КОМУНИСТИ - ЗА ДОМ СПРЕМНИ - 23
Кад је почео рат у Хрватској
У овим просторијама су проживјели своје посљедње часове интернирани борци из Керестинца, њих 44. Осуду о стријељању примили су сви уздигнуте главе, јер су знали да умиру за праведну ствар, за ствар радног народа.
Живјела совјетска Хрватска!
Аугуст Цесарец
"Земун је сад наиме коначно у Хрватској, донде се путује лако, а изгледа да београдска полиција углавном више није надлежна тамо."
Иво Рибар-Лоло,
у писму од 12. јануара 1942. године
ЦК КПЈ о ситуацији у Хрватској [1]
Пред рат, у већини Бановине Хрватске комунистичке активности готово да и није било. Као
што је показано велика већина изравне, видљиве, комунистичке
дјелатности догађала се у Загребу и Сплиту те у сиромашним далматинским
опћинама. Иако је по марксистичком учењу радништво класа која треба
провести револуцију, комунистичка дјелатност није била нарочито јака у
индустријским средиштима, изузев Загреба. У великим творницама попут
Тивара, Творнице вагона стројева и мостова, Бате, сисачких творница и
слично, није долазило до већих радничких акција и демонстрација.
Опћенито, на подручју бивше Савске бановине, осим Загреба, и понеких
мањих мјеста, попут, примјерице, међимурског Турчишћа, није било
значајне, манифестне, комунистичке активности. КПХ прије Другог
свјетског рата није била масовни покрет и није имала масовну подршку, а
можда и најзначајнији комунистички
утјецај био је утјецај на загребачку културну и интелектуалну елиту. На
изборима за сеоске опћине 1940. комунисти су добили укупно око 2 %
гласова те су освојили власт у Комижи, Сињу, Трогиру, чему је погодовало
лоше економско стање у тим опћинама.
Комунисти
су на почетку рат у НДХ били политички једва приметни, скоро
безначајни, али беспризорни, бескрупулозни, неосетљиви на народно
страдање, решени да на сваки начин и по сваку цену освоје власт.
“Антифашистичка борба” је била тек пропагандна парола за придобијање
народа тамо где су вршени усташки покољи.
Комунистима везаним за централу у Загребу ни промена режима у Хрватској и успостављање НДХ нису сами по себи деловали као трагични догађаји. Када је започео општи прогон српског народа, многи комунисти су тај прогон сматрали легитимним циљем угњетеног хрватског народа, очекујући да ће у НДХ владати блажи однос према комунистима, поготово због важећег пакта Немачке и СССР-а. Ту се, према тумачењу Павла Јакшића, налазио и корен идеје о стварању легалне КПЈ НДХ (као наследнице КПЈ Х), али и охрабривање ухапшенима и доцније убијенима у логору Керестинцу да не пружају отпор и не беже из логора „јер ће се њихово питање повољно решити“; одатле потичу и прекори крајишким Србима који су се прерано подизали на оружје, и њихова кратковидост по питању наступајућег геноцида над Србима.
Може се дакле са сигурношћу претпоставити да се – одмах по оснивању НДХ – и у Москви и у Загребу, почело размишљати о томе да се постојећа КП Хрватске преименује у КП НДХ. На тај начин устројена, Партија би могла преузети надлежност над комунистима с читавог територија НДХ.
Већ 17. априла 1941. одржан састанак Милета Будака и Младена Лорко-вића са Андријом Хебрангом и још једном особом. Донесена је одлука о формирању КП НДХ. Хебранг се обавезао да комунисти неће водити оружану борбу:
„У Хрватској су, чим је успостављена, уз помоћ Немаца и Италијана, тзв. НДХ, почели преговори о легализацији КП Хрватске. Било је ту свашта. Тито је то знао, био је јако љут. А то је имало своје корене још из пре рата када су комунисти, мислим на Хебранга, сарађивали са франковцима, усташама у ствари. Још тамо, у казнионама, у Сремској Митровици, у другим казаматама. Ја сам знао за те контакте“. [2]
Однос нових власти у Хрватској према комунистима био је неуоби-чајено толерантан. Независно од енигме да ли је постојао договор између појединих вођа КП Хрватске и нове власти, у Хрватској је и иначе третман комуниста био знатно другачију у односу на Србију, у којој су, од Срба, они доживљавани и третирани као „разорни еле-менти“ и државни непријатељи. У Хрватској су они у добром делу јавности, независно од идеологије, имали статус „националних револуционара“ и бораца за слободу хрватског народа. Прва група комуниста ослобођена је већ 13. априла, а Божидар Церовски [3], загребачки повереник за јавни ред и сигурност, пустио је 10. маја 1941. на слободу око 30 комуниста интернираних у затвору на Савској цести. Назвао их је „хрватским свеучилиштарцима“ и позваo их да не ометају изградњу хрватске државе. [4] У овом периоду хапшене су само особе под оптужбом или сумњом да су „четници“. Било је изолованих случајева хапшења и комуниста, али само због потраге за оружјем које су комунисти набавили током Априлског рата, па су одбили да га врате после слома Југословенске војске.
Од
почетка рата устаљена пракса је била размена заробљеника између НДХ,
Немаца и партизана. [5] Те су замјене почеле у љето
1942. и трајале су све до конца рата. Прва особа с партизанске стране
задужена за замјену био је Владимир Велебит. Њега је на тој дужности, у прољеће 1943., замијенио Маријан Стилиновић. Средином 1943.
Стилиновића је наслиједио Јосип Брнчић, а крајем ожујка 1944. дошао је
на ту дужност Борис Бакрач и остао на том положају до конца рата. Брнчић
је имао легитимацију и “пуномоћ Врховног штаба” на име Станко Перовић, а
Бакрач на име Иво Жуљевић. У ожујку 1944. договором између њемачког
генерала у Хрватској Едмунда Глаисе вон Хорстенауа и партизанског
Врховног штаба била је изабрана Писаровина као неутрална зона за замјену
заробљеника и утамниченика. Бакрач тврди да, “неутралност зоне
Писаровине била је током читавог периода замјене доста стриктно
поштивана од обију страна”. Бакрач надаље тврди, “По мојој грубој евиденцији
био сам за то читаво вријеме (од ожујка 1944. до свибња 1945.) око 25
пута у Загребу, док је око 12-15 замјена извршено без одласка у Загреб, у
Писаровини. Значи да је тих контаката могло да буде око 40”. Бакрач наставља, “Не знам исто тако за точан број замјењених другова. По мојем рачуну могло их је бити око 800-900”. Бакрач такођер тврди, “Послије сваке замјене ја сам редовито обавјештавао о свим њеним детаљима Главни штаб Хрватске”.
О савезништву усташа и комуниста Лука мичета пише:
Зигфрид
Каше, амбасадор Немачке у НДХ, у телеграму Рибентропу, министру
иностраних послова Трећег Рајха, од 26. марта каже да је партизанска
делегација преговарала и са хрватским, односно усташким властима. Било
како било, у таквим околностима Аугустинчићу је могао да са лакоћом
организује одлазак у партизане. Антун Аугустинчић, негова супруга и
кћерка као и чувени Титов обавештајац, већ помињани, Иван Стево Крајачић
су у партизане отишли службеним аутомобилом усташког министра грађевине
Иве Булића који им га је уступио за ту прилику. Дакле, у партизане су
отишли у усташком, министарском ауту док им је у пратњи био Богдан
Ивековић, чиновник у Министарству грађевина. [6]
Левичарски истраживачи говоре о „специфичностима“ илегалног рада у Загребу, који је био обележен личним познанствима комуниста са усташама. Без сумње. Мора се додати поред личних познанстава снажно утицале и родбинске везе. Та „познанства“ и рођачке везе омогућила су партијској организацији у хрватском главном граду да, на пример, користи аутомобил Младена Лорковића, првог усташког министра унутрашњих послова, иначе најближег сарадника Анте Павелића. Тај аутомобил два пута је користио Владимир Поповић, који је касније говорио како су комунисти искористили то што је Лорковић још од проглашења НДХ „покушавао сједити на двије столице“.
Андрија Хебранг је кључна фигура, главни суговорник са хрватске комунистичке стране у свехрватском дијалогу, па се његова личност често користи и у тумачењу тренутних догађаја. Бранећи га од Бакарићевих напада за национализам и покушање „неприродног“ оживљавања ХСС-а, један аутор тврди да је у Хебранговом политичком поимању управо срж хрватског мира. Каже да су оптужбе како је постао усташки агент лажне те да је Лубурић пустио Хебранга „да се као увјерени хрватски комуниста бори за Хрватску“. Лубурић је пустио и читав низ других хрватских комуниста, „јер је предвиђао и визионарски прорицао да ће за Хрватску доћи судбоносни дани, када ће се идеализам хрватских комуниста и хрватских националиста наћи на истоме колосјеку борбе за подпуну слободу и државну самосталност хрватског народа“.
Благоје Нешковић, који је заједно са Владимиром Поповићем током јула водио партијску истрагу у Загребу, сматра да је Копинич желео да се КП Хрватске, уз помоћ Леа Матеса и Владимира Бакарића, одвоји од ЦК КПЈ како би самостално управљао хрватском партијском организацијом, као и да је за хрватске комунисте било неприхватљиво да на челу њихове партије буде Србин Раде Кончар. Наводи и да му је Копинич признао да сноси одговорност за неуспело организовање бекства из Керестинца, а изричит је и у ставу да је Титова наредба за хрватске комунисте била: борба против Немаца а не против НДХ.
О томе је Едвард Кардељ обавестио Тита већ 2. августа 1941. године:
„Положај
је овдје доста тежак. Дешавају се случајеви да сељаци, па чак и
радници, предавају комунисте властима. Постоји и страх у хрватским
селима да ће се Срби осветити, ако побиједи СССР. Партија се није на
вријеме организационо припремила. Нема смисла порицати – наши су на
терену скоро у већини случајева изгубили главу. Ослободилачки покрет у
Хрватској, што се Хрвата тиче, још је јако слаб. Чињеница је, дакле, да
је Хрватска данас за нас најтежи терен“.
Кардељ је једини излаз видео у појачавању усташког терора према Србима,
али и у провоцирању партизанских напада како би усташе повеле акцију и
против „широке масе“ присталица Хрватске сељачке странке:
”У рату се нe смијемо плашити уништавања читавих села. Терор ће безусловно довести до оружане акције. Треба изазвати њихову акцију. Терор против мачековаца подићи ће тек читаву Хрватску у отпор. Да се то прије учинило, данас би стајали боље“.
Неколико дана касније Владимир Поповић је обавестио Тита о масовним усташким злочинима над Србима, што је и довело до „полета“ ослободилачке борбе.
О овој суштинској доктрини комунистичког "антифашистичког" рата сведочи и цитат Моше Пијаде са првог заседања АВНОЈ-а новембра 1942. у Бихаћу. У кратком обраћању скривен је део историје који нас нису учили у школама - борбени потези партије која је у вртлогу рата тражила мало плодног тла да засеје своје семе. И успели су у томе. А која је била цена?
- Потребно је зато створити толико много бескућника, да ови бескућници буду већина у држави. Стога ми морамо да палимо. Припуцаћемо па ћемо се повући. Немци нас неће наћи, али ће из освете да пале села. Онда ће нам сељаци, који тамо остану без крова, сами доћи и ми ћемо имати народ уза се па ћемо на тај начин постати господари ситуације. Они који немају ни куће ни земље ни стоке, брзо ће се и сами прикључити нама, јер ћемо им обећати велику пљачку. Теже ће бити са онима који имају неки посед.
Ма
колико комунисти накнадно негирали веродостојност Пијадиног исказа, он
је у пуном сагласношћу са Кардељевим ставом. Пијадин исказ је суви
остатак идеологије југословенских комуниста. Коначно, целокупна
комунистичка оператива на терену доказује намеру комунистичког
руководства. Отуда, непорецив је синергијски учинак комуниста и усташа у
геноциду над српским народом.
На
другој страни, по доласку Хебранга на слободну територију, у Слуњ,
склопљен је споразум са Хрватском сељачком странком. Две странке су се
споразумеле о карактеру ослободилачке борбе – она се није водила да би
„ова или она странка или групација дошла на власт, него је то борба за
једну заиста независну Хрватску из које ће бити протјерани окупатори и у
којој ће бити уништени усташки злочинци, за једну Хрватску у којој ће
бити уједињене све хрватске земље, за једну слободну Хрватску у којој ће
сам народ одредити облик владавине и у којој ће бити зајамчено право
хрватског народа за национално самоодређење“.
„Радничка је класа Хрватске и за вријеме ранијих југославенских влада била прогоњена и извргнута терору. Осим што је као дио хрватског народа била изложена разним облицима националног потлачивања, против ње су у првом реду били уперени изван-редни закони и изванредне мјере. (…) радничка класа Хрватске, у савезу с хрватским сељаштвом, задала је осјетљиве ударце велико-српским хегемонистима и увијек била у првим редовима борбе за националну слободу и равноправност“
- Вјесник, бр. 12, свибањ 1942.).
„Пасивност, чекање и рачуница није особина нашег народа. (…) Хрватски народ вјековима се бори за слободу. А слобода се не добија, уколико је то истинска слобода, на дар, за њу се треба борити. (…) У народноослободилачку борбу мора данас да приступи сваки Хрват, који имало воли своју родну груду, своје море, њиве и планине… (…) Великосрпска шовинистичка клика уз свесрдну помоћ окупатора наоштрила је своје зубе и усмјерила своју борбу поновно против хрватског народа уз отворену и директну помоћ шаке хрватских изрода“
- Вјесник, број 15, коловоза 1942.
Својих шовинистичких/аутошовинистичких стереотипа КПЈ се није одрекла ни у условима Другог светског рата. У околностима потпуне егзистенцијалне угрожености, у којима су Срби као жртве масовних прогона и погрома доживљавали најтежу судбину у својој новијој историји, класно-револуционарна операционализација мита о "великосрпској (=великосрбијанској) хегемонији", односно, оптужбе на рачун "двадесетогодишње крваве пљачкашке владавине великосрпске господе над радним масама и угњетеним народима", "националног угњетавања" и "трговања са земљом на пијаци империјалистичких разбојника (Енглеске, Француске, Америке, Немачке и Италије"), а затим, оптужбе за слом у Априлском рату за који је кривица приписана "српској буржоазији" и тд. звучале су у најмању руку апсурдно и депласирано, али са аспекта партијске политике и стратегије, сврсисходно и функционално. Оцене о "великосрпској Југославији" и Хрватској као центру отпора "против Версајске Југославије" нису ни после њеног разбијања ишчезле из арсенала комунистичке пропаганде.
Сарадња хрватских комуниста/партизана и усташама је непорецива.
"Осјећај одговорности код наших функционера врло је мален. Дешавају се крупни пропусти, а нитко никога за то не зове на одговорност. Здраве партијске масе често на то реагирају на нездрав начин. На пр. на терену О.К. Чазма владала је крајња помирљивост према непријатељу. Уроић (Стјепан, Велики жупан жупе Загорје, члан "Хрватског државног сабора" - моја прим.), јасеновачки усташе итд. шетали су се крај наших другова, а да против њих није ништа подузимано. Многе које се хапсило, а заслужили су казну пуштало се, неки су побјегли и слично. То је уродило једном нездравом појавом, да су многи партијци гдјегод су стигли изражавали незадовољство према Команди подручја, а понегдје чак приступили самосталној ликвидацији људи, које су сами хапсили. Појавила се самовоља по којој је такођер требало ударити."
Извештај Саве Златића, руководиоца повереништва ЦК КПХ за северну Хрватску упућен том комитету 28. марта 1944. године. [7]
За време Другог заседања АВНОЈ-а Броз је у разговору са хрватским већницима истицао да Хрватска игра "важну улогу, јер су Хрвати и Хрватска били носиоци борбе против великосрпске реакције", да је у "склопу заједничке борбе Хрватска јак ступ, ако се изнутра изцементира тада ће Хрвати и Хрватска одиграти велику улогу". Андрија Хебранг је на скупштини АСНОС-а новембра 1944. године у Београду такође говорио о Хрватској као "једном од најснажнијих стубова нове демократске федеративне Југославије".
“Тим чином су родољуби на мене свратили пажњу не само Хрвата од Чаковца у Међимурју и од Чичарије у Истри до Боке Которске, па од Лошиња на Јадрану до Земуна на Дунаву, но такођер и људи наше крви и језика онкрај далеких планина и широких океана, те осјећам потребу да начасни позив одговорим не само члановима Вијећа, него и свима који су у тој одлуци нашли изражај властитој жељи....”
- Владимир
Назор, након што је изабран за предсједника
Вијећа за ослобођење
Хрватске у Поруци Хрватима
(Вјесник, бр. 3, од 20. вељаче 1944.)
О Владимиру Назору, првом председнику Хрватске, додаћемо:
Владимир Назор политички се опредјељивао од избора до избора, био је коњунктуриста, кућевласник, рентијер, рачунџија – но свакако је био, како је говорио његов пријатељ Ранко Маринковић, “класични хрватски националист”. Управо је Назор био предсједник Извршнога одбора ЗАВНОХ- а, а након рата први предсједник Хрватскога сабора. Назор је већ крајем рата у партизанима изазивао националне сукобе око питања упорабе језика на тлу Хрватске.
- Владо Дапчевић
У коначници...
“Ја
напуштам овај свијет свјестан да сам за своју Хрватску направио
довољно. Знам, ти мислиш да болујем од посебне љубави према Хрватској.
То је точно, болујем и од тога. Буди опрезан како пишеш о обавјештајној
дјелатности Ивана Крајачића, шпањолског борца. Не шкртари с похвалом јер
ја сам био и један мали бог, кажи и то…”
Иван Стево Крајачић,
у исповијести Антону Духачеку
А ипак никад нитко не ће знати:
са колико се бораца Он бори,
од коликих Му боли срдце пати
и коликом Му снагом душа гори!
Тек ће будућност, што ће ведра тећи,
знати, што бјеше чинио и хтио,
а повиест наша с поносом ће рећи:
Наш Поглавник је велик владар био!
Непознати песник, из штампе НДХ
Ал`грмну гром на врху планинскоме;
И вјетар духну, и магла се дигну.
Закријешти оро под облаком; засја
Сунце што славно сја и храни и грије;
И Титов глас се просу као дажд
На измучену чељад, увијек жедну
Његових ријечи:
“Напријед“!
Владимир Назор: “Титов Напријед!”
Коначно, историјско искуство показује да је код хрватских комуниста тај народни карактер сажет у митологему "доброг усташтва" остао неокрњен. Једнако, митологем "добрих комуниста" тињао је кроз све године поратног усташког "странствовања".
Они којима је у пресудним временима затајила хрватска свијест и људска савјест, тј. они који су хрватском усташком покрету настојали дати фашистичка обиљежја и они који су из хрватских комуниста настојали истиснути мисао хрватског суверенитета, настоје потиснути у заборав старе постојане везе између хрватских усташа и комуниста, те призивају у сјећање старе несреће и злокобне, превладане опреке. Истински хрватски комунисти и усташе подједнако су дубоко у себи носили идеју слободне и независне Хрватске и њеног пуног суверенитета унутар хрватских повијесних и етничких граница.
- Бруно Бушић
Хрватска је према конститутивном акту ЗАВНОХ‐а из 1944. године била
утемељена као држава српског и хрватског народа, чиме је установљена
равноправност ова два народа. Постепеним промјенама у политичком
систему, Хрватска је временом подржавила вриједности хрватске нације, а
вриједности српске нације редуковала, сводећи их на ниво мањинских
права. Данас у Хрватској постоји јавно прокламовано грађанско друштво,
али без Срба, изједначени су појмови хрватске нације, хрватске државе и
грађанског друштва у Хрватској и дошло је до хегемоније хрватске нације
над другим етничким групама, посебно Србима.
“НДХ није била само фашистичка творевина, него и израз стољетних тежњи хрватског народа за самосталном државом”.
Фрањо Туђман,
загорски "првоборац" и "отац нације",
на Првоме сабору ХДЗ-а у вељачи 1990. године.
-----
[1] Oбјављено у: Зборник.., II/2, 208-214
[2] Наведено према: Живорад Михајловић - Хебранг. Издајник или жртва политичке игре, Београд, 1989,
282
[3] Божидар Церовски, биографски подаци,
https://hr.wikipedia.org/wiki/Bo%C5%BEidar_Cerovski
[4] Примерице, први председник Хрватске Фрањо Туђман, пре него што је постао истакнути члан партизанског покрета, био чиновник Независне државе Хрватске (НДХ).
[5] У хисториографији овај проблем замјене заробљеника и затвореника није уопће обрађен. У једном ми је разговору из љета 1997. генерал Владимир Велебит рекао да има написаних око 150 страница о замјенама у којима је судјеловао.
[6] ЛУКА МИЧЕТА - "Мајка будала је увек трудна"
https://slobodnahercegovina.com/luka-miceta-majka-budala-je-uvek-trudna/
[7 ]Партизанска
и комунистичка репресија и злочини у Хрватској 1944-1946, Документи,
књига 3, Хрватски институт за повијест, Загреб, 2008, док. бр. 1
Извештаја у истом дугу у партизанским документима има на претек.
Партизански
извештаји о сталним контактима и дружењу неких комуниста/партизана са
усташама...о усташама које прелазе у партизане (изабрани у
"народноослободилачке одборе") па се враћају у усташе, истовремено и
усташе и партизани итд И могу се наћи на званићном сајту СУБНОР (Знаци.орг)
Коментари
Постави коментар