КАРАКАЗАН БиХ - 26
Два босанска писца
Чак
и народно сјећање и епска традиција знали су, по неком волшебном и
уврнутом психолошком механизму и кључу, прехвалити, посветити и
овјековјечити људе скромнијих, па и сумњивих, моралних и стваралачких
способности, а заметнути траг и сасвим избрисати из сјећања бројне
најбоље и најплеменетије људе. Из времена у вријеме, из удеса у удес наш
народ је тако дуж свога повијесног постојања несвјесно вршио мисаоно и
морално самосакаћење и замагљивање базичних представа о животу, свијету и
духовном позвању човјека. Када се то несвјесно и неосвијештано властито
самосакаћењем зброји са истрајним настојањем непријатеља да нас преуме и
претопе у сопствене нечовјечне ликове и моделе „људства“, или да нас
сасвим избришу са лица земље, онда за резултат имамо не само национално
раскрјењивање већ и духовно и морално пропадање нашег народа. То ће рећи
његово потпуно изрођивање и обесчовјечење. Национална штета и невоља од
таквог занемаеивања и заборављања најбољих, које је врхунило управо у
минулом вијеку, баш зато је већа што се ради о комплетном вишеструко
обдареним људима чији лични примјери живота и дјелатности свијетле свима
осталима и указују на исправне начине живота у лавиринту наше свјетовне
егзистенције…
Слово о Дангићу као човјеку и писцу - из предговора романа
"Глад и тамница" Јездимира Дангића
Случај књижевника Новака Симића
„...у овом звјерињаку пуном крокодила“
Из Клежиног писма Новаку Симићу
(Писмо пронашао Здравко Крстановић,
док је Симић преуморан спавао за столом.)
»Било је то вријеме ‘Хрватског дневника’ и читаве оне памфлетске работе, од домбајев-штине па до Илије, до Халера et comp.«
Крлежа о "антикрлежијанцима" 1933.
Овом свијету треба мало више босанског шарма.
Сви балкански народи су без шарма, једино га имају Босанци и Херцеговци…
Новак Симић
… Хоћу, ипак, да кажем да не замјерам Босанцима што нису штампали ниједну моју књигу. Не замјерам, стварно. Мене су штампали у Загребу, Љубљани, Београду, широм Југославије. У Босни није изашла ниједна моја књига. И пјесме су везане за Босну, за Руданку и цијели тај крај поред пруге Добој – Дервента. Нико се није сјетио моје лирике…
СИМИЋ, Новак,"књижевник који воли Босну" (Вареш, 14. I. 1906 -Загреб, 19. XI. 1980). Мајка Татјана (Савка) била је из познате сарајевске, ташлиханске породице Јелић, а отац Милан, пропали трговац и пробисвет, из угледне варешке породице Симић. у мајчиној породици ипак се добро живело, те је Новак растао као типичан "мамин син". У Сарајеву Симић похађа Прву гимназију. Дипломирао на Економском факултету у Загребу. Оријентиран као салонски лијевичар, отпочиње као пјесник, касније дјелује као прозаик. Заједно с Ј. Поповићем уредио је 1929. Књигу другова, антологију тзв. социјалне лирике, због чега је био ухићен. У својим приповијеткама и романима бавио се претежито босанским менталитетима и судбинама (Сутон Ташлихана, 1937; Бркићи из Бара, 1948; Браћа и кумири, 1955., за који је критика примијетила да је први југословенски индустријско-грађански роман). Био је изразити соц-реалист, склон удворичком величању стечевина новога социјалистичкога друштва.
Књигу другова Крлежа је оцијенио »малограђанским тужаљкама«, што је пјеснике и писце из скупине тзв. социјалне литературе потакло на полемику. Новак Симић је свој напад потписао псеудонимом Јосип Домбај, а објавио под насловом Загребачке књижевне прилике у 1930 г. (Млада Босна, 1930, 3-4). Глембајевски циклус у томе тексту оцијењен је као »очити знак једне страховите декаденце«. Унаточ тому, Симић је и даље кружио око Крлеже као један од његових штоватеља. Крлежа је чак препознао Симићево ауторство, али није прекинуо контакте с њим јер је очито цијели случај држао комичним и типичним за стање духа на љевици (а што говори и о Крлежину односу спрам Симића као писца).
Сам Симић је поменуту међуратну полемику касније сматрао нераспознатим »правим« почетком сукоба на љевици, док озбиљнији проучаватељи тог раздобља држе да је нападати Крлежу у то вријеме, уз истодобно »поклоништво«, само »варијанта једног и јединственог погледа на Крлежу« у лијевим интелектуалним и политичким круговима.
О писцу Новаку Симићу[4] Драгутин Тадијановић (потоњи академик ЈАЗУ и кандидат за Нобелову награду за књижевност, о чијем ангажману у НДХ нема информација) [5], оставио је следеће сведочење из првих ратних дана:
Новинар
Здравко Крстановић сведочи у корист српског Новака Симића: "...Били су у
фијокама разни документи, на једном из НДХ писало је гркоисточњак,
дакле, православац. Није
се покатоличио, а неки су ме у Београду увјеравали да јесте. Што се
тиче његове националне припадности, то је лако провјерити. У лексикону
„Ко је ко” из 1957., поред његовог имена стоји: Србин." [6]
Тако су почели тешки ратни дани Србина Новака Симића, драговољног хрватског књижевника, за кога послератни аутори тврде да је у НДХ "био прогањан" или да је живео "повучено" књижевно неактиван, не наводећи како се издржавао. Међутим, у доступним дипломатским документима НДХ суочавамо се са политички активним Новаком Симићем, конкретно у напорима да се успоставе дипломатских односа НДХ и Турске..
Босанско-херцеговачки је књижевник Новак Симић у разговору с бугарским дипломатом Петром Лунговом 1942. изјавио да се муслимани БиХ у великом броју сматрају Турцима, да је БиХ еуропски „фрагмент аутохтоне Азије“ и да су муслимани БиХ много више повезани с Турском и исламским државама него с властитом државом. Симић спомиње Inönüov посјет 1938. и наводи да га је дочекало више од 200 000 муслимана, а читав град је био у исламском знамењу и зеленој боји. [7]
Па ипак, на волшебан начин, Никола Симић дочекао крај рата као поштена интелигенција.
У годинама послије рата Симић је објављивао соцреалистичке романе које је данас тешко читати, јер не вриједе ништа. Не обазирући се на стварне Симићеве "домбајске" књижевне домете, Крлежа је заговарао његово дописно
чланство у ЈАЗУ.
...Одједном,
испред улазних врата, тада познатог подрумског боемског локала ТИНГЛ
ТАНГЛ, преда мном се из те рупе у којој је локал, једва се држећи на
ногама, указа постарији мушкарац. Ошишан на нулу или можда сасвим ћелав,
са црним шеширом и раскопчаном кошуљом и накривљеном лептир машном,
тетурајући, видно припит. Говорио је нешто поприлично неразговијетно, и
као да се опрашта од суговорника којега је оставио у томе подруму. А
онда, сасвим разговијетно, окренуо се према већ затвореним вратима
локала и повишеним гласом, готово рецитирајући, упитао некога или неке с
којима се, очито у свађи, нетом растао: „Али, хоће ли слобода умети да
пева, као што су сужњи певали о њој“... Застао сам, окренуо се и видио
како се човјек затетурао и пао на плочник. Пришао сам му, подигао га и
практично однио до дна Месничке, тачније до средине улице, гдје смо
сјели на ледено постоље испод кипа Андрије Качића Миошића.
Оставио
бих ја њега да се ту мало прибере и настави даље, али ме је човјек
одмах питао тко сам, одакле сам, што радим и све тако. И док смо тако
разговарали, замолио ме да мало останем с њиме док се не смири јер га је
неки, како је рекао, „бедак“ унутра страшно наљутио јер изиграва
пјесника, а ништа не зна о Бранковој поезији. А прије него смо се
растали, рекао је да је његово име Новак, молио ме да га зовем чика
Новак, да ради у „Зори“, у издаваштву. И да и сам пише.
Слободан Узелац [8]
Такав беше Новак Симић, ташлихански декадент, ратни хрватски домољуб, заборављени неталентовани угледни књижевник, вечито мамурни социјалистички културтрегер, незванични творац појма "достављач", дописни члан ЈАЗУ и добитник награде "Владимир Назор" за животно дело.
Случај сарадника окупатора Јездимира Дангића
"...Дангић јесте последњи припадник Младе Босне над којим је извршена смртна казна"
- Вуле Журић, српски књижевник [9]
Српски народ има највише убијених књижевника од братске руке
- Никола Дробњаковић
„Идеолошко једноумље, осветнички дух, примитивизам идеолошких чистунаца који су се утркивали у свом подаништву зарад каријеристичке похотности исписујући најбез-умније пресуде о књижевном стваралачком чину тзв. издајника револуције, сасвим сигурно чине црне мрље наше књижевне културне историје. Писци су писцима изрицали и оптужнице и пресуде: чинили су то са страшћу, ликовало се што су неки најзначајнији српски интелектуалци завршили пред стрељачким стројем, а да им кривица није доказана, а понеки је, нажалост, нису ни имали. Криви су били јер су другачије мислили. А они који су им исписивали оптужнице без покрића каткад и фалсификоване чинили су то у име победника, нове идеологије, а пре свега зарад своје каријере и лагодног живота“.
Др. Гојко Тешић "Утуљена баштина".
... Издржати, о том се ради.
- проф. Божидар М. Томића
Јездимир Дангић (Братунац 4. мај 1897— Сарајево, око 22. априла 1947). Рођен је у Братунцу 1897. године, као свештеничко дете. Као седамнаестогодишњи ђак тузланске Гимназије и припадник револуционарне омладине „Млада Босна“ осуђен је на три и по године затвора због велеиздаје Аустроугарске. Казну је одробијао у Тузли и Зеници, у време трајања Првог светског рата.
Према речима Стевана Жакуле, једног од оснивача српског соколског покрета, који је постао професор тузланске гимназије 1906. године, „ни у једној босанскохерцеговачкој гимназији тога времена није било толико ђачких штрајкова против наставника, па и против директора, као у тузланској, нигде толико истераних и највећим казнама – за незнатне преступе – кажњених ученика као у њој. Мало је било поноса назвати се наставником ове гимназије у оно доба“.
У „Извјешћу о потајним Ђачким организацијама у средњим школама Босне и Херцеговине“, у коме су, за потребе судских истрага отворених одмах по Принциповом атентату на Франца Фердинанда пописане бројне активности младобосанаца, стоји и како је „међу другим далекосежним симптоматичким згодама, вриједно прије свега споменути излет тузланских ђака гимназијалаца свију вјероисповијести у Зворник, приређен на српско-ортодоксне Ускршње празнике 1912“:
„Под вођством гимназијског директора Дра. Тугомира Алауповића, те професора Стевана Жакуле, Вељка Вујасиновића, Анте Фигурића, Али еф. Дубравића, Дра. Атифа Хапикадића, и учитеља пјевања Брожа, подузели су ђаци, други дан екскурзије, импровизирани излет преко Дрине, на српску страну. Ученици српско-ортодоксне вјероисповијести показали су изванредно одушевљење кад су ступили на тле српске државе. Пали су на кољена, цјеливали су земљу, окитили се зеленилом, и запјевали пјесму 'Србијанци и Босанци'; а позајмљеним револверима одапињали су хице према Босни, дајући одушке своме расположењу у повицима 'Нека живи земља слободе'. У овим изражајима одушевљења судјеловали су и неки ђаци католичке вјере...“
Читава Дангићева породица је тешко страдала због свог чврстог националног опредељења.
„Отац му је изгубио живот за време Првог светског рата и он немилосрдно
гоњен; његова мајка напаћена, затварана, полудела је у то време, када су
јој два сина и муж били по затворима. До краја живота остала је луда.
Трагедија те породице почела је онда.“
Невена Дангић, супруга,
у писму Врховном президијуму 1947.
У првим послератним годинама с Божом Илићем организатор је комунистичких манифестација у Београду; због револуционарног ангажмана, тамновао је у казаматима Тузле, Зенице и Сарајева; после студија права постао је жандармеријски официр и једно време остао веран левичарским идејама помажући својим друговима да се извуку из затвора, између осталог и Родољубу Чолаковићу.
Као писац озбиљног дара, Дангић се представио књигом Наше тамновање (1938), за коју је добио награду Српске краљевске академије из Задужбине Павла и Радојке Вуковић. Иста награда припала му је и за књигу Глад и тамнице (1940), која представља наставак претходне, а описује тамновање своје и својих другова у Тузли и Бањалуци. На истом конкурсу књига Бранка Ћопића добила је другу награду Српске краљевске академије.
„Наше тамновање“ Владимир Ћоровић је оценио као „књигу писану с пуно топлине у којој се осећа високо благородство душе“, закључујући како се „у нашој књижевности одавно није појавила књига после чије лектире човек осећа потребу да постане бољи“.
У књизи „Глад и тамнице“ Богољуб Сребрић је уочио „савршену уметничку интуицију“, „живо и пластично приказивање“ тамничког живота, „способност за продубљивање и анализу душе“.[10]
Ово и није »литература« на коју смо се научили, и како се она данас код нас упражњава. Срећом да није! Сити смо већ углађених стихова и патријотских излива, које објављују наши Аристофани (док »други освајају Троју«); сити смо лиричара с душом црном као у разбојника, забушаната и »бохема« који су »генијални« кад се напију, и »љубвопеваца« који »усамљен траже луг«, бежећи у одлучним часовима од живота у — како они кажу — »кулу од слонове кости«, а стварно, у празан, папирнати простор, ван одговорности и где нема опасности од напора, физичког и душевног. Код нас данас и научници, особито историчари, више певају и гуде уз гусле него што »сређују грађу« и »траже истину«; они, у најбољем случају, пишу »романсирану историју«, понекад бравурозним стилом и занимљиво као роман, али без уверљивости доживљенога и печата аутентичне стварности. Колико је ту правији и непосреднији пут одабрао друг Васе Чубриловића из Тузланске Гимназије, Јездимир Дангић, објављујући овај свој дневник из Светскога Рата, доживљену историју и непатворену слику живота, с једнаком љубављу за браћу свих вера и с пуно срца и осећаја за све саучеснике у догађајима, чак и за тамничаре! Кроз приказ овога рођеног историчара-приповедача, који досад није осетио потребу да се представља под својим правим именом — баш као што ни Божидар Томић није тридесет година говорио о својим и својих другова подвизима, сматрајући »да једно поколење и безимено може да остане велико и славно, јер су жртве и муке најлепше и највеће кад се дају на арени без сведока и гледалаца«, — постају нам и неки по имену познати писци и јавни радници ближи и симпатичнији...
Књига Јездимира Дангића, и прва и друга, није само аутентична драгоцена грађа за историју наше скорашње прошлости, него је у исти мах и врло актуелна ратна читанка, као поручена за ово наше опет нејуначко доба, да бодри дух и подигне морал средине у коју се почео увлачити дефетистички песимизам, страх и брига — не за народ и целину већ за своју драгу личност и за »оно мало« имовине и положаја што је свако успео да себи »изоре« и прискрби кроз ових двадесетак дебелих поратних година. Ако већ мислимо, да ми на Балкану и у Подунављу — због неких наших ванредних врлина и заслуга — треба да останемо поштеђени и мирни, У овом светском вихору, кад се одлучује судбина културнога човечанства и цивилизације, да се бар окрепимо сазнањем, да је још жива генерација наших саплеменика која је радије забашуривала глад у тамници струготинама од дрвета него да призна пред тамничарима и непријатељима да не може издржати... Издржати, о том се ради.
(»Глад и тамница« Јездимира Дангића.)
карактеристична Места из чланка
проф. Божидара М. Томића,
»Сликање живота с оне стране слободе«,
Уз то, Дангић пише пјесме, приче, приповијетке, а репортаже објављује у листу „Политика“. Написао је и два романа за које је добио награде Академије краљевине Југославије.
Шта се све може догодити када се дело неког писца на све могуће начине брише из памћења, показује и пример са једним Дангићевим текстом. Наиме, у нашим поратним временима, подсећа Гојко Тешић, текст Јездимира Дангића „С Гаврилом Принципом, од Сарајева до Терезина“ преузет је у целини и потписан именом и презименом човека коме се ова потресна и узбудљива прича допала.
За време Априлског рата 1941. Дангић [11] је био командир Дворске жандармеријске чете која је пратила краља Петра II од Београда до Никшића. Мајор Дангић је избегао заробљавање од стране Немаца, и ускоро преко браће Тодоровића, активних генералштабних мајора, ступио у везу са пуковником Дражом Михаловићем на Равној Гори.
По формирању ЈВуО, генерал Михаиловић му даје задатак да формира корпусне групе на простору источне Босне, а затим га је ставио за команданта корпуса источне Босне. Поред вођења непрестаних борби пред Дангићем је био још један озбиљан задатак прихват многобројних српских породица, углавном жена, деце и стараца, избеглих испред усташких злочина, и њихово пребацивање преко Дрине у Србију.
„Мајко Србијо, спавамо на отвореном пољу, покривамо се босанским маглама и кишама, гријемо ватром попаљених нам домова, кадимо мирисом испечених српских лешева, залажемо комадом убуђалог кукурузног или зобеног хлеба, засмачемо главицом усмрђелог и иструлог лука... Чете нам воде каплари, батаљоне поднаредници и наредници... Спавамо на влажном и отвореном пољу. Мајко Србијо, пошаљи нам официра, пошаљите нам хљеба... Без ваше помоћи, Босна ће пожељети Срба а њих више неће бити!“
Први извештај Јездимира Дангића
своме команданту на Равну Гору из Босне.
У складу с четничком политиком у том часу, Дангићеве јединице су сарађивале су у почетку, иако ретко, с партизанима и наставили у извесној мери ту сарадњу и након раскола између четника и партизана у Србији.
Темпо, оцењује како „у неким крајевима Босне и Херцеговине постоје и четнички одреди“ и набрајајући команданте и подручја на којима дејствују наводи и „Јездимира Дангића око Власенице и Сребренице“:
„Они су сметња за правилан развитак ослободилачке борбе, јер распирују шовинистичку мржњу, врше терор над муслиманским становништвом и стварају неред на ослобођеној територији.“
Чолаковић са Темпом прелази у Босну и у Дрињачи се након неколико дана среће са Дангићем.
У Власеници је 16. октобра 1941. одржана конференција представ-ника партизанских и четничких јединица источне Босне ради рашчишћавања међусобних несугласица.
У својим „Записима“ он ни на једном месту не помиње да су се њих двојица познавали одраније, већ опробаним књижевно-пропагандним средствима ствара лик гротескног негативца, који под таквим углом приказивања све више поприма физиономију фигуре са неке од карикатура Пјера Крижанића.
„Јездимир Дангић, омален, дебељушкаст, блиједа, млохава и масна лица, – био је у официрском одијелу и дугачком кожном капуту. Поздравио се са нама двојицом веома срдачно и правио се одушевљеним што смо га сачекали. Кад смо му рекли зашто смо га чекали, оне је почео да сипа ријечи, загрцавајући се:
– Споразум? Одмах. Што год хоћете! Са мном је лако; ја на све пристајем.“
„Гледао сам га како шета по задимљеној соби, или како се сабесједнику уноси у лице и пружа своје мале, пуначке, готово женске руке, или како их склапа на грудима, говорећи: 'Јес, богами, јес, среће ми'. Мислио сам: или је ово човјек без икаквог увјерења, који клопара као празна воденица, или је покварењак који овом мећавом ријечи хоће да прикрије оно што мисли.“
Тако Родољуб Чолаковић, човек са увјерењима, о свом спаситељу.
Конференција није успела и четници су 17. октобра. 1941. у Власеници, на својој скупштини, изабрали Привремену управу источне Босне и раскинули споразум о сарадњи с партизанима. Од тога времена Дангић и његови четници су прешли на разбијање НОП-а у источној Босни.
Заиста, позиција српског народа у Босни беше очајна. [12] Притиснут од три једнако сурова непријатеља - Немаца, усташа и партизана, Мајор Дангић је имао претежак задатак да спасе српски народ од потпуног физичког уништења. Шта жив човек може да уради за свој народ, Јездимир Дангић је урадио. Супротно, Родољуб Чолаковић је имао један особит разлог да се стрви на Дангића. Наиме, у потоњим сукобима четници су заробили партизанску архиву са недвосмисленим документима о сарадњи Јуре Францетића и Родољуба Чолаковића. Та архива је касније допала у руке Немцима. Отуда, комунисти су имали посебно јак мотив да ликвидирају Дангића.
Мајор Јездимир Дангић, командант источне Босне и Херцеговине, био је један од најважнијих команданата у равногорском покрету. У јесен 1941. ослободио је читаву источну Босну и Херцеговину од усташа, зауставивши тако геноцид над Србима. Почетком 1941. издржао је немачку офанзиву, а потом и заједничке усташко-партизанске нападе. Колико је био
цењен официр говори податак је крајем 1941, Дража, за случај своје
погибије, одредио мајора Дангића за једног од три својих наследника. [13]
Немачка 714. дивизија заробила га је у ноћи између 11. и 12. априла 1942 у Рогачици код Бајине Баште. Одведен је у логор Стриј у Пољској. Као заточеник логора остао је све до почетка Варшавског устанка у августу 1944. Под заповедништвом генерала Бора Коморовског служио је као командант пешадијске бригаде за ослобођење Пољске од Немаца. Као и многе пољске официре, Совјети су га заробили и одвели у затвор Лубјанка у Москву.
Мајор Дангић је изручен југословенским властима да му буде суђено за издају земље. Вероватно, по Дангића је у Москву отишао лично Родољуб Чолаковић. Суђење мајору Јездимиру Дангићу је почело фебруара месеца 1947. пред Војним судом 3. армије у згради данашњег пословног центра Скендерија у Сарајеву. На монтираном суђењу осуђен је због ратних злочина и сарадње
са окупатором у Босни, иако су се злочини догодили после његовог
заробљавања.
По неким сведочењима, приликом изрицања пресуде, судије се се чудно и неумерено смејали "као да су дрогирани". [14]
Човек који је за живота прошао четири затвора од четири различита режима, више ратова и устанака по целој Европи, стрељан је 1947. године у Сарајеву.
-----
[1] ДАВОР БАЛИЋ Просудбе Мирослава Крлеже о Алберту Халеру
https://hrcak.srce.hr/file/318047
[2] Саво Петровић / И кад се радује и кад тугује, Новак Симић са Босном другује
https://arhiva.tacno.net/kultura/i-kad-se-raduje-i-kad-tuguje-novak-simic-sa-bosnom-druguje/
[3] Миљенко Јерговић: Живот и парадокс Новака Симића
https://express.24sata.hr/kultura/miljenko-jergovic-zivot-i-paradoks-novaka-simica-25460 -
[4] Новак Симић, биографски подаци
https://www.enciklopedija.hr/natuknica.aspx?id=56019
[5] Драгутин Тадијановић, биографски подаци
https://www.poezijasustine.rs/2017/08/dragutin-tadijanovic.html#google_vignette
[6] Здравко Крстановић - Новак Симић – танани пјесник, мајстор приповједач
https://p-portal.net/novak-simic-tanani-pjesnik-majstor-pripovjedac/
[7] Н. КИСИЋ КОЛАНОВИЋ, Муслимани и хрватски национализам, 387-388.
[8] Слободан Узелац / Новак Симић – велики писац и истински боем
https://p-portal.net/novak-simic-veliki-pisac-i-istinski-boem/
[9] Вуле Журић - Недовршена прича о Јездимиру Дангићу, последњем погубљеном младобосанцу
https://oko.rts.rs/istorija/5084221/nedovrsena-prica-o-jezdimiru-dangicu-poslednjem-pogubljenom-mladobosancu.html
[10] Аутентична ратна књижевност. - »Глад и тамница« Јездимира Дангића. ("Нова Европа")
https://pretraziva.rs/show/nova-evropa/1940-06-26/65
[11] Судбина Јездимира Дангића: Гестапо га ухапсио наши стрељали
https://www.srpski-memorijal.rs/vesti/vecernje-novosti-17-4-2014-sudbina-jezdimira-dangica-gestapo-ga-uhapsio-nasi-streljali.html/
[12] ПИСМО
ЈЕЗДИМИРА ДАНГИЋА ОД 30. ОКТОБРА 1941. КОМАНДАНТУ ХРВАТСКЕ ВОЈСКЕ 0
ЗЛОЧИНИМА УСТАША И БРОЈУ УБИЈЕНИХ СРБА НА ТЕРИТОРИЈИ НЕЗАВИСНЕ ДРЖАВЕ
ХРВАТСКЕ30. октобар 1941 године
П о л о ж а ј
КОМАНДАНТУ ХРВАТСКЕ ВОЈСКЕ
МЕМИЋИ
...Убајали
сте наш беспомоћни народ на најјезивије начине. Наишли смо на
непокопана тела мученика и плакали. Ноге и руке су им пребијене, очи
ископане ножем, језик, усне, нос и уши су одсечени, кроз главу су им
пробијане гвоздене шипке, а у лубање забијани клини. Многи су живи
огуљени до појаса, потковани коњским потковицама и тестерани живи или им
је срце живима извађено. Посипани су кључалом водом да им лакше кожу
огуле, браде и бркови су почупани, прсти на рукама одсечени да би све
мученике натерали да сами пију из рана крв своју. Многоме је месо сечено
на коцке, а да не говорим о безброј силованих жена и девојака, које су
после распорили преко целог тела, пресецали им дојке и испод њих
провлачили руке са одсеченим прстима. У једном селу нашли смо две главе
српских жена остављене у посуду и испечене у пећи. Изложене су да их
народ види и биће сачуване, као и безброј фотографија свих ових злочина
да служе за доказ свега што је досада српски народ преживео. А да и не
говоримо о броју наших домова запаљених са укућанима унутра.
Ми увиђамо да нам више заједничког живота нема.
Ви,
дојучерашњи углађени, васпитани и културни официри и прваци хрватског
народа преко ноћи се удружисте са лепим друштво. Са Циганима-усташама
том новом аријевском расом.
Од
вас самих, војничких старешина и војника, зависи да ли ћете у последњем
часу, почети да перете срамоту са хрватског народа, уколико се то још
може учинити. Сасвим је опрати никада нећете ни ви, ни хиљаде будућих
покољена, као ни језуитска и од Христа отпадничка класа. У покољу
српског народа учествовало је најшареније друштво у свештеничким
мантијама, усташкој униформи, феслијама и дроњавим циганским оделима.
Удружише се криж и дин, поклоници Криста и Мухамеда и безверци да нас
сатру и униште. На нашој је страни Бог, правда и истина, боримо се за
најсветије идеале човечанства, па ћемо и победити.
Мајор Јездимир С. Дангић
(Оригинал у: VII, Војни архив, АНДХ, К. 61, рег. бр. 11/5–1)
ПИСМО ЈЕЗДИМИРА ДАНГИЋА ОД 30. ОКТОБРА 1941. КОМАНДАНТУ ХРВАТСКЕ ВОЈСКЕ 0 ЗЛОЧИНИМА УСТАША И БРОЈУ УБИЈЕНИХ СРБА НА ТЕРИТОРИЈИ НЕЗАВИСНЕ ДРЖАВЕ ХРВАТСКЕ
30. октобар 1941 године
https://znaci.org/dokument.php?br=34682
[13] МИЛОСЛАВ САМАРЏИЋ - Јездимир Дангић
https://www.pogledi.rs/major-jezdimir-dangic.html
http://politikin-zabavnik.co.rs/pz/tekstovi/cetnik-u-varsavi
Коментари
Постави коментар