КАРАКАЗАН БиХ - 24

 Сарајево у Другом светском рату

„Sie wissen wer Walter ist?! Sagen Sie mir sofort seinen Namen! - Ich werde ihn Ihnen zeigen (...) Sehen Sie diese Stadt? Das ist Walter!“

Легендарна реплика из партизанског филма 
“Валтер брани Сарајево”

 Јеврејски бумеранг

1941.Њемачка 6. априла напада Југославију и Босна и Херцеговина постаје дио Независне државе Хрватске.

Већ 15. априла њемачки војници су ушли у Сарајево. Расположење је било различито. Милан Јовановић Стоимировић, који је до пуча 27. марта 1941. био начелник Публицистичког одјељења југославенске Владе, затекао се тај дан у Сарајеву и оставио једно свједочанство о томе. Најприје описује разговор са једним муслиманским кафеџијом „чије чисто кафанче није имало 3 м у пречнику“, који је туговао због пропасти Југославије: „Имали смо државу у којој је за свакога било свега што му је требало, ако је био поштен и ако је хтео да ради, а сад нема више тога и дај Боже да се икад могадне понова створити онолика држава“, наводно је изјавио кафеџија. Но, Јовановић Стоимировић описује и понашање Сарајлија приликом свирања њемачке музике пред Вијећницом, којом је обиљежен улазак њемачких трупа у град. „Она свира, а муслимани, начичкани на кеју, није да пљескају, него се хори и преко Миљацке. Нарочито је био буран пљесак кад су одсвирали марш из „Фауста“. Е то је било за причу. Муслимани су уопште дочекали Немце као ослободиоце. Све што је било у Сарајеву од ислама, изишло је на улицу. Муслимани су се као тумачи и вођи возили аутомобилом с Немцима. Заједно с Немцима, муслимани су ушли у јеврејски тампл и ломили по њему унутрашње украсе. Јевреји су имали већи страх од муслимана, него од Немаца“. 

„Њемачка нацистичка солдатеска већ 16. априла 1941. по подне проваљује са разбјешњелом руљом (која се састојала од 99% муслимана) и демолира велебни сефардски храм. Нахушкана свјетина тражи ту наводно вагонске количине живежних намирница. Не проналази се ништа од тога, али главно је да се руши. Рушењем се наставља и сјутрадан, те руља односи својим кућама полупане клупе, свећеничко рухо, свијећњаке, а касније и бакар са крова.“... У априлу је запаљен и опљачкан “Велики нови храм”. Фукара и градска олош дочекаше своје. Устремили се најприје на молитвени простор Храма, срушили лустер са хиљаду свијећа (нека цикне стакло, нека буде мрак), по поду бацали реликвије, газили књиге Мојсијеве, ножевима парали тканине, међусобно се тукли око злата и сребра, са куполе одваљивали бакрени покров, бацали намјештај из канцеларија. И онда, заморени и увјерени да су однијели све што се однијети може, у касно поподне отишли. Пролазници су одвраћали поглед, погнутих глава журно замицали.

Тако су Јевреји, који су 1914. скупа са Хрватима и Муслиманима кидисали на Србе и њихову имовину, постали у жртви једнаки Србима.

Нови погром Срба

„Усташе певају најпогрдније песме против Срба, међу којима и она најпеванија Србе о врбе...Одмах је настао притисак на Србе, који ће притисак доцније да се претвори у прогон, па у погром Срба. Под видом тражења оружја, усташе су упадале у српске куће, у Сарајеву и у околним селима, вршили претресе, одузимали новац и остале вредности. Кад је почело масовно затварање, у затвор су отерани многи Срби на доставу муслимана. У куће за које муслимани кажу да крију четнике, упадали су усташе, а за овима руље муслимана, које би пљачкале све што би стигле. [1] 

Њемачке војне старјешине одмах након уласка у Сарајево су успоставиле везу са високим римокатоличким и муслиманским вјерским старјешинама, очекујући од њих подршку и ослонац. Терен за успостављање усташке власти у Сарајеву припремио је високи римокатолички клер, предвођен надбискупом Иваном Шарићем и његовим најближим сарадником и миљеником жупником Божидаром Бралом.[2]

На церемонији у Загребу, 22. априла  1941 Павелић је Хакију Хаџића поставио за свог повјереника, а Брала за његовог замјеника „над цјелокупним хисторијским територијем Босне и Херцеговине, осим Врбаске бановине, те су тада оба положили заклетву“. Делегација се вратила у Сарајево 24. априла, а већ наредног дана Хаџић и Брало су завели своју страховладу у Сарајеву. Они примају депутације, организују усташку власт по срезовима, постављају усташке повјеренике и слично. Један од првих задатака усташког повјереништва, то јест, Хаџића и Брала, било је отпуштање свих Срба из државне службе. Упоредо са њима у Сарајево стижу и други високи усташки функционери, Петар Петковић, представник Владе НДХ као „одјелни представник за јавни ред и сигурност“, затим Јуре Францетић који одмах немилосрдно чисти управни апарат од Срба чиновника, а у српске и јеврејске радње поставља усташке повјеренике.

Усташе одмах по преузимању власти у Сарајеву, протегли и на њега своје законодавство геноцида. Српска православна Богословија претворена је у затвор, а забрањен је рад свих српских друштава, а међу њима и најпознатијем Српском културном и просвјетном друштву „Просвјета“, чија је имовина разграбљена или уништена, рачунајући и богату библиотеку.

Већ 3. маја 1941. године ухапшени су др Војислав Бесаровић,  професор Милутин Јањушевић [3], истакнути политички и национални радник прота Милан Божић. Убрзо након тога, 12. маја 1941. године, ухапшен је  Митрополит дабробосански Петар Зимоњић и убијени су у усташким јамама на Велебиту. Уз њих, страдало је још око 140 угледних Срба из Сарајева и један број Јевреја.

На идентичан начин живот је скончао и последњи вођа сарајевских радикала др Душан Јефтановић, који је ухапшен у Сарајеву одмах по успостављању усташке власти, одведен у Загреб, а затим убијен вјероватно у логору Јадовно.

За Божића, Бесаровића и Јефтановића, осим начина смрти, заједничко је и то што су њих тројица у име сарајевских Срба потписали меморандум упућен њемачким властима, а који је настао на иницијативу првака ЈМО, априла 1941. године, да Босна и Херцеговина добију аутономију под њемачким протекторатом.

Уочи православног празника Видовдана 27. јуна 1941. године извршено је прво масовно хапшење од 150 сарајевских Срба, који су затворени као таоци, а након тога хапшења су постала свакодневна појава.Ређала су се стратишта Ковачевићи, Враца, Алипашин мост, Рељеву, итд...[4]

Истовремено са овим масовним егзекуцијама одвијало се и масовно транспортовање српског и јеврејског становништва сарајевског среза у хрватске концентрационе логоре.

Сарајевски "домаћи Срби"

Док су, с једне стране, многи Срби у Сарајеву пали као жртве дискриминаторских закона усташког режима и полицијске бруталности, нарочито православно свештенство, трговци и политичари, с друге стране неки Срби у Сарајеву су били проглашени “домаћим Србима’’ и било им је дозвољено задржати аријевски статус, посао и остале бенефиције. Преко стотину Срба је остало радити у Градском поглаварству током љета и јесени 1941. године, у вријеме када су Срби у другим дијеловима НДХ безочно масовно убијани. Врхунац двосмислености дефиниције “Србина’’ представља чињеница да су Муслимани који су били повезани с Београдом или подржавали српску политику, нарочито они који су били чланови муслиманског друштва Гајрет, постали жртве режимских антисрпских закона. Одређен број Муслимана је изгубио имања и послове, чак су били тјерани у концентрационе логоре, јер су, на расној и националној основи, сматрани Србима. Постоји још један проблем по питању “идентитета’’ и геноцида у Сарајеву. Док су усташе давале приоритет расном идентитету над религијским, у Сарајеву је локална елита истицала религију испред расе.

Мученичку смрт нашао је у логору Јасеновац и Смаилага Ћемаловић, један од најактивнијих Срба  националиста из редова муслимана у Босни и Херцеговини и један од најугледнијих радикала. Смрт у Јасеновцу нашао је 1943. године и стари сарајевски радикал др Милан Јојкић. Мустафа Мулалић се прикључио Дражи Михаиловићу на Равној Гори, гдје је постао члан Главног штаба ЈВуО и потпредсједник Централног националног комитета, а обављао је и низ других важних функција у Равногорском покрету. Послије рата је робијао у комунистичким затворима, а умро је у дубокој старости 1983. године у Сарајеву. 

О сарајевским Србима, лојалним Независној држави Хрватској, мало се зна. Помињу се у структурама градске власти, али ретко и штуро.

Помиње се да је сарајевски градоначелник Софтић  лично надзирао враћање Срба у локални политички живот, постављајући српског доградоначелника и пет српских представника у Градску опћину, у децембру 1942. Према томе, под влашћу градоначелника Софтића – коме су многи локални званичници уписивали ову трансформацију у заслугу – други по величини град у усташкој држави је имао Србина на позицији која је била друга по важности у граду.

Тек понегде читамо да је након рата нпр. “Народни суд”... осудио нпр Васу Ристића, директора Српске централне банице у Сарајеву и Шефкију Бехмена, бившег министра, ради претступа по Закону о заштити народне части”. [5]

Последице

Према детаљним истраживањима, у Сарајеву је током рата убијено укупно 10.861 грађанин (9071 цивила и 1890 партизанских бораца), што је представљало 12,9% становништва. Највеће жртве су били сарајевски Јевреји (убијено 7092 Јевреја), потом Срби (убијено 1427, од којих је највише страдало 1941. године — 697 и 1942. године - 374), Муслимани (412), Хрвати (106), Црногорци (16), Македонци (1), Словенци (5) и Остали (12). Јевреји и Срби су били жртве етничког насиља, док су Муслимани и Хрвати били жртве идеолошког насиља (убијани су зато што су били антифашисти).

Поменућемо да је пред крај рата Сарајево било "на маргини" циљева савезничких бомбардовања, иако се радило о најјачем непријатељском војном, политичком и привредном центру и возном чворишту. Укупно је у савезничким бомбардовањима страдало 665 Сарајлија. У градићу Лесковцу у Србији који је десет пута мањи од Сарајева, само једног преподнева од савезника је страдало десет пута више цивила, иако се тада у њему налазило сто пута мање непријатеља него у Сарајеву. У овако морбидној несразмери може се само прочитати политичка намера будућих "победника".

Након рата читава БиХ са својим главним градом Сарајевом произведени су и живи полигон савршено решеног националног питања и веселе социјалистичке апокалипсе.

Комунистичка власт је после рата строго забрањивала да се говори о злочинима над Србима, о томе ко је жртва а ко џелат. УДБА је прогонила и хапсила све оне који би се усудили да јавно говоре о страдањима и стратиштима Срба.

Жртвама је подигнут споменик у Врацама тек 1981. године, где су уклесавана имена бораца НОП и  жртава фашистичког терора. међутим, многи `детаљи` су и тада замаскирани и скривани, како се не би нарушила лажна национална хармонија у Босни. [6]

Након грађанског рата 1992ж1995., поново се намеће `наратив` о наводном "сарајевском антифашизму". [7] у реалном животу Сарајево је и 1941. и 1992. био град физичке негације антифашизма.

-----

[1]   Драга МастиловићСАРАЈЕВО 1941

[2] Проусташка дјелатност надбискупа Шарића била је позната још прије избијања Другог свјетског рата. Тако је, на примјер, Шарић још 1934. године путовао у Сјеверну и Јужну Америку, званично да присуствује еухаристичком конгресу, а у ствари у циљу одржавања и ширења веза са усташама. Своје утиске са тог путовања, али и стварни разлог путовања, објавио је тек након успостављања усташке власти 1941. године у Сарајевском листу од 11. маја 1941, гдје између осталог каже: „Пјевао сам са усташама нашим свим срдцем и гласом Лијепу нашу домовину... Уздижући Богу молитве за њу, молили смо се свемогућему и за Поглавника др Анту Павелића, нека нам га Он Милостиви прати и допрати у слободну Хрватску. И добри је Бог чуо и, ето, услишио наше вапаје и уздисаје.“14 Тек тада постало је савим јасно да су полицијски органи били у праву када су тврдили да ово путовање надбискупа Шарића није имало вјерски већ противдржавни карактер. Тако се у једном извјештају Дринског жандармеријског пука, Краљевској банској управи Дринске бановине, наводи, између осталог: „Све се више верује да је бискуп Шарић одлазио у Америку у циљу сепаратистичке акције, а еухаристички конгрес да је био само изговор [...] Свака сепаратистичка акција хрватска на територији овога пука, јесте у рукама католичког клера.“

Такође, био је директни саучесник у више предратних усташких атентата и диверзија у Сарајеву.

[3] Сандра Кљајић / Живот и насљеђе Милутина Јањушевића: Професор, управник и симбол страдања
https://www.glassrpske.com/cir/magazin/istorija/zivot-i-nasljedje-milutina-janjusevica-profesor-upravnik-i-simbol-stradanja/481967

 [4 ] Крајем јула 1941. године, усташе су око 20 Срба из Алипашиног Моста затвориле у једну кућу и спалиле. Такође, почетком августа 1941. године, једна група Срба из Алипашиног Моста одведена је на Илиџу и тамо поубијана, а 31. августа спаљено је тридесетак кућа села Црнотине. У августу је убијено 14 Срба на Романији, што је био директан повод за отпочињање устанка у овом крају. Затим, 23. августа 1941. „спаљено је 200 домова села Раковице; становници су затварани у куће, посипани бензином па спаљивани.“44 Само у једној штали убијено је и спаљено 108 жена, дјеце и старица.45 „36 највиђенијих домаћина је тако изгубило главу, међу њима задругари Вуковићи, Кешељи, Мариловићи (још 50 заклано и 12 стрељано). Само у једној кући изгорело је 13 чланова.“... почетком јула око 300 Срба из општине Илиџа је одведено у Бутмир гдје су поубијани, већином ударцем чекића у главу, док је један дио ових људи био затворен у једну шталу и жив спаљен...

[5]  Сарајевски дневник, 04.07.1945
http://www.idoconline.info/article/1081928 ).

[6] Злочини у Сарајеву
http://www.zlocininadsrbima.com/Zlocin.aspx?Naslov=%D0%A1%D0%B0%D1%80%D0%B0%D1%98%D0%B5%D0%B2%D0%BE-1941

[7] Град Сарајево усвојио Прву резолуцију, о антифашизму као и 1941.
https://www.slobodnaevropa.org/a/30689996.html