КАРАКАЗАН БиХ - 22

 Сарајево

 Дуњалуче, голем ти си.
Сарајево, сеир ти си.
Башчаршијо, гани ти си.
А Вратниче, гази ти си.
Ој Бистриче, стрмен ти си.
Ћемалушо, дуга ти си.
Латинлуче, раван ти си.
Безистане, мрачан ти си.
Ташлихану, широк ти си.
Л’јепа Маро, л’јепа ти си,
доста си ме напојила
од душмана заклонила

Има Сарајево и Босна својих традиција, има Босна својих лепота, али она нема стваралачког живота и снаге да тај живот непрекидно ствара...

                                Славко Леовац, “Светло и тамно”

Старо Сарајево

Иако је ријеч ташлихан упадљив турцизам (камени хан) ово мјесто је изузетно битно за историју Срба на овим просторима. Ташлихан је био трговачка четврт у коме су значајну улогу чинили Срби. Ташлихан је трећи по реду хан изграђен у Сарајеву, у периоду од 1540. до 1543. године. Био је најизразитији трговачки хан, наслоњен на безистан – данашњим говором тржни центар, дуг 106,5m у којем је било смјештено 52 дућана. [1]

Сарајево је било још од турских времена провинцијски трговачки центар, и тај провинцијски рачунџијски дух никада није превазишло. Сарајево није средина која ће омогућити узлет духовни својим најбољим изданцима, нити је  тај номинални администра-тивни центар носио потенцију за политичко подизање Босне и Херцеговине.

„Ко у Турском царству има новаца, тај има и част, тај је и добар човјек. Зато неки сарајевски трговци не желе никакву промјену у стању својих послова. Такав је први Манојло Јевтановић, други Ристо Савић, трећи Симо Самоуковић, четврти Ристо Трипковић, пети Хаџи Јово Деспић, шести Јово Бесара. Поред њих су и други, али нико од њих нема такав глас као ова шесторица. Причају да је прије неколико година, када је Сарајево изгорјело, јадном народу била послана помоћ из двије или три државе, а највише из Србије. Тек што је то дошло из Турског Царства, дато је тим трговцима и од тога су они дали само мали дио. Остали новац остао је у њиховим рукама. У цијелом народу нема тог човјека који би их могао упитати за обрачун. Говоре да су они те новце окренули за школу. Али, ако је школа основана, основао ју је владика Игњатије прије тога времена. Поред тога она има приход од књига, купујући књигу по пет крајцара, а продајући је по осам или скупље. Ученицима се не дају књиге бесплатно, а осим тога продају се књиге из сарајевске школе по разним мјестима Босне. Исто тако, нико не зна за црквене паре, осим тог малог броја трговаца...”

- П. Чокорило, Ј. Памучина, С. Скендерова,
Љетописи, Сарајево, 1976, 231)

Од појаве Аустроуграске у Босни и Херцеговини код сарајевских Срба је национални осећај почео рапидно да слаби.

Првих година када сам дошао у Сарајево бијаше обичај, да су српски учитељи о Божићу, са десетак школске д‌јеце, ишли од куће до куће у све српске куће и честитали Божић. Напријед је двоје д‌јеце носило икону Рођења Христовог, а други би ишли по двоје у реду, па би, ушавши у коју српску кућу, стали пред иконос у соби и отпјевали: »Рождество твоје«. — Онај домаћин, или домаћица, послужио би за то вријеме учитеља а при одласку упутили би учитеља које су српске куће у тој улици. — На тај би начин српски учитељи о Божићу обишле све српске куће. Већ послије три-четири године иза мога доласка овамо (1883 год.) овај је обичај био укинут.

                                                                   Стево Калуђерчић
“Из прошлости Сарајева” [2]

Апатија крамара била је захватила и највећи део такозване интелигенције. Сарајево је одвише директно било везано бродском жељезницом са Бечом, извором синекура, титула, концесија и ордена, а да би било центар отпора босанских интелектуалаца. Ту часну мисију имала су места више заклоњена од удара, поносни Мостар и јуначка Бањалука, где је пре рата и речено и написано највише оног, чега се сада не треба стидети ни један национални револуционар. Док је образовани сталеж у Крајини делио са сељаком добро и зло, деца сарајевског т.зв. «бољег друштва» била у чланови најпатриотскијих аустријских друштава, адвокати полуслужбених индустрија, чланови управе владиних банака и државни добављачи. Чак ни пролетаријат није био подузетан и борбен, као у целој другој Босни. Са једне стране на челу му је било опортунистичко водство, а са друге град је пружао масу могућности привређивања. Окупатор је дизао огромне репрезентативне палаче, намењене пропаганди, суд, пошту, музеј и остале, које и сад служе на част Сарајеву.

                                                                                                            - Добросав Јевђевић

Сарајево у Аустроугарској је било привилегија. Сукладно Kállayevim  идејама о цивилизаторској мисији Аустро-Угарске у БиХ, вођена је и политика према њезином главном граду – Сарајеву. Чинило се све да Сарајево добије обиљежја центра. Његов се друштвени живот настојао учинити што сличнијим животу у другим великим градовима Еуропе онога доба. С обзиром на уложене напоре и видљиви напредак, може се рећи да је Сарајево у оно доба било репрезентативна слика стања у земљи, слика „њеног стварног и привидног напретка, његовог врења и непрестаних промјена, његове привидне слободе и политичке спутаности“ [3]

У Сарајеву је 1851. године било 15.224 становника муслимана или 72.23 %, православних 3.575 или 16 %, римокатолика 230 или 1,14 %, Јевреја 1.714 или 8,12 %. Са аустроугарском окупацијом плански је мењана нацинално-конфесионална структура становништва, тако да  1910 муслимана има свега 35, 57 %. Православно становништво остало на приближно једнаком проценту, између 16 и 17 %, а католичко становништво се рапидно повећавало па је 1879. године чинило 3,26 %, а 1910. 34,51%.

Становништво Сарајева је 1910. године, према западноевропским критеријима, имало стопу писмености од 57 % у односу на 12 % у Босни и Херцеговини. Писменост је била најраширенија међу католицима, од којих су многи у Сарајево дошли из монархије. Католика мушкараца је било писмено 89%, и 82 % жена. Православци су били други по писмености: 74 % мушкараца и 51 % жена је умјело читати и писати. Муслиманских мушкараца је 1910. године било писмено 30%. Само 154 муслиманке су у исто вријеме биле писмене, а њих 107 је било млађе од 21 године.

Сарајево је постало српско духовно и књижевно средиште целе земље тек иза 1910. године, и кад је у њему отворен Сабор и кад је ту изведена централизација државних и националних установа. Поред Босанске Виле ту се 1910. године покреће друштвена ревија Преглед, под уредништвом Јефте Дедијера и Ристе Радуловића; први чисто социолошки часопис у свој српској књижевности. Поред Српске Ријечи, органа такозване старије групе, пренесен је био у Сарајево из Мостара, после дужег периода у излажењу, и Народ. У Сарајеву је наново кренута и Кочићева Отаџбина. Од велика утицаја на националне ђачке кругове била је Српска Омладина (1912-1913.), књижевни часопис за национално васпитавање, који је добио неколико заслужених признања са више страна и један похвалан чланак Јована Скерлића. Календар друштва Просвете, почет 1905. године, развија се постепено у један врло књижеван алманах, који је био много тражен и читан и који је имао врло велико дејство у публици.

Дошљаци

Мостар, мада окупан Неретвом, окружен је једним шкртим пејзажем који „изазива будну и напрегнуту енергију, пркосну и отпорну природу која осцилира између експлозивног темперамента и потиштене резигнације” (Дворниковић). Резигнација и мелан-холија је била остављена Алекси Шантићу, док је једна група мостарских вехементних младића, ипак у потпуности неспремна за Сарајево дошла фијакером у овај град још 1890. године, гдје је „одијевање и избор био другачији”, у овај за дошљаке привлачни административни центар у којем „се нису дали брзо асими-лирати!", гдје су исток и запад имали ту „свој први непосредни контакт, али само германски Запад, без романске примјесе као у Мостару”, град који је „више личио на неко зборно место страних господара и домаће раје, него на неку варош која има своју душу”. „Тај први утисак је још више зближио и збио нас младе херцеговачке дошљаке да бисмо могли одбранити своју индивидуалност, и тај нас је осећај дуго пратио”. [4]. И док су у самом центру града, у Штросмајеровој улици оивиченој тарабама сједили као ђаци сарајевске гимназије „пили бијелу каву са парчетом 'милхброта' и кришом пили пиво”, и то у бифеу „Оријент”, [5]  нису ни слутили да ће временом постати прво савезници, а потом и политички неистомишљеници његовог власника, Глигорија Јефтановића. Након школовања и повратка са студија сукоб је изгледа био неизбјежан, али позиције, стечене захваљујући продорности очигледно нису ни тада прошле неопажено, па су кафански сукоби у Сарајеву у почетком XX ст. знали бити попраћени ријечима: „Херцеговац!” или „Идите у Мостар!”. Непуних десет година касније, једном од тих Херцеговаца, Атанасију Шоли, „Французу из Мостара”, опозиционеру из Сабора у име сарајевске српско-православне општине господа Ристо Х. Дамјановић и Симо Прњатовић ишли су као предсједнику Народне владе у поздравну аудијенцију. Њихов предсједник је, као и остала група Мостараца, био одшколован на слободарској традицији, припадао дијелу демократски оријентисаних политичара и као такав ће са својим истомишљеницима и земљацима ући у Демократску странку. Заједнички ће се политички обрачунавати са радикалима, којима су у већини пришли припадници сарајевске српске чаршије. Подржани од прве владе формиране у Краљевини, Стојана Протића, биће у прилици да први окусе моћ власти, да свој утицај искористе за властиту и за добробит својих политичких пријатеља и сабораца, да „покупе први кајмак”. Тиме ће и почети дугогодишњи тихи и мање тихи рат са политичким опонентима, што ће их у извјесној мјери изоловати од радикалног Сарајева, али их приближити демо-кратским круговима у Београду.

Политика

Сарајевски Срби су највише повјерења дали најдуготрајнијем и најтиражнијем српском листу Српској ријечи, „листу за политику, просвјету и привреду”. Лист је био власништво Српске дионичке штампарије, а уредници су током њеног издања до 1914. године били будући значајни политички и јавни радници, да би након рата као уредници дјеловали личности „мањег калибра”.

Уредници Српске ријечи, млађи, образованији и пуно енергичнији, ће веома брзо постати оштри критичари опортунизма старих бораца за црквено-школску аутономију. Сукоб те двије националне генерације није имао у позадини само размимоилажење у политичкој тактици, већ и у социјалном програму.   Наиме, старију генерацију чинили су углавном варошки посједници,  трговци и свештеници који, за разлику од млађе генерације, нису били заинтересовани за радикално покретање и рјешавање аграрног питања, јер је кметска земља све више прелазила из рука ага и бегова који су пропадали, у руке овог слоја српског грађанства који је све више економски јачао. А земља је била тада важан објекат трговине и шпекулација, којима се трговачки сталеж енормно богатио. Убрзо је сукоб старије и млађе генерације кулминирао у листу Српска  ријеч. Уредништво, а прије свега Васиљ Грђић, као главни уредник, налазили су се под константним притиском старих вођа да пишу што лојалније и да не критикују Уредбу. Што су они стварно настојали и да чине, цијенећи и поштујући жртве које су старе вође поднијеле у аутономној борби, а исто тако настојећи да се очува јединство у народу. „Српска ријеч“ је трагом те идеје водиље током јануара и фебруара 1905. године (бројеви 2-44) доносила и „одабране“ дијелове Уредбе.

„Пишите блаже, умјереније, удешавајте политички преглед да Аустрија долази напријед, не смијете писати против уредбе, не смијете критиковати рад одборника, не будите неозбиљна  дрекавачка претјерана опозиција.“

Васиљ Грђић, о инструкцијама које је добијао од 
Управног одбора.“Ријеч двије о нашем спору”

Након санкционисања Уредбе од стране владара, расцјеп у српском покрету је постао видљив. Тада су уредници Васиљ  Грђић и Ђорђo Чокорило отпуштени од стране власника листа,  Управног  одбора Српске дионичке штампарије,  који су чинили Глигорије Јефтано-вић, Ристо Хаџи Дамјановић, Никола Кашиковић, Максим Прњатовић и Алекса Бесаровић.

Парадоксално, а можда по природном уређењу ствари тамо где је опортунизам вођâ најтеже притискао народну душу, тамо су се деца баш те  опортунистичке и старовремене чаршије прва национално узбудила.

“У средњој школи опажамо бујан национални живот. 1895. године основано је на сарајевској гимназији прво тајно удружење у БиХ. Оно је покренуло и свој литографисани часопис ‘Српска свијест’. Лист је био револуционаран и позивао у борбу против Аустро-Угарске. Из сарајевске гимназије покрет се раширио и у остале средње школе у Босни. […] За десетак година ступиће чланови ‘Српске свијести’ у јавни живот и повешће жестоку борбу против монархије.” Анте Малбаша, Хрватски и српски национални проблем у Босни за вријеме режима Бењамина Каллаyа, (1882- 1896), Осијек, 1940, 60.

Након велике демонстрације ђака различитих средњих школа фебруара 1912 године, у Сарајеву су омладински протести и окупљања у сврху изражавања негодовања против мађарских и аустријских (окупационих) власти учестали. На тим окупљањима могле су да се чују пароле - "Живио краљ Петар!", те "Доле ћелави Фрања!".  Њихово зборно мјесто постао је зидић уз Миљацку, у самом центру града. Како је ова окупљања било врло тешко спријечити, јер су власти већ у поменутим фебруарским демонстрацијама употријебиле оружје и изазвале огромна негодовања и старије популације која није била на улицама, сада, да би колико толико спријечио њихово окупљање, владин комесар за Сарајево, барон Колас наредио је да се велики дио зида уз Миљацку на том мјесту намаже смолом. Следећег дана имао је прилику лично да се увјери да је на том истом мјесту, осванула кредом исписана порука - "МЈЕСТО РЕЗЕРВИСАНО ЗА БАРОНА КОЛАСА".

1914.

 

Сарајево из јула 1914. није било достојно своје херојске прошлости. Град, који је вековима ребелирао против османлијске власти преко својих племића, што су љубоморно чували сећање на историју «Босне Поносне», град, који се крваво властитим сретствима против воље турске империје опро аустријског окупацији, није могао издржати три деценија аустриске политике бича и зобнице.

                                                    - Доброслав Јевђевић

Први удар, који се врло брзо проширио на цијели простор Босне и Херцеговине доживјели су Срби Сарајева.

“... хамалима, тестерашима, гољама, прљавим женама под фереџама, некаквим силним одрпанцима, карташима, пијанцима, пропалицама, људима без звања и занимања, с коца и конопца, укратко талогом градића и околине ...тај слој становништва по босанским градовима и касабама, насто је баш за вријеме Аустрије из пропалих и осиромашених ага и бегова, кметова без кућишта, уништених сељака, и отпадака средњег сталежа: бивших обртника, трговаца и чиновника и њихових потомака, који нису били научени нити су хтјели да раде, већ су живјели од пригоде, од данас до сутра, од мрвица, које су им каткад власти добацивале, многи су живјели врло биједно и готово је неразумљиво како су уопће и могли живјети. Тим, дакле, људима ставила се у изглед добра пљачка, ако дају одушка својим династичким осјећајима и потврде своје „патриотске изразе вјерности и оданости демонстрирајући против непријатеља државе, цароубица и велеиздајника. Водила их је њихова искоријењеност и запуштеност, чемер и глад, власти им је давала слободне руке, да свој очај искале, да своју глад утоле, да своме бијесу и рушилачком нагону удовоље. Ништа њих није покретало, никаква мисао, никакав занос, ништа од једино и искључиво – пљачка! Вичи патриотске, династичке државотворне узвике па жари, пали и пљачкај – истутњи се.

                                           – Новак Симић, Мишковићи. Друга обала   (Загреб: Младост, 1969)

Београдска Политика дала је сликовит опис уништавања свега што је српско:

„Кроз варош идући, газите само по срчи од полупаних прозора и полупане стакларије са кућа, кроз остатке поломљеног покућства, кроз рубље побацано из српских кућа. Идете улицама, па ћете наићи на читаве редове кућа од којих више ничега нема. Стоје само голи зидови, а кроз поломљена врата и поразбијане прозоре видите покућинство, порушено у парчад. Целокупна роба српских дућана лежи по улицама, поломљена и разбацана. Најстраховитије изгледа пред једним дућаном, у којем су се продавали мртвачки сандуци. Дућан је разрушен, а мртвачки сандуци леже разбацани и полупани по улици“.

 

1918.

Након пробоја Солунског фронта, један одред прве српске армије војводе Степе Степановића,  под командом п.пуковника Живана Ранковића је у свом ослободилачком походу ушла у Сарајево 6. новембра 1918. године. О том дочеку, лист Народно јединство сутрадан (7. новембра) извјештава:

“Већ раним јутром се муњевитом брзином по граду пронио весели глас, да данас из Вишеграда стижу у Сарајево прве ослободилачке храбре чете наше миле браће из Србије, па је листом све похитало, да поздрави одушевљеним покликом наше бранитеље  и ослободитеље.

Али, цио тај одушевљени свијет, који је кренуо у сретање у јунаштву прекаљеној, храброј и витешкој српској војсци био је у неизвјесности, јер нико тачно није знао у колико ће сати приспјети у Сарајево војска и на коју ће жељезничку станицу у Сарајеву изаћи. Једни веле, да стиже у 9 сати прије подне и да ће изаћи на станицу Бистрик, а други тврде, да су са ‘најнадлежнијег’ мјеста дознали, да ти наводи не одговарају истини и да се тачно не зна, у колико ће сати ослободилачка војска приспјети у Сарајево.

Но, радознали и одушевљени свијет није имао мира, већ је и прије осам сати у густим групама хитао уз Бистрик тако, да је и прије пола девет бистричка жељезничка станица била управо запосједнута и опкољена великом множином свијета, који је једнако придолазио и упирао ка истоку погледе, кад ће се појавити воз са српском војском.”

Дочек је добио израз народног весеља. Више хиљада људи је испунило простор жељезничке станице. Оркестар чехословачке легије, интонирао је словеначку, чешку и српску народну химну, химну Хеј Славени, те пјесму Радо иде… Кад се појавио воз из Вишеграда на источном прилазу граду, са вратничке табије су грунули топови. На станицу је стигао прво воз са пјешадијом, а иза њега и воз са једним од‌јељењем коњице.

Потпуковника Живана Ранковића команданта XIV пјешадијског пука српске војске, обасуле су цвијећем д‌јевојке у народним ношњама. Након узбуђених поздравних говора Глигорије Јефтановић, Стјепан Кукрић, Војислав Бесаровић и Васиља Грђића који пита у свом говору: „Смијемо ли вам приступити Бијели Орлови? Допуштате ли робу петвјековном починути у вашем загрљају? Жељно смо вас чекали као дијете мајку, као трава росу, као озебао сунца“, ова симболична јединица српске војске, упутила се колодворском улицом и Ћемалушом до зграде Земаљске владе, гд‌је је ослободиоце поздравио предсједник Владе, Атанасије Шола. Војска је продужила сарајевским улицама до касарне подно Бистрика, гд‌је је смјештена.

Према извјештају Народног јединства (16. новембар 1918.), поглавар Исламске заједнице, Реису-л-улема хаџи Џемалудин ефендија Чаушевић, приредио је 15. новембра у дворани Официрске касине (сада Дом армије) зијафет за официре српске војске. Били су постављени столови за око двије стотине званица. Реис је поздравио нове господаре и у заносу казао:

“Драга браћо!

У овим свечаним данима, када свјетска историја закреће свој ток и одавно жељено сунце златне слободе помаља уморним и под‌јармљеним народима своје лице, налазим се у угодном положају, да могу овд‌је поздравити пионире и заштитнике наше младе слободе, да могу поздравити овд‌је јунаке храбре српске војске. У борби за слободу народа, а особито у борби за слободу своје браће по крви и језику на Славенском Југу стекла је ова јуначка војска неумрлих заслуга. Та борба, господо, била је страшна те пуна страдања и јуначког самопријегора, а када је као пошљедица свега тога дошао дан слободе, показала је ова иста војска да стоји на висини своје задаће. Похрлила је међу нас, да нам у тешким часовима расула старе управе пружи опет своју помоћ, да одржи мир и поредак у земљи и да нам тако тешко стечену слободу очува неокаљану и чисту.

Драга браћо и јунаци! Ја вас увјеравам, да ће Муслимани Босне и Херцеговине знати увијек достојно цијенити те братске заслуге и очувати у успомени овај први сусретај након бурних стољећа. Мислим, да ћемо у овако свечаном и радосном расположењу, својој дубокој захвалности дати најјачег изражаја, када сви једнодушно кликнемо: Живио врховни господар српске војске Његово Величанство краљ Петар! Живио врховни командант српске војске Његово Височанство пријестолонашљедник Александар!

Живила српска војска!” [6]

Овај чапраз-диван ефендије Чушевића је прави бисер уметности мимикрије. Сетимо се, четири године раније исти овај ефендија Чаушевић jе прочитао фетву и прогласио џихад против Срба.

Војвода Степа Степановић је проглашен за почасног грађанина Сарајева и Тузле, а једна обала Миљацке деценијама се звала Обала Степе Степановића, да би је након протеклог грађанског рата у БиХ власти у Сарајеву преименовале у Обалу Кулина бана.

-----

[1] Сарајевски доживљај културне баштине: Руши јаране, СРПСКО је
http://prijedor24h.net/2017/07/29/sarajevski-dozivljaj-kulturne-bastine-rusi-jarane-srpsko-je/

[2] Стево Калуђерчић - Из прошлости Сарајева Календар СПКД Просвјета, 1931.
https://www.zapadnisrbi.com/istorijska-citanka/710-iz-proslosti-sarajeva-2

[3] Ћорић, Борис/  Нада: књижевнохисторијска монографија 1895-1903., Сарајево, 1978., (стр. 20)

[4]  Н. Стојановић, Младост једног покољења, ( 4-6, 9)

[5] Стеван Жакула, Из младих дана – Гајрет, бр. 9, 1926, 138.

[6] Валеријан Жујо / Скаска о томе како је Сарајево “ослобођено” 6. новембра 1918. године
https://nomad.ba/zujo-oslobodjenje-sarajeva-1918?fbclid=IwAR2hNFkCWUdlmZAko7TBqLxLpJAgVpVCTdNLIiLYNXRG5G5viVkQdk2oL10