ПОРТРЕТИ ЗАЧЕТНИКА АНТИСРБИЈАНСТВА - 25

Теслом по Србијанцима

 

Срби из Хрватске посебно су, и с правом, били поносни на великог научника, проналазача Николу Теслу.

Поводом једног Гроловог чланка у коме је изнео тезу да је Србија језгро југословенске државе а њени житељи централни део српско-хрватско-словеначког народа те да зато морају имати извесно преимућство у држави, Адам Прибићевић се упустио у, помало неумесно, поређење Милана Грола и Николе Тесле: “Шта има заједничко између та два човека, осим што су обадва створена по подобију божјем?” – питао се Адам  Прибићевић. – “То је као да би поставио успоредо воштану свећу и сунце. Никола Тесла је један од највећих умова свију времена, а Милан Грол је један од најобичнијих професора у Југославији, који је само у њој могао догурати до министра, као дошаптавало Љубе Давидовића, исто онако како ништица кад се стави уз бројку 1, сачињава број 10”.

Књижевник Љубомир Мицић је чак посветио Тесли своју књигу Кола за спасавање, а његов часопис Зенит бурно је реаговао на вест да је у Београду одржано предавање о “инжењеру Николи Тесли”. Из коментара објављеног у Зениту, произлази да је не само неадекватно већ и срамно третирати генијалног изумитеља као обичног “инжењера”. Зенит је поставио питање зашто Никола Тесла, једини Србин нобеловац (у ствари, Тесла никада није добио Нобелову награду), није редован члан Академије наука, закључујући да је проблем у томе што је “Пречанин и Американац”. [1]

На чланак из Политике, у коме је објављена статистика “пречана” чланова Српске академије наука, на основу које се видело да су они фаворизовани у односу на чланове из Србије и да је међу њима и Никола Тесла, Сава Косановић  је љутито одговорио у загребачкој Ријечи. Помињање Николе Тесле у контексту САН он је доживео као злоупотребу великог научника, чијим су се именом послужили “србијански” политичари као монетом за поткусуривање. За Косановића је САН била недостојна да овај “велики син човјечанства, чију су величину вијекови изграђивали и чију ће величину вијекови оцјењивати”, око кога се “отимљу највеће нације, моле га да им прими одликовања њихова највиша, јер то не држе за одликовања Тесле, него за одликовања својих одликовања” – дакле један супериоран ум у односу на “србијанске” научнике – уопште буде њен члан. [2]

Дакле, најпре се оклевета Српска академија наука да није примила своје чланство Николу Теслу “зато што није Србијанац”, па кад се Академија одбрани доказом да Тесла јесте члан САН, са исте стране стиже прекор “ви сте недостојни Николе Тесле јер он је супериоран ум у односу на србијанске научнике".

Напомињемо да је ствар око Љубомира Мицића сложена. Он је написао чланак препун горчине “Хвала ти Србијо лепа” [3], једнако жестоко о “хрватској тисућлећној култури” [4]. Такође, неколико година после полемике око Тесле написао “Манифест Србијанства”. Својим животом он је доказао да није коминиста или какав други издајник, већ да  је чврсти патриота.  Волео је Србију, само није волео Србијанце. Пречански усуд.

ХВАЛА ТИ СРБИЈО ЛЕПА

 

Дуго сам сневао о тебя. Цело болно детињство и целу мукотрпну младост ратова и револуција. Била си бео цвет. Безброј песама отпевали смо у твоју славу. Безброј болова одгудили смо на струнама наших срдаца. Због тебе Србијо, скидали смо црвене звезде са наших црних небеса и носили их дубоко у српу, дубоко у грудима. Тамо далеко од тебе, преко Дунава, Саве и Дрине било нас је стотинама хиљада, било нас је милиона, који смо те сневали невину и чисту. Тамо на обалама Стира и Дњестра било нас је много безимених, који смо пред гладним цевима и високо под вешалима њихали се поносни, због тебе. У сну и на јави, идеални снови наше заробљене младости били су тужна лепота црвених звезда и белих цветова, који су расли из крви наше љубави, за тебе... А данас? Ево, замршено клупко мојих снова, мојих нада, мојих слутња о теби одмотало се је у првом девичанском додиру с тобом, Србијо Горка. Заблуде празног национализма и моји снови о генију моје расе, разбијени су грубо и свирепо. Ти си их разбила, ти си их сама уништила својом масном песницом. (Нема генијалних раса —има само генијалних људи!). Истина је, био сам суманут после првог судара. Јер најтеже је поднети ударе од онога кога се највише воле. А ја сам те дуго волео, јер су те толики презирали и мрзели, гори од тебе. Па ипак, освестио сам се оснажен и узвишен. Победно сам те у себи и прегорео у веру једног летног дана, у близини неба, у близини месеца, под оним истим звездама, које од искона падају над мојим Балканом.
Хвала ти Србијо лепа!....

 
Једном, твоје патње понеле су високо наша млада и бунтовна срца, која си ти одгајила. Али твој кукавички побачај кога си извршила са нама, вредан је само наше горде патње и наше узвишене самилости можда чак и опроштења. Ми хтедосмо да те опремимо чисту као младу ва сватове нових идеја и новог човечанства. Али јао, ти нас давиш својим сопственим рукама, Србијо лепа... Забадава, забадава! И у твојим смртоносним канџама, ја пишем само истину: лаж је да ми страдамо ради својих грехова! Не! Ми свесно и устрајно страдамо ради твојих грехова, Србијо. И сигурно је, да ове речи одјекују у грудима свих нових песника ове земље, свих слободних мислилаца, свих нових људи и свих будућника, у чије име говоримо и пишемо, у чије име тако често урличемо, ми нови песници. Али, то никако не свата твоја једина класа људи : сељаци ! Не маре зато сељаци у цилиндрима ни сељаци у опанцима. Крканлук бре! (Дивне ли аристократије: сељачина у француском фраку и енглеском цилиндру!). Ти не видиш Србијо, колико су те извргли руглу твоји јахачи и твоји музари. Погледај у наше огледало! Гледај! Ставили су ти цилиндар на главу а нису ти скинули опанке са ногу. То је свирепи цинизам твоје бедне буржоазије, то је право лице твога европејства, Србијо. Како је то тужно и гротескно а гротеска је најтужнија са осмехом на лицу. Ја радо верујем, да свега тога вије свесно твоје бакалинско друштво, које заудара по неизбеживом лоју, које заудара по прљавим сокацима и колеричним клозетима. А тек твоји малоумни политичари и твоји агента песници и твоји безбројни оци они су у грдној заблуди ако мисле, да је Европа само у цилиндру а Балкан само у опанку. Којешта, српчићи моји мали. Они ништа незнају о Европи, они ништа незнају о Балкану, они ништа не виде у Русији а нити у Кини.Њихова празнина је јединствено слепа. Њихов видокруг је као слепо црево близу стомака, у трбуху. Кад би само хтели да слушају, кад би само умели да чују ове наше подвике: доле шупљи европски цилиндар! Доле прљави сељачки опанак ! Живели чисти балкански табани!.. Да Србијо, ти си изгубила своју мисао, ти си изгубила своју равнотежу. Ја заправо и незнам, да ли ти уопште постојиш и где се очитује твоје постојање? У уметности? У спорту? У науци? У индустрији? Чини ми се, ти постојиш као скелет без наших горућих дахова. Изгледа ми, ти мирујеш као леш без наших бурних поклика живота. А ми? За нас нико и не пита. Зна се: у име твоје Србијо, ми смо већ дуго привезани на срамни стуб времена. Ми смо попљувани, унижени, исмејани. Ми смо презрени од свих оних које смо ми презрели. Не питај зашто ми незнамо. Свеједно...

Хвала ти Србијо лепа!...

- Љубомир Мицић

 

 

-----

[1]  - “Никола Тесла ‘инжењер’”, Зенит, бр. 40, април 1926.

[2] - Сава Н. Косановић, “Некултурни фронтови”, Ријеч, бр. 296, 30. XII, 1927, стр. 2

[3] Горан Милорадовић - ЉУБОМИР МИЦИЋ И МАНИФЕСТ СРБИЈАНСТВА 
https://monoskop.org/images/5/56/Zenit_36.pdf

[4] Љубомир Мицић: Папига и монопол „хрватска култура“ (1923)
https://stanjestvari.com/2019/01/06/ljubomir-micic-papiga-i-monopol-hrvatska-kultura/