ХРВАТСКО УМЦИГЛОВАЊЕ СРБИЈЕ - 23

Керестинец

„Бљесну муњом сурова бунтовна јава,
Усталасали се гњевом
Зелени, зелени лугови..."

 - А.Р. Боглић, „Керестинец“

Нови импулс крвавим националистичким и вјерским сукобима дало је саопштење Влатка Мачека хрватском народу поводом убиства Карла Бркљачића [1], истакнутог првака ХСС и бившег народног посланика. Иако је Бркљачића убио, послије краће свађе, у селу Трнавцу код Госпића, Хрват Стипан Пеиновић, то није сметало Мачеку да објави проглас у коме, између осталог, каже:

„ХРВАТСКИ НАРОДЕ, Мрачне силе које ево већ осамнајесту годину притишћу хрватски народ, спремише нам ове године црни Ускрс. Дне 9. о.мј. око 5 сати послије подне убијен је у Трновцу крај Госпића у Лици из засједе најбољи међу најбољим хрватским сељачким организаторима, апостол и лучоноша хрватског покрета КАРЛО БРКЉАЧИЋ...”

Поподне 16. априла 1936, у дворцу Керестинец (тј. Дворцу Erdödy) и селу Ракитју, недалеко од Загреба, убијено је десеторо људи: осам мушкараца, једна жена и једна девојчица. Већина убијених били су чланови владајуће партије, Југословенске радикалне заједнице (ЈРЗ), а убили су их сељаци из тог краја. У линчу је учествовало више хиљада људи из неколико села. Према извештају који је командант жандармерије, генерал Јован Наумовић поднео министру полиције Антону Корошецу, ти догађаји су имали узроке у политичким активностима ХСС-а предузетим после убиства њиховог угледног члана  Карла Бркљачића.[2]

Нарочито се указује на летак који је потписао В. Мачек, датиран 10. априла 1936, а који се завршава речима:

 „Његова смрт нека буде свим Хрватима, а нарочито хрватском сељачком народу поновном побудом за несаломиву борбу до коначног извојевања потпуне слободе хрватскога народа и хрватске домовине, а мученику Карли Бркљачићу нека је вјечна слава!“

Према истом извештају, наредних дана поразбијани су прозори на кућама оних који нису учествовали у комеморативним манифестацијама.

На задушницама за Бркљачића, одржаним у Самобору 16. априла 1936, говорио је народни посланик ХСС-а Људевит Томашић. Према извештају среског начелника у Самобору Павличевића, даља збивања подстакао је Томашићев говор, у коме је речено да „ако власти не стану на крај четницима, да ће им хрватски народ стати на крај, и уништити чак и њихово десето кољено. Народ је дакако морао то схватити онако како он жели, тј. да их треба одмах искорјенити, држећи ваљда искљученим да би их власт хтјела истријебити, па је одмах сам прешао на дјело.“

Најпре су покушали да линчују лугара Ивана Купринца, али им је он умакао. „У потјери за Купининцем руља је на цести наишла на Виктора Штернберга из Самобора, на кога је опалила 4 метка из револвера, измлативши га штаповима. Штернбергеру је тешком муком успјело да извуче живу главу. Руља је затим наишла на Купринчеву жену, коју је такођер испремлатила сјекирама, оставивши ју мртву и изнакажену да лежи на цести. Јужно од Самобора у виноградима руља је наишла на винцилира /=виноградар, пудар/ Ивана Херцога, кога је такођер испремлатила и усмртила ударцима сјекире, док је другог винцилира Тому Бубилића испремлатила, међутим Бубилић је остао на животу.“

Слично се десило и у селу Љубешници, где је после „врло оштрог“ говора посланика ХСС-а, адвоката Томе Јанчиковића, руља ножевима, боксерима и моткама масакрирала политичког неисто-мишљеника Антона Севчака.

Наредних дана те вести потиснули су драматичнији наслови.

О догађајима у Керестинцу и Ракитју командант жандармерије, генерал Наумовић је известио министра унутрашњих дела Корошеца: „око 13 часа долази у селу Ракитје, кроз које је пролазило 7 лица, до узбуне, јер су неки ковачи почели викати: ʻЕво четникаʼ. Узмичући пред масом, склонило се је ових 7 лица у дворац г. Михајловића у Керестинцу, где их маса: 6 убија, а 1 теже рањава. После тога маса се је разбегла, а један део при пролазу кроз село Ракитје напада на кућу Јове Буте. При томе нападу буде један од нападача – Францетић Фрањо – убијен од стране жене Бутине, а затим та иста маса убија Јову Буту, његову жену и ћерку у једној шумици недалеко од куће Бутине и затим запали му кућу.“

После полицијске истраге командант жандармерије је закључио да „главну кривицу“ за те злочине „сносе чиновници среског начелства у Самобору. Општина у Св. Недељи извештава телефоном Среско начелство, да се маса купи око дворца г. Михајловића у Керестинцу. Место, да се то одмах саопштава жандармерији, на лице места упућује се један пристав, који место жандарма води собом Томашића, који је држао говор у Самобору после задушнице, стим се губи време и тај пристав долази у Керестинац тек кад су убиства већ извршена. Банска управа извештена је телефоном тек у 17.30 часа“.

Поред покоља у Керестинцу и Ракитју током априла догодио се и низ насилних инцидената, од којих неколико са смртним исходом. Према мишљењу команданта жандармерије „Сви ови напред описани догађаји последица су летка који је издао Др. Мачек и харангирања маса, које је вршено после задушница даваних за почив.[шим] Бркљачићем.“

Бан Костренчић се жалио да се „том злу законитим путем није дало доскочити, јер се је често радило и о лицима које штити имунитет“.

Били су то – народни посланици.

Сахрани Карла Бркљачића 11. априла 1936. у селу Трновцу присуствовало је 5.000-6.000 људи. Према извештају који је бан Костренчић 13. априла послао председнику владе Стојадиновићу, „[с]ви говори били су доста оштри, на моменте помало и харангерски. Тако је примерице народни посланик Павловић казао, када падају хрватске главе, да онда важи она ʻоко за око зуб за зубʼ а Бабурић Томо је рекао, да ће Хрвати доћи до своје слободе било то у границама ове државе или иначе.“ [3]

Према извештају мајора Вучковића, ни ХСС није имао пуну контролу над збивањима: „Маса неће ни да чује за споразум. ʻСамостална и слободна Хрватскаʼ је једина идеја која загрејава масу уХрватској. [...] Већ се чују повици међу хрватским сељацима ʻМачек није наш вођа, наш вођа је Павелићʼ.“

Настала психоза испољавала се кроз дубоко и масовно непријатељство присталица власти и опозиције. Црква није остала по страни, што је опазио и мајор Вучковић:„Напомињем да су керестинске жртве сахрањене на Мирогоју; погребу је присуствовао православни свештеник и муслимански имам, католичког свештеника није било, иако су жртве већином католици.“

Хрватски народ и Римокатоличка црква су испољили висок степен  солидарности, чинећи фронт према југословенској држави.

У тексту писаном сутрадан после убистава, Јутарњи лист тврдио да су придошлице из Загреба „били оборужани“. Међутим, на лицу места оружје није нађено, нити су га убијени употребили чак и кад су били крајње угрожени. На суђењу су собарица у дворцу Катица Ханжек и куварица Ана Виденић тврдиле да су убијени били ненаоружани.

Ако они нису имали ватрено оружје, ко јесте? Финанс Милутин Дудуковић је касније сведочио да је дворац опседало око 20 људи са пушкама, од којих су две биле војничке.

И он и остали присутни видели су оно што је Михаловић описао на суду: 

„Сељаци су били оборужани пушкама, мотикама, тољагама, колцима, вилама, сјекирама и сличним оружјем. Није видио тко је опалио хитац на Чиперу, али је добро видио, да се пуцало право из масе на Чиперу. [...] Свједок је добро видио, да је један нападач, који се налазио тај час нешто отрага, држао у руци револвер и уперио га право према глави Чипере. У тај час су испаљена могуће два хица и то један за другим. Иза тих хитаца одмах је видио, како је Чипера затетурао и стао бјежати преко моста према дворцу, те се срушио на јужној глави моста, и док је још лежао на земљи видио је, како један човјек из мноштва држи пушку прислоњену о дебло дивљег кестена и циља према Чипери. Чуо се хитац из те пушке“.

Чипера је, поново погођен, успео да побегне у дворац, где је касније дотучен моткама.

Загребачки Обзор је покољ представио као праву битку, а њен завршетак као јуначко дело:

„Сељаци, видећи да су се четници забаракадирали у дворани и да пуцају непрестано, повукли су се, узвраћајући од времена до времена паљбу. Четници су из дворане изашли, да на неки начин себи прокрче пут. Тако је борба све до шест сати у дворцу трајала непрестаном жестином. У пушкарању и борби, сељаци су поубијали све четнике.“

Резултати обдукције извршене 18. априла показали су изузетну бруталност, упорност и намеру да жртве буду убијене. На главама и горњим деловима тела деветоро убијених нађено је укупно око 300 озледа, које су задане колцима,  крамповима, секирама (оштрицом и ушицом), те ловачким пушкама. Преко тридесет удараца по особи.

Јован Бута је задобио повреде из пушке, глава му је била изубијана, док су му „сељаци одрезали уд“.

Глава његове жене Кате је потпуно унакажена ударцима колаца. Њена кћи, 15-годишња Сузана-Суза Францетић је убијена толико снажним ударцима, да јој је лобања пукла на неколико места.

Шесторица момака у Керестинцу убијена су на сличан начин, осим  Александра Благојевића који је, према опису патолога, „убијен крампом, тако да су му пробијене груди и срце. Ударац је морао бити извршен страховитом снагом“.

Једини је преживео Велимир Гогић, кога су сељаци стали „тући и силити да пјева хрватске пјесме и да виче ʻЖивио др. Мачек, доље Краљ, доле Југославија, доле владаʼ. Тако су га водили кроз село и довели до једне баре силећи га да из ње пије воду.“

Према писању бањалучких Врбаских новина, Људевит Томашић је два пута интервенисао код сељака да не убију Гогића и тиме му спасао живот.

Бан Костренчић шаље Стојадиновићу пријепис интервјуа који је Мачек дао талијанском листу "Piccolo" у поводу догађаја у Керестинцу. Тако лист наводи Мачекову изјаву: „Догађаји у Керестинцу су по мени посљедица провокације четника (…) четници који су до сада били у служби Јефтичеваца, прелазећи у службу Југославенске радикалне заједнице, настоје да тероризирају хрватске сељаке“.

Није тешко закључити о каквој се организацији ради – Хрватска сељачка заштита, илегална паравојна организација ХСС-а, постојала је већ неколико година, најкасније од 1932.

Према налазима Тихомира Ципека, када су 1941. усташе преузеле власт у Хрватској, они „су за сурадњу настојали придобити и чланове ХСС-а који су били запослени у управном апарату Бановине Хрватске. То им је и успјело, а особиту склоност сурадњи показале су паравојне страначке организације ХСС-а ʻГрађанскаʼ и ʻСељачка заштитаʼ. Постројбе Заштите су се у правилу ставиле на располагање усташама.“

Десно крило ХСС-а било је и пре рата прожето присталицама усташа: „У већини случајева ти су појединци и даље остајали формално чланови ХСС-а и Заштите те проусташки илегално дјеловали у структурама странке.“

То би могла бити она „невидљива рука“ која је водила догађаје у Керестинцу и Ракитју и која је сведоцима запушила уста.

Оптужене су бранила чак 23 врхунска адвоката, од којих су неки били и вође ХСС-а:[4]

Тома Јанчиковић је рекао да се у Керестинцу радило „о маси са управо огромним бројем учесника, а с друге стране о потпуно једноличној и истој социјалној групи – о хрватском сељачком народу“.

Бранилац Андрес је нагласио: „Данас је хрватски народ уједињен у таквој јединственој организацији какву још никад нисмо имали.“

Мислио је, разуме се, на ХСС. Та хомогенизација је постигнута по цену оштре поделе друштва. После покоља новине су писале: „Чује се да су и по другим селима сељаци злостављали све оне који нису организовани у њиховим политичким организацијама, тако да су из многих села из оних крајева током ноћи ти прогоњени сељаци бежали у Загреб.“

Политичка моћ се налазила изван државних институција и понашала се суверено. Бранилац Јанчиковић је у свом говору то и теоретски образложио: „Народи у борби за свој опстанак смију употребљавати друга морална начела, него ли човјек појединац, народ има апсолутно и неограничено право мијењати свако стање.“

Тиме је, на суду, прогласио хрватску националну револуцију! Потом је упутио директан изазов држави: „Крвави је четвртак у Керестинцу алармни сигнал. Црвени пламени сигнал за оне који мисле, да ће насиљем, убијством, вјешањима покорити никад непокорену Хрватску. Требало сеје једанпут одговорити, морало је једанпут планути.“

Мајор Вучковић, који је тада живео у Загребу, известио је генерала Наумовића о колективно-психолошким ефектима масакра:  „приликом покоља у Керестинцу ја на лицима на улици нисам видио никакав израз жалости за узалуд проливеном крвљу, већ напротив, као да је на свима лицима зрачила нека радост као да је почињено неко јуначко дело“.

Од маја до јула 1941. у дворцу је био усташки логор за комунисте. Приликом покушаја бекства већина тих логораша је убијена.

У Енциклопедији Југославије, у одредници „Керестинец“, помињу се догађаји из 1941, али не и они из 1936. године. После рата дворац је преуређен у туристички објекат.

Михаловићевог имена нема у Енциклопедији Југославије. Предлог да оно буде уврштено главни уредник Мирослав Крлежа је одбио речима:

„Може се брисати. Посљедњи хрватски бан жалосне успо-мене. Чувени радикал, ројалиста, керестиначки властелин,  противу кога су сељаци дигли устанак 1936. и побили неколико четника у Керестинцу.“

То је, у основи, била интерпретација ХСС-а из 1936. године.

Током опсаде Керестинца сељаци су пребацивали Антуну Михаловићу „да је он са бившим претседником Хрватског сабора, г. Медаковићем, у доба Аустро-угарске монархије, продао Хрвате Власима“. [5]

Тако је Керестинец опустео.

Масакр десет људи је проглашен за легитимну одбрану од „четника“, а власт се са тим прећутно сагласила. Ниједан документ или новински текст није поменуо деловање илегалне паравојне формације Хрватска сељачка заштита под окриљем ХСС-а. О деловању усташке организације унутар ХСС-а није било ни примисли. Ипак, на дубоку инволвираност ХСС-ау „случај Керестинец“ указује податак да су Мачек и други лидери те партије предводили тим бранилаца оптужених за покоље. На суду је однета победа, јер је одбрана постављена као политичко, а не правно питање. Хрватском народу није се могло судити.

Савремена хрватска штампа за масакр у Керестинцу има другу интерпретацију: “Дворац Керестинец је од своје изградње био центар сељачких буна, укључујући и  Керестиначку буну која је 1936. године угушена у крви.”

Покољи у Керестинцу и Ракитју упозоравали су на оно што може доћи, али нису тако схваћени. Пет година касније, простор Независне Државе Хрватске су прекриле бруталне сцене попут оних виђених у околини Загреба. Тог 16. априла 1936. становници Југославије су имали изузетну прилику да виде своју будућност, али су њихове вође радије окретале главе у страну. Цена тог комфора била је висока.

Чим је почео рат Керестинац је формиран као логор за Србе. [6] Након што је СССР ступио у тар што је покварило кохабитацију комуниста и усташа, у Керестинцу су заточени и комунисти.

Још једном је Керестинец био поприште масакра. Овај пут страдали су комунисти. У "акцији" спасавања политичких затвореника у Керестинцу 13/14 јула 1941., организованој тако  да не успе, и у окружењу екстремно непријатељском, страдало је 94 хрватска комуниста-заточеника и 7 који су требали да учествују у спасавању.[7]

Током првих пет месеци 1992. дворац је служио као логор за српске цивиле који су довођени из градова у Хрватској и злостављани под оптужбом да су помагачи непријатељске војске. [8]

-----

[1] Карло Бркљачић
https://hbl.lzmk.hr/clanak.aspx?ID=2849

[2]  Карло Бркљчић је био умешан у тзв Лички устанак. Један од ликих усташа, Ивица Абраномовић, касније партизан, као и више други усташа (нпр. Иво Судар, п.пуовник ЈНА. Праве усташе репрезентовао је Рафаел Бобан, будући Павелићев генерал, ружан човјек, више налик на неку мајмунску расу, горопадан и опасан), сведочи:

Када сам дошао близу куће Мишка Дошена, дотрчала је пред мене Мишкова сестра Марица и сва усплахирена рекла да је Мишко поручио да се не иде никуда, јер да је ћаћа (отац Мишков, Антић Дошен) отишао код Кацана (Карло Бркљачић, хрватски народни заступник — радићевац) да га пита што да се ради, па га треба причекати. Обавијестила ме да је код Полде неколико наоружаних људи у униформама. Антић Дошен није иШао Мачеку него Карлу Бркљачићу, а Карло је ишао Ивану Мурковићу, а Мурковић је био код Мачека, Мачек је рекао истјерајте те факине из села. Морам одмах напоменути, да сам се познавао с Мишковим оцем, а и са Карлом Бркљачићем званим Кацан

[3] Тај извештај је посебно важан јер:

1) послат је пре покоља у Керестинцу и Ракитју;

2) указује на улогу функционера ХСС-а;

3) истиче питање државности;

4) није намењен јавности већ врху власти. У другом, поверљивом извештају бана Костренчића, послатом 16. априла 1936. Милану Стојадиновићу, каже се: „Према извештају срескога начелника, који је дао у 19.45 часова, нешто прије 18 часова успјело је окупљеној маси да продре у дворац г. Михаловића гдје је затекла седморицу омладинаца, који наводно припадају омладинској организацији ЈРЗ из Загреба. Шесторицу од ових је маса тољагама затукла, а једнога је тешко ранила. Рањен је такођер лакше и г. Михаловић тупим предметом у главу.“

Бан Костренчић је априла 1936. од Управе полиције у Загребу добио податке о страдалима:

1) Драгутин Катанец (рођ. 1900) из Св. Недјеље, римокатолик, токар, члан четничке организације од 1934;

2) Предраг Големовић (рођ. 1908), из Прћиловице код Алексинца, православац, бивши полицијски стражар, члан четничке организације од 1935;

3) Велимир Гогић, (рођ. 1910), из Каменице код Цариброда, православац, бравар, члан четничке организације од 1934;

4) Ибрахим Махмудбеговић, (рођ. 1902), из Модрића код Градачца, муслиман,чиновник;

5) Александар Благојевић, (рођ. 1903), из Тузле, православац, трговачки помоћник;

6) Иван Чипера (рођ. 1902), из Сухопоља код Славонског Брода, римокатолик;

7) Едуард Фолмост (рођ. 1902), из Дуге Ресе, трговачки помоћник;

8) Јован Бута, из Руме, члан четничке организације.

Сви наведени били су и чланови ЈРЗ.

Убијени су и:

9) Ката Францетић, из Ракитја, невенчана супруга Јове Буте;

10) Сузана Францетић, малолетна, из Ракитја, кћи Кате Францетић, пасторка Јове Буте;

11) Фрањо Францетић, сељак из Ракитја.

[4]  др Влатко Мачек, др Анте Трумбић, др ИвоПолитео, др Иван Пернар, др Томо Јанчиковић, др Јосип Торбар, др Жига Шол, др Иво Протулипац, др Нико Франић, др Миро Вранић, др Милан Дечак, др Иво Стожир, др Јосип Визнер, др Владимир Минтас, др Илија Јаковљевић, др Марјан Дражић, др Иван Андрес, др Перо Пле-ше, др Рихард Флегел, др Мијо Фрковић, др Гроспић, др Голубић и др З. Пребег. Мачека и Трумбића замењивао је Јанчиковић.

[5] Мисли се на Богдана Медаковића (1854–1930), вођу Српске самосталне странке и председника Сабора (1906–1918), а оптужба се, највероватније, односи на стварање Српско-хрватске коалиције,у оквиру које су деловали Богдан Медаковић и тадашњи бан Михаловић. Породица Медаковић је имала земљопосед управо у селу Ракитју, али су га одмах после покоља продали велечасном Трбухи у име жупе св. Иван Зелина. Историчар уметности Дејан Медаковић (1922–2008), унук Богдана Медаковића, забележио је у мемоарима:

„Сви су узнемирени и нико не зна како ће се то све завршити. Отац не жели да било коме сведочи. И стари Михаловић намерава да ликвидира Керестинец, боји се човек да га неко накнадно не убије из заседе. Изгубио је поверење и сигурност. [...] Жандармерија у Хрватској више никога не штити, кроз прсте гледа и чува своју кожу.“

[6] Први керестинечки логораши били су Срби, и то углавном они који су дјеловали у јавном животу Југославије, дакле припадници власти, бански службеници, представници и чланови Самосталне демократске странке (СДС), Југославенске националне странке (ЈНС), Југославенске радикалне заједнице (ЈРЗ) и других, затим припадници полиције, трговци, појединци и напросто угледни Срби. Према документима, појединачна хапшења и затварања Срба у Загребу започела су  већ 11. IV1941, а прва групна од 15. IV 1941. Тачан број српских (и касније јеврејских) логораша није познат, али се ради свакако о више стотина људи.

[7] -...- Побуна у Керестинцу
http://www.slobodnajugoslavija.com/literatura/PobunauKerestincu.pdf

[8] Давор Коњикушић Мјесто тишине и страха
https://www.portalnovosti.com/mjesto-tisine-i-straha

У периоду 1991-1992, Збор народне гарде (духовни настављач усташа) Републике Хрватске користио је дворац Керестинец као сабирни логор. Према сведочанствима преживелих заточеника, у њему су сексуално злостављани, мучени и убијани грађани српске националности, као и официри ЈНА хрватске националности. Командант логора био је Стјепан Кларић, по предратној професији месар. Након интервенције Међународног Црвеног крста, Керестинац крајем 1992. године прелази у надлежност хрватске Војне полиције, чиме извештаји о злочинима престају. Тек 2010. године, ухапшени су Стјепан Кларић, Жељко Живец и Дражен Павловић под оптужбама за мучење и силовање заробљеника. Кларић и асистенти осуђени су на укупно осам и пол година затвора (мање од законског минимума). И та прерсуда је оборена јер "није у питању унутрашњи сукоб већ међународни сукоб". "Пуковник" драговољац Стјепан Кларић преминуо је 2023. године у топлом породичном кругу.