединих наших људи, споменувши међу осталим случај на Али-Пашином Мосту. Бесаровић је послије био именован министром. Судјеловао је и у Хрватском Сабору године 1942.. Комунисти су га 1945. убили. Свијетлу успомену ћемо му сачувати као претечи и заговорнику сарадње Хрвата свих вјероисповијести. ”

Остаје отворено питање колико је Саво Бесаровић био од помоћи Србима (неколикима свакако јесте), односно да ли је могао више да учини на спасавању жртава хрватског србоцида с обзиром на репутацију, утицај, висок положај у НДХ и блиске везе са Поглавником?

Саво Бесаровић истина има значајну улогу у Дневнику Диане Будисављевић, али нам то не помаже много у тражењу одговора на постављено питање. Дневник нам показује да је Диана Будисављевић имала бројне контакте са Бесаровићем крајем 1941. и почетком 1942. Заиста, у запису од 29. децембра 1941. она напомиње да је сазнала за нове прогоне Срба и зато одлучиила да пошаље телеграм Бесаровићу, који се тада налазио у Сарајево, да ‘искористи своје јаке везе са поглавником и устане за прогоњене’. Ипак, Диана Будисављевић није била задовољна Бесаровићем и приметила је у Дневнику да није могла да рачуна на њега као и да је преузимала конкретне кораке за помоћ Србима у логору које је Бесаровић потом представио као његове. Ни Бесаровић није био срећан са Дијаном Будисављевић, и он је на крају престао да сарађује. Бесаровић је, међутим, бар једном помогао Диани Будисављевић, што је остало забележено у њеном Дневнику. Наиме, полиција НСК извршила је претрес њене куће на 25. фебруар 1942. Овај догађај је веома узнемирио Диану Будисављевић. На интервенцију бесаровића код Дида Кватерника, полиција напустила њен дом. Саво Бесаровић је дакле био једна од значајних личности са којом Дијана Будисављевић је била у контакту у оквиру својих активности. [3]

Постоје историчари који међутим истичу велике заслуге Сава Бесаровића. Међу њима је хрватски историчар Игор Вукић [4], пореклом Србин, син логораша, који негира да је у Јасеновцу било убијања [5]:

„Саво Бесаровић је избрисан из повијести иако је својим радом допринио смиривању односа, и иако је спасио многе животе захвалили су му тако да су га на крају рата убили.“ - каже Вукић. 

На крају рата Саво Бесаровић није побегао већ је дочекао своје џелате. Да ли из гордости или слепог уверења да није крив већ заслужан, не знамо.

Данас је пред Врховним судом федералне Босне и Херцеговине настављено суђење непријатељима народа и државе. На оптуженичку клупу дошао је д-р Саво Бесаровић, члан усташког “сабора” и усташки министар. Судско вијеће, коме је претсједник Драго Љубибратић и чланови Ченгић Ферид и Флоријан Сучић, отпочело је претрес давши ријеч замјенику јавног тужиоца Босне и Херцеговине Чедомиру Мијовићу: “У низу издајица српског народа, ратних злочинаца и народних непријатеља који су издали свој властити народ, предали га на милост и немилост његовим непријатељима те и сами директно учествовали у његовом билошком истребљењу, окривљени д-р Саво Бесаревић поред Недића, Љотића и Драже Михаиловића без сумње заузима најистакнутније мјесто....”

За цијело вријеме окупације, истина, оптужени успјева да извуче ту и тамо по неког појединца било из затвора или из логора.

Оптужени Бесаровић у својој одбрани изнио је исто оправдање као и на претресу, тј. приказао се да је у усташки сабор и владу ушао да брани Србе, те да је његово учешће у раду Сабора, као и у Влади, било само “привидно”.

Сарајевски дневник, 11,9.1945., аутор није наведен
http://www.infobiro.ba/article/print/1083483

Суд га је, међутим, сматрао одговорним за све законе које је Влада НДХ доносила, те је сматрао да је његово дјеловање на спасавању Срба било само привидно. Суд је повјеровао свједоцима који су тврдили “да је ослобађање сељака и сељакиња из околине Сарајева на Бадњи дан 1942. у згради ‘Ла Беневоленције’ било инсценирано, јер су они дошли у Сарајево по позиву полиције, а пуштени су након што им је оптужени у присуству полицијског шефа Тоља одржао говор против партизана и за зближавање са усташким властима”. Суд је навео још неколико случајева како би доказао да Бесаровић није радио на спашавању Срба, а ако је тих појединачних случајева и било, они су третирани као смишљена акција НДХ да би се изградио Бесаровићев ауторитет.

Због свега тога Бесаровић је осуђен на смрт стријељањем. Након што је Привремена народна скупштина ДФЈ 16. октобра 1945. одбацила његову молбу за помиловање, одред Народне одбране је 6. новембра 1945. у војном затвору, у 5 сати, извршио казну, након чега је “љеш погинулог [...] предат команданту одреда ради покопа”.[6]

На крају ћемо поменути да је митски херојски крик Сава Бесаровића  да "умире као Хрват" и кличе Павелићу и НДХ, проистекла из усташке емигрантске штампе, па су је отуда, из ко зна каквих побуда, нашироко преносили српски медији у теми "мрачна страна српске историје", без потребе да се чудноват догађај проверава. Ми нисмо наишли ни на какве друге трагове ове изјаве, нарочито не у извешћима штампе са самог суђења (што опет не мора значити да Бесаровић није тако нешто изрекао, већ је само прешутано). Ипак, тешко је поверовати да је тако нешто изрекао, а одмах потом упутио молбу за помиловање Привременој народној скупштини ДФЈ. 

Колеги министру без лиснице у влади НДХ Љубомиру Пантићу [7], за кога нема никаквих података да је икога спасавао са те одличне функције коју је обнашао, није фалила длака с главе, иако је најпре бежао са осталим усташама, па се после скрушено вратио и предао новим антифашистичким властима. Напротив, након осуде на  три и по месеца затворске казне (!!!), у новој држави добио је државну мировину и стан у Београду ради удобнијег живота и опоравка од ратних патњи. И не само то - послератна штампа, толико антифашистичка и жељна правде, није пренела ни једну вест о хватању и суђењу једног дужносника НДХ највишег ранга. Нико није смео ни да пита за њега. Није дакле питање колики је ко злочинац и колаборант, већ колико моћног заштитника у комунистичкој врхушки има. Случај Љубомира Пантића савршено пластично показује колико је искрености било у комунистичком "антифашизму".

Саво Бесаровић, с канцеларијом у Сарајеву, ул. Краља Александра 61, једна је од оних трагичних фигура у повијести града, чијој се судбини више неће смиловати ама баш нитко, па је и срећа што му нема гроба, јер нема оног тко му по гробу не би пљунуо, а камоли да би му итко запалио свијећу за покој душе. Бесаровић је ишао Павелићу да га моли за интервенцију, да неки људи буду ослобођени, други поштеђени, трећи пуштени да оду у Србију… Многе је тако спасио (брата од ујака Перу и свог Војислава није), али та се чињеница никога на крају неће тицати, јер је пристао платити највећу могућу цијену. Није жртвовао свој имутак, нити је дао живот, него је за спас других жртвовао своју националну и људску част. Ако их је имао.

Да ли је лијепа Мара жива дочекала смрт свога сина Саве, није познато. На старом српском гробљу нећете наћи гробницу Бесаровића. Недалеко од капеле видовданских јунака је Пешутова породична гробница. На њој пише да је стари Петар умро 1899, а да је Јово дочекао завршетак Другог свјетског рата и умро 1948. Каква је то била духовна калварија за Јову Пешута, који је као доказани српски национални радник морао гледати усуд свога сестрића Саве, не може се ни замислити.

Нестаће Ташлихана, власти су му дошле главе. Утонуће у земљу и стари споменици у сјенци капеле видовданских јунака, о Сави ће се бавити историчари у својим залудним мненијима, утихнуће ће пјесма о лијепој Мари, јер данас се певају нове песме у којима Срба нема.

-----

[1]  Раде Ликић -Севдах и јади Пешутове Маре - Једна ташлиханска прича
https://www.jergovic.com/ajfelov-most/sevdah-i-jadi-pesutove-mare/

[2] Саво Бесаревић, биографски подаци
https://hr.metapedia.org/wiki/Savo_Besarovi%C4%87

[3] Никица Барић - Дневник Диане Будисављевић
https://hrcak.srce.hr/file/385986

[4] Игор Вукић је Србин , син логораша који негира убијања у Јасеновцу.
https://sr.wikipedia.org/sr-ec/Igor_Vuki%C4%87

[5] Игор Вукић - За владику славонског Јована бројка од 700 тисућа жртава Јасеновца одбачена
https://stanjestvari.com/2023/10/16/igor-vukic-za-vladiku-slavonskog-jovana-brojka-od-700-tisuca-zrtava-jasenovca-odbacena/

[6] Хуснија Камберовић - СМРТНЕ ПРЕСУДЕ ВРХОВНОГ СУДА БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ ИЗ 1945. ГОДИНЕ
https://www.researchgate.net/publication/313836318_SMRTNE_PRESUDE_VRHOVNOG_SUDA_BOSNE_I_HERCEGOVINE_IZ_1945_GODINE

[7] Сауд Грабчановић - Мр. Љубомир Пантић (1891-1961).
Ова невероватна хуља успео је да буде министар и у Краљевини Југославији и у НДХ, те да буде близак Мулу Будаку, Милану Стојадиновићу и Родољубу Чолаковићу.
https://preporodbn.com/srbi-u-ndh-u-vlasti-vojsci-i-hpc-iv-dio/