ПОРТРЕТИ ЗАЧЕТНИКА АНТИСРБИЈАНСТВА - 21

 Фатум Прибићевића III

 

Стојан Прибићевић - Gamma

Стојан Прибићевић [1] (Stojan Pribichevich; 1905—1976), новинар и публицист, ступа на сцену као друга генерација политичара клана Прибићевић.

Дипломирао на Правном факултету у Београду, на којем је и докторирао 1932 код Слободана Јовановића. С оцем Светозаром отишао у емиграцију (Париз, Праг). 

Тамо га  налазимо као "најистакнутију личност УРО". [2] Тада (1932-34) се изјашњавао као "револуционарни социјалиста" и "антикапиталиста". 

Нешто пре очеве смрти (1936) овај заклети антикапиталиста одлази у САД, где је провео цео живот. Истакао се као публициста и новинар. Био један од шефова Титове пропаганде у САД. Истовремено, радио је за америчку обавештајну службу. У току II свјетског рата, својим новинским извјештајима из Лондона 1942/43. "потврђује да су истините вести о сарадњи Д. Михаиловића са Италијаним а и квислинзима, а да оружану борбу против окупа тора воде снаге НОП-а". [3] . Као дописник Удружене америчке штампе, дошао на ослобођену територију Југославије и у ВШ НОВЈ у априлу 1944. Приликом десанта на Дрвар (25. маја 1944) био је заробљен од Немаца, па после неколико сати одробљен или пуштен. Послије 1945, у вријеме хладноратовског напада западне штампе на Југославију, остао је "привржен својој старој домовини", односно Титу.

Стојан Прибићевић, већ у писму од 15. јула 1943. год. препоручио да Американци у Југославији створе своју властиту обавештајну службу, како не би пуних шест месеци заостајали иза догађаја на Балкану и своја сазнања црпели из друге руке, а њих су стално претицали и Енглези и Руси. Turner McBaine, помоћник директора тајне обавеш-тајне службе ОСС на Средњем Истоку, жалио се да не располаже ни једним јединим Србином, којега би могао упутити на териториј контролисан од партизана; сви расположиви српски регрути били су наиме присталице Драже Михаиловића. Gamma, таква је била у ОСС шифра за Стојана Прибићевића, много би помогао ако би му пошло за руком да пронађе барем пола туцета регрута, спремних за одлазак у партизане.

Неки стручњаци у иностранству још увек су забринути због „српско-хрватског грађанског рата“. Уколико сам могао да видим, тај се „грађански рат“ води у њиховој машти, а не на терену. Ја не примећујем у Југославији никакву борбу између два народа, две вере, две покрајине, или две друштвене класе.

                - Стојан Прибићевић о приликама у Југославији 1944 [4]

Ми ћемо приметити да се исте године, док Стојан Прибићевић "није видео" чак ни геноцид над сопственим народом, ни рођеном фами-лијом, у партизанским редовима се догодио "Кордунашки процес", који га у свему демантује.

По "ослобођењу" посебну пажњу требало је посветити и раду Српске православне цркве која је, како се веровало у ОЗНИ, била спремна на борби против новог поретка.

Зато је у првој фази, пре него што је учвршћена власт КПЈ, требало уверити врх СПЦ да нова власт према њој неће бити непријатељска. У том смислу је др Стојан Прибићевић, по налогу ОЗНЕ посетио митрополита скопског Јосифа (Цвијовића) заменика патријарха Гаврила Дожића. Прибићевић се трудио, да са митрополитом разговара „као верни син" СПЦ и представио се као „верни антититовац". [5] Митрополиту је, између осталог, рекао да он осуђује усташки режим и Католичку цркву због злочина над Србима, као и да ће све елаборате и документа која о томе има СПЦ доставити будућој мировној конференцији.

Како видимо на примеру Стојана Прибићевића, у опште није морало да буде лоше у комунистичкој Југославији ако је неко амерички шпијун, под условом да ради и за Тита.

Раде Прибићевић

Раде је такође транзициони Прибићевић. Транзициони, из краљевине у ФНРЈ, из Хрватске у Београд.

Видимо да је био политички истакнут и пре Другог светског рата. Из писма шпанског борца Радивоја Николића:

...Према вестима из Југославије, познато нам је да сте се тамо заузели свим силама за нас и за оне у Гирсу у Француској. Не попуштајте! Губимо здравље и време, а можда ако се не учини брзо може бити доцкан. Писали смо Мачеку, Будисављевићу, Драгољубу, Ради Прибићевићу, Љуби Давидовићу и многим другима а такође и многим млађим друговима. Раде Прибићевић и Драгољуб су нам одговорили и њихова писма су нам дала доста наде. [6]

Радету Прибићевићу је СДС постао тесан  за његова широка револуционарна схватања, па је избачен из странке коју су његови основали:

ИЗ СДС ИСКЉУЧЕНИ Г. ДР. РАДЕ ПРИБИЋЕВИЋ И ЈОШ 17 ЧЛАНОВА

3агреб, 10 септем6ра. 

— у вези са седницом Извршног одбора Самосталне демократске странке у Београду данас је у Загребу објављеио да су на тој седници искључени из Самосталне демократске странке многи досадашњи прваци странке међу којима се налазе г. г. др. Раде Прибићевић адвокат из Петриње, др. Чеда Рајачић, Митар Попара, Бранко Николић и још 15 чланова СДС који су потписали један летак против воћства СДС, у коме су оптуживали воћство да се није довољно одлучно заложило за демократске принципе.

- Време, 11. 9. 1940.

На Другом заседању АВНОЈ 1943. у Јајцу изабран је у Председништво, а у Националном комитету (влади), обнашао је дужност Повереника за грађевине.

По "ослобођењу", 14. травња 1945. налазимо Раду у Народној влади  Хрватске:

У Владу су као представници Комунистичке партије ушли др. Владимир Бакарић – предсједник Владе, и министри Вицко Крстуловић, Анка Берус и др. Младен Ивековић; представници ХСС-а били су Фрањо Гажи, потпредсједник Владе и министри Томо Чиковић, Александар Кохановић, Анте Вркљан и Јурица Драушник. Представници Српског клуба вијећника ЗАВНОХ-а у Влади били су др. Раде Прибићевић – потпредсједник Владе и министри Душко Бркић, Душан Чалић и Станко Ћаница-Опачић. Одвјетник др. Уликс Стангер ушао је у Владу као стари истарски „ванстраначки родољуб“.

Налазимо га и као српског националног радника у Хрватској

КОНСТИТУИСАЊЕ ГЛАВНОГ ОДБОРА СРБА ХРВАТСКЕ

Послије одржаног конгреса Срба Хрватске на коме је изабран главни одбор Срба одржан је састанак на коме је овако конституисан секретаријат главног одбора: претсједник др Раде Прибићевић, потпретеједник народне владе Хрватске, први потпретсједник Станко Ђани Опачић, други потпретсједници Богољуб Рапајић, секретар Душан Бркић министар правосуђа народне владе Хрватске и други секретар Чедо Берчић.

- САРАЈЕВСКИ ДНЕВНИК, 15.10.1945.

 У том добу др Раде прибићевић је одлучно и несебично штитио хрватски народ од клевета да су извршили геноцид над Србима:

 У име Српског клуба већника ЗАВНОХ-а Раде Прибичевић рекао је:

„Српеки народ у Хрватској био је изложен великој опасности, а он се спасао захваљујући у првом реду помоћи хрватског народа и да није било те помоћи ко зна каква, га је судбина чекала, ако се уопште о њој може говорити. С друге стране, јединство самог српског народа у сарадњи Српског клуба и Главног одбора, који ће се за коју недељу састати, пребродиће све тешкоће и довести наш народ у срећу н благостање."

Борба, 07. 08. 1945.
КОНГРЕС НАРОДНОГ ФРОНТА ЈУГОСЛАВИЈЕ ;

Касније га налазимо као етаблираног дипломату ФНРЈ, амбасадора у Пољској (1947. - 1950) и Канади (1950-1952).

Новак (Радов) Прибићевић

Трансформација једног каријерног дипломате по кључу прибићевском:

- Рођен је 14. јуна 1938. године и Петрињи;
- убрзо се сели са мајком и осем и Загреб, где је провео највећи део својих школских и студентских дана;
- школу је похађао и у Пољској и Канади где је Раде Прибићевић, отац
Новаков, био амбасадор;
- још током гимназијских дана укључује се активно и политичка збивања која се остати његова преокупација и љубав до краја живота;
- студије права завршава и Загребу;
- године 1960. долази и Београд на функцију председника Савеза студената Југославије; и Београду, где је засновао своју породицу, остаје мање-више до краја зивота;
- године 1963. прелази и СК Савеза омладине где води сектор међународних веза; након тога постаје политички саветник и кабинету председника Републике, Јосипа Броза Тита;
- као подсекретар и Савезном Секретаријату за информисање ради од 1969.
до 1971. године, одакле одлази и Хрватску па место Члана владе Републике Хрватске; [7]
- године 1973. се враћа и Београд и ради као подсекретар и ССИП-у;
- од 1977. до 1981. године је амбасадор СФРЈ и Аустрији. Дипломатску каријеру наставља и ССИП-у, одакле 1986. године одлази па дужност амбасадора
СФРЈ и Албанији; потом је помоћник савезног секретара за иностране послове;

Одједном, као да у њему нешто пуца, те од заклетог комунисте и омладинског генсека, у педесет трећој години живота постаје, свом душом и телом својим, преобраћеник и ватрени борац за западне вредности.

- Крајем 1991. године престаје са активним радом, а и знак личног протеста и неслагања са ратном политиком која све више захтева ове просторе, почетком 1992. напушта ССИП и активно се прикључује "у ситуацији необезбеђене егзистенције" бројним мировним и невлади-ним покретима и организацијама, до Грађанског савеза и Социјалдемо-кратске уније, Београдског круга, "Наше Борбе" и "Данаса", редакције "Одговора", Европског покрета и Форума за међународне односе, Форума грађана Тузле и многобројних међународних организација и скупова. Истакнуту улогу играо је у ваљда најморбиднијој аутошo-винистичкој удрузи у Србији, "Хелсиншком одбору за људска права".

Новак Прибићевић, дете из дипломатске породице, и сам дипломата: посланик бивше југословенске државе у Бечу и Тирани, државни секретар у Министарству иностраних послова... А затим, особа без посла. Писао је о рату у Хрватској, Босни и Херцеговини, на Косову. Питао се „Има ли резонанце“ [8], како гласи и наслов његове књиге. Знао је да нема, али није одустајао. Тако је за собом оставио сведочанство о једном страшном времену и могућностима појединца у њему...

(Излагање на промоцији издања Хелсиншког одбора за људска
права у Србији, одржаној у Загребу 27. новембра 2009).

У интерпретацији Латинке Перовић Новак Прибићевић спада у сами врх "нежељене елите" [9]…ово зато што је "сматрао да је за Србе у Хрватској адреса Загреб, не Београд.."

Такође, посебно се истицао познавањем сложеног косовског проблема, његове деликатности и уверавањем свих који су желели да га саслушају да решење тог вишенационалног проблема "неумољиво намеће потребу перманентне демократске еманципације". Сам преводи своју мистичну идеју, шта по њему значи "демократска еманципација": "...да се за Косово /НАП: без помињања Метохије/ са неспорном албанском већином треба тражити рјешење и оквири југословенске федерације кроз статус равноправне федералне јединице".

Дакле, за Србе у Хрватској није решење "перманентна демократска еманципација" већ идење у Загреб, а за Шиптаре адреса није Београд већ "еманципација".

- Новак Прибићевић умро је 7. октобра 1999. године. Последњом адресом остао је у Београду, не у Загребу. Сахрањен као апатрид, јер није могао да добије, или није хтео, држављанство земље која се још увек звала Југославија и коју је часно представљао, како то само Прибићевићи знају.

Бранко Прибићевић

Бранко Прибићевић (брат Новаков), професор Факултета политичких наука у  Београду (Двор на Уни, 12. 11. 1928 - Београд, 12. 03. 2003). Докторирао је на Универзитету у Оксфорду. Поред Београда, предавао је на Универзитету Џон Хопкинс у Болоњи и Универзитету у Љубљани. У иностранству се води као "хрватски политиколог". Написао је импресиван број квази-теоријских анализа "о нашем социјалистичком развоју". [10]

Ми тешко можемо да замислимо да те скрибоманске апологије титоизму неко још чита, већ само констатујемо да постоје као артефакти једног дуготрајног државног и друштвеног симулакрума.

Бранко Прибићевић је био ригидни титоиста. Не комуниста, не социјалиста, већ титоиста. Између осталог, један је од иницијатора да Тито постане почасни доктор наука београдског Универзитета.

Бранка Прибићевића се помиње у вези студентских гибања 1968. [11], када је академска омладина, после потпуног краха тзв. "привредне реформе", тражила више социјализма и обрачун са "црвеном буржоазијом" и "кнежевима социјализма". Као убеђени социјалиста он је бранио социјалистичку државу од њене социјалистичке опозиције, која је касније осим истих левичарских светоназора неговала и исти животни стил као и социјалистички кнежеви.

„Убили су бога у нама. То је био свиреп обрачун са генерацијом која је хтела да мисли својом главом“

– Ђорђије Ускоковић, тада студент Социологије, касније државни ухљеб и доживотни борац за права црногорских студената у Србији. [12]

...Ситуација је у том погледу била непромењена све док је Жарко Булајић био на његовом челу. Одбијајући да нападне филозофе, он је поднео оставку на положај и чланство у Универзитетском комитету. [13] Још увек се сећам последњег (за мене) састанка Универзитетског комитета (проширеног), на коме смо, опет, учествовали Михаило Марковић и ја (Светозар Стојановић). Заступали смо мишљење да акционе одборе као спонтано створене самоуправне органе не би требало укидати, што је иначе био ултимативан захтев виших партијских форума. Против нас је иступио Бранко Прибићевић, професор Факултета политичких наука. Убрзо после те седнице Градски комитет је распустио наше партијске огранке на Филозофском факултету, ми смо престали да будемо чланови СК, а Прибићевић је постао нови секретар Универзитетског комитета."

...Организовани су партијски састанци на којима су професори жестоко нападали студенте, у чему је предњачио проф. Бранко Прибићевић који је до тада иначе био јако популаран међу студентима. Бранко Прибићевић је тада био секретар Универзитетског комитета и био је један од главних организатора репресије против активиста ’68. године.

... Неки професори су се истицали до те мере да је то било крајње непријатно. Рецимо, Бранко Прибићевић је мени, знајући да ја имам неке везе с тим, рекао: »Ви никада нећете добити никакав атрактиван посао«. Испоставило се да ја нисам могао да добијем ни атрактиван ни неатрактиван посао. [14]

Огњен Прибићевић

"Србија је изоловано острво у свету и нема теорије да као 1933. оде у фашизам. Сада поприма ауторитарне црте, али кад ће то да стане, није одредио председник СРЈ, већ свет"

Огњен Прибићевић, 1998.

За Бранковог сина Огњена Прибићевића [15], тривијалне препреке око атрактивних и неатрактивних послова нису постојале - њега су сва врата чекала широм отворена.

Рођен је 1960. у Београду. Националност - Србин /НАП: тако пише/. Верска опредељеност - није забележена.

Образовање - основну школу, гимназију и факултет завршио је у Београду. Студирао је на ФПН, дипломирао 1982, докторирао на, истом факултету, 1988. Посебно га занима прелаз од ауторитарних и комунистичких у демократска друштва, у Источној Европи и Јужној Америци.

Каријера:

- Први стални посао добио је 1984. кад је као најбољи студент генерације (просек 9,74) постао саветник (са двадсет четири године!) тадашњем председнику ЦК СК Србије Душану Чкребићу (као што је стриц Новак обнашао дужност Титовог саветника). Потом је био секретар Универзитетског комитета СКЈ на БУ. Све је било идеално до 1987. Примећен је као један од најближих сарадника покојног Драгише Павловића Буце. Пре и током чувене Осме седнице, није хтео да учествује у "стварању историје". Од тад му "тече" стаж "опозиционара".

- До Осме седнице био кадар СК у успону. Касније је бивао кадром у успону у СПО, ДОС, СНС и НВО.

- Од 1990. до 1998. сваке године добијао је истраживачке стипендије и боравио у иностранству. Тако је три пута по три месеца "гостовао" на Оксфорду, потом шест месеци у Бечу... Све време бавио се транзицијом ка демократији, то је била и главна тема његових предавања на универзитетима у Оксфорду, Принстону, Бечу, Питсбургу... (Научни радови објављивани су му у светским часописима). Године 1997. објавио је књигу "Власт и опозиција". У међувремену, од 1992. ради, иако је опозиционар, као виши сарадник на Институту друштвених наука.

Кад би се враћао с неке турнеје по свету, сетно је говорио: "Суштина наше изолације од света видљива је чим се седне у ЈАТ-ов авион и узме "Политика" у руке". За домаћу штампу често је коментарисао догађаје у бившој Југославији, ратна збивања и "преводио" шта нам то свет заиста поручује. С колегиницом из Америке написао је "Екстремну десницу".

- Кад је избио "последњи рат" (на Косову), сарађивао је са Вуком Драшковићем, вођом СПО-а на "једном пројекту". Тако је почела сарадња и постао је Вуков саветник.

- Члан у саветодавним органима угледних НВО.

- Члан радне групе Заједнице за промене East West Instituta iz New Yorka lggg - 2001

- Члан Академског борда Freedom House, New York, за публикацију Nations in Transition 1999 -2003

- Сарадник Oxfrod Analityca Journal 2001 -2000.

- Помоћник министра спољних послова 2004-2005.

- Амбасадор Србије у Немачкој 2005-2009.

- Од 2013-2017 био амбасадор Србије у Уједињеном краљевству.

Према неким изворима, његово знање енглеског језика је прилично оскудно, а немачки језиком није владао, бар док је био амбасадор у тој земљи.

"У САД сам боравио истовремено кад и министар спољних послова СРЈ. И види се огромна разлика у квалитету мојих и његових саговорника - он је разговарао с представницима земаља за које овде већина није ни чула. За то време, имао сам контакте с представницима Беле куће и Стејт департмента".

Умео је тако г. Прибићевић да се похвали, мада не видимо на који начин је таква његова дипломатска продорност била пробитачна за Србију.

Огњен Прибићевић  је по вокацији еурофанатик, а у националним питањима модерни реалиста, што би значило да свима околним наро-дима, полународима и племенима треба дати бели лист хартије да испишу своје захтеве према Србима. "Сваки други пут и решење значило би вечите међусобне трзавице, сукобе и ратове, који би на крају крајева свршили катастрофално за обоје". Тако се позиционирао тачно тамо где је стао његов прадеда Светозар.

 ***

После невероватних сто тридесет година непрекидног бављења политиком, изгледа да се са Огњеном окончава прибићевско фамилијарно и вишегенерацијско политичко и национално прегнуће. [16] Могли би одахнути да резултати нису тако поразни. Јер, њиховим упорном деструкцијом постигнуто је да су Прибићевиће Хрвати искоренили у Хрватској, скупа са осталим Србима. Али Прибићевићи су, без обзира на то ужасно искуство, остали и као дођоши у Београду верни својој агенди из доба Пречанског фронта. Паралелно, у њиховом случају социјализам није био тежи већ лакши пут из капитализма у капитализам, будући да су црплели све привилегије владајуће касте у Титовој Југославији, али молићемо, то је њихова способност.

-----

[1]  Коста Николић „Мач револуције" - ОЗНА у Југославији 1944-1946 (2) Обрачун са "реакцијом"
https://www.magazin-tabloid.com/casopis/?id=06&br=310&cl=33

[2] УРО - Уједињена револуционарна омладина. Анархистичка група. Руководство УРО је, тумачи Протрам, већ новембра 1932. истицало де методе борбе не треба шаблонизирати и круто се држати ставова изнетих у њему, већ се прилагођавати приликама и расположењу на рода у свакој средини. „Федерација или конфедерација за нас је потпуно свеједно“ писало је руководство УРО из Париза и упозоравало сво је присталице у Загребу да могу истаћи и паролу „самосталне хрватске сељачке државе“ у савезу са осталим државама Јужних Словена. У агитацији за придобијање сељака руководство је препоручивало да не треба имати „никаквих скрупула и обзира“, већ ићи просто до „анархизма проповедајући у истовреме и сељачку диктатуру и сељачко царство“. (Према: др. Мирољуб Васић: Револуционарни омладински покрет под монарходиктатуром"; "Борба", 5. 8. 1977.)

[3] Цитирано из "Титових сабраних дела", шта год то подразумевало.

[4] - Стојан Прибићевић Грађански рат нисам видео
https://www.danas.rs/vesti/drustvo/gradjanski-rat-nisam-video/

[5] У некрологу поводом смрти Стојана Прибићевића (Борба, 20. 5. 1976.), између осталог наводи се да је "...У току рата и после рата, Стојан Прибићевић се врло често сусретао са председником Титом кога је одавно у својим · написима“ представио америчкој јавности Као великог стратега револуције, војсковођу и државника.

[6] Марко Фернандез Коме је звоно звонило
https://www.vreme.com/vreme/kome-je-zvono-zvonilo/

[7]  НАП: Ову загребачку мисију Новака Прибићевића у турбулентној години "хрватског прољећа" не помињу детаљније његово другови и биографи, а ни он сам се није касније бавио тим периодом свог живота.

[8]  Новак Прибицевиц Има ли резоснанце
https://www.helsinki.org.rs/serbian/doc/Svedocanstva%2002.pdf

[9] ЛАТИНКА ПЕРОВИЋ : О “НЕЖЕЉЕНОЈ” ЕЛИТИ
https://pescanik.net/wp-content/PDF/latinka_zagreb_povelja_nov_dec_09.pdf

[10] Као примерице:

- Савремени међународни раднички покрет, Прибићевић, Бранко 1966
- Социјализам светски процес, Бранко Прибићевић 1979.
- Социјализам : успон и пад / Бранко Прибићевић 1991.

[11] - ИВАН МИЛАДИНОВИЋ - 1968 ПОСЛЕДЊИ ВЕЛИКИ САН
https://www.scribd.com/document/621258438/Ivan-Miladinovi%C4%87-1968-Poslednji-Veliki-San

[12] Ђорђије Ускоковић: Црногорци у Србији
http://www.nspm.rs/hronika/djordjije-uskokovic-crnogorci-u-srbiji.html??alphabet=c

[13]  НАП: Следеће године постављен на место Председника владе Црне Горе!

[14] 40 година после »студентске ’68« Историјско памћење на испиту
http://www.republika.co.rs/432-433/28.html

[15] Огњен Прибићевић, биографски подаци
http://arhiva.glas-javnosti.rs/arhiva/2000/06/18/srpski/P00061706.shtm

https://idn.org.rs/osoblje/ognjen-pribicevic/  

[16] Није могуће, а ни нужно, регистровати све политичке прегаоце из клана Прибићевић.
Нпр., као потписнике (фантомске) Новосадске резолуције налазимо "...г. Душан Прибићевић, адвокат.ски приправник из Београда, Душан Прибићевић, студент – сви из Земуна..."
https://www.kcns.org.rs/agora/novosadska-rezolucija-1932/

Затим налазимо На Рејонским зборима 1947., "Кандидати Народног фронта за одборнике рејонскихинародни одбор Земун: бр 46 Прибићевић Душан, адвокат; заменик Зоре Срећко, железничара града Београда"... Итд.

У последњиј генерацији Прибићевићи су се махом окренули бизнису високе класе, или лепој књижевности. Тако налазимо, сада већ Американку, преводиоца и културну активисткињу Christina Pribicevic-Zoric, кћерку Стојана Прибићевића, који се није вратио са капиталистичког Запада ни када су се у Југославији остварили сви прибићевски идеали. Тек тада, не!