ПОРТРЕТИ ЗАЧЕТНИКА АНТИСРБИЈАНСТВА - 23
Срђан Будисављевић
Срђан Будисављевић [1] (Славонска Пожега, 8. децембар 1884 — Загреб, 20. фебруар 1968), је био бирократа који се није истицао провокативним говорима карактеристичним за вође СДС [2] говорима и политичком иницијативом. Није се ни крио од јавности, али је његово поље рада је било канцеларијско и, из позадине, пропагандно и интригашко. У раздобљу до I свјетског рата члан је Хрватско-српске коалиције. Као њезин припадник изабран је 1908. за заступника у Хрватском сабору.Био је члан слободно-зидарске ложе Праведност. 1. I 1918. покреће лист Глас Словенаца, Хрвата и Срба, а почетком 1918. придружује се акцији Старчевићеве Странке права за окупљање странака и група с југославенским опредјељењем. Активно судјелује у доношењу Ожујске резолуције (о федерализацији АУ монархије) и у раду на оснивању Народног вијећа СХС. По оснутку Вијећа у листопаду 1918. Будисављевић је један од трију његових тајника. Посебну је улогу имао у преговорима за улазак Хрватско-српске коалиције у Народно вијеће. Након раскида свих веза с Аустро-Угарском Будисављевић је у покрајинској влади за Хрватску и Славонију повјереник за унутрашње послове.У новоствореној југославенској држави прикључио се Светозару Прибићевићу и Демократској странци прихваћајући унитаристички и централистички програм. Уз Прибићевића је остао и 1924. кад је дошло до расцјепа међу демократима и до оснивања Самосталне демократске странке. У даљњој политичкој активности, као члан водства СДС, слиједи Прибићевића у повезивању са Стјепаном Радићем и стварању Сељачко-демократске коалиције, те се слаже с поступном еволуцијом самосталаца према федералистичкој концеп-цији у вријеме шестојануарске диктатуре. Био је доследан заговорник пречанског фронта против Србијанаца. Год. 1939. Срђан Будисављевић постаје предсједник Самосталне демократске странке, дужност коју обавља до 5. III 1945. и сурађује с Владком Мачеком у припремању споразума с Драгишом Цветковићем за успостављање противуставне Бановине хрватске. У влади Цветковић-Мачек министар је социјалне политике. Избегао са Владом и краљем у Лондон. Док је делао у избегличкој влади Краљевине Југославије називали су га и "православ-ним Хрватом", јер је био класични петоколонаш. Негирао је геноцид над Србима у НДХ и на сваки начин помагао комунистима. На крају рата, под ужасним притиском "савезнике", а највише Винстона Черчила, краљ Петар II именовао је 2. III 1945. Будисављевића једним од тројице краљевских намјесника, који су власт са краља пренели на Тита. [3] Тако је Срђан Будисављевић добио ту част да у име Срба закуца последњи ексер у ковчег Краљевине Југославије те јединствене српске државе, за коју су милиони положили животе.
Почетком марта 1945, под куполама југословенског парламента, у центру Београда, одигравали су се до тада јединствени и убудуће непоновљиви догађаји.
Петог марта у подне, у зеленој дворани (данас ресторан), у свечаној атмосфери, у присуству свих чланова краљевске владе, више чланова Председништва Авноја и Националног комитета ослобођења Југославије шефова страних војних мисија, домаћих и иностраних новинара, председник краљевске владе др Шубашић је прочитао указ краља Петра о преношењу краљевске власти на краљевско намесништво — до одлуке Уставотворна скупштине о државном уређењу Југославије. Тројица намесника — Србин др Срђан Будисављевић, Хрват др Анте Мандић и Словенац инж. Душан Сернец — који су иначе били више избраници Тита него краља (краљ је хтео др Милана Грола за представника Срба и др Јураја Шутеја за представника Хрвата), положили су заклетву пред београдским надбискупом др Ујчићем и митрополитом Јосифом, који је замењивао Гаврила Дожића у злогласном Дахау заточеног патријарха Српске православне цркве. Заклели су се „свемогућим Богом“ да ће бити верни краљу Петру П и народу и чувати државне и народне интересе.
Истог дана, у 18 часова, др Шубашић је био примљен У аудиенцију код краљевских намесника. Пријем је био кратак и формалан — последњи председник југословенске краљевске владе под нео је оставку целог кабинета. Истовремено, у другом делу скупштинске зграде, одвијала се иста процедура, али на нешто друкчији начин. На заједничкој седници Председништва Авноја. и НКОЈ-а, председавајући маршал Тито образлагао је писмену оставку Национал ног комитета, наглашавајући да ће ства рање Привре-мене владе допринети ширењу и јачању народноослободилачког фронта.
Већ у 18,45 часова, истог дана, краљевски намесници су мандат за састав јединствене југословенске владе поверили маршалу Титу, закључивши да до образовања те владе државне послове води НКОЈ.
Седмог марта у 12 часова одржана је још једна државничка свечаност — седница Председништва Авноја, са неуобичајеним дневним редом: читање указа 0 образовању Привремене владе ДРЈ и полагање заклетве чланова те владе. Тиме је избегнуто да Тито и министри полажу заклетву краљу пред краљевским намесницима, на чему се извесно време инсистирало, уз позивање на Устав Краљевине Југославије.
Заклетва је положена како је Тито инсистирао: народу.
Према: Александар Петковић: "Ни краљевина ни република" (Борба, 04. 01. 1988.)
Проглашењем ФНРЈ утрнула је функција намјесника, па је Срђан Будисављевић остатак живота провео у Загребу изван политичке сцене.
Јулије (Јулијус) Будисављевић
Срђан Будисављевић је био "православни Хрват", а његов рођени брат, Јулије (Јулијус) Будисављевић [4] је био католик који се сећао да је био Србин.
По занимању био је хирург.
Био је ожењен са чувеном хуманитарком Дианом (Obexer) Будисављевић [5].
Изгледа да је гајио (и) југословенска осећања, бар у почетку. На позив Српскога црвеног крста водио је за балканских ратова резервну болницу у Београду.
У Првом светском рату (до 1915.) шеф је кируршке групе инсбрушке клинике на источној фронти, а по завршетку I свјетског рата (не желећи примити аустријско држављанство) долази у Загреб. У свибњу 1919. именован је редовитим професором кирургије на Медицинском факултету у Загребу, гдје је његовим настојањем 1921. основана кируршка клиника.
У Другом светском рату се понашао утилитарно, ако је то задовољавајуће одређење.
Време је то кад српске девојке скачу у Дрину, Сава у Јоњском пољу не може да прими све српске полупане лобање, а херцеговачке јаме безданице су препуне. Ипак, Јулије у Загребу, у држави у којој су Срби били потпуно ван закона, задржава професорску катедру и позицију шефа Хируршке клинике на Медицинском факултету, што је прилично неуобичајна ствар за једног Србина у НДХ-а. Званично је обукао усташку (или бар домобранску) униформу. У изјави из 21. јуна 1951. године, недуго након што се понудио да сведочи у одбрани Алојзија Степинца, пред Окружним судом у Загребу, у својству сведока поново говори др Јулије Будисављевић: „Ја сам се 1941. године налазио у Загребу у својству шефа хируршке клинике, у то време управо сам био обукао униформу санитетског потпуковника коју сам скинуо 1944. године када сам пензионисан.”
У званичним његовим биографијама се тврди да је то учинио "из политичких разлога"., али се не наводи који су конкретно политички разлози били у питању.
И заиста, Будисављевић јесте пензионисан те ’44. године, а на вечери њему у част, за главним столом седео је сам загребачки усташки крем тога доба. Јулије је у пензију ушао као римокатолик, а овај брзи верски прелаз као да је био предсказање да ће његова лоза мало касније изнедрити и прву даму, Јованку Будисављевић Броз.
По писању Дијане Будисављевић, он из страха (од усташког насиља над Србима) није подржавао њен хуманитарни рад (спашавања српске православне дјеце из логора НДХ. [6]
Свакако, ако је тај страх заиста постојао, био је потпуно оправдан. Међутим, овде наилазимо на једну непремостиву етичку дилему: Пошто је Јулије био потпуно обавештен из прве руке, чак и од своје супруге [7], о геноциду над Србима у НДХ, и тог геноцида је био потпуно свестана, такође, могао је јасно разумети улогу комуниста у том геноциду, како те информацији није проследио до свога рођеног брата Срђана, јер НДХ није информационо била херметички затворена, ако је у опште постојале озбиљне препреке у комуникацијама?
Нисам био персона грата ни Нијемцима ни
усташама. Нисам био усташа, нити сам положио њихову заклетву, како су
учинили ваши чиновници, који су овдје. Хрватски се народ плебисцитарно
изјаснио за Хрватску државу и ја бих био ништарија, кад не бих осјетио
било хрватског народа, који је био роб у бившој Југославији.
Надбискуп Алојзије Степинац
И даље, постоје основане тврдње да се Др. Јулије Будисављевић нудио за сведока одбране [8] у монтираном процесу против Алојзија Cтепинца после рата. [9]
Будисављевићи су били велики пријатељи и са Степинцем и са Титом, о чему сведоче фотографија са приватних посета Јулија и Диане Титу и Јованки.
После рата Јулије Будисављевић, санитетски допуковник хрватске војнице, је без икаквих конзеквенци враћен у службу на истој клиници "Ребро", где је радио до 1952. Била му је омогућена каријера и у земљи и у иностранству. Организовао је , а председавао је Десетим конгресом хирурга Југославије (Београд 1958). Активно је учествовао, 1948. у Београду, на Конференцији хирурга ЈА („Искуства у репараторној хирургији"). За почасног доктора Загребачког свеучилишта именован је 1968. Био је члан Француске хируршке академије, Југословенског, Бугарског, Чехословачког, Немачког и Аустријског хируршког друштва, Интернационалног хируршког и уролошког друштва, почасни члан Удружења хирурга Југославије, Удружења неурохирурга Југославије и Збора лијечника Хрватске.
Одликован је Орденом рада И реда и Орденом заслуга за народ И реда.
И ту долазимо до друге непремостиве етичке дилеме:
Два доктора, оба Србина из истог краја. Петар Зец и Јулије Будисављевић завршили су медицину у Инсбруку, Петар Зец 1905. године, а Јулије двије године касније. [10]
Петар Зец је после Другог светског рата стрељан од комунистичке власти јер је био председник "Црвеног крста" и помагао избеглицама из НДХ, Јулије Будисављевић, потпуковник војске НДХ, не да није искусио никакву казну, већ је био обасут свим благодетима у "новој држави".
За свој рад др Јулије Будисављевић је у Србији добио ова одликовања:
1. Орден Светог Саве III реда 1928. године,
2. Орден заслуга за народ II. реда, 1949. године,
3. Орден рада првог реда, 1950. године, и у Хрватској:
4. Одликовање загребачким научним радницима 1957. године и у Паризу.
5. Признање загребачким научним радницима 1957. године у Паризу.
За разлику од њега др Петар Зец је стрељан. Добио је метак. [11]
Како је тако нешто могуће? "Критеријуми" комунистички ко је за стрељање као народни издајник, ко за опрост а ко за нову каријеру очито се не могу уклопити ни у какву идеологију. Кључни, ако не и једини критеријум у питањима живота или смрти биле су личне везе и Титови астрофилни сентименти.
Да је тако, потврђује и случај блиског рођака Срђана и Јулија Будисављевића, адмирала Прице (Carla) Драгутина, који им је био, бар према сајту "Гени" [12] сестрић (мајка: Хермина Прица (Будисављевић Приједорска) и, истовермено, зет (супруга: Ксенија Будисављевић од Приједора). Прица је био официр аустроугарске морнарице, па је у Краљевини дошао до адмиралског чина, да би затим био пребег у војску НДХ са највишим чином, и да би коначно, у Титовој Југославији мирно живео као задњи живи адмирал аустроугарске ратне морнарице. Умро је у Опатији 1960. године.
Јулије Будисављевић и супруга Диана, Живели мирно на тргу измишљеног хрватског краља Петра Свачића на бр. 13, Јулије ће годинама безбрижно уживати пензију. Властима НДХ-а није сметало ни то што му се брат Срђан Будисављевић, налази у Лондону као министар социјалне заштите у влади Краљевине Југославије. При крају живота су се поново одселили у Инсбрук, далеко од НДХ и Титове Југославије.
Светозар Ивковић
О Др Светозару Ивковићу (1891, Сремска Митровица – 1973, Загреб), нема званичних биографија и студија, тако да смо његову животну причу донекле реконструисали из повремених фрагментарних при-каза. Из једног новинског чланка о најбољим адвокатским одбранама [13], сазнајемо да се ради о врхунском правнику који је докторирао са 22 године. Осим адвокатуром бавио и новинарством.
По политичком опредељењу био је верни присталица Светозара Прибићевића, и доследан борац за хрватска права. Сматрао је за велико дело стварање Бановине Хрватске.
Што се новинарског опуса тиче, истичемо један његов хвалоспев краљу Петру Карађорђевићу, који је оптерећен тешким патосом и патриот-ским тирадама, те би се помислило да га је написао неки пропагатор крилатице "Срби на окуп" а не доследни борац за растурање државе, у време интензивног рада на успостављању бановине Хрватске. Било је ту и патриотических стихова, и пригодан патетични закључак:
ПОСЛЕ ТРИ И ПО ДЕЦЕНИЈЕ
...
"Пуна јеси кошнице
Трудољубна Србијо
Са свих страна сви Срби
И ти љупки Среме"
...
Вођен овим звијездама, праћен љубављу и повјерењем народа, с којим треба да се срасте, од којега не треба никад да се одваја, повешће краљ Петар Србију бољој срећи и бољој будућности, па ће с уређеном и консолидованом Србијом поћи онамо, куда је хтио да пође вођ тополски, а дјед — Карађорђевић.
Др. Светозар ИВКОВИЋ
Правда, 06. 01. 1938.
Када је коначно остварен сан СДС и формирана Бановина Хрватска, подбан је постао свеучилишни професор Иво Крбек. Тај је положај тражио СДС, али су тај положај добили тек у вељачи 1941. када је СДС-овац Светозар Ивковић постао подбан. То постављање Ивковића за подбана када је рат био пред вратима, у СДС је међутим доживљено као крунски доказ да у Бановини нема терора над Србима, и да су такве тврдње фантазмагорије злонамерника. У том духу се изјаснио и Светозар Ивковић.
3агреб, 25 фебруара. — Подбан г. др. Светозар Ивковић опростио се од чланова загрeбачкe месне организације СДС којој је до сада био на челу, на синоћној конференцији која је у ту сврху одржана. На овој конференцији г. др. Ивковић одржао јe говор у коме је подвукао да данас триумфује политика споразума, а споразум значи како је то нагласио потпретседник ХСС сенатор г. Аугуст Кошутић, опстанак Југославије, јер без споразума нема Југославије. Што се тиче његовог именовања за подбана, г. др. Ивковић је рекао:
— Ово именовање не може бити схваћено друкчије, него као признање политике коју је до сада водила Самостална демократска странка. Било је доста пута од појединаца изношено како се Срби у Хрватској прогоне. Међутим, о неким прогонима Срба у Бановини Хрватској не може бити говора, него само поједнци своје личне случајеве генералишу. Да прогона Срба у Хрватској нема, најбоље је јемство то што се ХСС заложила за то да место подбана добије Србин самосталац.
- Време, 26. 02. 1941.
Пошто је предузео дужност подбана г. др. Ивковић опростио се са Загребачком адвокатском комором у којој је пуних дванаест година, дакле од њеног оснивања, био стално потпретседник. Поводом тога орган Адвокатске коморе, „Одвјетник", доноси врло топао чланак о г. др. Ивковићу који је престао да обављати адвокатске послове. Чланак је написао претседник Адвокатске коморе г. др. Иван Политео н у њему се подвлачи да је г. др. Ивковић увек радио на одбрани грађанских права и слободе и као Србин борио се раме уз раме са својим хрватским колегама за добро заједничке отаџбине.
- Време, 16. 03. 1941.
Само два дана пред избијање рата одиграле су се епске сцене на вечито смрадним и сивим железничким колодворима, у којима су продефи-ловали сви актери трагедије српске идеје.
Претставник хрватског народа г. др. Влатко Мачек стигао је јуче ујутру у Београд, где је срдачно дочекан и поздрављен. Као први потпретседник Краљевске владе г. др. Мачек је одмах положио заклетву и преузео свој одговорни положај, демантујући на достојанствен и одлучан начин све вешто сковане комбинације, које су ишле за тим да се у једнодушне народне редове унесе пометња, раздор и неслога. После конферисања са претседником владе г. Симовићем н осталим члановима владе г. др. Мачек је у 15 часова бно примљен у аудијенцију код Њ. В. Краља.
Г. др. Влатко Мачек кренуо је из Загреба у Београд прексиноћним брзим возом у 23 наса, у пратњи бана Бановине Хрватске г. др. Ивана Шубашића и главног секретара ХСС г. др. Јурја Крњевића. Г. г. др. Мачека, др. Шубашића и др. Крњевића испратили су први потпретседник ХСС инжењер г. Кошутић, подбан г. др. Светозар Ивковић, шеф кабинета бана г. Владимир Шипуш, помоћник министра саобраћаја инж. г. Терчек, шеф Централног пресбироа за Бановину Хрватску г. др. Бранко Соколић и други. Пре доласку на станицу и на перону Загребчани су поздравили г. др. Мачека усклицима „Живео". Воз са г. др. Мачеком требало је да стигне у Београд око 6.50 часова. Одмах после шест часова на перону Београдске железничке станице почели су да се окупљају сарадници, пријатељи и поштоваоци г. др. Мачека. Између осталих ту су били: министар унутрашњих послова г. др. Срђан Будисављевић, министар правде г. др. Божа Марковић, министар пољопривреде г. др. Бранко Чубриловић, министар финансија г. др. Шутеј, министар без портфеља г. др. Крек, министар пошта г. др. Јосип Торбар, министар снабдевања и исхрану г. др. Сава Косановић, министар трговине и индустрије г. др. Иван Андрес, министар без портфеља г. др. Бариша Смољан, директор Дирекције за спољну трговину г. др. Рудолф Бичанић, шеф кабинета г. др. Мачека г. др. Одић, секретари г. г. Колак, др. Пинтарић и многи други. На перону и пред станицом свет је правио шалир са жељом да види и поздрави г. др. Мачека. Загребачки брзи воз ушао је у станицу тачно у 6.55 часова. Из вагона је први изашао, ведар и насмејан, г. др. Мачек, а за њим бан г. др. Шубашић, генерални секретар ХСС г. др. Крњевић, бивши подбан г. др. Крбек н секретар бана г. Павле Поцрник. Г. др. Мачек срдачно се поздравио са свима министрима, пријатељима и новинарима, а затим се упутио према излазу. Кад је пролазио кроз шпалир, који су направили Београђани који су поранили да дочекају г. др. Мачека, проломио се одушевљен узвик: — Живео Мачек! — Живела народна слога! На излазу из станицу г. др. Мачек је такође срдачно поздрављен. усклицима и аплаузом Пред станицом чекали су фоторепортери и г. др. Мачек зауставио се са министри ма да се слика. Док је седао са баном г. др. Шубашићем у аутомобил, присутни су још једном ускликнули: — Живео потпретседник народне владе! — Живела народна слога!
РАЗГОВОР Г. ДР. МАЧЕКА СА НОВИНАРИМА По изласку из станице, на путу према колима која су га чекала, г. др. Мачек је кратко време разговарао са новинарима... Г. др. Мачек је поред тога истакао наду да ће срдачни н братски односи између Срба и Хрвата изаћи ојачани из ових догађаја.
У БРИСТОЛУ са станице се г- др. Мачек, са пратњом, одвезао на краћи одмор у хотел Бристол. Са потпретседником владе г. др. Мачеком на доручку у Бристолу били су бан г. др. Шубашић, г. др. Крњевић, министри г. г. др. Андрес, др. Шутеј, др Торбар и др. Смољан и шеф кабинета потпретседника владе г. др. Анте Одић.
ДОЛАЗАК Г. ДР. МАЧЕКА У ПРЕТСЕДНИШТВО ВЛАДЕ После одмора и доручка г. др. Мачек је у 8.30 часова, кренуо у Претседништво владе. У првим колима седео је Г. др. Влатко Мачек н г. др. Божа Марковић излазе заједно из железничке станице г. г. Миша Трифуновић, Милан Грол, Богољуб Јевтић, др. Шутеј. др. Смољан, др. Торбар, др. Куловец и др. Срђан Будисављевић. КОНФЕРИСАЊА У ПРЕТСЕДНИШТВУ ВЛАДЕ Потпретседник владе г. др. Влатко Мачек конферисао је јуче пре подне са претседиком Краљевске владе г. Душаном Симовићем и министрима. Конферисања су настављена н после подне...
- Време, 05. 04. 1941.
Прво што пада у очи је апсолутна пречанска доминација, у којој су западни Срби имали не малу улогу. Не само да су Србијанци потиснути и доведени у завистан положај од Пречана, нема ту ни Херцеговаца, Црногораца, па ни Срба из централне Босне, Војвођана. Тако изгледа народно јединство у интерпретацији хрватско-српског пречанског фронта. Са њима, Југославија би била разбијена и без светског рата, а српски народ наново и овај пут неповратно раздељен у међусобно зараћена племена.
Само четири дана касније, овацијама испраћени и дочекани Мачек, повукао се из владе и цео свој државни апарат ставио на располагање Кватернику и Павелићу. Његови заменици и побочници су будући министри НДХ, енглески шпијуни, хрватски дисиденти и у великом броју будућих Титових министара. Укупно, од неколико десетина упарађених политичара који су корзирали од загребачких колодвора до београдских перона кунући се свечано на верност Отаџбини, само су Божа Марковић, Богољуб Јевтић, Миша Трифуновић... остали верни тој заклетви, док су се остали разишли куд их је ветар историјски носио, гледајући да се некако мекано приземље и удобно прилагоде новој ситуацији послератној.
Шта се догодило са нашим јунаком Светозаром Ивковићем донекле сазнајемо из једног дописа његовог сина Георгија, у вези једног Словенца, агента и присталице ЈВуО, из кога сазнајемо да Светозар није веровао у своје тврдње да нема хрватског насиља над Србима, већ је, пар дана након свечаног испраћаја Мачека у Београд, избегао на Корчулу, под италијанску окупацију. [14]
Шта је било пред крај рата, сазнајемо индиректно из анегдоте једног младог комунистичког културног прегаоца:
У релативно малој соби у којој се сваку вечер хватала посљедња емисија Радио Лондона ради Слободне Далмације, скупљало се много људи тако да стенографи нису могли ни радити како треба. Наговарање да не долазе у толиком броју није успјело. А онда је нетко дошао на идеју да оне који стално долазе намагарчи једном лажном емисијом из сусједне собе.
Чини ми се да је то био Аљоша Жанко, али су у првом плану били Нико Бахаровић и Јуре Каштелан те још неки чланови Проподјела. Дознао сам кад је ствар већ била у току и био сам више мање само »присутник«. Припреме су трајале два-три дана. Говорит ће се из сусједне собе. Спикер ће бити Нико Бабаровић, а главни говорник Јуре Каштелан. За »акцију« су од руководилаца знали само Милош Жанко и Вицко Крстуловић. Не знам тко је аутор текста, али је све било заиста добро срочено, Нико Бахаровић је најавио Радио Лондон и почео с емисијом. Соба је била пуна. Међу слушаоцима било је и неколико познатих људи, па и командира и комесара чета и батаљона, чланова разних комитета. У посљедњи је час стигао др Јосип Смодлака, већ предвиђен за члана АВНОЈ-а, а с њим др Светозар Ивковић, бивши подбан. Некако су им намакли сједалице. Радио је објавио неколико сензационалних »вијести« о побједама Енглеза и Американаца, о продору Црвене армије, а затим и то да су партизани ушли у Мостар. Радост у соби. Нитко и не слути да то говори Бабаровић из сусједне собе. [15]
Тако је врсни адвокат Светозар Ивковић, све борећи се проти великосрбијанске хегемоније, од поштованог политичара и подбана Хрватске, доспео до статуса избегличког, резервног седала на кружоку и добровољне жртве магарчења комунистичких дилетаната, зарад привилегије да га усташе и комунисти не узнемиравају превише.
-----
[1] Срђан Будисављевић, биографски подаци
https://sr.wikipedia.org/sr-ec/Срђан_Будисављевић
[2] Из међуратне штампе се види да је често и активно учествовао на политичким зборовима, и да је вечито присутан у политичким преговарањима, али цитата његових изјава има врло мало. Његове изјаве су стереотипне и сувопарне, и у главном се своде на флоскулу да "Хрвати желе да живе у Југославији и само траже своја права", и сл.. Један његов говор из Бањалуке шире је пренет:
Бања Лука, 21 јануара. — Синоћ је допутовао у Бања Луку министар социјалне политике и народног здравља и шеф СДС г. др. Срђан Будисављевић са сенатором г. Савом Косановићем, г. др. Данилом Димовићем, г. др. Хинком Кризманом, професором г. Медаковићем и другим члановима вођства СДС. На железничкој станици г. др. Будисављевића дочекали су његови лични и партијски пријатељи на челу са протом г. Душаном' Кецмановићем. На станици су били подбан г. Петар Цветковић, управник полиције г. Василије Котовић, срески начелник г. Драгутин Богдановић, директор УОЗОР-а г. Осман Куленовић, начелник Одељења за социјалну политику и народно здравље при Банској управи г. Јанко Зарубица, директор Хигијенског завода г. др. Гавра Вујичић и други и око 30 сељака који учествују на течају Сељачког кола. Данас у 10 часова пре подне у дворани «Хрватског дома» одржана је шира конференција СДС. Конференцију је отворио један сељак и предложио за претседника проту г. Душана Кецмановића. Први је говорио г. др. Будисављевић, који је рекао:
— Прошло је већ две и по године од како смо последњи пут одржали састанак у Бањој Луци. Кроз то време догодило се много што шта у државном и страначком животу. У животу СДС најболнији догађај била је смрт Светозара Прибићевића.
Г. др. Будисављевић је потом поздравио присутне претставнике ХСС г. др. Нику Љубичића и друге, па је рекао:
— Поздрављам и савезнике и суборце из ХСС, а поздрављајући и њих, поздрављам и нашег заједничког вођу брата др. Влатка Мачека. Споразум од 26 августа 1939 г. велико је и историско дело за нашу земљу. Када читате његов текст изгледа лак и јасан, што и јесте. Али, за њега и његово стварање требало је много времена н много жртава. Поднесене су велике и тешке жртве Хрвата и Срба. Ове тешке моменте осетили су прво борци из ХСС, а затим и сви остали. Вођена је борба више од десет година и у тој борби направљена су два фронта. На једној страни били су сви они који су били за диктатуру, за шестојануарски режим а против народног споразума, а на другој страни они који су били за споразум и за демократију. У тој борби на нас, самосталне демократе, највише се сипала ватра и с десна и с лева и то стога што смо ми били за демократију и правичност без које не би било споразума. Ми смо проглашавани издајницима српства, па чак и државе, али сви ми који смо радили на великом делу споразума нисмо се дали поколебати. Треба имати на уму да без сложних Хрвата, Срба и Словенаца нема ни моћне Југославије. Данас се тек види како је политика споразума велика државна и национална политика, која се нарочито одразила пре неки дан V Загребу приликом посете Њ. Кр. Вис. Кнеза Намесника када су, у овим тешким и мучним временима, у срцу Хрватске, у белом Загребу, грађани и сељаци подједнако онако сјајно дочекали Кнежевски пар. Они који су против споразума руше државу. Ми који смо се увек мушки борили за братски споразум, борићемо се и против оних који су против споразума. Данас је наша држава јача, моћнија и силнија него што је пре била када је био неспоразум.Говорећи о предстојећим изборима и изборном закону г. др. Будисављевић каже:— Сада имамо и једно крупно питање а то су избори и Изборни закон, који ће ових дана бити и потписан. Нови Изборни закон састављен је у пуном демократском духу и више него иједан до сада је у потпуном духу демократског расположења. Између некадашњег Закона о изборима и садашњег огромне су разлике. Нема више могућности у новом Изборном закону да власт зна где је ко гласао. Свима бирачима дата је пуна слобода да одлуче где ће гласати и за кога ће гласати. Ови избори биће потпуно слободни, а за то смо се и ми борили готово од шестојануарског режима. Када народ каже своје и када изабере своје посланике, они ће у Парламенту тражити оно што народ хоће. После тога ми ћемо наставити рад и борбу за наше село, које је јако запуштено и за сваког поштеног грађанина који хоће рада, круха и реда.
Затим су говорили г. г. др. Хинко Кризман, Сава Косановић, Милан Дурман, др. Нико Љубичић, прота Душан Кецмановић, Данило Димовић, Митар Попара, проф. Медаковић, др. Рајко Ђермановић и још двојица сељака.
- Време, 22. 01. 1940.
Бановину хрватску, вољом Хрвата и конструктивну сарадњу ХСС и Влатка Мачека, "заједничког вође и брата" Срђана Будисављевића, заменила је НДХ.
[3]
МИ
КРАЉЕВСКИ НАМЕСНИЦИ
др. Срђан Будисављевић, др. Анте Мандић и инж. Душан Сернец
на предлог Претседништва Антифашистичког већа
народног ослобођења Југославије,
постављамо:
за Претседника Министарског савета и министра народне одбране - Маршала Јосипа Броза-Тита,
за Потпретседника Министарског савета - Милана Грола,
за Потпретседника Министарског савета и министра за Конституанту - Едварда Кардеља,
за министра иностраних послова - Др. Ивана Шубашића,
за министра без портфеља - Др. Јосипа Смодлаку,
за министра унутрашњих послова - Владу Зечевића,
за министра правосуђа - Франа Фрола,
за министра просвете - Владислава Рибникара,
за министра финансија - Сретена Жујовића,
за министра без портфеља - Др. Јураја Шутеја,
за министра саобраћаја - Тодора Вујасиновића,
за министра индустрије - Андрију Хебранга,
за министра трговине и снабдевања - Инж. Николу Петровића,
за министра пољопривреде - Др. Васу Чубриловића,
за министра шумарства - Сулејмана Филиповића,
за министра рударства - Бане Андрејева,
за министра колонизације - Сретена Вукосављевића,
за министра социјалне политике - Др. Антона Кржишника,
за министра народног здравља - Др. Златана Сремеца,
за министра пошта, телеграфа и телефона - Др. Драга Марушића,
за министра грађевина - Др. Рада Прибићевића,
за министра информација - Саву Косановића,
за министра Србије - Јашу Продановића,
за министра Хрватске - Др. Павла Грегорића,
за министра Словеније - Едварда Коцбека,
за министра Босне и Херцеговине - Родољуба Чолаковића,
за министра Македоније - Емануела Чучкова,
за министра Црне Горе - Милована Ђиласа
Претседник Министарског савета нека изврши овај Указ.
7. марта 1945. године,
у Београду
Претседник Министарског савета, Д-р Срђан Будисављевић, с. р.
Маршал Југославије, Душан Сернец, с. р.
Јосип Броз-Тито, с. р. Д-р Анте Мандић, с. р.
Извор: Српска енциклопедија
http://www.srpskaenciklopedija.org/doku.php?id=
[4] Јулије (Јулијус), биографски подаци
Јулије (Јулиус) Будисављевић
https://sr.wikipedia.org/sr-ec/
Диана Будисављевић – јунакиња Другог свјетског рата
https://voxfeminae.net/strasne-zene/diana-budisavljevic-junakinja-drugog-svjetskog-rata/
[6] Њихова унука Силвија Сабо, пензионисана професорка Одсјека за психологију Филозофског факултета Универзитета у Загребу, је у сарадњи са Хрватским државним архивом 2003. године објавила књигу Дневник Дијане Будисављевић 1941. - 1945.. По аустријском писцу и аутору романа Дијанина листа, Вилхелму Куесу, Факсимил рукописа Дијаниног дневника није објављен, као ни дијелови који се тичу Дијаниног приватног живота. Он је без успјеха преко Дијанине унуке покушао да дође до рукописа. Тако објављен дневник критикује као проблематичан са научне стране и констатује да не знамо шта у оригиналу пише и шта нам је издавач дневника ускратио.
Према: Јулије Будисављевић, Википедија
https://sr.wikipedia.org/sr-ec/Јулије_Будисављевић
[7] Дијану Будисављевић је Степинац неколико пута одбио, када је од њега тражила помоћ око спашавања српске дјеце из логора. Каритас се укључио у Дианину акцију тек касније, када су одлучили да се удомљавањем дјеце у католичке породице од њих могу створити нови католици и Хрвати.
3. 12. 1941. Мој први пријем код надбискупа др. Степинца. И тамо је резултат разговора био потпуно негативан. Надбискуп ми је рекао да нема никаквог утјецаја на владу, тамо да ништа не може исходити. Спреман је заузети се за ствар, али унапријед зна да не може ништа постићи… Друга аудијенција код надбискупа… Надбискуп је врло суздржан. Не жели се заинтересирати. Каже да нема никаквог уплива на владу. Испричао ми је да је због стана једне Жидовке био код неког министра. Тај му је обећао да ће жена моћи остати у стану, а сад ју се успркос томе намјерава из стана избацити. Кажем да сам дошла тражити да спаси један народ, а он ми прича о неком стану. Онда је почео критизирати Нијемце, нацизам, Хитлера, да су они свему криви. Кажем му да се њемачки бискупи јако заузимају за своје вјернике и супротстављају Хитлеру. Многи од овдје прогоњених су прешли на католичку вјеру и његова је дужност заузети се за њих… На крају обећава да ће се заузети. Будући да у то много не вјерујем, називам… каноника Бакшића и молим за пријем. Молим да са своје стране утјече на надбискупа. Молим да се каноници састану и да се сви заједно заузму за прогоњене с Кордуна.
(Будисављевић, Диана - Дневник Диане Будисављевић, стр. 20, 54,. 2003.. Загреб: Хрватски државни архив.)
[8] Што се сведока одбране тиче, са сигурношћу се зна да су браниоци Степинчеви понудили 35 сведока, код којих је Јаков Блажевић, јавни тужилац, дозволио приступ двадесет двојици, али је само седморица усудили да изађу, док је неке Блажевић једноставно најурио из суднице уз повик "Марш напоље, клерофашиста!"
Дора Јовановић - Суђење надбискупу Алојзију Степинцу
https://repozitorij.ffos.hr/islandora/object/ffos:5622/datastream/PDF/view
Постоје и сасвим непоуздани нео-усташки извори, у којима се наводи да Јулију Будисављевићу није дозвољено да сведочи у корист Степинчеву:
- Петар Хорватић - 2. ожујка 1882. др. Јулије Будисављевић – знате ли да је желио свједочити у корист Степинца и да га је комунистички тужитељ Јаков Блажевић назвао клерофашистом?
https://narod.hr/vjera-i-kultura/kultura/2-ozujka-1882-dr-julije-budisavljevic-znate-li-da-je-zelio-svjedociti-u-korist-stepinca-i-da-ga-je-tuzitelj-jakov-blazevic-nazvao-klerofasistom
[9] Процес против Степинца је вођен у комунистичко стилу, бахато и незналачки, без намере да се утврди истина, већ да се задовољи идеолошка задаћа, што никако не аболира Степинца од одговорности за непорецив геноцид над Србима у НДХ.
[10] Томо Радусин Два доктора у граду „X“
https://ssr.org.rs/dva-doktora-u-gradu-x/
[11]
ДР ПЕТАР ЗЕЦ – ПРЕСУДА ВОЈНОГ СУДА 27.11-1944. – ОБРАЗЛОЖЕЊЕ
„Зец др. Петар, бивши сенатор, један од врло блиских сарадника Недићевих, имао је тесне везе са немачким окупаторима, истицао се с великим залагањем за остварење планова Немачке и Немаца“.
Саопштење Војног суда Првог корпуса НОВЈ о суђењу ратним злочинцима у Београду,
Борба, 27.11.1944.
[12] Прица (Carl) Драгутин, биографски подаци
https://moja-rijeka.eu/rijeka_biografije_prica_carl_dragutin.html
[13] Александра Петровић - ВЕЛИКЕ АДВОКАТСКЕ ОДБРАНЕ Суд пресудио за блуд
https://www.politika.rs/scc/clanak/398180/hronika/sud-presudio-za-blud
Мој отац Др.Светозар Ивковић, подбан Бановине Хрватске. Спасио се је након бијега бановинске владе из Загреба, преко Сарајева за Црну гору одакле је влада одлетила заједно са југославенском владом у Египат. Мој отац није одлетио, није желио оставити моју мајку и мене него се је упутио у Дубровник, гдје је ухапшен од Усташа, због крађе 50,000.000.- Динара (?) и спроведен у Сплит, гдје је већ била успостављена талијанска управа. Очеви пријатељи и други успјели су посредовати код талијанских власти да се не може отац (за Талијане је било важно да је имао титулу „екселенција“ (?))спровести у Загреб, без поступка и доказа и интернирале су мог оца у Хотелу у Сплиту. Стицајем околности мој је отац имао у Корчули кућу гдје смо ми редовито љетовали, преко 10 година и то сваке године по три мјесеца. Моја мајка и ја успјели смо доћи из Загреба у Сплит и отишли смо сви заједно у нашу кућу у Корчули, гдје смо били тако рекућ, код куће, са многим познаницима и пријатељима. Корчула је била Италија (Далмација и отоци били су поклоњени од Павелића Италији и један талијански принц проглашен је као Хратски краља Томислав II. ).Тако је граница између Хрватске и Италије била у каналу Корчула/Пељешац) и ми смо били сигурани од усташа. У љето 1942 др. Ј. Арнерић, одвјетник, колега и пријатељ мог оца и наш, довео је г. Рапотца к нама. Ја сам у то вријеме имао навршену 21 година. Кроз неколико дана, 29 29 виђао сам се са г. Рапотцем свакодневно и чак смо заједно слушали јавне радио вијести (које су Италијани давали на риви - морали смо вијести слушати стојећки) а и прије вијести и послије шетали смо по риви. Са нама су се шетале и кћерке Др. Арнерића, Маринка и Олга и други. Могу посвједочитри да је г. Рапотец причао да се је искрцао на Мљету. Точно је да је Талијанима говорио да је побјегао из Београда јер није могао рећи да је дошао са подморницом, а у Корчули је било оуно избјеглица. Тих дана, био је често у друштву са Др. Арнерићем, и још неколико других угледних људи. Мислим да је било доста познато да није дошао на Корчулу редовитом бродском линијом, али талијанске власти нису ништа урадиле. Вјеројатно због пар стотина избјеглица, углавном Јевреја, Срба итд. који су се склонили на Корчулу, карабињери и управа није баш нарочито добро уредовала, па је тако ваљда прошао неопажено и г. Рапотец. Има међутим једна потпуно неважна чињеница, али мислим да је згодна и да баца извјесно свјетло на прилике. Наиме г. Рапотец је Маринки Арнерић и мени, говорио, да влада у Лондону, жели да се двије млађе особе, укрцају на подморницу и дођу Лондон. Рекао је да ће се он вратити за пар мјесеци у Корчулу и онда да се укрцамо преко Мљета гдје ће опет доћи подморница. Мој отац и ја смо одбили ту идеју. Ја сам већ био ожењен а отац је сматрао да би моја мајка, моја жена и дијете и он, свакако имали велике неугодности. Осим тога, ја сам и прије у неколико наврата ишао у посјету бродовима ратне морнарице па тако и на оне четири подморнице југослвенске ратне морнарице и нисам био одушевљен да бих путовао подморницом уопће, а камо ли у рату. Ми смо остали на Корчули до јесени 1943, али г. Рапотец више никада није дошао.
Marijan F. Kranjc, generalmajor v pokoju
Stanislav Rapotec »Rappy« ekonomist, obveščevalec, stotnik in slikar Prispevek k zgodovini slovenskega četništva - december 2011/januar 2012
https://freeweb.t-2.net/Vojastvo/dok/Rapotec.pdf
(6. maj 2012)
[15] "Био сам културни радник а понекад и пјесник" (IV) - Марин Франичевић – Сјећања пјесника партизана
https://www.antifasisticki-vjesnik.org/hr/prenosimo/6/_Bio_sam_kulturni_radnik_a_ponekad_i_pjesnik_IV_/302/
Коментари
Постави коментар