КАРАКАЗАН БиХ - 23
Сарајевска српска раја између два рата
Нове друштвене прилике
„Тај
Ташлихан, вјеран слуга ћесара прије, марљив заговорник б. х. земаљске
владе, и њен чврст потпорањ у покрајинском сабору гулећи сељачку рају
горе него Турци, циједећи их више од Аустрије, нашао се је и данас у
првим редовима заузимајући сва важнија и уноснија мјеста, представљајући
власт и Господа босанског на земљи. [...] и те газде, продаваоци соли,
ексера и шљивовице, потомци херцеговачких голаћа, мијешани женидбом с
месарским кћерима, мислили су да су истински племићи.”
Новак Симић "Сутон Ташлихана"
Године 1931. Сарајево је имало укупно 143.910 становника, од чега је православних Срба било 55.477 (38,54%), муслимана 50.270 (34,93%), римокатолика 29.395 (20,42%) и осталих 8768 (6,09%). Из наведеног је видљиво да се број становника Сарајева за десет година живота у новоствореној Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца повећао за више од тридесет хиљада, што је јасан знак да је у овом периоду Сарајево доживљавало наглу експанзију.
Сарајево је и послије 1918. године остало школски центар Босне и Херцеговине, па је у њему била концентрисана половина свих средњих школа. У овом раздобљу у Сарајеву је било 16 основних школа са 126 учитеља, 3 свјетовне грађанске и 2 католичке грађанске школе са правом јавности, Фрањевачка богословија и Српско-православна богословија, Гази Хусрев-бегова медреса, три гимназије са 56 професора и суплената, од којих 15 са докторатом, Трговачка академија, Средња техничка школа, двије учитељске школе и шест занатских школа. Непосредно пред рат у Сарајеву је отворен Пољопривредно-шумарски факултет.
Државно позориште, основано 1931. године са 593 мјеста, било је културно и умјетничко средиште Сарајева.У Сарајеву је радило 6 кинематографа, који су имали 2 826 мјеста, односно једним биоскопским мјестом на 28 становника. У Сарајеву су издавана (1931) два дневна листа и 21 недјељни, мјесечни и годишњи часопис. У 1938. години број новина, часописа, годишњака и календара, који су издавани у Сарајеву, повећао се на 35.
Индустријски развитак Сарајева у међуратном периоду није био онако интензиван као прије првог свјетског рата . [1] У времену између 1919-1941. основана су свега четири мања приватна индустрија предузећа, два државна и једно општинско, док их је неколико морало обуставити производњу из финансијских разлога. Према подацима из 1938, Сарајево је имало 215 индустријских предузећа, претежно ситних, прерађивачких радионица. Пред рат су у Сарајеву биле 2092 занатске радње и око 1500 трговачких радњи.
Разлози спорог напретка су били вишеструки. Најпре, Сарајево је изгубило привилеговани положај из доба аустроугарског, док је његова трговачко-предузетничка елита тонула у декаденцију, разапета између старомодног и окошталог стила пословања и примамљивих изазова надолазећег европског џет-сета. На то је светска економска криза још већма отежала пословање нових сарајевских капиталиста, неспремних за нове обрасце сурове тржишне утакмице. [2]
Од успостављања нове државе, Босна није добијала од Београда оно што је материјално очекивала, а на другој страни није активно учествовала у политици Београда. Босна је изгледа била заборавила шта јој је већ давно поручио Пашић. „Драги моји ... ви Босанци и Херцеговци ни у кога се не требате уздати и ослањати, јер је туђа помоћ скупа наплата. Него прегните свом силом сложно па се помозите сами. Радите савесно све по мало, па ћете с временом све постићи. Оканите се партија, јер ће вас оне упропастити. Ми ћемо вам што је могуће бити на руци и материјално вам по могућности помагати.” Индикативно је то што главни представници старе српске чаршије, чланови породица Јефтановић, Деспић и Бесаровић нису учествовали у раду Радикалне странке, па су чак и након уласка у њихове редова отац и син Јефтановић убрзо напустили редове странке. Интелектуални дио синова чаршије опредјелио се углавном за Демократску странку, а за Тежачку само незнатан број. Тако да национално ослобођење није за све њих и био почетак активног учешћа у власти, остварен политичким путем. Водећи чаршијски умови су одмах с почетка увидјели да није оправдано гајити наду у властити просперитет који би требао бити потпомогнут патронатским дејством Србије... Мора да се и њихов доживљај учешћа у политици косио са доминантном радикалском тезом која је себе идентификовала са народом и државом. Чаршија није била спремна за такву државу, која је носила у свом крилу опасност од тираније већине. Док су нетом прије неког времена узимали хак својим кметовима, садашња политика је од њих захтјевала да се тим истим, често скромног поријекла, удварају и то за гласачке куглице. Таква врста потчињавања им је била непојмљива, а концепт плуралности и осјећаја за народ није им била својствена. Више су били наклоњени владавини "искусне мањине". По њиховом мишљењу основна начела која је значила демократију - слобода личности и дјеловања омогућавала је и настанак анархије. Ти демократски оквири су „судбину народа препуштали случају, то јест егзистенција демокрације овисила је о благонаклоности неодгојених гомила.”
Није чаршија имала друго него да се окрене "лову у мутном". [3]
„При свем том, ми видимо да овако чудовишно себично оријентисани људи не остају сами и одељени, него да ступају у ређе или гушће збијеним редовима. Ова удруживања су повремена и кратковечна, а послу отуда што сваки њихов члан сматра да ће се брже и успешније пробити до површине и до врхова друштва, ако вешто искористи друге за властите циљеве. … Отуда се свако указивање на друге и друкчије одредбе заједничкога живљења, утемељеног на узајамоме поштовању, сагласности и подношењу, - сматрају као ником непотребна, и Богу хвала, узалудна испредања.”
- Ксенија Атанасијевић, Изгледи садашњице.
– Календар Просвјета за 1936. год.,
Та „партизанска тактика”, која се мијењала према ситуацији у унутрашњом политици додатно је доприносила формирању “пречанског” и “антипречанског” фронта.
Модерна ташлиханска господа
У исто вријеме неконтролисано и несистематично прихватање потенцијалног грађанског модела јавног и приватног, “накалемљеног” на полуписмену и у патријархалну традицију дубоко уроњену средину, створило је паралелизам квази-модерног и са друге стране притајених, али моћних и у стварности доминантних традиционалних друштвених образаца, са различитим упливима по основи социјалне припадности, те политичке и друштвене структуре моћи. [4]
“Распојасаност и суровост мушкараца коју је донио рат са собом и она тешка страдања, довела су наш женски свијет до негативне еманципације, до негирања постулата природних. … То се опажа на свим могућим игранкама, забавама, маскираним и немаскираним, баловима, гостионама и на улици... а заборавља се потпуно на друштво.”
- Српска ријеч
Након рата број забава се толико умножио да је Земаљска влада почетком друге године мира забранила приређивање маскираних балова и редута. „Мотивацију са којом је попратила влада ову забрану, мора свако одобрити. Неморал и расипање новца, који прати овакове баканалије прешао је заиста већ био сваку мјеру, а на сиромашне који на храни оскудијевају поразно дјеловао. Влада се макар и прилично касно сјетила да овоме злу стане на пут.” Неуспјешност овог покушаја је истог мјесеца, након бројних јануарских сијела и приредби, показала нова одредба владе на основу које су дозвољени костимирани балови. „Није шија него врат”, кометарисала је штампа.
Националне и расне тензије увек су биле присутне у Сарајеву. Као илустрацију наводимо један занимљив призор из културног живота града.
Протујеврејске демонстрације у Сарајеву
ПАНИКА У НАРОДНОМ КАЗАЛИШТУ. СМРДЉИВА ЈАЈА ПО СКУПОЦЕНИМ ХАЉИНАМА
Синоћна “Штампа” доноси допис из Сарајева у коме се вели, да је у тамошњем Народном казалишту приликом концерта друштва “Хамигуи” којег су приредили јеврејске избјеглице из Њемачке дошло до страховитих демонстрација. Око 9 сати студенти, који су се налазили на балкону стали су најпре бучно да демонстрирају, а касније да бацају смрдљива јаја на позорницу и у партер. Настала је страховита паника међу публиком, која је била састављена претежним дјелом од сарајевских жидова. Жене су стале да бјеже, али су ма њихове скупоцене падала смрдљива јаја. Међутим је надошла полиција и демонстранте растјерала. Уапшено је 12 студената.
Јадрански дневник, 21. марта 1934.
На супротној страни национални рад и неговање идентитета су сасвим запуштени. Најстарија, од аустријске владе одобрена организација, Српско-православно пјевачко друштво Слога, основано у Сарајеву 1888. године, чији су чланови, као и други српски национални радници били затварани за вријеме I свјетског рата, а послије њега се нашли у заједничким просторијама Српског дома на углу Јелићеве и Ферхадија ул., на другом спрату. Мада је просторије друштва за добар почетак рада освјештао прота Љубо Николић, а билијар сала, читаоница, сала за играње и соба за одборске сједнице и једна за пјевање биле свима отворене, у граду је био слаб одзив чланства, “нарочито од бољих кругова”. Заје-дничком акцијом покушала је Слога са другим удруженим српским друштвима (Трговачка омладина, Занатлијско удружење, Побра-тимство) да врати чланство те организовала прикладна сијела за чланове и пријатеље, али је учинак по писању штампе био исти. Ипак, упорно и редовно је организовала позоришне представе, концерте, а након њих игранке са “српском војном музиком”, уз препоруку да “уз уживање у пјесми, биће и анимиране забаве уз игранку, томболу, бифе.” Све то није уродило плодом, тако да је убрзо предсједник Слоге уз помоћ новог одбора позвао у помоћ српску општину да помогне, „како би се друштво спасило пропасти”. Све наредне управе су такође настојале да се друштво одржи и да и даље учествује са својим програмом у животу града, да буде окупљалиште и центар прослава многих манифестација, да проноси глас о својој дјелатности и шире, али је било врло тешко да се покрене српско становништво, уљуљкано у илузију нове Европе и беспредметности посебне културне акције. То се десило тек другом половином тридесетих, када су се уображења расплинула и када су већ звонила звона која су наговјештавала национални суноврат и губитак стечених позиција, па и у Сарајеву.
Као што нису учествовали у каснијем раду Јадранске страже, тако чланови чаршије нису учествовали и ни у наставку рада старих националних организација – Народној одбрани, четничким удружењима и другим. Ротари клубови били су много ближи њиховом новом сензибилитету, чак и у данима када се над Европом спуштао мрак светског рата, док се Југославија ломила на хрватском питању, а српство у Босни и Херцеговини било у смртној опасности.
Интернирци и таоци имали II годишњу скупштину Срба таоца и интернираца из БиХ. – Скупштину је отворио предсједник Ђорђо Пејановић и нагласио је да је слаб интерес за ово друштво. Г. Марко Илић, тајник „Тако од 400 свештеника из српско православних црквених општина на које се удружење обратило ради података није стигао скоро ни један одговор. Констатује да су друштвени делегати четири пута посјетили гробове 3.500 арадских жртава, који су у посве запуштеном стању тако, да се одржавају још свега четири гроба...
На крају илузије, ништа им није ни преостајало него да прихвате самокритику. Маја 1938. на једном скупу опозиције др Милан Јојкић ће између осталог рећи:
"За нас грађане Сарајлије врло је важна чињеница, да је наша српска чаршија данас пропала - да се налази тако рећи у рушевинама. Један или два човека још трају – српски живаљ, занатлије и трговци у Сарајеву је пропао. Међутим, зато се не требамо тужити на друге, јер смо ми сами криви томе. Не треба да кривимо Хусу, Јозу и Аврама – већ и Јован је томе крив. То је крива наша подвојеност и неразумевање. Ето ја сам скоро четрдесет година општински чиновник и најбоље видим како се наши грађани врло мало брину за своју општину. Препуштају то другима. Свуда се мора бити активан – морамо се и у општини борити."
Круг међуратног периода је био затворен са 1941. годином. Традиционално се изгубило, а грађанско се није успоставило, оно које би водило стабилном демократском животу и односима, како између грађана једног града, тако и грађана према држави, институцијама политичког система. Изданци сарајевске српске чаршије били су само потомци способних, промућурних и продорних очева, без ореола политичких и националних вођа, без довољно способности да постану личности око којих би се окупиле националне, српске снаге. Политички ангажман прихватају у вријеме изразите опасности од националне угрожености, али неспремни на њега, неорганизовани и неспособни за такву врсту напора, губе могућност да функционишу у јавном простору. Њихова способност да поведу властити национални аудиториј није била довољна, њихова срчаност и воља нису биле потицајне, њихова неувјереност у испуњавање политичких циљева нису биле убједљиве. Њихова дотадашња политичка изолација одвајала их је од стварности којој су се требали раније окренути и коју својом лежерношћу и игноранцијом нису изгледа ни познавали. Нико из редова чаршије није могао у новим приликама наставити путем својих предака и оставити својим дјеловањем узор за нарастајуће генерације. Стара чаршија је била немоћна, а њена регенеративна снага готово пресахнула, па се требало само сачекати да нека нова елита постави трасе за будућност.
-----
[1] Војислав Бесаровић - Сарајево, КАЛЕНДАР СПКД ПРОСВЈЕТА 01.01.1927
https://www.infobiro.ba/article/837562
[2]
...Мада „цијене су скупље за 30-50% од лањских ... Рачуна се
извозом слиједећих количина: 15.000 лисица, 4-5.000 куна, 30.000
вјеверица, 2.000 творова, 4.000 јазаваца, 600 вукова, 800 дивљих мачака и 60.000 зецова. Зецови ће се ове године такођер извести у иностранство пошто домаћа фабрика у Словенији више не ради. - Коже од ситне стоке сакупљене у БиХ и Далмацији извозе се преко Сарајева. Вриједност извоза рачуна се 19-20 милиона динара и то 260.000 комада јањећи 180.000 комада јарећих, 60.000 овчијих и 50.000 козијих кожа.
- Извјештај о привредним приликама и раду коморе
у год. 1928, ТОК за БиХ, Сарајево 1929, [3]
Случај Југочелик
Сарајево је остао центар неколико великих акционарских индустријских друштава – Југословенска целулоза, Шипад шумско-индсутријско а. д., са чланством у управи херцеговачког поријекла, Дионичко друштво за жељезну индустрију у Варешу. На основу одлуке владе од 24. јуна 1938. године, министар шума и руда био је овлаштен да у име државе оснује акционарско друштво под називом Југословенски челик са сједиштем у Сарајеву, те је прописао основни капитал од 600 милиона динара, а друштво је располагало са акционим капиталом од 500 милиона динара, подјељених у акције. У оквиру друштва нашли су се најбогатији рудници - угља у Зеници и Брези, рудник гвоздене руде у Љубији и Варешу, те жељезаре у Варешу и Зеници, чији су продукти традиционално били главни квалитет босанскохерцеговачког извозног блага, али исто тако и извор за пословично неповјерљиви страни капитал. Југочелик је био примјер врхунца повлаштеног положаја државног индустријског предузећа, око кога су кружиле гласине о лошем пословању и непотистичкој мрежи.
За предсједника Југочелика изабран је Војин Ђуричић, истовремено и главни управник Државне хипотекарне банке, а вишегодишњи генерални директор овог предузећа, именован 15. аугуста 1938. године, био је сарајевски син, из угледне трговачке, чаршијске српске породице инг. Ранко Деспић, кога је пратио исти неповољни глас по анонимном спису. Док је за његово вођење овог у плановима великог гиганта, званична стручна штампа имала само ријечи похвале: „Својом изванредном стручном спремом, са дубоким знањем металургије, прожет свијешћу о важности и одговорности положаја који заузима као и националне мисије која му је повјерена г. Деспић води са пуно такта и успјеха овај наш велики комбинат. Хвала Богу, једва једном један прави човјек на свом правом мјесту.” Истовремено до Београда стижу информације сасвим супротног карактера:
„Цело Сарајево и један део Босне назива ово државно предузеће као Југо-пљачка, Југо-жица и предузеће Б. Кујунџића. Ово предузеће називају горњим изрекама ради тога што је у одбору Југочелика заступљена како се прича у главном рођаци и родбина г. Богољуба Кујунџића а за наведена лица.
1. Милош Љесковац, ожењен је од Деспића
2. Ранко Деспић ближи рођак министра Кујунџића, који има плату око 28.000 дин.
3. Пропали трговац Самарџић из Ливна, сестрић је г. Кујунџића који се налази у управи
4. Симо Милошевић рођак истог по жени који има плату око 16.000 дин
5. Војин Ђуричић и Ђенерал Лукић узели су две сестре ближње родице од г.-ђе Кујунџић, који се такође налазе у Југочелику
6. Директор Ранко Деспић, Вељко Јовановић и генерални секретар др Шиме Јуричић по причању имали су 1925. године једну врло гадну аферу у Дирекцији државних рударских предузећа у Сарајеву од којих су неки били одпуштени а неки пензионисани.
7. Данас су се ови директори сместили у „Југочелик― те осигурали са великим свотама отпремнине, потписавши сваки за себе уговор за случај да има се у предузећу одкаже, да им се има сваком двогодишња плата као отказнина исплатити те осигурати пуна пензија.
8. Исто тако прича се да Ристо Ђокић из Подлугова, бивши народни посланици, који је наш највећи партијски непријатељ, да он у име „Југочелика― врши искључиво откуп земљишта и на тај начин по скупе паре предузећу исто продаје.
9.
Исто тако прича се и говори, да се и у осталим државним предузећима
налазе у главном рођаци г. Кујунџића као и већина оних лица који не
припадају нашој странци, а што врло рђаво утиче на наше присташе те
штети нашу странку.
- Писмо Милана Петровића, члана ЈРЗ из Бос. Крупе Милану Стојадиновићу 10. 9. 1938. Упослење и рад у Југочелику – АБиХ, фонд МС, фасц. 15, док. бр. 330
“Инж.
Ранко Деспић, који је у Министарству шума и рудника заузимао положај
начелника Одељења за врховни рударски надзор, а у исто време годинама
држао у својим рукама и реферат за сва металургиска питања, саботирао је
и одлагао сва настојања и све прилике за изградњу државне тешке
гвоздене индустрије. Ометао је консеквентно све планове и предлоге, за
које је сматрао да му неће пружити личне користи. ... На чело предузећа
(Југочелика) је постављен рударски инжињер Ранко Деспић, постављен одмах
за генералног директора. “Стручни” сарадници инж. Деспића били су инг.
Вељко Јовановић, директор за руднике и инг. Симо Милошевић постављен за
металургијска предузећа, а правни сарадник у овим пословима дотадашњи
адвокат др Шиме Јуричић постао је генерални секретар.
У анонимно објављеној књижици о неправилном раду Југословенског челика наведене су грешке у раду које су кренуле од погрешно постављеног пројекта, нереалних предрачуна, погрешног инвестиционог плана, фалсификовања биланса преко неиспуњавања обавеза, лоше организације рада, нестручног кадра, протекција, злоупотреба код набавки. У овој работи друштво су им чинили још Методије Куић, трговац и власник Југословенске поште, “главни анонимни лиферант”, уз Добросава Јевђевића, Симу Одавића, управника бање Илиџа, Марка Бабуновића, једног од власника фирме Извор а. д. у Сарајеву и других неморалних личности.
– Анонимни спис Југословенски челик а.д., Крагујевац, 1940.
[4] Имућне Сарајлије радо су прихватиле модерност увиду Ротари-покрета, па тако читамо један њихов извештај:
САРАЈЕВО. Мјесец јули протекао је и у нашем клубу у знаку одмора јер су многа браћа изван Сарајева, па је већи дио састанака био посвећен другарству и слободној дискусији...
Први састанак у новој ротарској години отворио је на 2. јула, новоизабрани претсједник брат Др. Душан Јефтановић, претсједник Трг. Инд. Коморе, при чему је и нова управа преузела своју дужност.
Интересантан је био реферат претсједника брата Др. Милана Улманског о његовом путу по Њемачкој гдје је био као гост Auslandskluba на Kieler-Woche .
У кратким приказима упознали су нас са примљеним рефератима и предавањима: Брат Васо Ристић: »Свијетска економија са банкар. Гледишта”, од брата Станојевића ген. секр. Трг. коморе Петровград; »Положај жене кроз вијекове до 19 стољећа« и брата Емила Николића: »Размишљања по питању намјештеника« од брата Елека Виктора. Брат Др. В. Бесаревић: »Поводом стопедесетгодишњице француске револуције« од брата Јосипа Хорватха Р. ЦИ. Загреб.
У фонд за невољне сакупљено је Дин 278—
- Југословенски Рорар, 15. 8. 1939., стр. 48
[5] Да међу Србима односи нисукакви би ваљали бити, и да је постојала у Босни и Хрецеговини нетрпељивост премаа Србијанцима, илуструје и један судски спор, који су водили интелектуални лудери у Сарајеву.
Г. Шћепан Грђић и г. др. Божа С. НиколаЈевић пред окружним судом у Сарајеву
Сарајево, в. јула. — Јуче, б. јула, отпочела је пред Окружним Судом главна расправа по тужби г. Шћепада Грђића, интенданта Земаљског Музеја, противу познатог књижевника и јавнога радника г. д-р Боже С. Николајевића, којег је као директора овога музеја, — а на захтев г. Грђића, како Николајевић јавно тврди, — ставио у пензију пређашњи Министар Просвете г. Степан Радић. За судску расправу влада овде не обично живо интересовање. Већ јучерашњи, први дан претреса донео је изненађења, јер је г. Николајевић у својему одговору на тужбу г. Грђићеву поднео Суду читав елаборат о стању у Земаљском Музеју за Босну и Херцеговину од ослобођења до данас, доказујући да је овај знаменити музеј био за све то време у једној »обамрлости«. Затим је г. Николајевић изнео исгоријат тако зване Рудолфове собе (управо намештаја за апартмане аустро-угарског претолонаследника Рудолфа и супруге му Огефаније приликом посете у Сарајеву год. 1886.). Поводом овога расправљања дошло је до бурне обостране препирке, која је добивала политички карактер, тако да је председавајући судија г. Каћински прекидао у два-три маха расправу. У препирци су, поред туженог и окривљеног, учествовали н њихови заступници г. д-р Никола Стојановић (Грђићев) и г. д-р Иван Павичић (Николајевићев). После прочитане оптужнице и писменога одговора окривљеног, као и бројних пропратних докумената, председавајући је позвао оптуженога г. Николајевића, да каже своју реч. Једва приметно узбуђен, али с одлучношћу, г. Николајевић је пред Судом дао опширан одговор, који је данашња сарајевска Слобода донела у опширнијем изводу. Жалећи се на интриге и тешкоће које су му, како он тврди, намерно причињаване, г. Николајевић је прешао на политички терен и рекао, да је он управо »жртва једнога кружића незадовољних српских политичара босанско херцеговачких, распињаних претераним амбицијама, којима Срби с оне стране Саве н Дрине, из Шумадије, нису некако у вољи«. На то се изродило жучно објашњење између г. Николајевића и г. д-р Николе Стојановића, адвоката, које се завршило тиме, што је расправа одложена за данас (уторак). Међутим, јутрос, у судској зборници, саопштио је председавајући судија г. Каћински да је суд решио да се преслушају сведоци, како у погледу стања које је владало у Сарајевскоме Музеју, тако и односно развлачења т.зв. Рудолфове собе. Међу сведоцима налази се и г. Атанасије Шола, пређашњи председник покрајинске управе за Босну и Херцеговину. Према томе, расправа је одложена за 9. јули (петак) у 8 часова пре подне.
- Време, 8. јула 1926.
Коментари
Постави коментар