КАРАКАЗАН БиХ - 28
Бесарин хан
„По причању данашњих старијих чланова породице они су поријеклом од Сребренице; и то би могло бити истина, јер се на другој страни Дрине, према сребреничком Осату у срезу рачанском ужичкога округа налази село Бесаровина."
Породица Бесаровић је једна од најстаријих православних породица у Сарајеву чији је један члан поменут још у XVII веку, а чији потомци се наводе у сљедећем XVIII. Око 1800. године помињу се имена десеторице Бесаровића, који су се до краја османског времена бавили трговином у оквиру Царства, али и успоставили везе са Трстом, Бечом и Лајпцигом, посједујући у Ћурчилуку три трговачке радње. Ипак, као родоначелник Бесаровића од кога ће потећи многобројни потомци ове за Сарајево значајне породице сматра се Хаџи Нико Бесара који се помиње 1811. године, оставивши иза себе пет синова: Јову, Перу, Ђорђу, Мићу и Ристу. Они су у почетку сви радили са оцем, да би најмлађи напустио Сарајево и одселио се у Београд, а остали синови наставили рад у Сарајеву у својим дућанима.
Бесарин хан је, према Хамдији Крешевљаковићу, подигнут крајем осамнаестог вијека, и у њему су ноћивали хришћански путници и трговци када би с истока или са запада наилазили у Сарајево. Педесетак корака од цркве светих арханђела Михаила и Гаврила, у самом срцу Вароши, а на рубу трговачког дијела града, хан се налазио у средишту друштвенога и пословног свијета сарајевских Срба, хришћана.
Власници хана одвајкада су од Бесара, бројне и врло разгранате сарајевске православне породице, која се спомиње већ у седамнаестом стољећу, и имала је важну улогу у животу Сарајева. Око Бесара и са њима град је растао, обликовао се и формирао. У њему они нису били тек станари и грађани, нису били хришћанска раја, која ће грађанска права добити с Тензиматом, модернизацију ће доживјети с доласком Хабсбурга, а национални препород и брзу декаденцију с Карађорђевићима, него су кроз све то вријеме Бесаре град чинили градом, онаквим каквим је Сарајево било, и каквим ће бити све до краја једне своје повијести.
Миљенко Јерговић [1]
Бесаровићи су, као и Јефтановићи, парадигма ташлиханске српске елите којој се не пориче национално трудбеништво и пострадање, али које сенчи, прожима, надвладава неодољив лукративни и опортунистички инстинкт. Круцијалан су Бесаровићи пример профитрског национализма.
Име Бесаровића је, ваља и то подвући, посебно повезано са дјелатношћу СПКД "Просвјета", од њених почетака- 1902. године до времена уочи рата 1941., када је њен посљедњи предсједник био др Војислав Бесаровић. Такође, тесно су повезани са развојем "Соколског покрета".
Ристо Ђ. Бесаровић (Сарајево, 1855 — Сарајево 1908). [2] Трговац по занимању, Бесаровић је активно учествовао у друштвеном и политичком животу Сарајева. Био је подпредсједник градске општине Сарајева. Дугогодишњи члан православне црквене општине и члан школског одбора Српске гимназије у Сарајеву. Покушао је 1884. године да покрене српски политички лист. Потписник тзв. првог царског меморандума у Бечу 5. децембра 1896. чиме је почео покрет Срба у БиХ за црквено-школску аутономију. Члан изасланства српског аутономног покрета у Бечу 1898. Први је подначелник Сарајева (1905-1908). Заслужан у "Прилозима за проучавање историје Сарајева I" (1963).
Затим следе најстарији Ристов син Ђорђе, који био је дугогодишњи директор сарајевске филијале Народне банке и врло активан судионик свих сарајевских елитних друштвених збивања. Први сарајевски ротаријанац. По изјави Бранке Бесаровић, (3.10.2008.) Ђорђе Бесаровић није имао завршену гимназију. Александар Бесаревић био је најактивнији у Просвјети али своју пажњу посвећује и другим друштвеним акцијама. У новој држави прикључује се основаној Радикалној странци, знајући да искористи погодности које су проистицале из тога – од управе над секвестром Аустро-босанске банке, преко активне улоге у припремама за фузију Српске банке д.д. Мостар и Српске банке д.д. Сарајево у Српску централну банку за Босну и Херцеговину у Сарајеву, до чланства у њеном управном одбору, који је приликом сваког наредног избора остао исти.
Коначно, Ристо Бесаровић (1921.- 1998.), син Војислава Бесаровића, припада последњој господственој генерацији Бесаровића, која се прилагодила комунистима, ратовао је као окаснели партизан а радни век провео као социјалистички културтрегер.
Па ипак, трагично национално урушавање сарајевских Срба оличено је у два Бесаровића, Војиславу и Саву, чије животне приче су само наизглед различите, јер првог су убиле усташе а другог комунисти зато што је служио усташама. Но ако се пажљивије размотре њихове путање и животна логика, увиђа се иста матрица ћифтинске мимикрије, конформизма и националне ускогрудости, која неумитно, а посебно у страшним историјским ломовима, своје актере одводи ка неславном нестајању.
Војислав Бесаровић (Сарајево, 1. 4. 1883 – 1941.).[3] Један од многобројних који су суђени у тзв. велеиздајничком бањалучном процесу био је и Војислав Бесаровић, осуђен због свог соколског рада, а како је сâм Војислав написао то је био његов ангажман у који је „највише воље и највише енергије уложио”.
Пола године након тога, 14. новембра 1914. Бесаровић је већ у Пешти као “прости војник”, да би као политички сумњив био доведен у Сарајево, те ускоро оптужен ради злочина велеиздаје. Након истраге која је трајала од 16. новембра 1914. до 15. септембра 1915. године осуђен је као главни соколски организатор у окружном суду у Бањој Луци на 18 година тешке тамнице. У својим сјећањима он наводи како је стајао неуморно на бранику српског соколства у истрази и на оптуженичкој клупи. У свом исцрпљивом тродневном обрамбеном говору он се је на посе осврнуо на све обједе државног одвјетника против српског соколства у опће, те је ... оповргао све произвољне закључке оптужбе. Његов говор на оптуженичкој клупи је био и славна обрана читавог соколског и побратимског покрета.
Исто онако касније је Бесаровић у мōрно доба пред влашћу примио на себе одговорност за рад свих соколских организација исто је тако и на оптуженичкој клупи преузео на себе обрану свōг српског соколства у Босни и Херцеговини. ― С друге стране владини извјештаји, који су главне покретаче и вође соколства у Босни и Херцеговини окарактерисали као националисте (Војислава Бесаровића, Стевана Ţакулу, Атанасија Шолу, Чеду Милића, Јову М. Поповића), ипак старјешину босанскохерцеговачког соколства оцијењу у политичком погледу као човјека нестабилних начела „зато што је прелазио из групе у групу, од „Српске ријечи”, „Отаџбине”, до присталица Димовићеве странке.” Вјероватно се са оваквом оцјеном он не би сложио, јер описујући своје затворске дане у Бања Луци Војислав након рата наводи: “Наше су бриге биле све сконцентрисане у једној мисли, дали ће Србија моћи одољети централним властима. … Иза искреног разговора увијек би се растали у дубокој вјери да ће нам се идеали остварити.”
Војислав Бесаровић није само пуштен из затвора, него је још прије завршетка рата, у септембру 1918. год. био враћен на мјесто секретара Трговачке и обртничке коморе, што је изазивало различите коментаре у граду, нарочито хрватске штампе. Вјероватно их је било и више, са вијешћу да је у Пленуму Народног вијећа Словенаца, Хрвата и Срба основаном 25. и 26. октобра 1918. године Бесаровић међу осталим члановима из Босне и Херцеговине добио своје мјесто, као и у Главном одбору НВ за Босну и Херцеговину (о чему је касније написао запажено дело "Уговор о миру са Аустријом"). [4] У Народној влади, формираној након тога он је једно вријеме замјењивао Стевана Ţакулу водећи војне послове.
Импресивној листи својих друштвених обавеза Војислав је додао и чланство у спортском друштву Славија, али и у управи сарајевске стрељачке дружине. Бесаровић ће се исказати и као хуманитарац у више прилика.
Међутим, „покривање” угодних позиција у многобројним институцијама, удружењима и клубовима које је понекад било и предметом подсмјеха локалне штампе у самом почетку његове међуратне дјелатности, вјероватно је било између осталог вођено и мишљу да су све посједујуће позиције у друштву заслужене, да је могуће обављати их и да је битно бити стално присутан у свим друштвеним дешавањима, стално их надзирати, па и усмјеравати.
Ту је негдје вјероватно поникла и мисао која ће водити Војислава несмотреном чину 1941. године, поред упозорења да напусти Сарајево и да се са новом државом (НДХ), не могу политички проблеми рјешавати аудијенцијама, да му не буде нимало зазорно да и са доласком њемачке и усташке власти у Сарајево 1941. покуша да са једном групом истакнутих својих суграђана све три вјере преда приједлог о односу Босне и Њемачке, односно да БиХ не уђе у састав НДХ. „Одбор су растуриле усташе, захтјев није потписан а српске судионике тог чина усташе су убиле.” Војислав је по другом извору био ухапшен 7. маја 1941. године и убијен у концентра-ционом логору Јадовно на Велебиту у јулу исте године.
-----
[1] Миљено Јерговић - Тајна премоћишта дрина
https://www.jergovic.com/ajfelov-most/tajna-prenocista-drina/
[2] Ристо Ђ. Бесаревић, биографски подаци
https://srpskaenciklopedija.rs/link/2244#bkmrk-%D0%91%D0%95%D0%A1%D0%90%D0%A0%D0%9E%D0%92%D0%98%D0%8B%2C-%D0%A0%D0%B8%D1%81%D1%82%D0%BE-%D0%82.%2C
Коментари
Постави коментар