ХРВАТСКО УМЦИГЛОВАЊЕ СРБИЈЕ - 25

Бановина Хрватска

Југославија у смртоносном окружењу

 “Ако Београд не може завести ред у земљи,
може Њемачка“

Владко Мачек

Политика Велике Британије на Балкану била је саставни дио британске генералне политичке линије према Њемачкој. Основна карактеристика ове политике била је толерантност и попустљивост пред њемачком експанзијом. Задатак те политике није био да се Њемачка опасност заустави и спријечи, већ да се усмјери према главном противнику — Совјетском Савезу. Та политика повлађивања Њемачкој експанзији убрзо се осветила и самој Великој Британији и Француској. Оне су доведене и ситуацију да су биле приморане подносити уцјењивања која им је из дана и дан приређивала Њемачка.

Препуштене Њемачкој привредној експанзији, балканске земље су не без разлога биле увјерене да своју егзистенцију не могу без резерве повезивати за западне демократије. Отказивање Локарнског уговора [1] без француског отпора показивало је да Француска није спремна да брани ни своје властите интересе чак ни онда када су они директно угрожени. Балканске земље слабо су могле и таквим условима вјеровати и заштиту од стране Француске. Аншлус и Минхенски споразум [2] из више разлога су погоршали положај балканских земаља. Капитулација пред диктатом Њемачке значила је признање инфериорности западних демократија. Припајањем Аустрије и Судета Њемачка је задобила стратегијску предност према земљама централне и југоисточне Европе. Балканске земље дошле су у још већу привредну овисност према Њемачкој, која је преузела и промет Аустрије с овим земљама.

Кнез Павле се нашао између три чекића и наковња: између Немачке и Италије које су Аустрије и Приморја и Албаније стезале обруч и између растућег фашизма и реваншизма Бугарске и Мађарске, док је у држави бујао хрватски шовинизам у спрези са комунистима и Коминтерном, и на све то Велика Британија је такође снажно помагала хрватске захтеве.

"Колико сам могао разабрати, код Енглеза је још од Првог светског рата владало уверење да ће Срби као православни увек нагињати Русији, а Хрвати као католици Западним силама. Из тог разлога, Енглези нису желели Велику Србију, него једну Југославију, у којој би Хрвати обуздавали Србе у њиховом русофилству. Неки енглески стручњаци за југословенске ствари гајили су, штавише, наду да ће Хрвати, који су по њиховом мишљењу били културнији од Срба, наметнути своје вођство Србима, тако да ће Југославија продужити на Балкану антируску политику Хабсбуршке монархије. Насупрот овим очекивањима, Југославија је дошла под вођство Срба и Хрвати су се жалили да су начињени грађанима другог реда. Енглези су онда усредсредили све своје напоре да поправе положај Хрвата у Југославији и на њихово наваљивање закључен је Споразум из 1939. године. Иако је тај споразум изазвао велико незадовољство код Срба, Енглези су држали да се на том акту може основати будуће уређење Југославије. Иста та уверења која су руководила енглеску дипломатију 1939. огледала су се и у оном нацрту који је мени Рендел поднео 1942. године. У Енглеза је без сумње увек било неповерења према Србима, али поред  тога било је и недовољног разумевања ствари."

                                                                                             – Слободан Јовановић

Избијањем Њемачке на југославенску границу Југославија је из више разлога била доведена у неповољну ситуацију, поготово због присуства бројне и компактне немачке националне мањине која је све више бивала захваћена процесом нацификације. Пошто је избијањем на границу Југославије моћна Њемачка постала главна опасност за Југославију, без надања у Француску и Велику Британију, према њој је поведена политика зближавања.

Приближавање Њемачкој било је једновремено праћено хлађењем односа с Француском. Неодлучан став и саме Француске према Њемачкој деморалисао је мале земље које су биле везане за Француску. Оваквим ставу Француске према Њемачкој, као и у њеним унутрашњим слабостима, Југославија, кнез Павле и Стојадиновић су гурнути ка Њемачкој. Друге алтернативе нису постојале.

Односи Италије и Југославије до 1936. били су лоши. Од средине ове године долази до све већег приближавања. Темељ овом приближавању ударен је Београдским споразумом од 25. марта 1937. Земље-уговорнице обавезале су се да ће поштивати постојеће границе и све спорове рјешавати мирним путем, те да ће свака од њих на свом територију спречавати дјелатност која би била уперена против територијалног интегритета и режима земље-потписнице споразума. Послије овог споразума активност усташке емиграције у Италији готово потпуно је замрла.

Један од битних разлога за ово приближавање Италије и Југославије била је заједничка опасност од њемачке експанзије. Њемачка опасност постала је нарочито очита послије избијања Њемачке на границу Југославије и Италије. У овој ситуацији видјели су се разлози још већег приближавања ових двију земаља. Биљежећи свој разговор с југославенским послаником у вријеме аншлуса Ћано пише да је при склапању Београдског споразума имао у виду ситуацију која је настала аншлусом и додаје: „Сада мислим на други уговор, који ће требати склопити с Југославијом: везати судбину дивију земаља у заједничкој одбрани наших свјетова; ово без кварења пријатељства с Њемачком, које је за Рим и Београд, све док у срцу Европе буде 80 милијуна Нијемаца, једна фаталност, макар тешка, али стварна.“

Међутим, и приближавање Италији носило је ризике. Извјештавајући Стојадиновића о томе да се у Италији све више осјећа страх од избијања Њемачке на Јадран, Христић пише: „...Треба предвидети да ће се талијанска настојања све више кретати у том правцу и да ради тога наш положај може постати све деликатнији. Ово нарочито ако би се догодило да политика осовине Рим — Берлин дође у кризу.“

У јануару (19. до 21) 1939. Ћано се састао са Стојадиновићем на државном добру у Бељу. Тај сусрет је имао вишеструко значење. Главно питање у разговорима била је Албанија. Мусолини и Ћано већ дуже времена размишљали су о томе како искористити погодан моменат за ликвидацију албанске независности. Ћано и Стојадиновић расправљали су и о питању мађарско-југославенског зближења, за које се залагала Италија. Стојадиновић је за ово питање показао интересовање. Он је, међутим, побољшање односа с Мађарском условљавао побољшањем односа Мађарске с Румунијом. Изражавајући забринутост због притиска Њемачке Стојадиновић је изразио спремност још јачег ослона на Италију. На првом мјесту он је инсистирао на проширењу привредних веза с Италијом.

Нешто касније, средином марта, кнез Павле је у разговору с Ј. Јовановићем изјавио: „Др Стојадиновићу нудио Ћано најпре Скадар и деобу Албаније. Па зар не видите да они хоће да подвале да уђу у Средњу Арбанију и пруже руку Бугарима. . .Ех, али бисмо добили територије без крви! Али бисмо добили Италију на Балкану . . . “

У таквим приликама Хрвати су све агресивније захтевали да се њихово државно питање реши.

-----

[1] Споразуми из Локарна
https://sr.wikipedia.org/sr-ec/

[2] Минхенски споразум
https://sr.wikipedia.org/sr-ec/