ХРВАТСКО УМЦИГЛОВАЊЕ СРБИЈЕ - 22

  Агонија

Убиство Краља Александра - смртоносни ударац српству

“Не куни их, Европо! То су само твоја рођена деца!”
Димитрије Љотић

Краљ Александар је био стална мета атентатора, увек подржаних од спољних српских непријатеља. После покушаја атентата 1921., комунисте Спасоја Стејића, напад је дошао са усташке стране 17. децембра  1933. године у Загребу, где је отишао да прослави рођендан и да би поправио односе са Хрватима, покушан је атентат који је организовао Анте Павелић. [1]

Коначни смртни ударац српству је задат у уторак, 9. октобра 1934. године, у Марсељу испред Палате Бурзе, у 16 часова и 20 минута. Тада је у здруженом фашистичком атентату убијен наш краљ Александар I Карађорђевић. После његове смрти Срби су изгубили на погибељној историјској ветрометини свој глави ослонац. Да је од свих српских непријатеља наш херојски Краљ нанишањен као највећа препрека у реализацији намера, доказује да су његову главу тражили Моша Пијаде, Стаљин, Мусолини, Хорти, Хитлер, Павелић и ко зна још ко.

Колико је мрачна позадина атентата доказује и чињеница да ни 90 година после убиства краља Александра Карађорђевића 1934. у Марсељу извештај француске државне комисије која је истраживала овај злочин није постао доступан јавности. Према прозирним документима, може се лако бранити идеја да је убиство краља Александра први удружени европски пројекат. Без сарказма, али са најдубљим презиром, Србија би требала да предложи да се 9. октобар 1934. прогласи за Дан Уједињене Европе.

Владета Милићевић, главни контраобавештајац југословенске краљевске владе, фасцинантни оперативац [2], је потпуно "избушио" усташко емигрантско подземље и по њему разместио своје доушнике, па је и нашој и француској полицији на време доставио место, време и извршиоце будућег атентата. Али, ништа није вредело. У раскошним салонима европских метропола пресуда је већ донета.

*

После добро познатих драматичних и трагичних догађаја, Анте Павелић је ухапшен у Торину, где је живео под лажним именом Ђовани Суцикент, али није изручен Југославији, да би 1936. године био пуштен из затвора. Италија је почетком 1937. године приступила спречавању деловања усташког покрета на својој територији. У наредном периоду из Италије се у Краљевину Југославију вратило 227 припадника усташког покрета. Повратком у Југославију усташки терористи наставили су деловање на разбијању Краљевине Југославије предвођени Милом Будаком. За разлику од слабости које су испољене током безбедносне припреме посете краља Александра, истрага и хапшења у Француској изведени су, уз помоћ југословенских инспектора, брзо. Истрага је брзо идентификовала улогу Еугена Кватерника и осталих у организацији, те Павелићев боравак пред саме догађаје, па је постављено питање њиховог изручења из Италије. То је био први пробни тест за даљи смер акције Француске. „Хапшење да, али изручење не”, поручио је Алоизи француском грофу Дампјеру поводом његовог захтева. Суђење је почело 18. новембра 1935. године, а водио га је први председник Апелационог суда у Екс ан Провансу Де ла Броас. Суд у Ексу је изрекао посебну пресуду оптуженима којима се судило у одсуству: „Кватерник Еуген, 25 година, рођен 29. марта 1910. године у Загребу; Павелић Анте, 46 година, рођен 14. јула 1899. године у Брадини, Југославија; Перчевић Иван 54 године, рођен 21. маја 1881. у Бечу, проглашавају се кривим да су 1934. године учествовали у стварању споразума са циљем да се изврше злочини против лица и имовине”. Криви су, каже се даље у пресуди, јер су током десет година, а нарочито 1934. године, како у Француској, тако и у другим земљама, организовали и подстицали извршиоце злочина да убију краља Александра, министра Луја Бартуа, за покушај убиства генерала Мутона Жоржа и покушај убиства полицајца Гала. Установљено је да су то „постигли злоупотребом сопственог ауторитета, махинацијама, преварама, обећањима, претњама...” На основу доказаног, суд у Ексу „осуђује у одсуству: Кватерника Еугена, Павелић Анту и Перчевић Ивана на казну смрти и заплену њихове имовине у корист државе...” [3]

Нови министар вањских послова Француске Пјер Лавал морао је да изврши велики притисак на Београд да одустане од постављања одговорности Италије. У Београду су били незадовољни, али су и кнез и влада прихватили француски став. Тако је у Друштво народа, 22. новембра 1934, отишла само оптужба против Мађарске. Ипак, пред само заседање у Женеви, 4. децембра, почињу активности иза кулиса. Италијански делегат барон Алоиси прво се састаје са мађарским делегатом, договоривши заједничку одбрану против Југославије, а затим у 11 сати и са Лавалом, новим француским министром вањских послова, који је отворено понудио да од случаја учине упориште, тј. тачку за италијанско-француски споразум. У свом јавном наступу југословенски министар Богољуб Јевтић настојао је да се оптужба прошири на Аустрију и Италију, али је то француска страна елегантно одбила. Приближавање Италије Француској није остварено, а поготово не по питањима ограничавања Трећег рајха.

У промењеним међународним околностима, када је Француска још једном била суочена да беспомоћно гледа нове кораке Мусолинија (агресију на Етиопију), планиран је почетак судског процеса саучесницима атентатора на краља Александра. Процес у којем су три саучесника (Мијо Краљ, Иван Рајић и Звонко Поспишил) осуђена на доживотну робију, а Анте Павелић, Еуген-Дидо Кватерник и Иван Перчевић на смрт у одсуству, отпочет је 17. новембра 1935. а приведен је крају, након прекида, 12. фебруара следеће године. После извесних скандала у току процеса, нови председник судског већа Лоазан утицао је на пороту да казне буду високе. Искористио је процес да се изложи цела организација и начин деловања усташке емиграције. Југославија је добила већу сатисфакцију него у Женеви, али је са великом вештином француских органа и овога пута изманеврисано помињање Италије.

Убица је био члан ВМРО-а, терориста Величко Керин Димитров (Владо Черноземски, Владо шофер) који је радио по налогу шефа свог покрета Ивана (Ванче) Михалова, у сарадњи са усташама, док је идејни вођа завере био др правних наука Анте Павелић. Логистичку и материјалну помоћ у организацији злочина пружале су власти Италије и Мађарске, али и других фашистичких држава. [4]

Тако су, после "опсежне истраге" какве познајемо и данас када су у питању расистички усмерени злочини према Србима, Мађарска је "строго опоменута" а Италија ни то. Да неко спомене тадашњег америчког љубимца Хитлера, ни случајно. Мада, има врло солидних доказа да је Немачка уплетена у злочин. [5] Неспорно је да је  капетан Ханс Шпајдел помоћник војног аташеа при Немачком посланству у Паризу, за кога историчар Волков наводи да је био умешан у атентат на краља Александра, током Другог светског рата постао је Хитлеров генерал и начелник штаба Петог армијског корпуса на источном фронту, а затим начелник штаба Ромелове групе армија Б у Француској. После рата је успоставио тесне везе с Конрадом Аденауером и имао водећу улогу у обнављању Бундесвера, чији је први генерал био. У априлу 1957. постављен је за команданта копнених снага НАТО у централној Европи.

Лако се може успоставити паралела између ликвидације Франца Фердинанда - који (атентат) се терети за изазивање светског рата, и атентата на суверена народа који је поднео тешке губитке у том Првом рату. Овај пут, убиство једног европског краља није изазвао ништа до једва приметног циничног осмеха на леденим лицима и куцкање кристалним чашама "уздравље" на истим европским дворовима. Ми ћемо стати на становишту да свакако те европске "камене фаце" у опште нису биле у својој надменој имбецилности свесне куд су (и) овим убиством гурали свет.

Фашисти и бољшевици су отада били сигурни да могу да ударе где и кога хоће, да узму шта и колико им треба. И увек ће наћи саучеснике међу мањим народима, који ће им бити од помоћи.

У Југославији више није било личности довољне способности и ауторитета да сачува српску државу од пропасти.

У августу 1935. године командант Јадранске дивизијске области доставио је армијском ђенералу Петру Живковићу извјештај у коме се, између осталог, каже:

„Од смрти блаженопочившег витешког Краља Александра I Ујединитеља, избио је у овом делу нашег народа духовно-душевни преокрет, који је узео у свему одређени правац и данас се, у последње време, развија свом снагом у негирању отаџбине и свих њених амблема. На територији Приморске бановине, коју познајем и о којој говорим, ово безумље иде у крајност. Разграђивање отаџбине врши се свом снагом. И јавно се ради, говори и јавно се певају песме у којима се вређају светиње отаџбине. У првом реду бесомучно се напада наша Краљевска Династија, не штедећи при томе ни једног њеног члана… Ако се од стране државне и самоуправне власти пусти без запрека, да се овако даље ради и ствара страховито безвлашће, онда је вероватно да ће бити поколебан, макар и нешто доцније, и војнички дух у војсци. Ако би такав случај наступио, што је при оваквом стању могуће, онда би то одвело револуцији и отаџбину нежељеним искушењима.“

Какво је стање владало у Приморској бановини, виђено очима обичног човјека, види се и из исказа Николе Шотре из Чапљине, на збору Југословенске националне странке у Сарајеву 26. јануара 1936. године:

„Данас су дошли неки до уверења да је ова држава пред распадом те од туд псовке националних светиња, бројне туче и нападаји, гажење југословенске заставе. Догодило се и то да је руља зауставила аутомобил приморског бана и скинула с аута југословенску заставу.“

У једном извјештају Управе града Београда од 18. децембра 1935. године, између осталог се каже:

„Политички кругови сматрају да од дана уједињења до данас, тежег политичког момента није било и да је државна криза дошла до кулминације. Удружена опозиција пореметила је дисциплину у грађанским редовима, а Мачек, који редовно даје изјаве, не само домаћим него и страним новинарима, просто је револуционизирао масе.“

-----

[1]   

Државном суду за заштиту државе почело је данас суђење тројици терориста, чланова „Усташе", који су припремали атентат на Њ. В. Краљ

- Први оптужени Петпр Мијат Ореб дошао је у Загреб у децембру из Италије, где су му Павелић и „усташе" обећали 500.000 Дииара за извршење атеитата на Њ. В. Краља, пошто су га претходно заклели и поучили у руковању бомбама и оружјем. Када су два полициска агента дошли да га ухапсе Ореб је једног од њих убио, другог тешко ранио, а затим је побегао, но убрзо је ухваћен, као и његови саучесници Јосип Беговић и Антун Подгорелац

Правда, 20.3. 1934.
https://istorijskenovine.unilib.rs/view/index.html#panel:pp|issue:UB_00042_19340320|page:3|query:петар%20ореб

Атентатор петра Ореб и помагачи су били Иво Херенчић и више других устааша. Тројица атентатора су осуђени на смрт. 

Постоји неколико верзија како је атентат спречен. У сваком случају види се да су опасности претиле са свих страна, и немогуће је било краља потпуно заштити ма колико полицијске и обавештајне службе добро радиле.

[2] Видети: Владета Н. Милићевић - USTAŠA HRVATSKA REVOLUCIONARNA ORGANIZACIJA

[3] Сатнислав Винавер је пратио суђење:

...Када су им после пресуде пороте адвокати саопштили да постоје олакшавне околности и да им је живот обезбеђен - а то се није могло још знати јер је претстајало дуго читање одговора на питања — сва три окривљена била су врло срећна и раздрагана и смејали су се а нарочито Поспишил и Краљ. И овим окривљени су показали колико дрхте за живот и не спадају у класу пасионираних идеалиста. Нешто више достојанствености показао је Рајић. Поспишил и Краљ и иначе изгледају сасвим вулгарно, Краљ са извесном нарцистичком кловновском тенденцијом, Поспишил са несумњивим карактеристикама гангстера.« ... »У највећем и најпријатељскијем поверењу овај пут /НАП: судски вештак, психијатар/ проф. Дид хтео је да ми саопшти и највећу тајну овога процеса. Он ми је рекао дословце да је на њега чињен притисак да Мију Краља огласи умоболним. То је већ био урадио марсељски практичар лекар позват да испита душевно стање Мије Краља. Да је проф. Дид дао такво мишљење, процеса уопште не би било јер би главни кривац за кога има неких доказа био неурачунљив а остале би онда некако изманеврисали. Проф. Дид ми тврди да је на њега чињен притисак и то врло јак од централне власти преко државног тужиоца у Тулузи, где проф. Дид управља највећим француским заводом за умоболне.

Проф. Дид није хтео да поступи по овој изричној жељи и наредби централне власти и тако је противно њеним интенцијама морало да доде до процеса. Проф. Дид ми тврди да су му то врло рђаво узели и да му држава од тога дана није поверила ни једну експертизу, док [су] се раније редовно на њега обраћали за велике ствари.«

...»Врло је карактеристично да није дошао као сведок бивши шеф марсељске полиције Калс. Сент-Обан ми је причао да се и из филма који је снимљен види да је француска полиција пуцала на ауто где је био Краљ, у паници. Да је дошао Калс — тврди ми Сент-Обан — било би великих инцидената врло згодних за одбрану и врло незгодних за Републику. Унакрсним питањима доказао би се нехат француске полиције, њена страшна одговорност и неспособност. Одбрана би се оваквим детаљима много задржала. Претседник г. Лоазон гледао је да се алузија на овако што шта забашури. Из стенограма може се видети још неколико доста тамних и неразјашњених ствари у раду француске полиције који служе као докуменат несавесности. Таква је епизода са комесаром Паоли-ем који важне ствари Ае саопштава; таква је епизода са власницом хотела Модем која је одмах скренула пажњу полиције на злочинце а чијој изјави није поклоњено довољно ни пажње ни вере. Такве су и друге мале епизоде које су угушене али које се даду наслутити из стенограма а које смо ми, присутни процесу још много боље видели из мимике појединих сведока, нарочито полицијских комесара и детектива и из напора претседникових да спречи вештим начином и још вештијим питањима, да се случајно шта не обелодани.«

[4] Кроз истражни поступак провлачи се и један тајанствено-романтични женски лик, који се среће и у другим објављеним материјалима. По свим описима, то је била млада жена – шармантна плавуша која је, прелазећи више пута из Француске и Италије у Југославију и назад, служила Павелићевој групи као курир за пренос оружја и експлозива. Полицијска истрага је утврдила да је она била особа која је атентаторима у Француској предала оружје. Упркос полицијској и новинарској потери за њом по целој Европи, никада није била идентификована ни ухапшена. Владета Милићевић у својој књизи „Убиство краља у Марсељу” помиње је као Плаву даму, француски новинари су је назвали Ла белле Славе, а њен шеф Анте Павелић Лиепа плавка.

У притвору у Италији, после убиства краља Александра, Павелић је о њој и о целој марсељској операцији написао роман Лиепа плавка, чије је прво издање објављено већ 1935. године, пре свог дефинитивног „ослобађања из притвора”. Милићевић истиче да је Павелићево притварање било фарса. Италијанске власти су га склониле како би избегле његово изручење Француској, где је у процесу марсељским атентаторима у Екс-ан-Провансу био касније, у одсуству, осуђен на смрт. Павелић је, у ствари, све време свог „тамновања” провео у хотелу који се налазио поред затвора.  Владета Милићевић са жаљењем констатује да се о идентитету те жене из Павелићевог романа ништа корисно не може сазнати.

[5]  Позадина убиства краља Александра Карађорђевића још увек мистерија Вечерње Новости/НСПМ 
http://www.nspm.rs/hronika/vecernje-novosti-pozadina-ubistva-kralja-aleksandra-karadjordjevica-jos-uvek-misterija.html