ХРВАТСКО УМЦИГЛОВАЊЕ СРБИЈЕ - 24
"Нема смисла убити једног богатог ујака, од кога очекујете наследство, кад знате, да, ако га оставите самом себи, он мора скоро умрети природном смрћу. Југославија је као човјек, који болује од неизлечиве болести, који ће сигурно скоро умрети. Та смрт ослобађа Хрватску."
- Владко Мачек
... Шовинизам и прирођена реакционарност, па пробирање најгоре околине гурала је Мачека да тим путем води Хрватску у трагедију, какву је доживела са Павелићем. То га је исто наводило - осим неодлучности појединих београдских вођа опозиције и њихових пропуштања подесних момената - да радије склапа споразум са кнезом Павлом, него са опозицијом, као и да форсира потпис пакта са Хитлером 1941. Због тога је са негодовањем примио преврат од 27 марта... Повратио се у Загреб уочи доласка Павелића, да позове своје присташе на сарадњу са НДХ...
Дубљи узроци неких ставова откривени су јасно тек после рата, 1946, кад су објављени мемоари Галеаца Ћана, Мусолинијевог зета и министра иностраних послова, који баш у томе периоду, око 1939, заједно са Мусолинијем, одржава везе са Мачеком и његовим емисарима, који су од Италије тражили новчану помоћ против Југославије. Мачек нигде није покушао да демантује Ћана.” [1]
Мачек је, од момента када је преузео вођство ХСС након Радићеве смрти 1928, па све до слома Југославије 1941, успевао да држи под контролом различите струје у хрватском друштву. Успевао је да направи баланс између кругова који су негирали заједничку југословенску државу, али и који су желели остварење хрватских интереса унутар краљевине. Као стрпљив политичар, познатији и као „ћутљивац из Купинца”, према Београду је примењивао тактику „политике пасивности”, сигуран да су време и међународне околности на страни Хрвата. Хрвати, заправо, нису седели скрштених руку, па су тако поред ове привидне пасивности веома интензивно радили на придобијању пријатеља изван земље за своје циљеве, за одвајање Србије од Црне Горе и Македоније и продубљивање разлика међу српским политичким елитама. У придобијању пријатеља у иностранству, Мачек је према Француској, Чехословачкој и Великој Британији деловао указујући на тежње Хрвата за мирним решењем и одбијању милитаризма, али и на могућност решавања хрватског питања изван Југославије. Британцима је предочаван значај Далмације, посебно у светлу доктрине премијера Невила Чемберлена о значају Средоземља за Британце. Хрвати су рачунали да ће, упозорењима о катастрофи за британске интересе у случају да Немци и Италијани овладају Далмацијом, привући њихову пажњу. Негирао је да жели насилно рушење Југославије. У разговору са енглеским политичарима он је то изразио на следећи начин:
"Нема смисла убити једног богатог ујака, од кога очекујете наследство, кад знате, да, ако га оставите самом себи, он мора скоро умрети природном смрћу. Југославија је као човјек, који болује од неизлечиве болести, који ће сигурно скоро умрети. Та смрт ослобађа Хрватску."
Поред тога, Хрвати су оптуживали Србе да су се окренули Солуну, уместо Јадранском мору. Ова стратегија се показивала успешном, будући да су Британци све мање полагали на значај српског фактора који је био разбијан сукобима међу српским странкама, али су били незадовољни и продуженим режимом диктатуре и Стојади-новићевим заокретом ка Берлину и Риму. У почетку су покушаји интернационализације хрватског питања били неуспешни, али са фашистичком агресијом и немачким разбијањем Аустрије и Чехословачке на основу принципа самоопредељења, ствари се мењају у корист Хрвата, које временом почињу да подржавају Немачка, Ватикан, СССР али и Британци.
За разлику од Радића, Мачек није одбијао сарадњу са клерикалним круговима. Пуштао је утицај Ватикана у ХСС, што се показало веома корисним након конкордатске кризе и заоштравања односа Римокатоличке цркве према Југославији и СПЦ. Мачек је, не желећи да поново падне „у милост и немилост Србима, као 1918”, одлучио да формира наоружане јединице у оквиру Хрватске сељачке заштите, за које је тврдио да броје 150 000 људи. Маштајући о распаду Југославије, припремао је терен покушавајући да изазове раздор унутар српских политичких елита, па је тако одржавао присне везе са Драгољубом Јовановићем из СЗ. Опкољавање Србије, кроз приближавање пречана са Хрватима, било је посебан елемент његове тактике. Он је веровао у анимозитет не само Хрвата и муслимана, већ и Срба изван Србије према Србијанцима, па је тако подстицао аутономаше у Војводини, обраћао се Црногорцима као засебном народу, а Македонцима подилазио тврдњама да су оно „македонски Словени”, а не Бугари или Срби. Мачек је кокетирао и са српским бирачима, учествујући на митингу у Београду августа 1938, али није био задовољан изборним резултатима своје листе у Србији [2]. Маневрисао је између владајућих кругова и опозиције у Србији, настојећи да међу њима уноси раздор. Ипак, највише је полагао на односе са кнезом Павлом и премијером Стојадиновићем, знајући да ће пре од власти издејствовати уступке за хрватску ствар. Тако је у разговорима са њима инсистирао на државном преуређењу на темељу повратка на стање из 1918, предлажући распуштање парламента, образовање неутралне чиновничке владе, доношење новог изборног закона и спровођење избора за Уставотворну скупштину. Залагао се за федералистичко уређење државе у којој би централна власт задржала ресоре финансија, спољне политике и војске. Када се први пут сусрео са кнезом Павлом 21. јуна 1935, први намесник га је упитао „да ли Хрвати уопште желе овакву државу”, на шта му је Мачек одговорио „да су је у почетку хтели, очекујући веће слободе и права, али да би се сада већина Хрвата на слободним изборима вероватно определила за независност Хрватске.” Једино што је и Хрвате и Југославију одвраћало од брзог развода, било је спољнополитичко окружење. Мачек је поштовао Павла више од Александра, и предлагао му чак и промене у Намесништву, како био он постао de facto једини намесник, што би користило и лакшим договорима са хрватском страном. Мачек је чак, обогаћујући своје федералистичке идеје, вођи земљорадничке левице Драгољубу Јовановићу предлагао и концепт „двојне монархије”, у којој би Врбаска и Дравска бановина припале Хрватској, а остала подручја Србији. Овај предлог могао се тумачити као претња отцепљењем, уколико се Хрватима не омогући да око Загреба окупе све територије које су биле до 1918. у саставу Аустроугарске монархије. Оно што је дефинитивно одвраћало Мачека од авантуристичких акција отцепљења биле су традиционалне италијанске аспирације на јадранску обалу и немачко продирање према истоку. У таквој констелацији, вероватно је да је за Мачека идеално решење био стари сан хрватске буржоазије о дуализму, тј. „двојној југословенској држави.” Тако би Србе и Хрвате делили Сава, Дунав и Дрина, Србија би била одсечена од Срба у Хрватској, Војводини и Босни чиме би српски етнички корпус и потенцијал за доминацијом био поцепан.
Паралелне “институције власти” ХСС-а
У раздобљу од 1929. до 1934. Мачек је остао у вези с Павелићем. Мачек је штовише тада од талијанскога вође Benita Mussolinija затражио да прими Павелића и дужносника ХСС-а Аугуста Кошутића. У студеноме 1930., односно прије формалног оснивања Усташке организације, када је Мачек посјетио Беч како би се састао с Кошу-тићем и Јурјем Крњевићем, још једним хрватским политичким емигрантом који је био у дјелатној опорби према Београду, Павелић је такођер позван да им се придружи. Но, Мачек је тежио да његова веза с Павелићем остане тајна, а након усташкога напада у Лици у рујну 1932.
Заправо је Мачек 22. просинца 1934. амнестиран и ослобођен из затвора у којем је провео 691 дан. Дан након пуштања из затвора он је британским новинама Те Gailu Mail изјавио да се нада федералном преустроју Југославије и да је његово виђење хрватске самостал-ности увјетно.
У прољеће 1936. водство ХСС-а издало је окружницу с упутама за своје водеће чланове, у којима је упозорено да власт, односно нова владајућа Југославенска радикална заједница, (наводно) користи илегалне четничке организације за нападе на Хрвате, због чега је нужно успоставити хрватске полувојне постројбе за самообрану. На темељу тога дошло је до оснутка ХСЗ-а у који су требали бити мобилизирани сви тјелесно способни Хрвати стари између 25 и 40 година. Убрзо су нове постројбе ХСЗ-а започеле дјеловати у неколико хрватских села, гдје су сваки дан изводиле војне вјежбе. У градовима је оснивана ХГЗ - хрватска грађанска заштита. У том раздобљу власти нису подузеле никакве мјере против дјеловања те нове организације.
Представници ХСС-а инзистирали су на томе да је задаћа ХСЗ-а у потпуности обрамбена, усмјерена против четника и комуниста, иако су власти знале за случајеве у којима су се заштитари сукобили са жандарима. За разлику од Господарске слоге и Хрватскога радничког савеза, преко којег је ХСС окупљао радништво, ХСЗ је остао илегална организација. Мачек је играо двоструку игру, па је тако у српњу 1936. јавно изјавио да ће Хрвати можда одустати од рјешења путем договора те ће посегнути за револуционарним средствима.
Истог мјесеца у Рим је стигао представник ХСС-а Кошутић како би се састао с Mussolinijem. Том је приликом рекао Duceu да су ХСС и усташе двије различите организације, али ће се ипак “удружити” за “коначни обрачун” са Србима. Сљедећега мјесеца у Палермо је стигао Анте Трумбић како би разговарао с Павелићем и помирио га с Мачеком, у чему није имао успјеха. До краја сијечња 1937. власти су претпостављале да ХСЗ има укупно 13 915 чланова. Као што је наведено, власти су у почетку заузеле пасивно држање према ХСЗ-у надајући се да сељаци неће бити у стању дуље вријеме судјеловати у његовој дјелатности. Но, до краја 1936. власти су постале све више забринуте због сталног ширења ХСЗ-а и хрватских полувојних организација које су дјеловале под другим именима, иако је могуће да су заправо биле дио ХСЗ-а.
Власти су биле забринуте и због података да се из Аустрије и Италије у Југославију кријумчари оружје којим се наоружава ХСЗ, као и да Хрвати који су служили у аустро-угарској војсци судјелују у изобразби његових постројби. Власти су такођер брзо дошле до копије документа који је имао шест страница, а потписали су га Мачек и Јаков Јелашић, у којем је успјешно оснивање ХСЗ-а описано као “тек један мали корак на путу до нашег коначног циља”, при чему је истакнуто обећање да ће се напори на устројавању те организације појачати тијеком 1937. године. Узимајући све ово у обзир, власти су схватиле да је затајила њихова почетна тактика занемаривања дјеловања ХСЗ-а. Зато су 1. ожујка 1937. издане наредбе да се његово дјеловање онемогући. У складу с тиме Одјел државне заштите Савске бановине у Загребу захтијевао је да се одмах ухите мјесни вође ХСЗ-а у случају да покушају одржати састанке својих људи или да с њима намјеравају провести вјежбе.
До тог тренутка раскол између Мачека и Павелића био је готово потпун. Тако су тијеком 1936. усташке новине отворено нападале неке од Мачекових најближих сурадника, чиме су неизравно нападали и самог Мачека. Усташе су радили и на томе да своје људе убаце у структуре ХСС-а. Осим тога усташе су долазили на скупове ХСС-а, гдје су стварали неред поклицима “Живио Анте Павелић!”. Истодобно се сјеверноамеричка хрватска емигрантска организација “Домобран” окренула против Мачека након што је вођа ХСС-а ту организацију критизирао због њезине наклоњености фашизму. Тако је до почетка 1937. “Домобран” славио Павелића као искључивог вођу хрватскога народа.
Поред војног крила, изузетно је важна је била “Господарска слога” којом је био организиран господарски сустав који је учинковито (sic!) помагао хрватском сељаштву. Тијеком 1935. ХСС је поновно активирао рад културне организације “Сељачке слоге” те ХСС-овог синдиката “Хрватског радничког савеза.” У липњу 1935. ХСС започиње с издавањем властитих дневних новина под називом “Хрватски дневник”, који излазиле све до забране у свибња 1941. године. Идуће године угледни господарски стручњак др. Рудолф Бичанић при Господарској слози оснива “Завод за проучавање сељачког и народног господарства”. ХСС је настојао дјеловати и на жене те је стога удовица Стјепана Радића, Марија утемељила удругу за жене “Хрватско срце”, која је била блиска ХСС-у.
Ампутирани Београд
Милан Јовановић Стоимировић [3, 4] уноси у свој дневник 12. фебруара 1936. да је "у прекосовским (Македонија) крајевима збиља расуло. Државна власт у Хрватској у агонији. Београд подсећа на човека кога сврбе ампутирани удови. Хрватска је саму себе већ психолошки и политички ампутирала, а то је учинила и Словенија". Крајем марта је забележио да Мехмед Спахо буди Арнауте само на верској основи, "а Арнаути кроз верску аутономију долазе до националне свести. Ферид-бег Драга тврди да он може кад хоће извести на Косово 300.000 Арнаута и да је арнаутско све до Скопља".
У Босни се повезују Хрвати и муслимани и Срби се тамо осећају као пре 1914. Македонци, они који су се осећали Србима, сами су предлагали да се локални говор дозволи у јавном животу, да се уведе име Македонија за покрајину, а песник Коста Рацин је за своју збирку песама на локалном језику добио државну помоћ од пет хиљада динара.
У ЈЕДНОМ интервјуу у Лондону је вођа Хрватске сељачке странке Мачек предлагао да се хрватско питање реши у конфедералном смислу, персонална унија као једина веза са Србијом, укључујући ту и самосталну хрватску војску.
У Словенији су постојале симпатије за Хитлеров "аншлус" Аустрије, па је идеолог Комунистичке партије Едвард Кардељ, у књизи о словеначком националном питању 1939. писао да је "чудно расположење" ухватило "кмечке множице" и да постоји опасност да "слаба политика лако може окренути словеначки народ у наручје реакције". Решавање питања аутономије Хрвата је постала неопходност.
Упоредо са кризом идеологије и политике унитарног југословенства, постојала је и пукотина у српском националном јединству. Један од вођа Демократске странке Милан Грол у делу "Искушење демократије" (писано у Лондону 1942-1944, завршено у Београду 1945. и објављено 1991) сумњичи владу да је крива због нараслог неслагања Војводине и Србије. Тако је било у Црној Гори и Босни и Херцеговини.
Грол правилно закључује да су те разлике долазиле и из економских разлога. Док су Срби у северним пределима били незадовољни ниским ценама жита које су производили, у Црној Гори, која га је куповала, кукали су што је она превисока. Од када је Коминтерна 1936. почела да објављује филозофске расправе о посебној аустријској нацији, црногорски сепаратизам све више добија црвену боју.
Владимир Ћоровић вели да се у Босанској Крајини осећао пораст "врбаског патриотизма".
Последица ових чињеница да друштво само не нуди преко потребну алтернативу остаје све до вештине принца регента и уског круга старих политичара да у решавању хрватског питања траже спасоносни лек за све остале бољке државе.
Ново закопчавање лајбека
За време нашег разговора Мачек је с времена на време отварао своју кутију са крижаним дуваном, вадио пакетић цигарет-папира, полако завијао цигарету и пошто би је превукао лево и десно преко језика, залепио би је и почео пушити. Те његове гестове ми је било најтеже да посматрам...
Кнез Павле
„Загребачке пунктације” су Мачека одвеле у затвор крајем јануара 1933, када је почело његово суђење пред Судом за заштиту државе. Приликом суђења, Мачек је неке своје ставове ублажио или негирао. Истицао је да је он заправо за решење хрватског питања у границама постојеће државе, јер би њено раздруживање значило рат. Осим тога, устврдио је како ће са „што мање заједничких послова”, Хрвати бити задовољнији. 21. децембра 1934. увече се сазнало да је Владко Мачек пуштен на слободу. Тада је и започела нова ера односа са круном, коју је након Александровог убиства представљао кнез намесник Павле Карађорђевић. У телеграму упућеном кнезу, Мачек је написао следеће: „Захваљујући на краљевском акту којим ми је враћена слобода, надам се и вјерујем, да је овај акт први знак добре воље,да се приступи правилном рјешењу хрватскога питања- у границама заједничке нам државе.”
Како је замишљао "правилно решавање хрватског питања" објаснио је у интервјуу „Њујорк тајмсу” посебно истичући да Хрвати траже своје порезе и „пушку на хрватским леђима”, те уклањање „страних србијанских трупа” из Хрватске.
Како је, међутим, кнез Павле гледао на Мачека? Њих су се двојица сусрела први пут у новембру 1936, у Словенији. Милан Стојадиновић у својим мемоарима овако преноси Павлове утиске, које му је по његовим речима пренео:
„ Са Мачеком сам имао дуге разговоре, али ми је требало много стрпљења да његову посету до краја издржим... Каква је уистини међународна ситуација у свету он појма нема. О стању у земљи његова је теза: промена Устава и федеративно уређење државе. Но питање наше унутрашње политике нисам додиривао у појединостима, премда сам му ставио до знања да за српске политичаре из Удружене опозиције немам нарочитих симпатија. За време нашег разговора Мачек је с времена на време отварао своју кутију са крижаним дуваном, вадио пакетић цигарет-папира, полако завијао цигарету и пошто би је превукао лево и десно преко језика, залепио би је и почео пушити. Те његове гестове ми је било најтеже да посматрам...” – рече ми Кнез са очигледним изразом гађења.
Тако је, дакле, стварно изгледао први сусрет европског аристократе са представником хрватских сељака. Мачеково порекло по очевој страни је словеначко, а по мајци аустријско и пољско. Према томе, Мачек, иако у оно доба вођа хрватског народа, у ствари нема ни једне капи хрватске крви и то према ономе што он сам о своме пореклу каже. У контрадикцијама политике Хрватске сељачке странке ово је један куриозитет више...
М. Ј. Стоимировић је у свом дневнику, пред децембарске изборе 1938, указао на контакте које је вођа Хрвата Владко Мачек одржавао са Хитлером и Мусолинијем: „ 17. новембар 1938. Дуго сам разго-варао са Едуардом Ћалићем, дописником Самоуправе из Загреба, који ми рече да Мачек, окружен бившим аустријским ђенерал-штабним официрима, хвата везу са Хитлером, шаље му своје изасланике, изиграва фашисту итд. У сваку руку, Мачек би хтео да се приближи Италији, односно Мусолинију, верујући да ће му они дати независност.”
Мачек те изборе 1938. процењује са помешаним осећањима:
Овај су пут у свим хрватским крајевима прошли избори без икаква инцидента. Режимска листа, иако је- што треба поновно нагласити- гласовање било јавно, била је свугдје тучена. У сеоским котарима гласовало је за опозицију готово сто посто не само преданих, него и у изборне листине уписаних изборника. Овај пут гласовао је за опозицијску листу и велик број од владе овисних људи, а нарочито чиновништво. Било је неколико котарева гдје од седам до осам тисућа преданих гласова није режимска листа добила више од шест до десет гласова. На првом мјесту је ту био котар Писаровина, гдје је било предано 4250 гласова, а режимска листа добила је само два, наиме глас среског начелника и његовог писара. И у градовима је изврстан био резултат избора за опозицију. Тако је примјерице град Загреб дао опозицији 46 480 гласова, а Стојадиновићева листа добила је тек 3 912... У крајевима с претежно хрватским пучанством, т.ј. у Горњој Хрватској и Славонији, Далмацији, Босни и Херцеговини, опозиција је добила 943 964 гласа против 429 332 за владу. У српским крајевима резултат избора за опозицију није био тако повољан. По свему изгледа да Срби, а да и не говорим о Македонцима, Нијемцима и Мађарима, нису били толико одважни да се у јавном гласовању изложе против режима. Нарочито ме је неугодно изненадило гласовање у Београду. Након великих манифестација уперених против режима пригодом мог доласка у Београд, гдје је судјеловало преко сто тисућа људи , од тога двије трећине из самог Београда [5], рачунао сам да ће Београд свакако дати опозицији већину. 4 мјесеца касније гласовало је у Београду за опозицију тек нешто преко десет тисућа људи, а режим је добио преко 40 000 гласова. Занимљиво је да су у Војводини сви Нијемци као један човјек, по Хитлеровој директиви, гласовали за Стојадиновићеву листу. У Славонији, гдје су код свих пријашњих избора, па и године 1935, Нијемци у великој већини гласовали за ХСС, овај пут их је око 50% апстинирало од избора, а преостала половица се некако подједнако подијелила између режима и опозиције.
У каквој су психози одржани избори, читамо из прве руке:
„26.9.1938. Данас ће да говори Хитлер. Тај ће говор вероватно да доведе до рата. Психоза је ужасна, као никад после 1918. године. Свет се следио у страху од рата. Један хладан талас опште зебње је обузео све и сва. Послови су стали у целој земљи. Банке су испражњене. Нигде ведрог лица, нигде паметног човека. Сви јуримо као муве без главе. У овом тренутку Југославија би могла да учини неки велики гест, али га неће учинити. Судбина мира је заиста само у Божијим рукама!ˮ
И Хитлер је обожавао Ничеа и његовог надчовека!
[1] Светозар Прибићевић - Диктатура краља Александра, Београд, 1952, стр.157
[2] На митингу је било више присутних него што је добио гласова.
[3] Милан Јовановић Стојимировић “Народни непријатељ” који је све што је имао оставио Смедереву
https://www.podunavlje.info/dir/2022/12/18/m-j-stojimirovic-narodni-neprijatelj-koji-je-sve-svoje-ostavio-smederevu/
[4] Мирослав Лазић, Милена Ђорић Избори за народне посланике у Подунавском срезу 1938. годинеhttps://www.mus.org.rs/wp-content/uploads/2018/02/09-M.-Lazic-i-M.-Djoric-Izbori-za-narodne-poslanike.pdf
[5] Мачек мало претерује - Београд је у то време имао преко 300.000 становника, а митингу опозиције присуствовало је око 40.000 људи
Коментари
Постави коментар