ПОРТРЕТИ ЗАЧЕТНИКА АНТИСРБИЈАНСТВА - 24

Српски интелектуалци из Хрватске на таласу антисрбијанства

Прота Милан Радека

Истицање духа заједништва Срба из “прека” и Срба из Србије није спречавало многе српске интелектуалце из Хрватске да укажу на разлику у менталитету између једних и других испољавајући, при томе, својеврстан културни нарцизам, или завичајни шовинизам. То је учинио прво прота професор Милан Радека. [1]  Он није разматрао разлике у менталитету уопште, већ само разлике у политичком  менталитету. Код “пречанских” политичара (међу које је сврстао и једног Анте Старчевића, стављајући тако знак једнакости између њега, Светозара Милетића и Симе Лукина Лазића [2] доминирало је, по Радекином мишљењу, осећање заноса и националног романтизма, док су политичари из Србије – већином следбеници Светозара Марковића – социјалисти те, по природи тог учења, све гледају кроз материја-листичку призму. Речју, Радека је политичаре из Србије прогласио за рачунџије, а њихову политику назвао је борбом за материјалне интересе и власт уместо борбом за начела. Такав  политички менталитет пренет је, тврдио је даље Радека, и у Краљевину СХС и, због растројства изазваног ратним страдањима, добио је још заоштре-нији вид. Сукоб ова два менталитета, “пречанског” и “србијанског”, резултовао је кризом у земљи.

Њему је, исто тако, сметала пенетрација политичара из Србије у пречанске крајеве и то због тога што се супротан процес, тј. Пенетрација пречанских политичара у Србију, одвијао знатно теже. Једино решење којим би се предупредило организовање политичких снага из целе државе у једном фронту наспрам снага преткумановске Србије, Радека је налазио у сразмерном учешћу у власти – уместо дотадашњег “репрезентативног”, тј. учешћа по кључу – свих “племена” и свих крајева земље.

У једном оштро интонираном чланку у загребачкој Ријечи – “Зар Пруси?!” (који је, као и Ћурчинов у Новој Европи, такође био одговор на чланак Љубе Стојановића “Хрватска ‘аустријанштина’” из Српског књижевног гласника), изнео тезу – пренебрегавајући чињеницу да је хрватска сепаратистичка активност почела чим је створена југословенска држава, пре него што је било реалних основа за било какве приговоре њеном функционисању или раду политичара из Србије – да је у основи сукоба “једно очајно непознавање пречанских прилика” код Срба из Србије. Као другу, готово фаталну грешку “Србијанаца”, Радека је идентификовао њихов “менторски и туторски став” према “пречанима”; под тиме је подразумевао да се све оно што спада у технику власти – састављање влада, председавање владама, заузимање министарских положаја и сл. – налази у њиховим рукама. Овом констатацијом он је прешао на политички терен, преузимајући уобичајену аргументацију политичара из “прека” који су негодовали због слабог учешћа у власти. “Ниједан се пречански политичар” – према његовом мишљењу – “није у Србији одомаћио онако, као што се много Србијанских политичара одомаћило ‘преко’”. Према уверењу овог професора и свештеника “Србија је за пречане политички затворена”. Он је сматрао да “Србијанци још држе фронт на Дрини, Сави и Дунаву, фронт политички”. Трећа примедба Милана  Радеке односила се, у најкраћем, на чињеницу да се “Србијанци”, односно њихови политички лидери, наводно сматрају јединим компетентним факторима за одлучивање о судбини југословенске државе, иако је она држава свих Срба, Хрвата и Словенаца, дакле како Срба из Србије тако и “пречана”.

Даља судбина проте Радеке је природно-последична: После прогла-шења НДХ био је заточен у усташким затворима и логорима, а затим и прогнан у Србију. У Београду му је влада Милана Недића обезбедила професорско место у Другој женској гимназији. Чим се рат окончао постао је вијећник АВНОЈ [3], и наставио да предаје у гимназији у Карловцу. 

Има улицу у избегличком насељу Бусије код Земуна.

Стеван Галогажа [4]

Био је комуниста. Њега наводимо зато што је био српски добровољац у Првом светском рату, а ипак репрезентује типичан пречански анимозитет према Србијанцима и подупире политику Светозара Прибићевића и ХСС.

У карактеристичном чланку под насловом “’Пречански’ Срби и – Београд”, објављеном у загребачкој Ријечи 27. јануара 1928. године, Стеван Галогажа, српски добровољац, затим комуниста и потоња жртва Јасеновца, је констатовао...

Кајмакчалан [...] за ‘гласни’ део Београда постао плашт – невиности за корупцију, хајдучки режим и маскиране диктатуре привилегисаних партија”, односно да “кадгод се потегне ‘море проливене крви’ и ‘кости мученика’, онда је сигурно да се у чаршији ради о положају, корупцији, пљачки и самовољи... Данас већином у име Србије говоре шпекуланти, преваранти и корупцијонисти [...] Не ради се о томе јеси ли ‘са Кајмакчалана’ већ је ту питање памети и поштења. Држава не може да се регулише према интересима београдске чаршије”. 

У наставку, Стеван Галогажа је писао да “није нама стало до тога да истичемо своје жртве, [...] већ нам је стало до тога да се у овој држави не наставља политика Беча, Пруске и Турске”!

Галогажа је  хтео да скрене пажњу јавности с онога што је Светозар Прибићевић говорио о српској војсци, будући да је србијанску реакцију изазвао својим говорима Прибићевић а не обрнуто, и да је упути у потпуно другом правцу: санћим, не ради се о фронту против Србије, већ је у питању “социјални фронт свију експлоатисаних у целој држави, и ‘чаршијски Кајмакчалан’ београдских зеленаша”.

Атентат у Народној скупштини означио је кулминацију политичке  кризе у земљи и, истовремено, заоштравање односа између “пречана” и “Србијанаца” до крајњих граница. За Стевана Галогажу убиство хрватских посланика било је потврда његове тезе, изнете шест месеци раније, да је “Пијемонт”, односно Србија, “земља робова, корупције и политичке диктатуре”; атентат је, по његовом мишљењу, извршен не у име српства већ у име – корупције и хегемоније. Углед који је Србија уживала пре Великог  рата међу “пречанима” био је, ионако, само фикција, а скупштински пуцњи  срушили су и последње остатке те фикције. Галогажа је искористио прилику  да резимира своје ставове, који се своде на то “да је капиталистичко-хегемонистички део Београда, под маском ‘народног јединства’, завео хегемонију једног племена у овој држави, под маском великосрпства спекулацију једне банковно-привредне клике, под маском ‘консолидације’ државе невероватну корупцију, а под маском ‘реда и закона’ прогоне и пљачку радника”.

Бранко Машић

Житеље Србије, с изузетком сеоског живља, готово је анатемисао и Бранко Машић [5], идентификујући “три специјална србијанска зла”: “Прво – специјална србијанска корупција или необично велика склоност ка покварености свих оних који нису сељаци; друго – специјално србијанско лихварство са сељацима или ‘зеленаштво’,  ‘зеленашлук’, [...]; треће – специјално србијанско схваћање страначких интереса и односа, или тзв. затровано партизанство”. Исто тако, и он је, попут Адама Прибићевића, писао о “двије културе и два одгоја” – једној напредној, развијеној, супериорној “хрватско-германској”, односно “пречанско-германској” култури, и другој заосталој, инфериорној, коју је прозвао “српско-арнаутско-турском” и “бугарско-турско-татарском”!

Много касније, као кордунашки прогнаник у Америци, Машић ће контемплирати:

...Никада Хрвати не би примили тај језик као свој, а још мање би прихватили илирство, односно доцније југословенство, да иза тога није стајала крупна гаранција или осигурање. И то у облику њихове јавне тајне...

Та хрватска јавна тајна изгледа овако:

Основна жеља и мисао Аустро-Латина је да се баш уз помоћ Хрвата, сузбије, расточи и упропасти онај већ елементарном снагом завитлан полет новог пробуђеног српства...за Хрвате преузимање српског језика и свог оног големог народног блага у њему није значило: да они тиме Србима придају неку вредност, способност - или ослободи Боже! - надмоћност над њима. Већ напротив!

 “Хрвати су Запад, Европа, Аустрија, Ватикан, „тисућљетна култура“. А Срби су Исток, Полуазијати, Византинци (у најгорем смислу: отприлике као Цигани), турска раја, Балканци, дивљаци. И још к томе отпадници „јединоспасавајуће“ хришћанске вере, неверници, шизматици. И сад ако се што од вредности или добра нашло код те „грчко-источњачке багре“, то је као кад дивљак случајно наиђе на драги камен. Он ће га дати првом човеку који га сретне будзашто. Или ће га одбацити.

Зато је сва дужност „тисућљетно“ културног народа да одузме дивљаку то чему он не зна вредности и не уме искористити како ваља. Према томе они га само удостојавају или чине милост томе дивљаку а човечанство задужују, преузимањем тог језика српског, кога онда дабоме с „пуним“ правом и „високом“ самосвешћу прогласују само - хрватским. Отуда оно управо махнито мегаломанство и шовинистичко њихово тврђење, јавно по новинама, да су Срби Хрватима украли њихов - хрватски језик!!!” 

Важно је истаћи да је Машић био изразити антикомуниста [6], тако да припада кругу српских интелектуалаца који показују да антисрби-јанство (према томе - аутошовинизам) није искључиво левичарска деформација.

Милан Решетар 

Један од најзначајнијих српских филолога Милан Решетар [7], пример је, не тако ретког у нас, меркантилног патриотизма који, ако се не оствари у потпуности, изазива фрустрираност која родољубље уме лако да изопачи у нек од подврста аутошовинизма.

Решетарева три писма:

Прво писмо, Тихомиру Остојићу:

„Драги госпару, Ја се надам да Вас кр. Угарски суд није послао за браву, јер ће се бити увјерио да сте Ви добар патриота. Молим Вас да ми одмах јавите као је ствар свршила, јер ако Вас је суд нашао кривим, нећу више да имам са Вама посла – ви знате да у таким питањима ја не знам за шалу. 

Друго писмо Милана Решетара Тихомиру Остојићу стиже после победе војске Краљевине Србије и њеног тријумфалног уласка на простор Војводине:

„Драги госпару, Ми овде умрећемо од весеља! Дошло је и наше време! Боже мој, хвала ти да сам га доживео! Не могу више да мирно радим ни да мирно седим тако сам узрујан чекајући шта ће сваки дан донети, јер сваки доноси нешто!“ 

Треће "писмо" уваженог професора Решетара (овај пут не Тихомиру Остојићу, већ Јовану Цвијићу [8]) неколико година након рата, а у поводу  недовољног уважа-вања сина му Душка (крштено Павао) у дипломатском просперирању: 

“...кад би ја и Душко били Србијанци не би се с нама тако поступало... на жалост сам увјерен да ће мјесто Душка, ако га Пашић збиља избаци, остати који млађи неквалификовани Србијанац, па ће ми то бити један од многих доказа да је Србија, послије ових великих догађаја, остала душевно тако малена каква је била прије њих кад је у нама Србима преко Саве и Дрине (а да о Хрватима и Словенцима и не говорим!) видјела само ‘пријечане’ и ‘швабе’” – коментарисао је брижни отац и закључио: “то ће исто бити лијепа награда за моје српство и за мој научни рад па и за србофилство и десет пута знатнији рад Душкова дједа”.  

...“овакови случајеви, који се на жалост превећ често дешавају, поткопавају код врло много ‘Хрвата’ а богами и ‘Срба’ пријечана углед и симпатију што је код њих имала Србија”...

Упркос свему, овај истакнути научник није био нимало поколебан у својим националним осјећањима: 

“... моје је српство одвише чврсто засађено у срце ми и душу, па ни оваки неправедни и грубијански поступак неких србијан-ских чиновника неће га ни мало промијенити..."

Душан Пелеш [9]

Пелеши су најпоноснији тиме што су први запевали хрватску химну.[10,11]

Душан Пелеш међутим, како наводи "Википедија", потиче из сиромашнијег дела фамилије. Био је банијско-београдски политичар. Његов политички пут водио је од поборника хрватско-српске коалиције и СДС, до радикала.  Био Србин [12] југословенске и грађанске оријентације, мада његов однос према Аустроугарској није био сасвим јасан. Није био комуниста, нити се може одредити као антисрбијанац. 

Душан Пелеш био је близак пријатељ и кум Светозара Прибићевића, са којим се политички разишао по стварању Југославије. Дошао у дуготрајни и оштри сукоб са старим партијским друговима. [13, 14]

Из тог периода сукоба са СДС потиче летак који Душана Пелеша показује у врло ружном светлу. Не може се судити колико има истине у том летку, али тешко да је у некој мери нема. Др. Живко Топаловић је осветлио другу страну његове политичке личности:

Др Душан Пелеш био је прави гњаватор и могао је сатима, да говори о једној и истој ствари. Глас је имао крештећи и монотон. За време његовог излагања слабо га је ко могао да слуша, јер је био досадан и конфузан. С тога, после сваког његовог говора, питало се, шта је Пелеш с тим хтео, да каже.

Изгледа да је др. Топаловић добро проценио духовне таленте Пелешове кога и у зрелом добу није напустио литерални ентузијазам, с обзиром какве је свечане и узвишене песме, пуне бојног заноса и страсног патриотског чувства, пред свет био храбар претстављати. [15]

Душан Пелеш се 1928. пресело у Београд, где је саградио велелепно здање у улици Бирчаниновој (бр 14.), на обронку садашњег "круга двојке".

Био је председник београдског огранка југословенски оријентисане Јадранске страже. [16]

У завичају, преостали Пелеши, баш попут многих глинских Срба, већ у прољеће 1941. године, на почетку владавине усташке, су доживјели велику трагедију, што је био један од разлога да су након ослобођења земље одлучили распродати сву своју имовину у Глини и остати у Београду. [17]

Унука Душана Пелеша је позната другосрбијанска боркиња и антиратна активисткиња, Србијанка Турајлић. [18] Из њеног аутобио-графског казивања, сазнајемо да је одрасла у дединој по мајци кући у Бирчаниновој. У то време зграда је већ била национализована, њима је остављен један стан који су заправо делили са комшијама, партизанским колонистима са којима деценијама у никакав контакт тису ступили. Анимозитет је био обостран. Одрастала је у једном херметички затвореном породичном окружењу, господском, грађан-ски и демократски оријентисаном, дисидентском, где су се годинама гајиле потајне наде да ће се Краљ вратити у земљу. По њеном тврђењу стриц са очеве [19] стране био је припадник ЈВуО, командант аеродрома Прањани, касније емигрант у Паризу, одликован за храброст. Ујаци и стричеви су после рата били политички (антикомунистички) емигранти.[20] У сваком случају, није у кући васпитавана у титоисти-чком духу, изопаченом левичарству и аутошовинизму. Србијанка Турајлић може бити само случај за велико жаљење, случај добровољне идеолошке лоботомије, интелектуалне манкрутизације, што је увело у банално југословенство, титовштину и урбани бушманлук. Насупрот свих чињеница које сама наводи, насупрот генерацијски поновљеног злочина над њеном породицом, и бремена тешког искуства њених најближих под Титом и партизанима, она се утопила потпуно, соп-ственом вољом и памећу, у квази-социјалистички формалин,  била је срећна у том смрдљивом раствору. Заробила себе у туђина. То своје добровољно ропство Србијанка Турајлић рационализује тврдњом да "припада делу поражене грађанске класе која је прихватила пораз". 

Питање које остаје без одговора је како би размишљала да је случајем рат завршен српском победом.

 

Широј јавности није била позната до 1989. године.. [21] Тада се појавила на политичкој сцени, већ у свом презрелом добу, као огорчени припад-ник социјалистичког грађанског сталежа који је одбио да прихвати пораз.  До 1989. се није борила ни против чега, јер је ваљда све било добро, од тада се борила против свега. Прихваћени пораз своје породице, своје отапање у титовштину, отпадање које није чак ни кетманско, већ радосно,  она види као етичку вертикалу коју меси-јански хоће да наметне као носећи постулат новог праведног друштва. Из сваке њене изјаве избија пакост, пизма, јал на Србе, у чему јако потсећа на свог можебити претка или презимењака Сима Турајлића.[22]

Албанци су чекали непуних сто година да се Косово њима врати.

- Србијанка Турајлић, професор Универзитета у Београду,
 "Реците народу" ТВ "Fox", 21. фебруар 2008

После 5. октобра сви су похрлили на ТВ „Пинк“ и у храм Светог Саве; у две институције које су, по мени, парадигма деведесетих. Ми смо за све што се дешавало деведесетих означили једног човека, који јесте био крив али није био натчовек. Све што нам је урадио није могао сâм. Када су наши водећи политичари отрчали на „Пинк“, „пинк култура“ је легализована. Храм Светог Саве је симбол наше бахатости деведесетих… и ту смо где смо. Да не говорим о одласцима на славу код оног кога неки зову Његово Краљевско Височанство у земљи која је република.

- Србијанка Турајлић, универзитетски професор у пензији,
„Радио гужва“ на Радио Б92, 1. октобар 2014.

Тако је, непрекидно тридесет година, до смрти, проносила другоср-бијанске конфабулације, неповратно заробљена у аутошовинистичком лимбу. То је била њена борба за "нормалну Србију". После октобарских промена била је утицајна у министарству просвете, и увела је у Србију Болоњски процес, од кога биће да имамо више штете него користи. Госпођа Турајлић била један од архитеката и најгласнијих промотера ингениозне идеје о “белим листићима” уочи мајских избора 2012. године, на којима су грађани Србије одабрали све ово у чему живимо више од деценије.

Коначно, на сцену ступа четврта генерација, одгајана у друштву које је требало бити здравије од Титовог доба, али није, већ је само мутирало у нову монстер подврсту, у лефтарде [23]. Мила Турајлић [24], кћерка Србијанке Турајлић, режисер je политички ангажованих документар-них филмова. Њен уметнички дискурс омеђују ортодоксни аутошови-низам, нео-југоносталгија, апологија пропалом Титовом "социјализму", опчињеност `несврстанима`  удвориштво свима који чине зло Србима.  Будући да су антисрпска, њена дела имају одличну прођу на тржишту. [25]  Њен приказ сцене доделе награде у Амстердаму узорни је пример менталног стања које психијатар Душан Кецмановић одређује као инверзивни етно национализам, а које бисмо могли назвати и плесом робињице пред господарем.

...И онда сам се обратила кратким говором који је био изненађујуће бурно поздрављен. После су ми људи честитали чини ми се више на том говору него на награди.

О чему сте говорили у том обраћању?

- То је био исти дан кад је донесена пресуда Ратку Младићу. Чинило ми се важним да кажем да сам поносна што сам у српској делегацији на тако великом и важном фестивалу а да је тог дана, у тој Холандији, Србија на неки други начин спомињана. Казала сам да има нешто што је можда и важније од задовољене правде и затварања тамног поглавља у историји Европе о чему се тамо пуно говорило а то је потреба да се сагледа и препозна да су те исте тамне силе које су довеле до распада Југославије у успону у целој Европи данас. И да није прилика само за тапшање по рамену него да се људи прену и окрену ка оном што се дешава у Европи. Проломиле су се овације… [26]

Између дилетантских, али родољубних  прича и песама Душана Пелеша и вештих али злонамерно тенденциозних уметничких остварења његове праунуке Миле Турајлић, размакла се провалија у коју је пропао српски дух.

-----

[1] Милан Радека, биографски подаци
https://www.zapadnisrbi.com/zasluzni-srbi/duhovnici/367-milan-radeka

[2] Сима Лукин Лазић, биографски подаци
https://portalibris.rs/da-li-znate-ko-je-sima-lukin-lazic/ 

[3] У напису на више страна "Борба" од 8.8. 1945. преноси сва узбудљива догађања са првог дана трећег заседања АВНОЈ, где доноси и Листу Предлога за проширење АВНОЈ на којој су коновертити сваке врсте, те и Милан Радека међу њима. 

[4] Стеван Галогажа, биографски подаци
https://hbl.lzmk.hr/clanak.aspx?id=6580 

[5] Бранко Машић, биографски подаци
(https://sr.wikipedia.org/sr-ec

[6]  Зоран Аврамовић - СРПСКА КЊИЖЕВНОСТ И ПРОСТОР
https://iup.rs/wp-content/uploads/2021/05/2015-Drustvo-i-prostor_1.pdf
 

[7] Милан Решетар, биографски подаци
https://sr.wikipedia.org/sr-ec/

[8]  АСАНУ, 13484/1090-7, Заоставштина Јована Цвијића: Милан Решетар – Јовану Цвијићу,
Загреб, 7. III 1922.

[9] Душан Пелеш, биографски подаци
https://sr.wikipedia.org/sr-ec/Du%C5%A1an_Pele%C5%A1 

[10]  У кући обитељи Пелеш 1846. млади кадет Јосиф Руњанин углазбио је текст пјесме Антуна Михановића ‘Хорватска домовина’, која је 1891. године прихваћена за хрватску химну под именом ‘Лијепа наша’.

Игор Мркаљ - Петар Пелеш: Корифеј хрватско-српске слоге
https://banija.rs/poznati-banijci/15950-petar-peles-korifej-hrvatsko-srpske-sloge.html

[11]

...први смо је ми у ‘Српском добротворном пјевачком друштву у Глини’ 1846. године пјевали. Први тенор пјевао је кадет Јован Руњанин, други тенор трговац Петар Пелеш, кадет Никола Милић и царинар Јован Ракић; први bass поручник Кузман Дракулић, други bass Јаков Новаковић и капелник Драгутин Сланка. Обзиром на слогу Срба и Хрвата како у прошлом тако и у садашњем времену, држим да ми је света дужност да тај хисторички споменик о отпјеваној хрватској химни предам јавности, да не отидје у заборав као много шта чему смо обично сами криви’. 

- Душан Пелеш (старији): ‘Тко је први пут пјевао хрватску химну’
‘Обзор’ 1. рујна 1910. године

 

[12] На његово васпитање у српском духу указује да се у младости окушао као писац. Писао је под псеудонимом Сретен Данчић.

- КО ЈЕ КО У ЈУГОСЛАВИЈИ, 1928. година, стр. 112.,
https://pretraziva.rs/show/ko-je-ko-u-jugoslaviji.pdf

Тема његових књижевних покушаја је мелодрамски приказ сеоског народног живота, са снажним патриотским набојем.

Из Заставе 2.7. 1886., сазнајемо да је књижевни одбор Матице Српске прихватио за штампање "приповетчицу" Сретена Данчића "Сабљу ил` ђевојку", и одрежује награду од 10 форинти.

НОВЕ КЊИГЕ И ЛИСТОВИ:

...

Невјера приповетка из народног живота написао Сретен Данчић. Издање ерп. књижаре и
штампарије Браће М. Поповића у Новоме Саду, 1887. Цена је 20 новч. Садржај : Кућица на бријегу; цвијетна неђеља ; Иван-дан; Сватови и смрт.

-Женски свет, 1.3. 1887

- СРЕТЕН ДАНЧИЋ: Видио сам Марка!; БОСАНСКА ВИЛА 16.06.1889Ђ
https://infobiro.ba/article/646524/vidio-sam-marka-sreten-dancic

СРЕТЕН ДАНЧИЋ - Посјета; БОСАНСКА ВИЛА,01.01.1889
https://infobiro.ba/article/646001/posjeta-sreten-dancic

[13]

Г. др. Душан Пелеш одговара „Гласу"

...Постоји пословица: "Зао друг је као угљен: ако је жив ожариће, а ако јв мртав огариће". Глас и његови партијски колеге, барем што се мена тиче, знали су само гаравити. Тако и овога пута. Да ми оспоре право славити пробој Солунског Фронта подгрејавају давно оповргнуту изјаву г. пароха Бранка Бараћа, да сам пред њим говорио о потреби верности а. у. монархији. Мој национални рад за четрдесет година унатраг сам по себи демантује ову изјаву. ..

- Време, 23. 10. 1928.

[14]  Помирили су се у Бечу тек пред Светозареву смрт. По свједочењу Душанове кћерке Татјане, коју су као дјевојчицу повели у музеј, стали су испред слике Франца Јозефа и рекли, готово у глас опрости Фрањо, много смо ти гријешили.  

[15] Десетогодишњица пробоја. Солунског Фронта

Г. др. Душан Пелеш, бивши министар

Војска је спремна и једва чека,
Да пође напред у бојак тешки,
Па да победи, ил' да се сломи
До краја овај бој витешки.

Командант главни, соко сиви
Подиже очи ка небу плаву
 И громко кликну, стежући груди;
Напред, јунаци, у смрт ил' у славу!

На овај позив вође свога
Војска се крену снагом оркана
Запреке рушећ, побједу носећ
Код Доброг Поља и Кајмакчалана.

Не штедећ крви ни животе,
Хероји ови за удивљење
Донеше нашем роду слободу
И жељновано уједињење.

Право је, да их славимо за то
Као коваче наше среће,
Свесни, да никакво признање наше
Од њиних дела није веће,

Због тога ваља да свако срце
Дубоко осети ових дана,
Да дело за дело и љубав за љубав
Траже нам они са Кајмакчалана!... 

Загреб, 6. октобра 1928. Д-Р ДУШАН ПЕЛЕШ. 

- Време, 11. 10. 1928.

[16] М. Ба­ра, М. Цве­та­но­вић и С. Мач­ко­вић - Јадранска стража
https://suistorijablog.wordpress.com/jadranska-straza-subotica/

17]  Музеј Срба у Хрватској је угашен и 1963. године, који је био смештен у кући Пелеша, припојен Повијесном музеју Хрватске, па је због недостатка средстава и планирана рестаурација одгођена до даљњег. Бивша Пелешова кућа је гранатирањем у акцији Олуја 1995. године претворена у руину. Кућа је 2006. године санирана и обновљена, но идеја да се у бившој Пелешовој кући отвори Музеј хрватске химне није никада заживјела, јер хрватске власти никада нису водиле политику хрватско-српске реконцилијације. То се најбоље види у односу према два трагична датума из новије повијести Глине: првом, од 23. рујна 1995. године када су локалне власти донијеле одлуку да се Спомен дом жртава фашизма, који је подигнут на мјесту масовног злочина и порушене православне цркве у Другом свјетском рату, преименује у Хрватски дом; и другом датуму, од 21. листопада 2014. године када су локалне власти донијеле још једну потпуно неразумну одлуку да се на том мјесту забрани комеморирање невиних жртава.

[18] Србијанка Турајлић  ЖИВОТНИ ПУТ
https://licaotpora.hr/site/face/turajlic-srbijanka/hr-HR

[19] Србијанка Турајлић тврди да јој је отац пореклом "из Шумадије, Крагујевац, Ћуприја..." како се изразила, али изгледа врло несигурно у том исказу. Ми нисмо могли пронаћи потврду ове њене тврдње. Такође, нисмо могили пронаћи трага о његовом ангажовању током рата.
(Зачудо, она не помиње ни епизоду са хрватском Химном, што би, с обзиром на њен измењени национални хабитус, требало да истакне у први план). 

[20] Она тврди да је име добила по "маминој најбољој другарици" Србијанки Вукмировић, фанатизованој комунисткињи, што је тешко прихватљиво, бар као искрена намера. У ситуацији када Турајлићима и Пелешима све одузимају, чак и старицама пензије, и када трпе отворени терор због чега беже у емиграцију, када су Србијанци и све што је србијанско тешко проскрибовано, давати такво име детету је било опасно. Пре ће бити да Србијанка ревидира породичну историју и колико може и доводи је у пожељне границе левичарске политичке коректности.

Србијанка Турајлић такође тврди да су њени родитељи били у пријатељским односима са Ивом и Јурицом Рибар и дугим комунистима, па је ето то доказ извесног нагињања левичарству у њеној породици, што није немогуће али не значи ништа, будући да је сама имала прилике да се свакодневно сусреће са неписменим, грубим и бескарактерним комунистима, што је могло само одбити од таквих идеја, да јој је остао очуван лични интегритет. 

[21] Као научни радник из области електротехнике није примећена. Неки њени студенти су се оглашавали са ни мало повољним оценама о њеној стручности.

[22] Светозар Прибићевић је о једноме од кључних свједока оптужбе против Срба у велеиздај-ничком процесу, Србину Симу Турајлићу, у новинама Србобран писао с гнушаем да се тако зове једна звијер у људском облику, која је - осим црквенобочких велеиздајника - стрпала још многе друге људе у истражни затвор кот. суда у Костајници, судб. стола у Петрињи, те лепоглавску и митровачку тамницу. Називао га је једном моралном пропалицом и ништаријом.
https://sr.wikipedia.org/sr-ec/

[23]  Термин “лефтард” је комбинација речи “лефт”, која се односи на леве политичке идеје, и “ретард” (успорити, заостајати), 

[24] Мила Турајлић, биографски подаци
https://sr.wikipedia.org/sr-ec/

[25]  Документарни филм Cinema Komunisto (2010) је премијерно приказан на фестивалу IDFA у Амстердаму, а финансијски је подржан од стране различитих извора, укључујући продуценте Драгана Пешикана, Иву Племић и Милу Турајлић.

Друга страна свега (2017) је дело Миле Турајлић, а финансијери укључују Filmski centar Srbije, Arte WDR, HBO Europe, Eurimages, Doha Film Institute и Aide aux Cinemas du Monde. Филм је добио бројне награде и приказан је на преко 150 фестивала широм света.

[26] Татјана Њежић -  Мила Турајлић: Моја мајка и ја, два различита пута
https://www.blic.rs/kultura/vesti/mila-turajlic-moja-majka-i-ja-dva-razlicita-puta/b3dr0qe

...

9. Србијанка Турајлић

 

Портрет накнадног манекена “петооктобарске револуције“ 2000. године, можда нигде није дат тако упечатљиво као у документарном филму “Друга страна свега“ Миле Турајлић. Ауторка, која је већ стекла светску славу “Kомунистичким филмом“ (“Цинема комунисто“), своје ново остварење саздала је од низа интервјуа са својом мајком, др Србијанком Турајлић, једном од хвалисавих учесница поменуте револуције из позадине, после које је постала помоћник министра у влади Републике Србије.

Портрет др Србијанке Турајлић, као и њених позадинских сабораца, не би био тако упечатљив без једног великог контраста. Јер, номинално, главни јунаци филма нису “петооктобарци“, већ комунисти, који се налазе “с друге стране свега“, односно, с друге стране врата у стану Турајлића. Та врата су затворена 70 година и отварају се тек у последњој сцени. Др Србијанка Турајлић заиста почиње причу вратима и “револуцијом“ из 1945, али све време, директно или индиректно, она заправо говори о себи и својим салонским саборцима из 2000. године. Речи које најчешће изговара су: “Не знам“. У филму има и сцена када она објашњава да не заслужује награду, добијену од својих сабораца, а из контекста је јасно да је не заслужује нико од њих.

Турајлићи, генерацијама адвокати, били су пре Другог светског рата припадници више грађанске класе. Србијанкин деда је, тако, 1929. године направио кућу у центру Београда, у Бирчаниновој улици. После њихове “револуције“, комунисти су Турајлићима конфисковали кућу, оставивши две собе шесточланој породици. У остале делове куће уселили су четири “подобне“ породице. Једна од њих налазила се с друге стране врата предратног салона, у ком су остали Турајлићи.

Србијанка Турајлић је тада била веома мала и тај догађај јој није остао у сећању. Ту је настао први проблем овог филма, због ког ни врата, ни комунистичка “револуција“, нису његова главна тема. Преломном догађају у историји породице Турајлић посвећена су једва три-четири, од 105 минута филма. Следствено, није наглашена трагика овог догађаја, како за породицу, тако и за државу и цели народ. Kарактеристично је да убиства хиљада Београђана од стране комуниста нису ни поменута.

Зашто је то тако?

Одговор даје већ сцена у којој на једном зиду стана др Србијанке Турајлић видимо постер Че Геваре. Она, дакле, не само што се не осећа као жртва комуниста у правом смислу те речи, већ је у пуној мери усвојила њихову лажну идеологију. То је у њеној генерацији била масовна појава. Деца су, слично као што су некада радили Турци одводећи Српчад у јаничаре, грубо одвајана од својих корена и индоктринирана комунизмом. Пола века касније, у новој историјској ери, негдашња деца нису могла да схвате шта се дешава. Отуда др Србијанка Турајлић тако често понавља: “Не знам“. Она чак више не зна ни које је националности. Сцена када је пописивач пита за националну припадност, једна је од најпотреснијих у филму, зато што је њено име изведено из имена државе њених предака. Штавише, њени родитељи, и цела фамилија, показали су висок ниво грађанске храбрости и националне свести када су јој 1946. године дали име Србијанка. Они су видели опасност по српско име и хтели су и на тај начин да помогну његовом очувању. Kако би они реаговали на Србијанкино мучење пред камером и, на крају, одбијање да се изјасни као Српкиња?

Прво и основно што “револуционари“ из 2000. године нису знали је следеће: онако како је Турајлићима одузета половина куће, тако је српском народу одузета половина предратне територије (три од шест бановина). Да је Србијанка, или неко од њених колега “револуционара“, била свесна ове чињенице, штошта би изгледало другачије. Наравно, била би другачија и драматуршка оса самог филма.

Индоктринација др Србијанке Турајлић текла је у правцу оне комунистичке фракције коју знамо као “стамболићевску“. Тако Србијанка, по природи ствари, баца дрвље и камење на лидера супротстављене комунистичке фракције – Слободана Милошевића.

Протагонисткиња филма „Друга страна свега” Србијанка Турајлић каже да је део поражене грађанске класе која је прихватила пораз. Њен деда, Душан Пелеш, био је министар правде у време Kраљевине Југославије. Након Другог светског рата у њен стан је ушетала представница Удбе и убрзо су у њега усељени непознати људи, који су иза затворених врата остали до краја живота, без икаквог осећаја према онима чији су посед заузели… Али зато Србијанка не зна ни ко је, ни шта је, ни зашто су јој родитељи, као знак и белег последњег пркоса, дали име Србијанка.

Србијанка би сада да прави српску грађанску класу која није српска.