ХРВАРСКО УМЦИГЛОВАЊЕ СРБИЈЕ - 26

Рађање хрватског Мордора

 "Што се грбо роди, вријеме не исправи"
Валтазар Богишић

Загребачке пунктације биле су платформа на којој су се опозиционе групе у Хрватској (ХСС, СДС, Федералистичка странка, Странка права) споразумјеле у свом заједничком односу према режиму; оне су управо биле и први покушај да се изради заједничка платформа ових опозиционих група. У исто вријеме Загребачке пунктације биле су основа на којој су се ове опозиционе групе постављале према другим опозиционим странкама, на првом мјесту према опозицији у Србији.

На петомајским изборима на опозиционој листи, нису учествовале све оне политичке странке које су у времену до 1935. биле у опозицији према шестојануарском режиму. Опозициона листа добила је 1,076.345 гласова, а владина 1,746.982.

Принц Павле је сменио Стојадиновића. Његов круг је био незадовољан што је Стојадиновић на своју руку у Риму преговарао о "ампутацији Хрватске", па га је Народна скупштина у децембру 1938. оборила. Мандат за стварање нове владе је добио Драгиша Цветковић [1], радикал из Ниша, мало познат и безутицајан члан Стојадиновићеве владе. Као човек коме је кнез Павле указао поверење, требало је само да извршава његове налоге, због чега је и заслужио назив кнежевог курира. У Декларацији Цветковићеве владе поменута је њена специјална мисија, уз наглашавање да споразум с Хрватима, заснован на пуној једнакости и равноправности, представља њену јасну и одлучну политику, без примене ранијих метода и тактизерства.

Преговорима је претходио притисак СДК, британски подстицаји и пораст аутономних тенденција у Словенији, Босни и Херцеговини и Војводини. Британски утицај је и те како осетан у овој кризи унутрашњег јединства. Односи међу народима Југославије Британце занимају првенствено са становишта предстојеће светске конфлаграције и, сходно томе, осигуравања њихове међународне позиције у Подунављу, на Балкану и у залеђу Медитерана. С тог становишта занимљив је меморандум Ситона Вотсона из 1936. године [2], без обзира што овај угледни британски јавни радник који је, уз Артура Еванса и Викама Стида, био осведочени пријатељ Хрвата још из времена првог светског рата, наступа сада, 1936. године, као приватно лице. Угледни Британац је пошао од следећих премиса: да је хрватско питање горуће, да је српска политика према Хрватима банкротирала и да је споразум хитно потребан из унутрашњих и спољних разлога. Тадашњи режим Вотсон је дефинисао као диктатуру без диктатора.

Кнез Павле је затим, преко Ивана Шубашића, контактирао са Мачеком, а убрзо је мандат за преговоре дао председнику владе Драгиши Цветковићу, који је већ 2. априла 1939. започео преговоре са Мачеком у Загребу. Када је у питању српска политичка елита из Босне и Херцеговине, у контакте са Мачеком били су укључени само прваци Савеза земљорадника Милош Тупањанин и Бранко Чубриловић. Иначе, став србијанских странака у оквиру Удружене опозиције према преговорима између Мачека и Цветковића био је негативан, пре свега због тога што је Мачек напуштао споразум са Удруженом опозицијом из октобра 1937. године. Тај споразум предвиђао је процедуру по којој је требало да дође до политичких и уставних промена у земљи, а тек онда да се разговара о територијалном разграничењу. Међутим, Мачек је, као предуслов било каквог споразума, захтевао прво територијално разграничење и то са амбицијом да у састав нове аутономне хрватске јединице у Краљевини Југославији уђе добар део Војводине, пола Босне и Херцеговине, Босанска Крајина, те Дубровник са  приморјем до Херцег Новог. Са правом је шеф десне фракције Савеза земљорадника, Јован Јовановић Пижон, приметио да начин на који Мачек поставља хрватско питање, отвора истовремено српско питање у Краљевини Југославији. [3] Главна брига шефова Удружене опозиције у том тренутку је, чини се, била да им се влада не уметне у споразум са ХСС и СДК, па су у више наврата тражили и од једне и од друге стране да буду укључени у разговоре. Бранко Чубриловић је у марту 1939. године боравио у Загребу и разговарао са Мачеком, а затим је свог шефа Јоцу Јовановића обавијестио да „Никад господин Мачек није био одлучнији за једну сарадњу у државним пословима. Зато је неопходно потребно, да се они горе опамете и да још ових дана идеја Народног споразума постане државни програм.“ Оволику дозу вере у спремност Мачека на споразум, Чубриловић је заснивао на једном „психолошком моменту“, то јест, спољнополитичкој опасности која се надвијала над земљу. Мачеков резон је био сасвим супротан. Он је знао да може да уцењује јер се светски рулет у том часу зауставио на нацистичкој Немачкој и силама осовине. И, није блефирао. 

Мачек је заправо водио двоструку игру јер је истодобно, путем посредника, преговарао и с талијанском владом.  Тако се Мачеков изасланик појавио у Риму, гдје је талијанскоме министру вањских послова  Galeazzu Cianu поручио да би Мачек и његови сурадници могли бити наклоњени одвајању Хрватске од Београда и њезину повезивању с Италијом у оквиру персоналне уније с талијанским владаром. Након тога је у Рим 20. ожујка 1939. стигао и Amadeo Carnelutti, Талијан из Хрватске и члан ХСС-а. Он је такођер ступио у везу с Cianom, кому је натукнуо да би тијеком идућих шест мјесеци у Хрватској могао избити устанак те би у том случају Хрвати затражили талијанску помоћ. Подразумијевало се да би то значило и успоставу персоналне уније између Хрватске и Италије.

Споразум је постигнут само пет дана пре избијања другог светског рата 1. септембра 1939. и три дана после потписивања Пакта о ненападању између Немачке и Совјетског Савеза, што јасно говори о приликама у којима је су приморавале кнеза Павла на прихватање преко сваке мере уцењивачких захтева Мачека и његових српских пришипетљи. [4]

Споразумом суштински ништа није решено, сем што су широм отворене капије бујици великохрватској.

При имплементацији Споразума, хрватски представници су инсистирали најпре на избору за Сабор Бановине Хрватске, потом су се залагали за скупштинске изборе и на крају да се решава питање уставног уређења државе. Са друге стране, српски представници су сматрали да би овај поступак значио filius ante patrem, односно да је немогуће најпре формирати Хрватску, а потом се бавити преуређењем државе. Ово би, био правни преседан који би претпоставио стварање најпре Хрватске, па тек онда разговор о Југославији, дакле дефинисање дела па тек онда целине. ,,Питања политичка: 1) нужно је преуредити и остале крајеве пре састанка Сабора и Скупштине. 2) Мора се бирати Скупштина пре Сабора. Разлози су очигледни...Хрвати ће бити потпуно организовани, а држава још безоблична....Ја сам за две ствари које увек понављам: 1) преуређење државе пре избора за Скупштину и Сабор; 2) избор Скупштине што пре, али пре Сабора. Аргументи: 1) Хрвати ће створити осећање да су двоје једно према другом: Хрватска и Југославија, што им конвенира за тезу дуализма. 2) Како ће радити заједничка Скупштина у стварима које су у Хрватској из аутономног делокруга? 3) Питање финансија даће места спорењима (Поређење државног буџета и онога што је уступљено Бановини Хрватској). Основни проблем дакле био је у различитом тумачењу Споразума. Хрвати су тумачили да је њихов приоритет дефинисање сопствене националне државе и то конституисањем Сабора и осталих институција државности. Као таква, Бановина би тражила мода-литет свог односа према Југославији и то у складу са политичком констелацијом у Сабору, као и са националним стратешким интересима препознатим у односу на међународну ситуацију. Претпоставка да се дефинишу међусобни односи са остатком Југославије, у оваквом тумачењу могла је да буде и прихватљива, али и сувишна.

Са друге стране у српском делу Владе овако одређени приоритети за имплементацију Споразума значили су конфедерацију државе и њено растакање. Југословенска идеја, без обзира да ли је заснована на концепцији интегралног југословенства, или да је произилазила из споразума самосталних народа унутар ње, на тај начин доживела би пораз и постала би нејасна алтернатива у односу на примамљив национални конститутивни идентитет, који би јој претходио и био потпуно изграђен. 

И сами састављачи "споразума" са српске стране нису знали шта их је снашло:

,,...Зове ме одмах, у току разговора, Драгиша. Узбуђен је радом Хрвата. Крњевићеве изјаве у Сарајеву и пре неки дан о спорту представљају скандал. ’Обзор’ данашњи подсећа да међународна ситуација није као пре годину дана! Шта хоће они? Акција од стране адвоката Вуковића у правцу одвајања Војводине и Хрватске од Југославије. Цветковић мисли да Мачек није лојалан. Исто Шубашић. Али код њих је неред и незаконитост. Има 250.000 Сељачке заштите. Зашто ће им то, пита се и сам Бан.”

- Кнез Павле, дневничке белешке.

Цветковић је био мали политичар, без већег угледа у српском народу. Јовановић Стојмировић у марту 1939. помало трачерски бележи у дневнику да се нови премијер "туче са својом женом" и да је побегао из виле на Дедињу. Неспособан да реши односе са супругом, Цветковић је са лакоћом постигао са хрватским вођом вековима нерешив споразум о успостављању хрватске бановине 26. августа 1939, а исте ноћи је у Москви припремљен уговор о савезу Рибентроп - Молотов. Пожурили су у последњем часу.

Границе Бановине хрватске

ХРВАТСКА бановина је састављена уједињавањем Савске и Приморске бановине, са додатком срезова Дубровник, Шид, Илок, Брчко (Дервента), Градачац, Травник и Фојница.

Захтевали су Боку Которску, да се Босни и Херцеговини да аутономија, да имају свој новац (куна, бановац, баница и новчић). Заједнички владар је постављао бана, а за првог је принц Павле одредио солунског добровољца Ивана Шубашића. У нову Бановину је улазило 4.400.000 становника, са мањином од 168.000 муслимана и 866.000 Срба.

Ни са оваквим решењем екстремно хрватско крило, које је имало све шире упориште међу пуком, није било задовољно. По Загребу су кружиле приче да се Мачек преселио у Београд, где је купио кућу. Било је много противника споразума – и међу члановима ХСС било је оних, који су сматрали да је Мачек добио премало. Мачек је још више напада такве врсте отрпио с националистичке деснице, “франковаца” и других, који ће се касније углавном прикључити усташком покрету. Они су га проглашавали издајицом, заступајући став да је једино рјешење “хрватскога питања” у издвајању из Југославије.

И код Срба се појавило огорчење, у ком смислу се истиче "Вуковарска резолуција". [5]

 

Домино ефекат 

После Споразума а Цветковић-Мачек и образовања Бановине Хрватске, водство ХСС је у више прилика 1939. и 1940. изјављивало »да је то само прва етапа«, »да борба није завршена и да она тек почиње«, да »Хрватска неће да буде ампутирана, да неће да буде инвалид« - алудирајући на границу на Дрини, пошто одлуком о образовању Бановине Хрватске није удовољено у пуној мери великохрватским експанзионистима да добију границу Аустро-Угарске из 1914. према Србији и Црној Гори.

У Строго поверљивој окружници, која се приписује Мачековом водству ХСС, наводи се, између осталог, и следеће: да је Уредба о Бановини Хрватској само први тактички циљ иза кога се прикривају намере за дефинитивно разбијање Југославије: да је овом Уредбом срушен сам темељ Југославије, пошто је разбијена државна цјелина на два дјела, а београдски фактори одступили су од идеје југословенског јединства, тако да је тиме изгубљено оправдање за постојање југословенске државе; да треба избјегавати ријечи Хрватска Бановина, већ се служити ријечима Хрватска, хрватска влада, хрватски народ итд; да међународна ситуација иде у корист Хрвата, јер се руши систем Версаја, а Југославија је вештачка творевина тога система; да ће хрватско водство знати балансирати између Осовине и демократије , јер има људи и за једно и за друго; да је главно да се сруши Југославија; да их увелико помаже католичка црква која стоји на бранику Хрватске.

Тако се истиче право лице хрватског сепаратизма у Хрватској, јер је хрватско национално питање постало средство за разбијање југословенске државе уз подршку сила Oсовине.

Немачки повереник у Југославији, у свом веома опширном извештају од 25. новембра 1939. године о унутрашњој политичкој ситуацији у Југославији, између осталог, каже...

- двадесетогодишња затегнутост и неповерење између Срба и Хрвата омета спровођење Споразума и да у погледу његовог тумачења постоје велике разлике изм ђу Београд а и Загреба. »Усред ове потпуно помућене ситуације у односима између Загреба и Београда, праснула је бомба муслиманског вође (Џафера) Куленовића, који је 6 новембра пред представницима југословенске штампе изнео захтев да се једна посебна административна лединица. 'Бановина Босне и Херцеговине мора створити'. Пошто су и Словенци поставили захтев за стварање њихове бановине, а како би и Црногорци могли тражити оснивање своје - пете бановине, с тим да све бановине захтевају да се испуни њихове посебне жеље, то би ишло на штету идеје о југословенској држави, јер бановине - учаурене у себе не би биле економске или географске, већ етничке државице. Пош о на ораницама Југославије делују разне снаге из Италије, Мађарске и Бугарске, лако би, у недостатку осећања југословенске државности, управо у овим пограничним покраји-нама, могла да нарасту центрифугална настојања. 

Затим се у извештају наглашава: С тихи разлога, дакле, у Београду се настоји да се образовање других бановина безусловно спречи. Износећи и многе друге спорне проблеме, немачки посланик констатује да су Хрвати много постигли Споразумом, али да су ипак незадовољни и нерасположени према Београду, углавном из два разлога:

1) што хрватску опозицију снажно подржавају из иностранства, како са енглеске стране, тако и италијанске, и

2) постојање јаке унутрашње хрватске опозиције према Влаћеку (подвучено у оригиналу). Овде је реч о хрватској националистичкој групи коју идеолошки води Павелић. Та група тражи стварно потпуну независност по могућству и самосталну хрватску државу . Треба констатовати да Павелић у Хрватској нарочито код младе генерације има врло много својих присталица. За нерасположење хрватске омладине карактеристичан је резултат студентских избора на Правном и Економском факултету у Загребу, на којима су Мачекове присталице добиле 254 гласа, лева опозиција 100 гласова, а хрватски националисти (Павелићева група) 325 гласова; ова последња група била би према то е најјача партија. Када је резултат тих избора објављен, пред универзитетском зградом у Загребу маса од више хиљада људи певала је хрватску химну и приређено је весеље . . » " 

У извештају и талијанског посланика у Београду Ћану од 6. децембра 1939, каже се да су на изборима 3. и 4. децембра на Загребачком универзитету победили комунисти на Медицинском факултету, а франковци на свим осталим факултетима. Листе Мачекове ХСС свуда су остале у мањини. 

-----

[1] Драгиша Цветковић, биографски подаци
https://www.27mart.com/main.php?pages_id=177

[2] Први и главни Мачеков захтев био је прихватање принципа федерације, али ако ово питање у начелу и теоријски није више изазивало отпор Београда, отпор је изазивао број федералних јединица. Мачек је тражио седам федералних јединица, што је касније тражила и Комунистичка партија Југославије, ваљда да не би заостајала са Сељачко-демократском коалицијом. Под федералним јединицама су се разумеле: Словенија, Хрватска, Далмација, Босна и Херцеговина, Србија, Војводина, Македонија и Црна Гора. Мачек је био спреман да одустане од последње две, јер се њихово питање могло решити и административном аутономијом у оквиру српске федералне јединице. Војводина, са великом житницом, изазивала је највише отпора, али је идеалан компромис био пет јединица, укључујући и Војводину. Мачек је имао у виду свој властити политички фронт у Хрватској, Славонији, Далмацији и Босни, а био је и вођа коалиције у којој је било и српских демократа из Војводине. За српски политички фронт радило се, опет, о српској већини у Војводини, као и о страху од мањина – немачке и мађарске. Ситон Вотсон је у закључку свог меморандума истицао: „Ако политичко измирење не успије то би могло значити расуло. Хрватска држава тешко да би се могла сама одржати, па чак и када би била и уједињена са Словенијом. А Италија би скоро сигурно покушала да захвати Далмацију, а тиме би фатално променила равнотежу сила у Средоземном мору. Мачек је рекао Ситону Вотсону да ако Срби не буду желели да бирају Македонију да ће он тражити дуализам какав је постојао између Аустрије и Угарске, с тим што ће своју половину уредити федеративно. Енглези су стајали на становишту да је рат неизбежан и њих су унутрашњи проблеми интересовали тек толико да се држава у рату не распадне“. Па и три године касније, априла 1939, пре стварања Бановине Хрватске, Ситон Вотсон (млађи) забележиће у извештају Роберту Ванситарту следеће: „Све док се не реши хрватско питање Југославија неће бити у стању да игра никакву улогу у међународној политици, ни да помогне пријатељима, ни да импресионира непријатеље. Она је по свом геополитичком значају била од великог интереса за западне силе – Дунав, Јадранско море, претња припајања Мађарској и Аустрији. Немци су уверавали принца да су они за јаку Југославију и то централистичку која би била у стању да спречи сваки сепаратизам, регионализам, демократска кретања, бољшевизам. И ако је оваква политика у британској оптици поспешивала њено унутрашње труљење“.

[3] За дубоко узнемирење које је владало симптоматичан може бити један догађај из Далмације:

Године 1939. одржана је јубиларна прослава поводом петсто педесет година од Косовске битке и педесет година од освећења цркве Лазарице. Прослави је присуствовала велика маса народа, сељака и грађана. На прослави су били и: краљев изасланик генерал Војислав Радовановић, цео кнински гарнизон предвођен артиљеријским пуковником Вуксановићем, представници четничког удружења из Книна и Сплита, певачка друштва „Шумадија” из Сплита и „Србадија” из Шибеника, изасланства задружних и народно-женских установа, народно-црквених општина, просветних и привредних организација. Појавили су се и бан Приморске бановине др Мирко Буић, професор Миле Павловић у име Централног одбора Народне одбране из Београда, новинар и књижевник Григорије Божовић у име листа Политика, Димитрије Љотић и многе друге угледне званице. Покровитељ прославе био је далматински владика Иринеј. Свечаност је завршена усвајањем Видовданске декларације у шест тачака. У декларацији је истакнута непоколебљива везаност Срба из Далмације и суседних крајева за Србију, краља Петра II и краљевски дом Карађорђевића и изражена спремност за највеће жртве за одбрану Краљевине Југославије, њеног јединства, недељивости и свих осталих начела на којима је саздана. Упозорено је на то да се они неће помирити са поновним успостављањем старих граница или нових подела које би биле противне животним интересима народа и аманетима предака и потврђена воља за сарадњу са Хрватима и Словенцима са којима чине један јединствен југословенски народ. Од надлежних фактора затражено је да упуте помоћ њиховој задружној акцији и свим приватним иницијативама које имају за циљ препород тог занемареног краја, упућен је захтев да се Видовдан прогласи за државни празник и да се посмртни остаци њихових хероја Онисима Поповића и Јована Лазића које је Аустрија погубила у Великом рату, пренесу и достојно сахране код цркве Лазарице.
- АСАНУ, Заоставштина Стевана Роце, 11219/13–32: Косовска народна читанка, Београд 1940, 73–111.

[4] Видети: Уредба о Бановини Хрватској (1939), „Службене новине Краљевине Југославије”, број 194-А-68/1939

[5]  У Вуковару 21. децембра 1939. године одржава се протесни скуп који су иницирали: Марко Р. Бингулац и Марко Љ. Бугарски (чланови Србског Културног Клуба) на који су дошли представници локалних политичких и црквених власти из следећих места: Габош, Борово, Трпиња, Вуковар, Маркушица, Вера, Пачетин, Негославци, Бобота, Острово, Бршадин, Миклушевци, Маринци, Опатовац, Палача, Сотин, Чаковци...итд. Такође, овако нешто је урађено и у Шиду, Илоку и Винковцима. Више него било шта је важно рећи да је проценат Срба у вуковарској општини тада био преко 65%... јер тада није било Југославена, нити досељеника из Херцеговине који су скупа са истребљењем у Другом светском рату радикално нарушиле националну и верску структуру града на Вуки.

Демонстрације Срба су трајале недељама јер нико није хтео под чизму Загреба, пошто су и саобраћајно и културно више упућени на Нови Сад и Београд. Видели су сами Срби у Подунављу и Посавини колико су јака антисрбска осећања минулих година и каква је индокринација Ватикана.

Штавише, наредне 1940. године одлучено је да у овим срезовима буде организован плебисцит. Међутим, до тога никада није дошло, јер су представници власти у Београду то намерно одуговлачили, свесни да би се на плебисциту велики део грађанства изјаснио да жели да живи у Бановини Србији (која је била у припреми) или бар Дунавској бановини, а то би опет донело нове проблеме и притиске.

- Чуле -  Заборављена Вуковарска резолуција или како је Западни Срем поклоњен Хрватима 1939. године
https://naukaikultura.com/zaboravljena-vukovarska-rezolucija-ili-kako-je-zapadni-srem-poklonjen-hrvatima-1939-godine/