КАРАКАЗАН БиХ -27
Деца Ташлихана
Јефтановићи
Због свега што је урадио за своје Сарајево, Глигорија Јефтановића су прозвали "зенџил" Сарајлија што значи богати, лијепи, дебели и паметни.
Економски успон трговачке породице Јефтановић током XVIII и XIX века типичан је за стварање српског грађанског слоја у доба турске владавине. Из ове породице потицао је Глигорије Јефтановић, вођа српског аутономног покрета у Босни и Херцеговини у време аустроугарске управе. Јефтановићи су потицали од Поповића (Косовчића) из Самобора у Херцеговини. У Сарајево су се доселили у XVIII веку. Уздизање породице започиње са Петром Хаџи Тузлом, који је упоредо с ћурчијским занатом почео да се бави трговином, да би у време његовог сина Манојла Јефтановића (1791–1878) постали једна од најмоћнијих трговачких кућа у Босни. Манојло је трговао на простору од Смирне (Мала Азија) до Беча и Лајпцига. Био је врло утицајан у српској православној општини у Сарајеву, коју је новчано помагао (подизање нове цркве, издржавање школа, помоћ сиротињи и затвореницима). Био је члан Управног већа босанског вилајета.[1]
Глигорије Јефтановић (1841-1927), [2] као најмлађи син Манојла Јефтановића, насљедио је и наставио очев трговачки посао. Школо-вао се у трговачкој школи у Бечу, гдје је научио њемачки језик, те стекао прва знања о међународној трговини.
Владимир Ћоровић је сматрао Глигорија Јефтановића за „човека са малом личном културом“, али „честитим родољубом и тврдим и постојаним борцем“. За Јефтановића се у једном напису каже да је „поштован као полубог, обасипан цвијећем, његова слика са посвећеном химном стајала је код свих православних Срба упоредо са иконама“.
Наравно, велики трговачки подухвати изискивали су и потпла-ћивање аустроугарске администрације. Очито да је Глигорије успоставио врло блиске односе са појединцима из власти, што му је омогућавало добивање послова, а нарочито је било од користи када се за послове морало конкурисати влади, па су у тим приликама познанства играла одлучујући значај. О овом сегменту пословања првака сарајевске чаршије, али не само о њему, могло би се говорити као о чињеници у којој је „дух Ташлихана, Предимарета, Башчар-шије, за који се веровало да је аустроугарском најездом и новом ером заувек свршио, прогутао је оне који су као „културтрегери” дошли не да га модернизују него да га задаве.”
Корумпирана бирократија у комбинацији са босанским чаршијским менталитетом осигуравали су Глигорију економски успон. Осим тога, он је тим ланцем услуга који је прелазио босанске границе, везао многобројне људе разних профила. Рационалност којом се одликовао, не само он, него сви они из његовог пословног окружења, вјероватно је једна од оних карактеристика које су му омогућиле да буде прави сарајевски магнат.
Како је већ наглашено, немогуће је дати једнозначну дефиницију национално-политичког рада српске елите у Босни и Херцеговини, особито не нотабилитета сарајевске чаршије. Са једне стране не може се спорити њихов јак национални осећај, не може се негирали да су због националног заузимања трпели прогањања и личне штете, са друге стране њихова политика беше бесконачно тактизирање, меандрирање и прилагођавање које се редовно завршавало мањим или већим националним поразима, упорно "седење на две столице" и, коначно, увек је некако пресуђивала лична рачуница. Господар Григорије беше најмаркантнија личност и неприкосновени старешина те старинске политичке праксе, што је касније довело до сукоба са млађом и одлучнијом генерацијом.
Васиљ Грђић је 1906. у Новом Саду објавио чланак Ријеч двије о нашем спору у којем је објаснио размимоилажења у ставовима са вођама аутономног покрета:
„Вјеровати у поштене намјере владе, ићи на поклон Буријану који наставља и хвали Калајев режим, честитати највећим српским противницима – Бенку и Херману – наименовање, излазити сваком приликом са изјавом лојалности и оданости, увијек понизно молити и никад не тражити своје право итд. није никако пут којим би народни представници требали ићи, да себи љубав народа стекну“.
Отуда је теже разумети другу страну Јефтановићевих ставова.
Истовремено, Јефтановић сарађује са Пашићем „чак и онда када је то за једног Босанца представљало највећу, па и саму опасност за живот", сарађује и преко свог пријатеља Милутина Поповића-Крпе, током Балканских ратова потписник је меморандума подршке, за вријеме I свјетског рата на крају крајева суђен је за везе са Србијом и одлежао је због тога робију.
...Тада је Potiorek, бијесан на мене, започео преговоре са Србима о приступању већини у сабору. У први мах то је успјело још прије љета. Јефтановић, као света глава цркве и Шола, као предсједник “сабора”; представили су земаљском поглавару написмено своје увјете, сличне онима хрватско - муслиманским од прошле године те своју декларацију о приступању читаве странке већини. Али, неколико дана касније јавио се Јефтановић особно Potioreku са жаљењем што мора заједно са својом групом одступити од декларације “будући да се у Београду с тиме не желе сложити.” Тај цинични разлог у том је часу био нека врст злочина против државе!, али такви су у оно вријеме били односи у Босни. На то сам се позивао 1914., на оном познатом, липањском савјету министара, на којем сам тобоже ја морао “донијети одлуку о рату!”. Позивао сам се на све изјаве Јефтановића као на доказ нужности повијесног разрјешења јужнославенског питања, или споразумом или ратом!
Морам одмах рећи да нису сви Срби били одмах за Јефтановића, који је увијек словио као “издајица”, на којег се већ министар Kállay жалио баруну Kuh-Chrobaku, уз изјаву како би му са задовољством платио велику своту новца када би Јефтановића објесио на вјешала!
Леон Билински, аустроугарски министар финансија
задужен за БиХ.
Против Јефтановића и Шоле вођена је истрага због злочина велеиздаје извршеног тиме „што су почев од 1899. до данашњег рата (Нап: Први свјетски рат) у намери да се на силу откине Босна и Херцеговина од Аустроугарске монархије и припоји Краљевини Србији“ ступили у везу са многим политичарима, дипломатама и чиновницима Краљевине Србије, а посебно др Емилом Гаврилом за кога се наводи да је био плаћеник српске владе. [3]
...Тај предлог стављен је 4 јуна 1917, а 5 јуна поподне ухапшени су Јефтановић и Шола. Истражни судија почео је да саслушава 6 јуна. Глишу Јефтановића и Војислава Шолу познавала је сва Босна и Херцеговина. Јефтановић је био чврст, непопустљив, усправан и поносан не само по држању, него и по целој садржини свога бића.
У први мах, док нису сходним начином добили од нас браниоца упуте, они су порицали, а Глиша је тврдио да је то све измишљотина и комбинација која се њега не тиче. Касније, по тајном савету браниоца они су изјавили да неће ништа да одговарају, него да ће се бранити на суђењу... Доследан самом себи и свом карактеру, Глиша је дао дословно ову изјаву у записник, без утицаја браниоца:
„Ја нијесам ништа крив нити сам се о закон огријешио. Нијесам никада ништа тајио и недозвољено радио. Не знам шта да објашњавам. Немам разлога ни да се браним, ако ми шта падне на памет говорићу на главној расправи. Ви мене питате за неке ствари које су биле прије 10, 15, 20 година, а ја од дана демонстрација, кад су ми моју кућу демонстранти цијелог света усред бијела дана изнутра сву порушили, попљачкали, однијели сав накит; у хотел „Европи" порушили и разбили стаклета и уништили ми у ћемалуши сву шталу са 10 — 12 коња у присуству полицајних власти и других области, отада сам пореметио моје памћење и не могу да се снађем. Све ми се ово и данас врти у памети, како је то могло бити, јер ја сам држави редовно плаћао порез, а и градској општини градски намет редовно који су дужни били када сносим терете да мене и моје добро бране од овакове несавјесне масе. Ја сам очекивао од државног одвјетништва да ће злочинце и зачетнике који су ту демонстрацију створили на одговорност и истрагу против чина и обести. Него напротив зову мене под старост на одговорност за оно што је било прије 10, 15 — 20 година, а за ово што је јучер било то се пушћа, те се нико не тражи, нитко на одговорност не позива и злочинци ходају слободно те њих нико на одговорност не позива".
Не треба заборавити да је за злочин велеиздаје била строга казна, да је се рат онда још повољно развијао за Централне силе, па ипак је Глиша Јефтановић овако нападао. Служи му на част! Због ове ствари поднесена је интерпелација од Југословенског клуба у Бечу, а Српско - хрватска коалиција поднела је веома оштру интерпелацију у пештанском парламенту, у којој је нападнута цела управа босанска, а специјално ова кривична ствар због неправилности у истрази. Мађарска влада знала је да политички процеси више шкоде него користе ако материјал није апсолутно јасан за јавност, па је њен државни тужилац пристао да се поступак против др. Гавриле обустави. Одмах после тога обустављен је и поступак против Шоле и Јефтановића. Кривични поступак почео је 6 јуна 1917, а 21 децембра 1917 Јефтановић и Шола пуштенн су у слободу.
– Оставштина Данила Димовића
Међутим, након ослобођења 1918. појављује се слика једног другог Глише Јефтановића, сасвим огрезлог у корупцију и непотизму, док читава лоза јефтановића полако тоне у декаденцију.
„Ја ћу ако Бог да по прилици око 6-ог маја опет отићи у Београд, на продужење скупштинског рада, бавити се онамо 2 недеље па узети допуст 1-2 мјесеца и вратити се у Сар. те вршити свој посо, и главно ми је, док сам посланик да добијем концесију од министарства шума и рударства за потребно дрво за моју кречану, и балване за пилану, у Хаџићу, небили претрпљене штете за време демонстрација у јуну 1914 и за вријеме рата од аустро-угарске војске, да мало олакшамо, и материјално поправљамо се. Дај Боже да се моја већ предата Молба у Београду код Министарства шума повољно ријеши, па ћемо, ја и Вас сва тројица, потпуно бити задовољни.”
― Глигорије Јефтановић у писму сину Здравку прољећа 1919.
В. Шолу ријетко виђам, често некуд путује. Он лови где год може само за свој џеп макар и свога најбољег друга изгубио, па са њиме нећу да имам никаква друштва. – Овде у Сар. готов код свију угледнији људи изчезно је сваки патриотизам, како за државу тако и за поједине заслужне личности. Сваки тежи, да иде онамо, где ће имати за себе брзе и битне користи. Идеал за све изгубљен је, па када је стање овако, морам и ја бити у овому повучен, гледати мој посао, поправљати скорашње штете, које само од мојих рођених претрпио, па посматрати од стране будући развој прилика."
Глиша Јефтановић,
у писму личном пријатељу Емилу Гаврили крајем 19022.
Глиша је из ове оцене искључио себе и непрекидне интервенције у Београду за своје пријатеље и рођаке. Историчар Соња Дујмовић покушала је да направи инвентар имовине Јефтановића између два рата али није успела у том послу. Тешко да си и сами Јефтановићи имали потпуну слику шта све имају.
Трагични и коначни преокрет се догодио са почетком Другог светског рата, који је већина Сарајлија дочекала `посматрајући од стране будући развој прилика`.
У Чиле су Јефтановићи побегли након што су деду Душана убиле усташе заједно са митрополитом дабробосанским Петром. И то као католици. Бака је једног дана добила писмо у којем је писало да ће сви бити побијени ако дјеца не пређу у католицизам. Она је то урадила, али се ни тада није осјећала безбједно.
Глигоријеви потомци данас живе у Америци а од своје ђедовине нису одустали. У тишини чекају да наступи неко поштеније вријеме када ће им све што посједују бити уредно враћено. Андреа Јефтановић, кћерка Предрага Јефтановића, унука Душана Јефтановића, праунука Григорија Јефтановића је позната књижев-ница у Чилеу. Њени преци су били власници хотела “Европа”, првог хотела у Сарајеву…
До тада, Сарајево ће у руху Јефтановића и даље сијати на разглед-ницама које обилазе цијели свијет. А ми ћемо највјероватније и у овом случају заборавити шта су наши преци урадили за нас и због тога се постепено преобликовати у подстанаре у рођеној земљи.
Случај: Хотел Европа
Гради брате штогод љепше море,
Од студена креча и камена,
Од камена ником ни камена,
Стајаће му хиљаду година!
Глигорије Глиша Јефтановић добио је локацију за изградњу модерног хотела у близини Гази Хусрев-беговог безистана. Јефтановић је закопао темеље уз саме зидине Ташлихана а по свједочењима у темеље је убачен скупоцјени мермер. Ово импресивно здање пројектовао је чешки архитекта Карло Паржик.
Хотел је свечано отворен 12. децембра 1882. године. Више од једног вијека био је најрепрезентативнији објекат у Босни и Херцеговини. У Бечкој кафани, Плавом подруму, Златном ресторану али и у познатој башти хотела Европа служили су се како домаћи тако и свјетски специјалитети. [4]
„Убрзо послије уласка Нијемаца у Сарајево и формирања усташке власти, завршена је ера богате и утицајне породице Јефтановић. Већинског власника хотела Европа, доктора права Душана Јефтановића, који је такође уживао висок углед у Сарајеву и Босни и Херцеговини, усташе су ухапсиле 5. маја 1941, заједно са неколико угледних сарајевских Срба Војиславом Бесаровићем, владиком Зимоњићем, попом Миланом Божићем, професором Јањушевићем и другима.
ПРЕД СУДОМ НАРОДНЕ ЧАСТИ
Највећи сарајевски хотел "Европа" био је власништво акционарског друштва "Глигорије Јефтановић дд ." а главни акционари били су браћа др. Душан и Манојло Јефтановић. Одмах по окупацији усташки крвници одвукли су у Загреб др. Душана Јефтановића и тамо га на звјерски начин уморили, као и хиљаде других Срба. Грозна звјерства и ужасна крвопролића која су вршили Швабе и усташе, па ни трагична смрт властитог брата, нису много узбуђивала Манојла Јефтановића. Он се брзо помирио с "новим поретком", преузео главну ријеч у управи хотела и а њим управљао у заједници с усташом др. Феликсом Пољанићем. Газда Манојло добровољно је ступио у пословну везу с убицама свог брата и крвницима наших народа и склопио уговор са Швабама, којима је оставио хотел на располагање кроз цијело вријеме окупације. Газда Манојло и његова женска Криста пазили су да ништа не узмањка швапским злотворима који су руководили крвничким походима по Босни и Херцеговини. С њима су пријатељевали и позивали их на гозбе и пијанке.
Суд
је изрекао конфискацију цјелокупне имовине хотелског друштва "Глигорије
Јефтановић д. д ." јер је оно као правно лице добровољно служило и
помагало окупатора.
- САРАЈЕВСКИ ДНЕВНИК, 06.08.1945
http://www.idoconline.info/article/1082695
Међу најистакнутијим посјетиоцима треба истаћи маршала Тита, индијског државника Џавахарлала Нехруа, књижевника Иву Андрића те глумца Кирка Дагласа. Хотел Европа је учествовао и на свом "Б" нивоу, у писању најсвјетлијих страница историје града Сарајева све до ратне 1992. године, када је претворен у логор за Србе а потом 1. августа те исте године и запаљен. Тада је некоме очигледно засметао, вјероватно због тога што је прије рата својим валцерима бацао сјену на звуке саза и шаргија са Башчаршије.
На
свој рођендан, 12. децембра 2008. године, хотел је опет отворен. Данас
носи име Јуроп (eng. Europe) и полако му се враћа значење пријератног
симбола Сарајева. Налази се у власништву Расима Бајровића. [5]
...То је по свим показатељима провинцијски хотел, а хотел је са пет
звијездица, који нема банкет салу него папирима излијепи прозоре кад је
нека свадба у назови градској кафани и онда музика трешти као у најгорем
мотелу покрај пута. Хотел је, поновићу, са пет звјездица, а на улазу те
дочекује продавница ципела и трафика. Особље пробрано – све рођаци.
Башта некадашњег хотела била је интимнија јер се један крак наслањао на
зидине Ташлихана. Било је и великих крошњи које су правиле хлад... Садашња башта, која је
производ манаџмента хотела, као да се стиди остатака Ташлихана, па су
поглед према њему одузели огромни сунцобрани.
Амир Вук-Зец
Новоименована Комисија за очување националних споменика Босне и Херцеговине 2017. године укинула је ранији статус националног споменика за остатке Ташлихана у Сарајеву. Поништењем одлуке старог сазива комисије омогућена је градња на том мјесту, које се налази у непосредној близини хотела Европа.
Земљиште у самом језгру Сарајева изузетно је атрактивно и скупо, а покушај комецијализације тог простора, који се налази између хотела Европа и Безистана, договорен између власника хотела и Исламске заједнице, [6] никада није проведен због статуса остатака Ташлихана.
Еуропа је имала своју велику причу, која је била и измишљена, измаштана, преувеличана и надописивана за суботњих кахвенисања у Бечкој кафани, гдје би се налазила сарајевска господа, углавном они који су пет дана у тједну бивали правовјерни другови, да би се шестога дана претварали у господу, склону лажима и конфабулацијама, чији је једини циљ био у истицању властите улоге у повијести Сарајева, која у стварности, можда, и није постојала, али овај град је већ тада, шездесетих и седамдесетих година све више занемаривао стварност и почињао да живи у лажним повијестима, личним и обитељским мистификацијама, које су се стварале по крчмама и кафанама.
Миљенко Јерговић [7]
-----
[1] НЕНАД УРИЋ / ПРИЛОГ ЗА ПОВЕСТ ПОРОДИЦЕ ГЛИГОРИЈА ЕФТАНОВИЋА У ТУРСКО ДОБА
https://dais.sanu.ac.rs/bitstream/handle/123456789/9679/191-238.pdf?sequence=1&isAllowed=y
http://srpskaenciklopedija.org/doku.php?id=
[3] Соња М. Дујмовић, Сарајевска српска чаршија 1918-1941. Између традиције и модернизма,
[4] Пише Вукашин БеатовићЗаборављено Сарајево – Хотел Европа
https://www.frontal.rs/zaboravljeno-sarajevo-hotel-evropa/
[5] Амир Вук-Зец - ТАШЛИХАН – МЈЕСТО ГДЈЕ СЕ СВЈЕТОВИ ДОДИРУЈУ
https://aabh.ba/taslihan-mjesto-gdje-se-svjetovi-dodiruju/
[6] "Нове власти" не помишљају да би хотел требало вратити власницима.
Насљедници Глигорија Јефтановића: Треба сачувати успомену и заоставштину наше породице
https://srpskacafe.com/2022/07/nasljednici-gligorija-jeftanovica-treba-sacuvati-uspomenu-i-zaostavstinu-nase-porodice/
https://www.jergovic.com/ajfelov-most/evropa-i-central-legenda-o-dva-hotela/
Коментари
Постави коментар