КАРАКАЗАН БиХ - 25

 Случај Просвјета

 »Просвјета« је основана 1902 године послије припрема и у претходној 1901 години. Њени оснивачи припадали су млађем нараштају са великошколским образовањем. Њих двадесет и осам, од свега тридесет и двојице Срба колико их је до тога времена свршило високе школе,иступили су пред српску јавност. Њихов број престављао је мање од 3% (три процента) броја њихових другова који су с њима заједно пошли у први разред гимназије или неке друге средње школе, кроз пуне двадесет и четири године аустроугарске окупације до тога времена"

- Душан Ваиљевић, један од оснивача "Просвјете" [1]

„Просвјета“ је основана са идејом да окупи целокупан српски народ, како би били заштићени интереси читавог народа. „Просвјета“ је временом прерасла у кровну организацију српског културног деловања.

Старија генерација је пазила да се национални рад не „разводни“ расипањем енергије, људства и новца у више правца. То се првенствено односило на оснивање свих врста националних институција, па чак и оних културно-просвјетног карактера. Тако да кад су Шћепан Грђић и млади професор Ђорђе Ђокић покренули акцију за оснивање „Просвјете“ у Сарајеву, вођа аутономног покрета Глигорије Јефтановић је исказивао бојазан да би та акција могла да одврати пажњу од борбе за вјерско просвјетну аутономију. Све је било подређено аутономној борби, која је на крају изгубљена.

Просвета је учинила невероватно много. Шта је она значила у земљи показују ове бројке: до 1902. године Босна и Херцеговина имале су свега 29 факултетски образованих Срба-православних; а од те године, од оснивања Просвете па до 1912. године, њеном помоћу је свршило 39 правника, 17 филозофа, 5 лекара, 5 ветеринара, 12 техничара, 5 економа и 3 фармацеута и 6 из осталих струка; то значи 92 човека само на великим школама. Половина тога броја не би се достигла да су ти питомци чекали на стипендије од владе, која нас /Србе/ је осетно запостављала. Треба само знати да је од стипендија ишло католицима, којих је у Босни у пола мање него православних, 281.257, а православнима 243.528 круна и да је за верске и школске потребе давано католицима 234.886 круга, а православнима 178.574 па да се види како је мањина с планом подизана на штету већине. Поред овог помагања ђака на високим школама, Просвета је помагала и ђаке средњих школа. Ту је, уз сарадњу добротворних задруга Српкиња, односно Кола Сестара, са њиховим ђачким трпезама, дошла на срећну мисао да оснива конвикте, којима ће многим ђацима олакшати могућност за школовање, а помоћу којих ће над свима добити бољи надзор и више услова за систематских васпитање. Поред тога, она је издавала буквареве за неписмене и протурила их у 50.000 примерака и организовала аналфабетске течајеве са наградама за предаваче. После рата, с успехом развија предавања у народу и креће једну добру књижницу, књига за народ. Најпосле, она је прва почела организацију народних књижица по селима и варошима и створила је још 1911. године своју корисну и добро посећену Српску Централну Библиотеку у Сарајеву. Просвета је, као што се види, била права матица целог нашег културног рада у Босни и Херцеговини, чак главна артерија нашег јавног живота. Један од главних и најревноснијих радника у њој био је г. Васиљ Грђић. Босанска влада је с посебном пакошћу пратила Просветин рад и ометала га гдегод је могла. 1915. године, главни часници друштвени стављени су под суд; друштво је оглашено за велеиздајничко и цело му је имање било конфисцирано, а тако корисни рад обустављен.

После Првог св. рата обновљена Просвета је покушала да прошири свој рад на целу краљевину, али није наишла на прави одзив. У Босни, међутим, где је њен рад само по добру запамћен, то је још увек прва и најважнија организација, са преко 20.000 чланова.

Нехат српских грађана према свом националном друштву се наставио, Наводећи да су посјете Просвјети минималне у штампи је забиљежено да је г. Васиљ Грђић „приликом своје инспекције као предсједник друштва „Шипад” имао да прегледа рад овдашњих пилана, па узгред имао је тај високи гост времена да понука овдашњи одбор Просвјете на успјешнији и конструктивнији рад. Али све је остало у заман. Није кривица до одбора, кривица је до самих чланова и осталих грађана, који су дозволили да завлада једна свеопшта нехат за овакову високо културно-хуману установу, као што је Просвјета. Жалосна је констатација, али ми је сболом у души морамо да изнесемо пред цјелокупну јавност. За сада само оволико, тек да се зна.

                                  ”Југословенска пошта", 25. јануар 1930, бр. 203, 4.

Одмах по окончању Другог светског рата "Просвјета" је наново оживљена, али под потпуном идеолошком контролом нових властодржаца. Стање је било идентично као да су први оснивачи Просвјете ову српску образовну институцију добровољно ставили под контролу аустроугарског намесника.

Из "Просвјете" на првим "изборима" 1945. се запаљиво агитује за комунисте. Но из предизборног прогласа, ми сазнајемо и ко су чланови "Главног одбора" Просвјете, односно њени неспорни гробари.

Срби Босне и Херцеговине! Током народно-ослободилачке борбе српски народ Босне и Херцеговине јасно је обиљежио пут свога будућег развоја. На годишњој скупштини “Просвјете”, одржаној 15 јула 1945, он је резолуцијом својих претставника још једанпут дао израза своме расположењу да одлучно настави и иде тим путем. У тој резолуцији истакнуто је да се будућност и напредак српског народа може и мора заснивати једино на принципу братства, јединства и равноправности са осталим народима наше земље, да српски народ одузима право да у његово име говоре они који су свјим радом доказали да су против тековина народно-ослободилачке борбе и да њихово српство нема ништа заједничког са истинским родољубљем српског народа.

 У Сарајеву, 15 октобра 1945. Главни одбор “Просвјете” Српског просвјетног културног друштва Претсједник: Душан Васиљевић, Потпретсједник Градског Нар. Одбора, Сарајево Секретар: Др. Бор. Кнежић, Секретар Врховног суда Б. и Х. Чланови : Новак Мастиловић /НАП: изрођени православни свештеник/, министар Социјалне политике Нар. владе Б. и Х., Марко Марковић, књижевник, Ђорђо Пејановић, професор, др. Војислав Кецмановић, претсједник Народне скупштине Б. и Х., Богдан Самарџић, професор, др. Недо Зец, министар Народног здравља Б. и Х., Родољуб Чолаковић, претсједник Народне владе Б. и Х., Љубо С. Бабић, члан И. О. Народног фронта Б. и Х., Војислав Богичевић, професор, Милутин Велимир, начелник Персоналног одјељења Претсједништва Народне владе Б. и Х., Димитрије Дозет, обртник, Невенка Јањушевић, професор, Рајко Витас, типограф, Цвјетин Мијатовић, публициста, Милан Јокановић, професор, Славко Мићановић, професор, Владо Ђокић, сељак, Грујо Новаковић, претсједник Окружног Народног; одбора за Сарајевски округ, Раде Хамовић, генерал-мајор, Илија Ћук, радник, Михајло Лаличевић, учитељ, др. Даница Перовић, љекар. [2]

Изборни проглас Главног одбора друштва “Просвјете":

СВИ НА ИЗБОРЕ! За братство и јединство наших народа као најјачу залогу сретнијој будућности нашег и будућих покољења! За побједу Народног фронта! За снажну независну Демократску Федеративну Југославију! За братство Славенских народа! За вјечити савез са Совјетским Савезом! За пријатељство са свим слободољубивим народима! За Народну републику! За вођу наших народа, за Тита! За истинско и родољубиво српство у братству са осталим народима Демократске Федеративне Југославије!

У Сарајеву, 15 октобра 1945. 
Главни одбор “Просвјете” Српског просвјетног културног друштва 
Претсједник:

Душан Васиљевић  [3]

Просвјета је радила још три године године на основу својих пријашњих циљева – на описмењавању, дистрибуцији књига, школовањем сиромашне омладине. За те своје почетке добила је и кредит од Привредне банке за обнову оштећених ђачких домова у рату. Након ове замашне акције постепено је уступала дио по дио имовине држави, за смјештај њених институција.

У ослобођеној и сада својој држави, Народној Федеративној Републици Југославији и Републици Босни и Херцеговини, видно се обнавља цијели живот народа Босне и Херцеговине па и живот »Просвјете« која је за вријеме рата од непријатеља била до краја уништена. И, »Просвјета« ће се потпуно обновити и процвјетати бољим и срећнијим животом. Њу обнављају њени питомци и борци за вријеме ослободилачког рата; њу обнавља цијели Народни фронт који данас претставља неизмјерно већи број »Просвјетиних« сарадника него се икада могло замислити. У томе фронту достојно мјесто заузимају наше жене Српкиње и наша омладина. То је нова снага и поуздање да ће се »Просвјета« заиста обновити. Тај колектив привлачна је снага за сваког културног човјека и просвјетног трудбеника. »Просвјета« је ново упориште не више за борбу против непријатеља, него за процват и »Просвјете« и народа Југославије у миру и до у најдаљу будућност народа свега свијета. Нова народна држава са народном влашћу и са Народним фронтом у новој Југославији обезбјеђују »Просвјети« успјех какав се никада раније могао замислити. Зависи од српског народа у Босни и Херцеговини колики ће тај успјех бити.

- Душан Васиљевић, гробар "Просвјете", 1946.

Три године касније, нова власт чији је верни бирократа постао Душан Васиљевић, забранила је рад "Просвјете".

Одлука Међудруштвеног одбора од 9. марта 1949. године о укидању националних друштава садржавала је и одлуку о предаји имовине, што је учињено на Ђурђевдан 6. маја 1949. године. Записник казује да је од некретнина Просвјета имала 32 зграде, од тога 15 у Сарајеву, пет градилишних парцела, од којих 2 у Сарајеву, папира од вриједности, готовине, фонд за изградњу ђачког дома, те централну библиотеку у којој на дан 30. априла 1949. године је било: униката свезака 31.887; дупликата 24.241, свега: 56.128.2028 Након погрома првог и другог свјетског рата Просвјета је по трећи пут остала без имовине, да се више не врати ни након више од пола стољећа.

-----

[1] Душан Васиљевић - Оснивање и обнављање "Просвјете" (Чланак од 01.01.1946.)
http://www.infobiro.ba/article/840132

[2] Сарајевски дневник, 25.10. 1945.
http://www.infobiro.ba/article/1085363

[3] Душан Васиљевић
https://matbibli.rs.ba/sr/desavanja/ljetopis/357-dusan-vasiljevic