ПОРТРЕТИ ЗАЧЕТНИКА АНТИСРБИЈАНСТВА - 22
Истакнути лидери Самосталне демократске странке
Сава Косановић [1]
Рано је ушао у политику и новинарство. Први међу Пречанима који су аутошовинизам ширили из самог Београда, што је радио преко својих листова "Воља" (1926-28.) и "Нова реч" (1937-39.). Потписник је злогласних "Загребачких пунктација". Жестоко се борио за Бановину Хрватску. Био је министар у владама пре рата, за време рата и после рата. Био је амбасадор у САД. Тамо је био у прилици да ликује над пропашћу великосрбијанског хегемонизма, и да надменошћу победника гледа свог бившег краља и људе који су до краја покушавали да спасу његов народ од њега.
Има довољно говора и јавних наступа Саве Косановића који дају слику једног перфектног аутошовинисте и антисрбијанца. Готово да није било скупштинске седнице која је прошла без жучних расправа [2]. На "Википедији" се тврди "да је у време Стојадиновићеве владе био је тешко рањен од најмљеног атентатора". [3]
Исте, бурне 1928. године, у патриотској манифестацији због страдања нашег живља у Задру под Италијанима, коју су студенти-комунисти изопачили у антидржавне, насилне и крваве демонстрације, Сава Косановић је стајао на барикадама код "Руског цара" са нејасном улогом да ли мири или подјарује бесмислене нереде [4].
Након споразума С. Прибићевића и С. Радића, од 1928. члан Акционога одбора СДК, на поч. Шестосијечањске диктатуре конфиниран у родном мјесту, 1932. супотписао тзв. Загребачке пунктације, 1936. објавио летак Србима сељацима! у којем се осуђује погибија Хрвата »у разним сукобима од жандарске или четничке руке«.
О решавању националног питања Сава Косановић је већ често помињан. Без обзира на болна српска искуства у Бановини хрватској, Сава Косановић је истрајавао на промиџби хрватско-српског пречан-ског јединства:
13000 учесника на великом збору СДК у Шиду.
14. април 1940.
. „Ми смо сачували уверење да могу н Срби да иду за Хрватима", каже г. Сава Косановић
... Затим је узео реч г Сава Косановић који је, између осталог, рекао: — Одмах смо ми Срби у Хрватској говорили да нема ништа боље од слоге Срба и Хрвата, али су нас сматрали за велеиздајнике. Па ипак данас је друго. Требало је дванаест година искушења. калварије н мучеништва, народног прибијања на крст, дванаест година понижавања да се дође до уверења да треба ићи путем којим су ишли Светозар Прибићевић и Стјепан Радић. Зар није било памет-није уређивати кућу онда кад је у свету владао мир, кад смо били богатији, кад смо у свету имали још пријатеља на које смо се могли још ослонити? Код нас су владали диктатори, а кад је државу требало спасавати, онда су наште прваке позивали из затвора. Самостални демократи пришли су онда Кад је за Хрвате било најтеже, кад се пуцало на Стјепана Радића. Онда смо ми пришли да спасавамо част српског имена. Ми смо, ето сачували поверење код Хрвата да могу и Срби да иду за Хрватима. Г Мишкина је врло добро данас рекао да Сељачки дух треба да преузме цео Балкан, цео свет, јер у тој слози је спас и свима Србима и свима Хрватима. Кад су те народе воље сложне, онда ћеш ти једнога дана позвати да се сложе н они горе. У најтежим часовима искушења и опасности за Југославију хрватски сељачки народ је рекао да је за Југославију и он је тако гласао. Кад чвршћа држава? Данас кад је г. др. Мачек на слободи или онда кад је био на робији? Морало се на крају доћи до закључка да треба ићи путем којим данас идемо и зато је споразум државна политика. Срби нису у опасности од Хрвата, јер је српска снага у нама српским сељацима који су у историји били најчвршћи, јер се нису дали потурчити ни помађарити као господа. Бановина Хрватска је наша домовина. Југославија је наша држава и отаџбина. Будимо сложни!
Време, 15. 4. 1940.
Његова делатност, је изазвала веома велико узнемирење, па и огор-чење пре свега међу тамошњим српским исељеницима, завичајним пореклом махом из крајева који су се почетком рата нашли у саставу НДХ, и били изложени бруталном усташком терору, што је револтирало и његовог ујака Николу Теслу. [5] Одан идеји југословен-ске заједнице, он је у страху од њеног дефинитивног распада у својим многобројним говорима, чланцима, изјавама и интервјуима одбијао сваку помисао о одговорности хрватске нације за покоље над српским становништвом и издају југословенске државе. Штавише, био је неупоредиво критичнији према појавама незадовољства америчких Срба, окупљених око посланика Константина Фотића, владике Дионисија и Јована Дучића. Рад српских центара у САД већ је од средине 1941. године сматрао штетним, верујући да њихови протести против НДХ угрожавају југословенску идеју и будућност југословенске државе. Енергичан и предузимљив, с угледом који је потицао и од сродства с Николом Теслом, инсистирао је на хрватској обесправље-ности у предратној Југославији, личном страдању зарад српско-хрватског споразума, тврдњи да режим Анте Павелића нема ништа заједничко с хрватским народом, јер је уз њега незнатан број Хрвата (2–5%), стављању знака једнакости између Анте Павелића и Милана Недића, покушају изједначавања у антифашизму генерала Душана Симовића и Влатка Мачека као вође ХСС, праву Срба „из прека” да о својој судбини одлучују без „Србијанаца”. Следствено томе, и његова критика српског национализма постајала је бесомучна, а до пуног изражаја дошла је на банкету који је 16. новембра 1941. године приређен у Питсбургу у част бана Ивана Шубашића, уз присуство готово хиљаду званица.
Говорећи о осећањима српског народа према Хрватима, Сава Косановић је између осталог рекао: „Ја сам један од оних Срба који је сматрао за своју дужност да се бори противу неправде која је наношена (sic!) хрватском народу од бивших режима и зато сам био прогањан, затваран и батинан. Ја сам братски сарађивао са баном Шубашићем, Др. Мачеком и осталим претставницима хрватског народа за демократију и слободу народа у Југославији.” Тумачећи потом односе међу исељеницима у Америци, казао је како су „неки Срби” започели „срамотне нападе на хрватски народ оптужујући га за злочине које данас Павелић изводи над српским народом”. По његовим речима, то нису били „добри Срби”, будући да нису радили ни у интересу Срба, ни у интересу Хрвата. Штавише, „јасно [је] рекао да се у позадини тих напада од стране неких српских вођа на хрватски народ налазе Хитлер и Мусолини, који тврде да Хрвати и Срби не могу заједно живити.” Истичући да „хрватски народ није оно што су Павелић и његови разбојници”, Сава Косановић је ту тврдњу покушао да докаже непровереним подацима према којима усташки режим није подржавало „ни пет посто хрватског народа”, те да би се Хрвати, да није било немачких и италијанских бајонета, с поглавником обрачунали за само један дан. Истом приликом „најжешће [је] осудио српског издајника генерала Недића, који игра међу Србима исту улогу коју игра Павелић међу Хрватима”.
С обзиром на то да је говор Саве Косановића изазвао знатно интересовање, дата му је могућност да га у једном већем интервјуу донекле прошири и детаљније објасни своје ставове. У разговору који је водио с југословенским новинаром Мирком Марковићем, на питање о страдању Срба у НДХ, па и о починиоцима масовних злочина, изјавио је да би било „апсурдно и помислити” да је „сав хрватски народ устао против Срба”. Јер, „ко то тврди или је несвестан онога што говори, или наседа непријатељима Југославије, којима јединима таква тврдња иде у рачун.”
Српски народ пак „јако страда [...] јер нико није тако јединствен у мржњи на Хитлера, нацизам и све оно што иде с њим – као што су Срби у Југославији”, а злочине над њима „врши [...] Гестапо са Павелићем и његовим усташама, који су се за свој занат – крвника свог рођеног народа – васпитавали 12 година у Мусолинијевој Италији и са средствима нацистичким.” Кривица за злочине, нагласио је Сава Косановић, није се ни могла ни смела пребацивати на хрватски народ или на његову већину, јер је она „увек” била против франковаца. „И зна се да Павелић ни данас нема ни 2 посто присташа”, [6] готово је узвикнуо. „И да нема иза леђа нацистичке и фашистичке машине, која му даје и средства, и оружје и налоге – за 24 сата збрисан би био са земље и он и његове присташе – не од Срба – него од самих Хрвата.” На питање да ли је у НДХ страдао и хрватски народ, Сава Косановић је дао подједнако категоричан одговор: „У Павелићевој Хрватској страда свак ко поштено мисли, ко је демократа, ко је за отпор нацизму, ко је за заједницу Југославије [...] Према извештајима што их влада у Лондону има, велики број интелектуалаца Радићеваца стрељан је одмах чим је Павелић преузео власт, а концентрациони су логори пуни сељака и интелектуалаца из Хрватске. Ових дана видели сте, да је у Сплиту узето 150 таоца. Дабоме да су то Хрвати.” Упитан затим да ли је истина „да су Хрвати отворили врата Хитлеровој војсци, када је Хитлер навалио на Југославију”, Сава Косановић је изјавио следеће: „Нажалост Хитлер је навалио са толиком снагом и толиком техничком премоћи на нас, да су му сва врата била отворена. Било је беспримерног јунаштва од Словеније и Хрватске до Битоља. Али премало је била лична пожртвованост и голорука храброст пред тенковима и авионима. Читави чисто хрватски пук изгинуо је на Драви у одбрани границе Југославије. Нажалост све то није помогло.” [7]
У завршним фазама рата и по ослобођењу земље, бројни виђенији запосленици Центра отворено су прешли на страну Јосипа Броза Тита, узели учешћа у револуцији и послератном политичком животу земље. Сава Косановић и Богдан Радица као носиоци ове политике су образовали и Комитет Јужних Словена, у сарадњи са Бугарима и Македонцима и заједно објављивали билтен, као основно гласило њихове политике. „За Југославију више не постоји проблем Србин или Хрват, православни или католик – него, партизан или непартизан. Ко хоће Југославију, демократију, слободу и достојанство човека, ко хоће уништење фашизма, ко хоће јединство Срба, Хрвата, Словенаца − тај мора бити за партизански фронт“ биле су речи Саве Косановића. Напади на Владу, па и на амбасаде у Вашингтону и Лондону су за њих постајале свакодневне радње.
Сава Косановић је своју подршку комунистима дуго најављивао предугим и заморним говорима у којима је мало рекао. Често се крио иза речи да Југославија мора чинити шта велике силе траже, како би опстала. Један део говора од 7. децембра 1942. је гласио :
„...Ми појединци може да се изгубимо, ми нисмо важни. Важно је само шта је учињено за Југославију, за уједињење Срба, Хрвата и Словенаца, шта је учињено да се олакша судбина народа, шта је учињено да што боље буду искоришћене за будућност жртве што их наш народ подноси, шта је учињено да што достојније будемо претстављени у друштву Америке, Совјетске Русије, Британије и осталих Уједињених народа. Ми треба да будемо мост између Русије и Запада, карика која спаја, а не будем који раздваја. Наш народ грозно погиба, али то није страшно. Страшно би било да та жртва буде упропашћена, без памети. Само онај народ који је способан да гине за слободу, кадар је да живи“.
Анализирајући ове речи у којима нема ни помена Краља, истичући Совјетски Савез испред Велике Британије у којој се налази седиште емиграције и алудирајући на неопходне жртве, јасно уочавамо његове перцепције новог патроната над Југославијом. СССР је тада објављивао мноштво текстова подршке комунистичком покрету.
По објављивању овог говора Фотић је 8. 12. 1942. упутио допис министру Нинчићу у ком је напао рад Информационог Центра а тиме и његове запослени, наводећи предвиђања, да ће се рад Центра у наредном периоду усмерити у два правца :
- „Умањивати значај српског доприноса и српске акције у овом рату и рушити и компромитовати све српске идеје.
- Износити вештачки чињенице и измишљене извештаје о ставу Хрватске у овом рату како би се у Америци стекло уверење да је хрватски допринос сав на страни Савезника и да су хрватске жртве и напор барем онолико исте колико и српске.
Фотић каже да се није преварио у својим предвиђањима јер је Информативни центар ту политику спроводио систематски. Он даље наводи да је очекивао да ће центар и чланови владе у САД учинити све да сузбију кампању против генерала Михајловића и да америчкој јавности објасне узроке сукоба између Михајловића и партизана. Али то није учињено и неки службеници центра константно нападају Михајловића“. (односи се на Луја Адамича и Фрању Петриновића). Свој допис Фотић завршава речима :
„Ми се овде налазимо пред једном смешном и
припремљеном акцијом која се систематски и истрајно изводи. Са хрватске
стране (Радица) настоји са свим средствима да се створи што повољнија
атмосфера за Хрватску за случај победе Савезника... сталним истицањем
хрватског отпора око нечег потпуно независног од неке заједничке акције у
Југославији, иде се са тим да Хрватска као таква има да буде сматрана
као један од чланова Уједињених народа и то један од најзаслужнијих за
савезничку ствар...Отпор и жртве српског народа на све могуће начине
умањују се, а само помињање покоља Срба у хрватској претставља се као
фашистичка пропаганда“. [8]
Сава Косановић је потврдио у једном од писама Слободану Јовановићу да је кампања против Михаиловића била инспирисана и вођена из Совјетског Савеза: „напади на Михаиловића почели су у исто време у целокупној левичарској штампи у Америци, на свим језицима. Јасно је да је директива дошла из Москве, као што из Москве долазе сва обавештења о борбама партизана са најисцрпијим детаљима“.
Сава Косачовић је био први од наших политичких људи у емиграцији који је схватио суштину народно-ослободилачке борбе и још 1942 године заступао у иностранству потребу помоћи народно-ослободилачком покрету. Из тих разлога У марту 1944 године Пурићева влада одузела му је пензију. Два брата изгубио је у овоме рату.
У јулу 1944 године, после споразума са маршалом Титом, Косановић је ушао у владу ДР Шубашића као министар унутрашњих послова, социјалне политике и народног здравља и грађевина.
Борба, 08. 03. 1945.
Сава Косановић се, сада у улози комунистичког министра пропаганде, је у поводу прославе 27. марта, још једном евоцирао своје успомене со догађају код "Руског цара" из 1928. године:
ГОВОР МИНИСТРА САВЕ КОСАНОВИЋА
После/тога говорио је министар информација Сава Косановић, који је рекао и ово:
— Пре 17 година, 28 маја 1928 године, говорио сам последњи пут јавно у Београду. Омладина Београда манифестовала је за наш Јадран и за Истру, а против фашистичке Италије, Жандарми су кундачили и пуцали тада у ту масу, јер нису разумели ону голему снагу што је претстављала народно расположење, уместо да су схватили и да су пошли путем којим је народ водио, они су повисили притисак и замало завели диктатуру. И народ притиснут све је више реагирао, 27 март био је израз тог народног расположења.
Да је којом срећом дух 27 марта владао Европом 10 година раније, ми не бисмо имали овог рата. Нажалост владао је дух компромиса, дух улизивања Хитлеру и фашизму, дух попуштања, при чему је демократија стајала кад Буриданов магарац између сена и сламе. Бојало се савеза са Совјетском Русијом. Дух 27 марта то је дух старе наше традиције, дух онога што је народ метнуо у косовску традицију, дух онота што је било 1804 године, дух 0нога што је било 1903 године, дух онога што је било 1918 и дух онога што је било 1941 и 1945 године, дух Титове Југославије, Показало се да народи који гину за слободу не погибају, погибају само народи у понижењу, у ропству. Народи који гину за слободу, ти живе. Више вреде идеали и морал него богатство. То сте показали ви, то је показала ова величанствена прилика која је написала најлепше странице у историји човечанства, која ће створити праву велику Југославију, праву велику демократску и федеративну Југославију која ће бити у источној Европи копча између Совјетског Савеза, Енглеске и Америке. За ту Југославију вреди гинути. 27 март није празник само наш, 27 март је празник човечанства. Данас је историски утврђено да је 27 март задржао ударац на Совјетску Русију за неколико недеља и да је 27 март задржао 9дарац на Блиски Исток. То је значило почетак катастрофе Хитлерове.
- Борба, 28. 03. 1945.
Овај говор је пример накнадног политички коректног интерпретирања историје. И због тога што се комунисти нису борили против италијан-ског фашизма, већ су колаборирали са њим, нити су се борили за Југославију већ за разбијање те "версајске творевине; и због тога што је СССР 1939. био у пакту са Немачком, те се могао сврстати само у оне који су подлегли "духу компромиса, попуштања и улизивања Хитлеру". Коначно повезујући херојску србијанску историју са "духом Титове Југославије", Сава Косановић је поменуо неке преломне године новије историје, али не и 1912., 1913., 1914. А како их је и смео поменути? Поготово не 1914-ту годину, када је Јосип Броз а са њим и многи назочни у свечаној сали и/или њихови очеви, кидисали на Србију.
Тек после рата, човек који је своју политичку каријеру базирао на негирању хрватског злочина, почео је да се бави тим злочином и бори за, после свршеног чина аболиције Хрвата и практичне награде за злочин стварањем "федеративне државе Хрватске", безвредне истине.
Нећак Николе Тесле Сава Косановић објавио је 1947. књигу докумената под насловом Случај надбискупа Степинца, [9] базирану на изјавама хрватског католичког клера по усташким гласилима. Познато је да је 91 члан Теслине фамилије пострадао [10], тако да је овај документарни материјал из 1947. драгоцен. У описивању злочина и хвалоспевима усташком режиму предњачила је црквена штампа. Главни уредник свих тих новина био је вођа тзв. Католичке акције Алојзије Степинац, који се и сам „лаћао пера“ и писао о овим злочинима.
Случај надбискупа Степинца је меморандум који је југословенски амбасадор Сава Н. Косановић 1947. упутио влади САД. У меморандуму је објашњавао како је деловање католичких организација у Хрватској током Другог светског рата. Пре свих Католичке акције, на које је загребачки надбискуп имао непосредан утицај. Као и клерикалне и шовинистичке штампе која је предњачила у нападима на југословенске власти и на Српску православну цркву.
Истиче се да је захваљујући Сави, кога Никола Тесла благо речено није ценио [11], као једином насљеднику у Америци, сва лична заоставштина Николе Тесле је донијета у Београд гдје је формиран Музеј Николе Тесле.
Сава Косановић је умро, како је и обичај код пречанских мрзитеља Србије и Србијанаца, у Београду, далеко од завичаја. Нама се чини да су исто (да живе и умру у Београду) могли учинити без мешања у политику и чињења тако ужасне и неисправљиве штете народу српском. Штете, коју су чинили свесно и са злурадошћу и страшћу преобраћеника.
-----
[1] Сава Косановић, биографски подаци
https://www.enciklopedija.hr/clanak/kosanovic-sava
[2] Оштри скупштински окршаји имали су епилоге у судницама. Тако је полицијски шеф Аћимовић кажњен са десет дана затвора зато што је оклеветао Саву Косановића:
ЈЕДАН ПРЕТРЕС ЗБОГ "ГЛАВЊАЧЕ"
Шеф политичког одељења опште полиције г. Аћимовић осуђен на 10 дана затвора.
Тужбу је поднео народни посланик г. др. Косановић због једне исправке Управе Града Београда.
Време, 10. 06. 1928.
[3] Тврдња о овом атентату је без навођења извора, па се као таква преноси и у другим издањима. Потврде за ову тврдњу у међуратној штампи нема, или је бар ми, и поред стрпљиве претраге, нисмо нашли. Што се тиче напада на живот и тело Саве Косановића, наилазимо само на белешке о једном инциденту. У Застави од 6. маја 1928. године читамо да је пред хотелом Москва извесни Хамдија Афган, зет Мехмеда Спаха, опалио шамар Сави Косановићу јер их је у Косановић у Скупштини оптужио за непотизам. Опет је посла у заштити Саве Косановића имао суд.
Г. Хамдија Афган који је физички напао народног посланика г. Саву Косановића због познате интерпелације Скупштини, добио је месец дана затвора. Тужиочев адвокат изјавиће жалбу против тако мале осуде.
Време, 30. 09. 1928.
[4] У тим демонстрацијама повређена је, на страни комуниста, једна шеснаестогодишња девојка, коју је Сава Косановић у клетвама власти назвао "невиним јагњетом", а за коју је полицијска управа показала да се ради о кажњаваној проститутки, зараженој сифилисом у акутној фази.
[5]https://sr.wikipedia.org/sr-ec/Сава_Косановић_(политичар)
[6] Ако би се прихватила као тачна тврдња да "Павелић нема ни 2% присташа", одмах се поставља питање како се Срби нису могли супротставити тако слабом непријатељу, већ су дозволили да се над њима изврши геноцид?
[7] МИРА РАДОЈЕВИЋ: ИЗ ПРЕПИСКЕ САВЕ КОСАНОВИЋА
https://www.dais.sanu.ac.rs/bitstream/handle/123456789/9126/87-100.pdf?sequence=1&isAllowed=y
НАПОМЕНА М.Р:: Мада је у бројним историографским радовима, првенствено у онима чија је тема Други светски рат или исељеништво у Америци, збирка Саве Косановића представљала незаобилазан историјски извор, имамо утисак да још увек није потпуно искоришћена. То се пре свега односи на његову личну политичку и националну делатност, која је повремено бивала чак антисрпска /наша напомена: његова антисрпска политика је била константа!/, због чега не изненађује савет или упозорење које му је – када је средином 1944. године напуштао САД, спремајући се за приступање влади Ивана Шубашића и одлазак у Југославију – дао Божа Марковић: „Не заборавите ситуацију народа из кога сте, не заборавите да сте Србин”. Могући одговор на питање како је уопште могло доћи до таквог упозорења, датог једном Србину из Хрватске, верујемо да се крије и у његовој ратној преписци.
[8] Богдан Кризман - Југословенске Владе у Избјеглиштву 1941-1943., 377.
[9]Случај надбискупа Степинца – Сава Косановић
https://slobodnaknjizara.com/knjiga/slucaj-nadbiskupa-stepinca-sava-kosanovic/
Коментари
Постави коментар