ХРВАТСКО УМЦИГЛОВАЊЕ СРБИЈЕ - 27

 Случај Стојадиновић

Милан Стојадиновић (Чачак, 4. август 1888 — Буенос Ајрес, 24. октобар 1961) био је српски политичар, правник, економиста и професор универзитета. Био је министар финансија у три наврата, министар спољних послова и председник Владе Краљевине Југославије као и председник Југословенске радикалне заједнице. [1]

Стојадиновић, коме се могу дати замерке на лични карактер и поједине политичке одлуке (ту је пре свега позната "Конкордатска криза"[2,3]), је био финансијски експерт највишег светског ранга.  То је доказао и у току Првог светског рата, од 1916. до 1918.,  када се истакао као финансијски стручњак који је помогао да се стабилизује српски динар. Стојадиновић је постао министар финансија 1922. са само 34 године. Никола Пашић му је поверио задатак да стабилизује југословенску монету. Стабилизација и јачање динара била је прво Стојадиновићево дело и од њега се његово име прочуло у најширим круговима. У француским финансијским круговима је постао познат као једини министар финансија у балканским државама који током три године свог мандата није тражио зајам у иностранству.

Стојадиновић је био први премијер са модерном економском визијом, решен да унутрашњу и спољну политику стави у службу економије. Спроводио је политику јавних радова, градио је пруге у брдским пределима, нове путеве, поправљао и проширивао луке, изграђивао обалоутврде и канале и за те радове запослио око 150.000 људи, док је ситним и средњим сељацима укинуо добар део дугова и тако повећао њихову куповну моћ. Посебно се занимао за напредак индустрије. Захваљујући, између осталог, и његовом настојању, отворена је рафинерија бакра у Бору, рафинерија олова у Трепчи и алуминијума крај Шибеника. За његове владе подигнуто је укупно 111 нових фабрика и основано сто нових индустријских предузећа, у 92% случајева са домаћим капиталом. Изграђене су нове електричне централе и нови далеководи. Основу тешке индустрије чинили су државни рудници железа у Љубији и Варешу, топионица и ливница у Варешу и железара у Зеници, све и обједињено у оквиру предузећа „Југострој“. Тада се почело са стварањем авиоиндустрије у Земуну и аутоиндустрије у Раковици, отворена је фабрика сумпорне киселине „Зорка“ у Шапцу, а произведена је и прва домаћа локомотива „Сава“.  

Стојадиновић је водио рационалну и прагматичну спољну политику, добро проценивши да од Француске и Велике Британије не може очекивати потребну подршку. Велика Британија међутим упорно наметала своју неразумну и кратковиду политику. Британски став који је био и Павлов, гласио је по нашем старом познанику Ситон-Вотстону: "Све док се не реши хрватско питање, Југославија неће бити у стању да игра улогу у међународној политици, ни да помогне пријатељима, ни да импресионира непријатеља“. Стојадиновић је имао супротан став. Налазећи се у добрим односима са Мусолинијем и Хитлером, Стојадиновић није сматрао да треба чинити било какве уступке Хрватима. Његова политика споразумевања са двојицом диктатора, који су дрмали судбином Европе, везивале су руке Мачеку. За њега и његове емисаре врата немачких и италијанских дипломатских канцеларија била су до даљег затворена. Од јесени 1938. године, Британија је учестала са саветима и захтевима да се реши хрватско питање, кнез Павле је тај проблем узео у своје руке. Са порастом британског интересовања за хрватско питање, пред Павлом је настао проблем звани Стојадиновић. 

У то доба Краљевина Југославија нашла у готово потпуноме окружењу држава потписница Тројнога пакта, од којих су неке, попут Италије и Мађарске, подупирале хрватски сепаратистички усташки покрет, кнез Павле се бојао да би тај политички каос могао, уз потпору Њемачке, Италије и њихових савезника, у блажој варијанти довести до успоставе фашистичке диктатуре Милана Стојадиновића по узору на Хитлера и Мусолинија, а у горој варијанти и до самог распада Краљевине Југославије.

У таквим унутарњополитичким и вањскополитичким околностима кнез Павле смијенио је 5. II. 1939. Милана Стојадиновића с дужности предсједника средишње Владе и за новога мандатара поставио Драгишу Цветковића, можда најслабију личност у новој историји српске државотворне политике, којему је као први и најважнији политички задатак поставио постизање договора са СДК-ом, односно рјешавање „хрватскога питања“

Обарајући Стојадиновића фебруара 1939. комплотом у коме су, поред Корошеца, учествовали Мехмед Спахо, Миха Крек, Франц Сној, Џафер Куленовић и Драгиша Цветковић, а који је припремљен под изговором постојања различитих мишљења у влади о споразуму с Хрватима, кнез је водио рачуна о негативним тенденцијама у политичком животу испољеним 1935−1939, о нараслим Стојадиновићевим амбицијама, његовој неподобности за разговоре с Мачеком, а посебно о томе да је председник владе, због своје проосовинске политике, неприхватљив не само за демократске кругове у земљи већ и за западне демократске силе — Велику Британију и Француску. Неочекивану смену Стојадиновић је пропратио речима да му је кнез забио нож у леђа, а одређивање Драгише Цветковића за његовог наследника да је избор пао на најгорег и најслабијег члана његове владе. Падом Милана Стојадиновића дошло је до битне промене, јер је његов наследник, несумњиво безначајан морао да наглашава како наставља исти курс, иако се као франкофил, клонио бацања у загрљај осовине знајући за англофилско расположење кнеза, а на другој страни морајући да води рачуна о отпорима у српском антифашистичком грађанству.

Стојадиновић није се у свом дневнику либио да прозива кнеза Павла и Цветковића због издаје српских интереса. Упоређивао је шестојануарску диктатуру краља Александра (где се наметало југословенство са апсолутном српском превлашћу) и коалициону владу Цветковић-Мачек која се уместо српства ослања на великохрватски национализам. [4]

Опозиционо деловање Милан Стојадиновић није било дугог века. Он је априла 1940. ухапшен је од стране владе свога наследника и некадашњег партијског колеге Драгише Цветковића. Тада нико није слутио, а најмање сам Стојадиновић, да ће тек после пуних осам година бити поново потпуно слободан. Поводом лишавања слободе издато је кратко саопштење.

Г. др. Милан Стојадиновић упућен иа принудан боравак Приликом претреса у стану и канцеларији г. др. Стојадиновића пронађен је материјал о недопуштеном раду.

Јуче је издато службено саопштење о претресу у стану и канцеларији г. др. Милана Стојадиновића и о његовом упући-вању на принудан боравак. Саопштење гласи:

»Дана 16 и 17 априла ове године у стану и канцеларији г. др. Мнлана Стојадиновића извршен је претрес. Матвријал пронађен овом приликом дао је податке о недозвољеном раду имено-ванога, те је надлежна власт према њему применила прописе члана 12а Закона о заштити јавне безбедности и поретка у држави и упутила га ша принудни боравак.«

Време, 20. 4. 1940.

Никаква допунска објашњења нису понуђена. Тек када су се у страним новинама појавила тумачења о томе да је Стојадиновићева спољна политика била узрок хапшења, издато је допунско саопштење преко агенције полузваничне „Авала“. Деманти са „надлежног места“ садржао је допунско објашњење да је Стојадиновић ухапшен „како би му се онемогућила даља акција против унутрашње политике Краљевске владе“. Оба саопштења била су кратка и објављена негде у средини новина, како се самом хапшењу не би дало на значају. Никакве допунске коментаре, разуме се, цензура није допустила. Јасно је, такође, да је друго саопштење изнуђено како би се Немачка и Италија некако убедиле да се ради о чисто унутрашњеполитичким разлозима. Сам Стојадиновић касније, као и његов брат Драгомир приликом сведочења након Другог светског рата, нису имали дилему да су наводни докази за његово антидржавно деловање подметнути приликом хапшења. Радило се о летку у коме се у једном делу алудира да кнез Павле није син кнеза Арсена и да у себи „нема ни капи Карађорђеве крви“. Стојадиновић је био прво интерниран прво на Руднику, па у Карановцу поред Ужица и на крају на Илиџи. Неколико дана пред приступање Југославије Тројном пакту, 18. марта, он је спроведен до грчке границе и насупрот важећем уставу предат Енглезима који су га преко Солуна, Атине, Каира, Суеца и Адена пребацили на Маурицијус, острво у Индијском океану.

У наредби Форин офиса од 28. марта упућеној гувернеру Маурицијуса Клифорду речено је да се са Стојадиновићем поступа „пристојно“ али да он мора бити под сталним надзором. Објашњава се да се сумња да су га Немци поткупили и да је он „несумњиво могућан југословенски квислинг“. Храна и удобност предвиђена је „као за пуковника“. Што се тиче британских власти, посебно је председник владе Черчил имао негативан став према Стојадиновићу. То је демонстрирао у више наврата. Тако је 10. септембра, иако је дозволио да има контакте са одабраним појединцима у присуству стражара, додао да он „не заслужује некакво изузетно ублажавање. Он је душман и варалица“. Месец дана касније био је још оштрији тврдећи да се према њему мора бити без милости, „узевши у обзир његову прошлост у јавном и приватном животу, зло које је учинио и још веће зло које би учинио да је имао власт“. Што се тиче правне основе овог чина, у Британији су од почетка Другог светског рата била на снази „Генерална одбрамбена правила 18б“ по којима је влада добила право да „грађане проглашене опасним по националну сигурност Велике Британије може заточити без оптужбе и суда“ .

Укратко, изгледа да уопште немамо никаквих доказа да је Стојадиновић стварно сплеткарио са Осовином ради повратка на власт или да је намеравао да игра улогу Квислинга у случају инвазије. На другој страни нема сумње да су Немци, а још више Италијани, доста пре напада, јако наваљивали на Југословенску владу да се он врати, свакако верујући да би тиме одвојили Србе од Хрвата и, на тај начин, постигли без крви победу над разбијеном Југославијом. Да ли би Стојадиновић лично пристао да се пода оваквим смицалицама, јасно је да би било нагађање, али, како је јасно да је био могућан квислинг, главно је било да отклонимо све сумње тиме што ћемо га се на време отарасити. Према томе, правичности ради, његов принудан боравак има да се сматра као превентивна мера безбедности и не бисмо стварно имали оправдања да га кажњавамо за поступак који, у најбољем случају, можемо само да речемо да би можда могао постати одговорним.“

Министар спољних послова Ентони Идн, у одговору на један захтев да М. Стојадиновић буде ослобођен.

На Маурицијусу је провео наредних готово седам година. Странка није престала са радом интернацијом њеног председника али је њена активност била значајно смањена. [5] 

Британске власти на Маурицијусу су му формално вратиле слободу 21. јуна 1946, када је примљен у Порт Лују од стране заменика гувернера. Тада му је речено да може да иде „кад хоће и где хоће“, осим у Италију и Енглеску. међутим,за Стојадиновиће су нови заплети тек почињали. Већ крајем 1945. тадашњи секретар спољних послова Ернест Бевин сматрао је да би пуштање Стојадиновића у том тренутку могло да доведе до неразумевања у Совјетском Савезу и Сједињеним државама па је одлучио да се интернација продужи за још шест месеци. Радило се о времену када су се супротности између дојучерашњих савезника заоштравале, па је процењено да би то могла постати још једна тема размимоилажења.

Након додатних перипетија око проналажења одговарајућег превоза, Стојадиновић се укрцао на брод 11. марта 1948. Британци су платили трошкове целокупног путовања, виза и осигурања. [6] Према Стојадиновићевим речима, цариници нису ни прегледали његове ствари. У Кејптаун је стигао 22. марта.

Деветнаестог априла 1948. први пут је чуо супругин глас након седам година. Почињао је нов период његовог живота.

Као способан економиста, Стојадиновић је успео да обезбеди за себе значајну улогу у јужноамеричким пословним круговима. Неумитно је био мета разних закулисаних шпијунских игри, нарочито из  Југославије.

За нас може бити интересантан његов споразум са Антом Паве-лићем из 1954.,  када су се договорили и о будућој подели Југославије. [7]. Тај споразум је наишао на опште огорчење са свих страна. Ми ћемо само констатовати да у савременој гео-политичкој консте-лације неко оствари такво разграничење са Хрватима, био би проглашен за највећег националног хероја.

-----

[1] Милан Стојадиновић, биографски подаци
https://sr.wikipedia.org/sr-ec/

[2] Саша Антонијевић -Конкордатска криза 1937. године — трагање за узроцима 
https://bfspc.bg.ac.rs/wp-content/uploads/pdf/std/2017/std-2017-09.pdf

[3] Олга Манојловић Пинтар - Случај Конкордат
https://pescanik.net/slucaj-konkordat/

[4] Део Стојадиновићевог дневника у коме он осуђује потписнике споразума и кнеза Павла има поднаслов "Пут у пропаст".

[5]  Руководство странком формално је преузео потпредседник Кујунџић. Ретко су одржавни састанци оперативног органа странке Ужег главног одбора који се састојао од 25 чланова, а једна од најзначајнијих активности било је штампање летка „Зашто је интерниран Милан Стојадиновић?“ који је потписан са Пријатељи Др. Милана Стојадиновића са датумом 15. август 1940. У њему су изнесени детаљи и околности у вези са хапшењем председника СРС, као и других страначких функционера, и Стојадиновићевом интернацијом.

[6]  И у последњем тренутку, Енглези су показали свој цинични садизам: Стојадиновић код себе приликом доласка на Маурицијус имао око 16 000 југословенских динара које је предао на чување. Када их је приликом спремања за одлазак затражио назад, није их добио. Предочено му је да би он требало да плати своје издржавање од половине 1946. Његов коментар био је оштар: „Држе ме овде упркос свих протеста с моје стране, не пуштају да одем и још траже да сносим трошкове тог присилног и незаконитог боравка! Поврх свега хтели би да ми одузму и оно мало готовине, неизвесне вредности, уколико је уопште имају“.

[7]  Бојан В. СИМИЋ - О СПОРАЗУМУ СТОЈАДИНОВИЋ–ПАВЕЛИЋ 1954. ГОДИНЕ (ЧИЊЕНИЦЕ И ПРЕТПОСТАВКЕ).
https://scindeks-clanci.ceon.rs/data/pdf/0354-3293/2022/0354-32932201233S.pdf