КОМУНИСТИ - ЗА ДОМ СПРЕМНИ - 22
Када је нападнута Југославија
„Када
је рано београдско прољећње јутро, из његове мирне ведрине, пробудио
хук хитлеровских авиона, касапећи дивно и невино тијело града,
посипајући сивом језом смрти паркове, улице, фасаде и дрвореде, пред очи
избезумљених становника јавио се очински, брижни и осмјехнути лик
Стаљинов. (...) Има ли веће части и веће среће, него осјећати да је твој
најближи и најмилији друг ‒ Стаљин? Има ли веће среће и части за народе
и борце који су из тих народа поникли, него да буду похваљени, у
најсудбоноснијем часу човјечанства, од Стаљина, неимара љепше судбине
човјечанства“
- писао је за утеху грађанима разорене престонице Милован Ђилас, годину дана после бомбардовања. У међувремену је, пак, у интерпре-тацији изгубио чињеницу да је Стаљин у априлу 1941. био у савезу са Хитлером и да није предузео никакву акцију која би помогла Београду.
Иако је промовисана одбране земље, у првом плану је била борба за рушење постојећег поретка у Југославији. Њен режим је и даље означаван као фашистички, а све до 1941. истицано је да Београд припада кругу империјалистичких држава које су „провоцирале светски сукоб“.
Парола о борби против рата, када је Југославија била директно угрожена од нацизма, разарала је југословенску војску, а то је био најважнији задатак КПЈ. Већ од септембра 1939. југословенски државни органи упозоравали су да комунисти преко резервиста врше „разорну пропаганду“ у војсци како би поколебали „дух националне компактности“.
Ништа се није променило ни у тренуцима када се ратни вихор надвио над Југославијом. У фебруарском прогласу из 1941. године ЦК је тврдио да је мобилизација која се спроводила за наводну одбрану земље, у ствари била „перфидна замисао“ да се комунисти „стрпају у концентрационе логоре најновије врсте“. Те мере биле су уперене и против „национално поробљених“ народа Југославије. Почетком марта руководство КПЈ саопштило је да су изазивачи рата империјалисти у оба табора, како немачки, тако и енглески. Енглески су, ипак, били опаснији због својих веза са „издајничко-капитулантском владајућом кликом у Југославији“, као и због планова да Југославија постане „одскочна даска за сутрашњи напад против велике и срећне земље социјализма“. Стога је једини излаз за народе Југославије био у пакту са „великим и моћним Совјетским Савезом“.
Неколико дана пред рат Јосип Броз послао је следећу директиву члановима КПЈ:
„1. Комунистичка партија Југославије је сада у положају да узме активно учешће
у обарању садашњег монархистичког система и у том циљу помоћи ће све
елементе који имају исте намере, без обзира на њихов идеолошки став и
карактер. Најпре Југославија мора да буде разбијена у више делова, и
Партија ће тако моћи у сваком делу понаособ да ради према већ издатим
директивама.
2. Чланови партије који би били позвати у војску извршиће следеће задатке; дезорганизовати отпор југословенске војске, стварањем конфузије међу официрима
и људством дајући утисак да је пораз дошао као последица неспособности
официрског кадра, тако ће се њихов ауторитет уништити једном за увек.“
- Stephen Clissold, Whirlwind, London, 1949, 27
Таквим
тоновима били су обојени и априлски и мајски прогласи ЦК КПЈ народима
Југославије: говорило се и даље о империјалистима подељеним у два
завађена табора (Тито у писму Коминтерни говори о Другом
империјалистичком рату), а окупација је приказана као последица
„многогодишње злочиначке политике властодржаца у Београду“. Сви злочини
над цивилима на српском етничком простору приказани су једноставно:
„Зулуме бивших великосрпских жбира сад испашта недужно српско
становништво“. [1]
Следствено политици коју су водили, комунисти се у Априлском рату нису овенчали славом хероја. Карактеристично је да, упркос њиховој тежњи и директивама да се у борби и одбрани земље искажу или пак представе као патриоти, у Србији није забележен ниједан случај да је неки партијски функционер или чак активиста погинуо јуначком смрћу у борби против Немаца априла 1941. године. На то их је упућивала „линија партије“: да је идеја одбране отаџбине утопија, јер пролетери немају отаџбину, а да је њихова обавеза да, уколико се њихове земља нађе у империјалистичком и неправедном рату, заузимају став „дефетизма према влади властите земље и претварања империјалистичког рата у грађански рат против буржоазије“. Ако се анализирају записи комуниста – учесника у Априлском рату, примећује се доследно поштовање таквих препорука.
Капетан Коча јаше на челу колоне
"Башибозлук, багра и брабоњци устали да дижу светску револуцију, презирући шајкачу и опанак из којих су једва изашли."
Ђорђе Ивковић - Изјава Коче Поповића преведена на српски.
Константин Коча Поповић [2], као резервни официр војске Краљевине, нашао се на положају код Ивањице; пратећи развој ситуације једног дана усред рата саопштио је својим војницима да је рат изгубљен и да ће их он напустити. На њихов наговор ипак је остао у јединици, коју ће свега неколико дана касније без испаљеног метка предати Немцима. Митра Митровић (супруга Милована Ђиласа 1936-1952, потоња министарка просвете Србије) била је сведок његовог доласка с Немцима у Пожегу:
„Убрзо наиђе друга колона. На челу ове, неке артиљеријске јединице коју са страна пратили упарађени немачки моторци-клисти, јахао је официр усправно и, једва мало нагнуте главе, кадикад нешто разговарао с немачким моторциклистом. Колону сам гледала мало издаље, кроз прозор једне пекарнице. (...) Нека жена крај мене осмехнуто и мирно рече: 'Хвала богу, овај бар јаше, као да није заробљен!' Прохте ми се да видим боље тог официра, нагна ме на то сигурно и неки познати покрет, истрчах напоље и, за овакав моменат сувише радосно, поздравих Кочу.“
Забележено је још сличних, чак и радикалнијих примера, посебно ван немачке окупационе зоне у Србији, где је било и комуниста који су слом државе поистоветили са сломом режима – што је било виђено као успех и нова шанса за партију. На градском тргу у Пећи, поздрављајући „ослобођење албанског народа“, окупљенима са немачког тенка обратио и шпански борац Емруш Мифтар.
Тако
је главни актер најбестидније велеиздаје у Србији, на коњу, у пратњи
нацистичких моторциклиста, кренуо путевима Народног хероја НОБ.
И активисти Збора у Чачку запажали су сличне појаве и о томе слали притужбе свом шефу; 6. јуна жалили су се да су „комунисти у Чачку једино друштво Немцима“, а десет дана касније „да се одлично котирају код Немаца а и у свима надлештвима, њихова реч је пресудна.“ На другом крају Србије, у Сопоту, локални збораши жалили су се свом председнику да комунисти јавно носе „значке Стаљинове на грудима“ и раде против њихове организације; притом су, неометани од Немаца, јавно претили њиховом чланству да се ближи крај рата...
О контроверзној улози српских комуниста у првим месецима окупа-ције остало је сачувано мало докумената. У потоњим успоменама њихових савременика антикомунистичког опредељења, она су добијала сасвим други колорит од митске слике из "партизанских читанки". Не постоји ниједан документ који би инструисао комунисте да се инфилтрирају у органе нове управе, али пракса „одоздо“ говори да је таквих примера толико да би тешко могли да представљају инци-дент или случајност.
Резултати овакве политике брзо су се осетили у Србији, где су поједине партијске организације у првим месецима под окупацијом нарастале и за 50%. На првим састанцима по окупацији, организације су ширене тако што су у њих, за разлику од предратне праксе, масовно примани доказани скојевци и ранији кандидати за пријем у КПЈ. У Београду је, примера ради, пред рат било до 250, а у јуну већ више од 500 чланова партије.
У званичној биографији народног хероја Драгослава Ђорђевића Гоше из Смедеревске Паланке стоји да се после окупације запослио при окупа-ционим властима у команди места; у истом крају предратни поли-тичар и левичар Јован Марић из Смедерева прихватио се „по налогу партије“ места секретара Дунавске бановине. У Тополи су комунисти имали своје поуздане људе уграђене у полицију и срески суд, али и у штаб 714. дивизије Вермахта, чак и блиских команданту, генералу Шталу. Те људе из немачке команде ликвидираће четници 1944, а после рата ће исти бити проглашени жртвама „фашистичког терора“. У Ваљеву су комунисти наводно радили под заштитом љубавнице немачког команданта Винтера, која је паралелно била укључена и у илегалне активности КПЈ.
Добро обавештени Драгомир Драги Стојадиновић је у својим успоме-нама навео да је већи број београдских комуниста, поготово новинара (међу којима и Владислав Рибникар и Јосиф Флам) био већ од априла 1941. на вези са контроверзним др Јозефом Хрибовшеком Бергеом, упосленом најпре у немачком посланству, а потом код војног заповедника Србије. Ако му је за веровати, неке од њих je и сам виђао када би се састајао са Хрибовшеком, појашњавајући да је њихова сарадња била изнуђена јер су Срби–комунисти у суштини презирали Немце, али су настојали да искористе новонастале околности не би ли се сачували и проширили свој утицај. Он истиче „да су се комунисти у Бeограду у то време најсвесрдније ставили у службу, на располагање, окупатору“.
Међу учесницима ових догађаја после рата је влада завера ћутања. Више је него упадљиво да у читавој партизанској мемоаристици недостају описи догађаја с пролећа 1941, док су 70–80 дана неометано живели и радили у Београду. Једини који је у својим мемоарима проговорио и о овом периоду затамњене историје КПЈ био је Мирко Тепавац. [3] Он је описао неколико несвакидашњих искустава с почетка свог партијског рада у ратним условима, међу којима и сопствени покушај „братимљења“ с немачким војницима из јуна 1941, када је с друговима најпре пронашао, а потом и испратио на Источни фронт (!) једног немачког официра који им се поверио да се интимно осећа као комуниста. „Да је неко случајно снимио тај срдачни растанак на земунској жељезничкој станици почетком јуна 1941. године, не бисмо после рата никоме могли да се оправдамо за ту епизоду наше дирљиве блискости са хитлеровским официром.“ У сложеној ратној свакодне-вици могуће је да је било још сличних ситуација, које су у случају победника у грађанском рату на време затамњене, а за поражене објашњене искључиво као доказ њихове колаборације у циљу сатирања сопственог народа.
Такође, никада није до краја разјашњена улога „шпанаца“ и њихово илегално пребацивање у Југославију.[4] Прекаљени на бојиштима током грађанског рата у Шпанији, а после боравка у логорима у Француској расути широм Немачке, где су били на раду – њих 250 у пролеће 1941. На мистериозан начин обрело се у Југославији. Новија истраживања доводе у питање самосталност њиховог организовања и преласка у Југославију у толиком броју. По назнакама на које указује А. Тимофејев, прикупила их је и пребацила Коминтерна, у операцији коју је обавила у сарадњи са немачким обавештајним структурама, како би помогли акције КПЈ у земљи против патриотских снага, у тренутку када су Немачка и СССР још увек радили споразумно. Ти "шпанци" ће од јула 1941. и промене политике КПЈ на терену, бити први ратни команданти и „фактички један од најбитнијих стубова у стварању партизанског покрета“. Ова епизода из партизанског ратовања морала је да буде посебно затамњена, јер је у темељу нарушавала идеју о аутентичној револуцији југословенских комуниста.
Кад избија рат, Тито је добио прилику за “стварање новог типа државе на Балкану – креативног споја хајдучког главног стана и при-ватне Коминтерне с планетарним амбицијама”
- Н.Н.
Након априлског пораза Југославије Тито је рекао и да ће се „народи Југославије“ борити против југословенске емигрантске владе, јер се она „ставила под окриље Енглеске с надом да се помоћу енглеског импери-јализма успостави оно старо стање које је упропастило народе Југославије“. Зато је најважнији задатак КПЈ у предстојећем периоду била борба против „енглеских агената“ који су желели „повратак старог стања које је довело до данашње катастрофе“.
Дугогодишња антијугословенска кампања КПЈ оставила је дубоке ожиљке. Многи хрватски, македонски, албански и мађарски кому-нисти тражили су да се избаци и сама реч „Југославија“ из назива комунистичке партије. Чланови Комунистичке партије Мађарске од почетка су ослободилачку акцију КПЈ нападали као „шовинистичку“ и тражили да се партијска организација КПЈ у деловима Југославије окупираним од Мађарске прикључи њиховој партији.
У таквим условима, тешко се могло очекивати од тих народа да се боре за Југославију. Основна стратегија да ће КПЈ донети слободу „угњете-ним народима“ срушила се у Хрватској када је тамо проглашена независна држава, коју је хрватски народ одушевљено прихватио и подржао. Зато се Тито и определио за Србију, јер је и стратегија сила Осовине још од напада на Југославију била усмерена искључиво против Србије (делимично и против Словенаца). Где год су могле, немачке снаге обраћале су се осталим народима са позивом да се ослободе „српског јарма“.
КПЈ је у првим месецима окупације Југославије, у складу са инструк-цијама Коминтерне, заузела пасиван став према осовинским трупама.
На
дан немачког напада на Совјетски Савез одржан је састанак Политбироа ЦК
КПЈ. Владало је ведро и оптимистичко расположење, веровало се да је
крај рата близу. Ђилас је упитао: „Може ли неки немачки авион да залута изнад територије Совјетског Савеза и да направи штету“?
На неким партијским састанцима расправљало се о преузимању власти у
Београду, одмах се раширила и вест да ће доћи руски падобранци, па је
Окружни комитет у Ваљеву издао директиву комунистима у Љигу да
организују прихватање руских падобранаца који „ускоро стижу”.
Поједини
комунисти жалили су што ће Црвена армија тако брзо уништити немачки
Вермахт, па КПЈ неће добити прилику да се докаже у борби против фашизма.
На овој седници усвојен је закључак да се два пута дневно издаје билтен о успесима Црвене армије, а покренуто је и питање о новом председнику југословенске владе и новим министрима.
Када
су почеле да стижу вести о брзом немачком напредовању на Источном
фронту, комунисти су говорили да Стаљин примењује тактику Кутузова из
1812. како би Немце увукао у дубину совјетске територије, где ће их
задесити иста судбина као некада и Наполеонове војнике.
Врх
КПЈ је у прогласу од 22. јуна 1941. године позвао све југословенске
пролетере да поведу „одсудну битку против највећих непријатеља радничке
класе“. Совјетски Савез је био „нада свих трудбеника“, па је дужност
свих „радника и радница“ Југослaвије била да „свим снагама, па и својим животима“ помогну одбрану „земље социјализма“.
Комунистима је било јасно да ће у случају слома Немачке, што је за њих било више него извесно после почетка немачко-совјетског рата, монархистичка Југославија бити обновљења, па од извођења револуције неће бити ништа ако се не освоји Србија, и то свим средствима и по сваку цену. Марксистички теоретичари ту намеру врха КПJ објашњавали су на следећи начин: није могло да буде „националног самоопредељења“ ни Хрвата, ни Црногораца, ни Македонаца ни Словенаца за нову југословенску заједницу без „чврсте претпоставке“ да ће Србија бити у тој Југославији, али комунистичка Србија.
Српски
комунисти покушавали су да успоставе односе и са другим народима, за
које се веровало да ће, после пропасти и развлашћивања владајуће
„великосрпске буржоазије“, масовно кренути за њима у борбу. Посебним
прогласима, или кроз личне контакте, прилазили су Мађарима из Бачке,
Албанцима из Пчиње, Власима из Хомоља, а посебно бугарским окупаторским
војницима. С друге стране владао је тајац који је тешко разочарао
комунисте васпитаване на идејама пролетерског интернационализма, али ту
кобну заблуду никада нису превазишли.
Неколико деценија касније Ђилас је о томе писао потпуно другачије, у трећем лицу, као да је он био у публици и посматрао представу, а не да је био један од главних протагониста комунистичке политичко-завереничке бурлеске са трагичним исходима:
„Ту
се у ствари радило о безбојности и скучености и неумешној мешавини
вулгарне журналистике и Библије. Каткада је то добијало и смешне облике:
узимано је као озбиљно да ће се рат завршити 1942. јер је то Стаљин
рекао, али када се то није догодило, пророчанство је заборављено, а
пророк није ништа изгубио од своје надљудске моћи. У ствари, са
југословенским комунистима се догађало што и са свима онима, кроз дугу
људску историју, који своју судбину подреде искључиво једној идеји – они
су и несвесно узимали Совјетски Савез и Стаљина какови су им били нужни
за властиту борбу и њено оправдање“.
-----
[1] Константин Коча Поповић, "биографски" подаци. Напомена: наводимо Википедију са крајњом резервом. Констатујемо да не постоји никаква публикација у којој се објективно предочава живот ове развратне хуље. Питамо се: чему служи "историографија" која багателише чак и такве трагедије као што је савезничко бомбардовање Лесковца 1944. године које по злочину премашује Гернику, а у чему је Коча Поповић имао једну од пресудних улога?
https://sr.wikipedia.org/sr-ec/
[2] - Документи ЦК, 1, 3–12, 18, 39; Franjo Tuđman, Okupacija i revolucija, Beograd, 1963, 186;)
[3] Мирко Тепавац, биографски подаци. Напомена: Нигде нисмо пронашли објашњење како је тако олако пуштен из усташког затвора човек који се током саслушања "држао чврсто и пљунуо усташи у лице".
https://sr.wikipedia.org/sr-ec/
[4] На пример, за славног партизанског генерала Косту Нађа на Википедији стоји "објашњење" како је, из логора у Француској где је био интерниран после Шпанског рата, доспео у Југославију:
Пошто је Краљевина Југославија забранила југословенским добровољцима повратак у земљу, Коста је с неколико стотина Југословена од фебруара 1939. до маја 1941. године био у француским логорима — Сен Сипријен, Гирс и Верне. У мају 1941. године с осталим друговима одлази из логора у Немачку у радни логор Десау. То је учињено по препоруци руководства КПЈ, како би лакше успели да се пребаце у окупирану Југославију. (?!)
Ништа одређенији није ни сам Коста Нађ, који о свом животу прича до ситних детаља, али о свом "бекству" из немачког логора говори суво у две реченице, само величајући Тита који је "све организовао".
http://www.yugopapir.com/2016/02/kosta-na-12-najteze-je-bilo-pred-borbu.html
Коментари
Постави коментар