КАРАКАЗАН БиХ - 21

Случај: Ристо Радуловић - Ринда

Боже што бисмо се
Братски наћутали
Ко булбул што ћути
Около Мостара

Ђорђо Сладоје

“драге су нам хуманитарне идеје,
али нам је дражи српски народ”

- Ристо Радуловић - Ринда

Иако тако особен културни стваралац и прегалац, српска књижевна сабраћа пре и после Другог светског рата, изузев часног и гласовитог Пера Слијепчевића [1] – блиставог књижевног критичара и есејисте – чудесног тумача Гетеа, Његоша и Шилера – и још неколико мање познатих имена, Ристо Радуловић остао је, на велику српску срамоту, потпуно инеобјашњиво заборављен. Њега нема у Југословенском књижевном лексикону; га ни у другом допуњеном издању из 1984. године. Издавач овог Лексикона, у много чему капиталног дела, али дела са недопстивим фалинкама, превидима и огрешењима је наша најстарија и најугледнија културна установа – Матица српска из Новог Сада. Иоле обавештеног интелектуалца, писца поготову, заболи и душа и глава – а потом коса му се усправи на темену, као метални шиљци на гребену за вуну, кад под словом Р не угледа, не нађе оштроумног Херцеговца Риста Радуловића, али на видном месту – страна 718 – нађе стихоклепачки магличак, критичарску, моралну, деценијску непријатељску и псеудо-политичку бижутерију – косовског Шиптара Ибрахима Ругову.

Милорад Р. Блечић, Ристо Радуловић на интелектуалном
и борилачком непочин-пољу наше нације [2]

Ристо Радуловић - Ринда (21. септембар 1880, Мостар -  15. март 1915. /или 20. фебруара 1915./, концентрациони логор Арад)[3]

Ристо Радуловић је рођен и живио у атмосфери потпуне политичке огорчености будући да су Србе, у њиховој легитимној борби за, ако не потпуну, а оно за црквено-просвјетну аутономију, најблаже речено, преварила оба окупатора:бивши суверен – турски султан и нови –аустроугарски ћесар.

Године 1897. Радуловић је био уредник школског листа "Српство" који је од лета 1896. издавао Тајно ђачко друштво Гимназије у Мостару , основано у јесен 1896. године.  Радуловић је 1897. године био први ђак који је искључен је из мостарске школе. [4]

Гимназију завршава у Сремским Карловцима добијајући ручак у седам српских кућа наизмјенично. [5]

Студирао романистику и германистику у Бечу и Женеви, одакле се 1906. враћа у Босну  и Херцеговину,   незавршив студије због већ начетог здравља. Преузима уредништво „Народа“. 

Радуловић је био идејни вођа, мозак, стожер и душа “Народа”, око кога се окупила српска напредна национална елита.

 „Један човек од великог талента и образовања, од велике грађанске храбрости, Ристо Радуловић, уредник Народа, постао је стога идејни вођа не једне политичке групе, него целе једне босанско-херцеговачке генерације. Омладина је гледала у њему правог апостола модерног национализма. Његов реални идеализам и мржња на Аустрију били су постали путоказ лепе будућности.“

Никола Стојановић

Поред "Народа" Радуловић је од 1910. године био уредник и листа „Преглед“.

Бескомпромисни националиста каквим је био Ристо Радуловић, дакако да је непрестано прогоњен од власти. [6] Стални прогони и рано нарушено здравље, условили су да му се живот прерано оконча. Но, сви који су га познавали наглашују да је до последњег свог часа остао несаломљеног духа.

Ристо Радуловић је посебан политички и интелектуални феномен босанскохерцеговачких Срба, јер је његовим одласком читава Народова група изгубила национални компас и престројила се на југословенску па, значајним делом, и на антипатриотску страну. 

 

Два погледа на личност Риста Радуловића

Ристо — или како га називаху »Ринда« — Радуловић био је, у предратној босанској публицистици, појава која није заслужила да падне готово у заборав. Ја сам Радуловића упознао под јесен 1914, у старом Окружном затвору у Сарајеву, из којега је наскоро био упућен у Тузлу, да »одлежи апс« ради једног свог написа у календару »Просвјети« (за 1914), а одатле је послан у злогласне казамате арадске тврђаве, у којима је и умро, већ 20. 2. 1915. Још кад сам га упознао, био је на рубу живота, физички скрхан и изнемогао; али духовно отпоран и несавладљив. Висок, мало погнут, с уским лицем и још увијек свијетлим очима иза цвикера, које су нас омладинце посматрале с ведром подсмјешљивошћу, Ристо Радуловић, европски образован човјек, — у оно вријеме вјероватно једини новинар у Сарајеву који се, поред њемачког, служио и енглеским, француским, и италијанским језиком, — био је превише сређен и сталожен а да саму узаврелост омладине схвати симптоматичном за оно вријеме крупних превирања. Зато је нама омладинцима био симпатичнији и ближи бунтовни Петар Кочић, који је сваки наш испад поздрављао као револуцијонаран акт. [7] Политички рацијоналист, Радуловић је сматрао дужношћу омладине, да се трезвено спрема за свој рад у народу, а да се не »испуцава« у акцијама за које често није била ни духовно сазрела. Можда је имао и право; али његов строги суд ублажује чињеница, да је ондашња омладина у Босни сагоријевала у идеализму, који је коначно и он сам морао признати. Толико о личним импресијама.

Недавно је Српска Књижевна Задруга у Београду (1940) издала избор Радуловићевих социјолошких и политичких радова: »Расправе и чланци«, у редакцији Дра. Пере Слијепчевића, који је уједно — у опсежном предговору утврдио значење Радуловића за културно-политички живот Босне у њезину најсудбоноснијем перијоду. Ова је књига дошла у прави час.

При одређивању Радуловићеве дјелатности треба, у првом реду, истакнути један од основних елемената у његову политичком ставу, а то је: да је он стварно био у публицистици први и најизразитији представник српског грађанског нацијонализма у Босни. А то није мала ствар, кад се уоче предратни друштвени односи у Иако је, дакле — како рекосмо — српски елеменат у Босни рано нацијонално сазрио, ипак је потребно истаћи, да је тај нацијонализам био углавном емоцијоналан. Радуловић је хтио да му дадне одређене рацијоналне облике и садржину, да политички живот усмјери јасно одређеним политичким циљевима. За њега, као западњака, имало је да буде грађанство главни носилац нацијоналних квалитета и нацијоналног живота уопће. Таквим схватањем долазио је у сукоб са Петром Кочићем, који је у сељаштву видио изразитог и јединог носиоца српског нацијонализма, те је са неповјерењем посматрао градски српски елеменат. Нема сумње, да је политички опортунизам нашао своје сљедбенике и међу српским грађанством, али је број корисника туђинског режима био стварно веома мален. Процеси, интернације, прогони, показали су јасно, да се српско грађанство — нарочито интелигенција — налазило на завидној висини нацијоналне свијести, те да је за своје увјерење поднијелс тешке моралне и материјалне жртве.

На опасност од увођења сељака у активни политички живот упозорио је још 1910. Ристо Радуловић-Ринда.

„Код нас од назад неколико година покушавано је ангажовати активно нашега тежака у политику. ... По моме дубоком увјерењу, таква политика нанијеће непредвидних несрећа српском народу. ... Права демокрација мора да буде селекција ... или она је владавина најситнијих и најпримитивнијих страсти. ... јер, национализам, као и свака већа идеја, производ је васпитања и образовања, а никако примитивности, како се то код нас врло често мисли и вјерује.

– Ристо Радуловић, Сељак и политика,
Изабрани радови, Сарајево, 1988, 94-95.

“Наш национализам не иде даље од од границе појединих покрајина, као што ни наш умни хоризонт не иде даље од најближе жељезничке станице […] Регионализам као нужна посљедица данашњега културнога стања, уступиће мјесто правом национализму, а из тога ће се развити потпуно нови унутрашњи живот у српском народу.”

Ристо Радуловић, “Средњи сталеж код нас, (1910)”,
Изабрани радови, сарајево 1988, 92.

 - Мирко Кус - Николајев: 
Место политичког прегледа. 
Босна Ристе Радуловића. 1941. [8]

...

Г. Владимир Ћоровић, чини ми се, причао је о једној седници бечке Зоре [9] на којој је Петар Кочић први пут читао Јазавца пред судом. После неколико омладинских критика без разумевања, Ристо Радуловић узе Кочића одушевљено у одбрану. А Петар Кочић рашири руке однекле из угла, пређе салу великим корацима и завика : Ринда, непријатељи смо били, али ја се клањам твоме објективном духу; хајде да се помиримо!

И за време факовања и после, Кочић и Радуловић препирали су се без престанка. Али и кад би ове препирке прешле у безобзирну свађу, никад један другоме ниједно неваљалство нису могли да нађу. Обојица тврдоглави, обојица узвишени изнад личних веза и личних амбиција, живећи оскудно па и врло патно, борили су се против Аустрије на скрајњем левом крилу, и махали око себе осорно; махали у оној Босни која са свих страна почињаше да заудара од живих лешева; махали док најзад нису пали један за другим, у оним тешким часовима кад им из сатрвеног тела непобедни дух узалуд тражаше да иједну звезду догледа на поцрнелим небесима српским.

... и док је први био заправо неки задоцнео хајдук који тражи дружину — само је други био прави модерни револуционар, са веома развијеним смислом за систем и опрезну организацију.

Кочића је волело више људи него је Радуловића и поштовало: јер је у Кочићеву деловању владао инстикат, једностран и неспретан, али песнички и наиван; док се поред Радуловића свако прибојавао, као поред каква незваног судије. Кочић је, у главном, у целој борби, мало монотоно истицао два зла босанска: туђинску владу и кметско питање. Радуловић, напротив, жигосао је осим тога и стотину других зала. Најјачи борац против туђина, он је у откривању унутрашњих зала босанских био још несравњивији и осамљенији.

Све три Радуловићеве публикације (ако се можда изузму последње године Народа, где је Радуловића саломила болест) сматрале су се најбољим српским публикацијама своје врсте. Међутим, Радуловић је био и одвише интелектуалац да би био прави журналиста. Основни тон који је дао својим органима био је и одвише критичан, а често и тежак, да би био популаран; стога су његови органи привлачили више угледних сарадника него ли добрих претплатника. Разапет између медитације и дневних чланака, између лектире и пропаганде за народ, између телесне слабости и потребе непрестаног рада — Радуловић није доспео да каже своју пуну реч. Журнализам, сарајевски бедни журнализам, паралисао му је снагу. И Радуловић, политички писац по рођењу а пропагатор од невоље, и Кочић, белетристички писац по рођењу а политичар од невоље, имали су стил снажан, морално солидан, без ђинђува. Кад би било истина да је стил само човек, онда би он, код њих обојице, био савршен; али је стил и стил а не само

Перо Слепчевић /НАП: Тако је потисан/ : “Кочић и Радуловић”[10]

*

Радуловић је Умро је 1915. године у концентрационом логору у Араду. У том логору он се пред смрт срео са оцем.

У Србију је та тужна вест сигла неколико месеци касније.

.....†Ристо Радуловић !
Један од интернираних, који је дошао из Аустрије у Ниш, прича, да је у Аустрији преминуо Ристо Радуловић, уредник сарајевског „Народа“.

Правда, 17. 5. 1915.

Ристове кости пренесене су у Мостар и свечано сахрањене, 19. фебруара 1922. у породичну гробницу – горе уврх града, на Бјелушинама, недалеко од оне старе школе под кошћелама, на другој страни планинске бујице.“ [11]

-----

[1] Исту тврдњу наилазимо код Мирка Кус-Николајева из 1941. године. Међутим, нису у праву. У међуратној књижевно/историјској публицистици Ристо Радуловић Ринда се често помиње. Потпуно брисање имена овог великог човека из свести и памћења народног односи се на послератни период, што не чуди с обзиром на његов чврсти национални став.

Симптоматично је да о њему нема чланак на чак ни на Википедији на српском језику.

[2] Шире: Књижевне новине, 15. 10. 2002.
https://istorijskenovine.unilib.rs/view/index.html#panel:pp|issue:UB_00201_20021015|page:21|query:ристо%20радуловић

[3] Ристо Радуловић - Ринда, биографски подаци
https://en-m-wikipedia-org.translate.goog/wiki/Risto_Radulovi%C4%87?_x_tr_sl=en&_x_tr_tl=sr&_x_tr_hl=sr&_x_tr_pto=sc

[4]

ГЛАС ИЗ ХЕРЦЕГОВИНЕ.

Мостар, 30. априла 1897. Кратак ћу бити у описивању о дочеку депутираца под водством Шоле дичног борца српског за народна права.

Народ се сакупио у великој множини на станици. Што но ријеч, да си јаје бацио, не би на земљу пало, већ на јунаке, кршне Херцеговце. Сваки је жељно ишекивао тренутак доласка. Кад воз стаде, народ јурну, отвори купе и на рукама изнесе Шолу до у кола уз громогласно клицање: „Живио!“ „Живили“. Одушевљење постиже врхунац, распрегоше коње и сами повукоше кола у којијем се налазио Шола. Уз пут се небо проламало од узвика из преко 2000 грла: „Живио предсједник Шола’“ Живио подпредсједник Радовић! „Слава српској свијести ! Живили борци народни! Слава Дрљачи“ и т. д. У то стиже триумФ до куће. Ту Шола на рукама одушевљеног свијета изговори језгровит говор захваљујући на овако дивном дочеку. Народ га унесе на рукама у кућу. У тој тисци ухвати полиција Јакова Шантића и вргне га у затвор. Вели, да је видјела нож у њега. Да пуста изговора! Велика гомила свјетине упути се полицији уз пјевање српскијех пјесама. Полицаји изиђоше, а народ захтијеваше, да пусте Ја кова Шантића или ће разбити врата.

Видје се полиција на невољи и мораде га пустити.

Сјутра дан позатвараше многе, а многима натурише глобу. Као разлог наведоше, да се је викало: „Слава цару Душану ! Живила Србија“! Али наша полиција више вјерује којекаквим мангупима, нег ли поштеним грађанима — Србима.

Но полиција се не задовољи са овим жртвама. Она хтједе, да свој гњев искали и на омла дини на Србима ђацима. Међу с упљеним народом бијаше и наших гимназијалаца. Одушевљени, пуни заноса, онако бујни нијесу ни они могли заостати иза друге браће, него изиђоше. да и они поздраве народне борце. А то бијаше полицији трн у оку. Она јави ту „демонстрацију“ директору Беђанићу, човјеку странцу, Словенцу, који у дубини своје душе тови мржњу на Србе. Он одмах позове Ристу Радуловића, омиљеног омладинца, те га стане испитивати, зашто је позивао ђаке, да дочекају депутирце; зашто је у опће ишао пред њих. Ристо му у брк скреса: „Србин сам, господине, те се сматрам врло срећним, што сам пред Шолу изишао, који се је за на родна права, за српску народност, изложио опасности, а Срби, који су то увидјели, дочекали су га као свога браниоца, који је исказивао српске јаде и невоље, које и народ српски трпи.“

Сјутра дан буду он — Ристо Радуловић и Тошо Поповић без претходне сједнице професорског збора, а на захтјев полиције ишћерани из гимназије. Први као „бунтовник“ и „агитатор“, а други као његов помоћник. Осталим директор забрани ићи у српску читаоницу, а неколицини попријети, ако би пошли за трагом оне двојице, да их може иста судбина постићи.

Већ одавно опажамо и видимо, како се наши ђаци обарају, а другима премда неспособнијима помажу у сваку руку и подижу сваки час. Па је ли то правда. Али пардон. Ми имамо „просвјетитеља“ и „усрећитеља“ Калаја, а он одобрава и оваке поступке Та он тако и заповиједа, тако се њему хоће. Он је баш потерао тијем путем, док може, али канда неће још дуго. Наш премилостиви цар ће нам услишити молбе и испунити праведне захтјеве.  Калајева креатура Војводић помамио се од бијеса. И он долазио у гимназију и своју срџбу излио на јадне Србе.

Он нам је и Шолу, — о томе сте ваљда чули, — избацио из Банке, и непрестано смишља, како да се освети и другим депутирцима, па сваки час очекујемо, кад ће их почети прогонити.

Ето, молим вас, нађите и за ово наших јада мјеста у свом цијењеном листу, а ја ћу вас о свему извјешћивати, само ако бв хтјели примити у лист.

Примите српско братско поздравље.

Србин са Неретве. Застава 11. 5. 1907. 

[5]  Према другим изворима, похађао је гимназију и у Сушаку и Славонској Пожеги. 

Стојан Шљука РИСТО РАДУЛОВИЋ: ЈЕДАН ПОГЛЕД НА ПОЛИТИЧКУ ФИЛОСОФИЈУ БОСАНСКОХЕРЦЕГОВАЧКИХ СРБА НА ПОЧЕТКУ XX ВИЈЕКА
https://ff.ues.rs.ba/wp-content/uploads/2017/09/radovi_11_knjiga_2.pdf

[6]  На `фамозној ` Википедији наводи се да је Ристо Радуловић осуђен на робију 1914. године, међутим он је затваран много раније.

Уредник „Народа" осуђен.
Читамо у братском муслиманском листу „Мусавату“: — Уредник „Народа" г. Ристо Радуловић осуђен је 20. о м. у окружном суду у Сарајеву због чланка „Страна штампа о Босни в Херцеговини“ и „Питнер и уредник „Народа“ на два и по месеца обичне тамнице, а за чланак о Горкоме на две стотине круна. И ова ствар гони вас из солидарности и искреног поштовања да поздравимо нашег сапаћеника и да му пожелимо у борби истрајности и прегалаштва. На нас се устало са свих страна, али ми ћемо знати да се одржимо: јер с нама је правда и народ.

Застава, 17. 8. 1907. 

[7] Постоји међутим и теза да је Богдан Жерајић био инспирисан управо Радуловићевим писањем.

Богдан Жерајић је одлучио да изврши атентат на генерала Маријана Варешанина, гувернера Босне и Херцеговине , након што је прочитао чланак Риста Радуловића, који се заложио против бездушности у јавном животу Босне и Херцеговине.  Радуловић је у свом чланку објаснио да није видео славне тренутке нације нити једну трагедију за коју је сматрао да је неопходна да би се та борба ублажила. Када је Жерајић прочитао ове речи, повикао је „Биће трагедије!“.

Са Википедије

[8] Шире: Мирко Кус - Николајев - Место политичког прегледа. Босна Ристе Радуловића
(Поводом Радуловићеве књиге »Расправе и чланци« у С. Књ. Задрузи.) Нова Европа, 26. 2. 1941.
https://pretraziva.rs/prikaz/nova-evropa/1941-02-26/19

[9]  Велика и тешка препирка вођена је 28. новембра 1903. у “Зори” пред многобројном публиком и оштро супротстављеним ставовима. Владимир Ћоровић ток дискусије преноси према “оверовљеном друштвеном записнику” који је вођен том приликом.

Оно што посебно пада у очи је Ћоровићево инситирање регионалној припадности дискутаната, те истиче да је “Србијанцима” замерано јер не разумеју Србе у Босни и Херцеговини и њихове животне мук. Оно штомеђутим видимо из последњег пасуса је да се босанскохерцековачки Срби никако нису разумели међусобно.

„ЈАЗАВАЦ ПРЕД СУДОМ“ У „Зори“.

... Послије тих говора устаје Петар Кочић и овим ријечима казује утисак дебате и брани свога Јазавца: „Мене је изненадио Г. Радуловић. Ја ћу да му се поклоним. Ја нисам ишао за тим, да кога вријеђам. Наше вође нису радиле како треба, те сам хтио показати пут, како би помогли томе несретном народу, на кога је већ свак заборавио. Ни у једној тачки меморандума не додирују се аграрног питања. Зар они нису могли увидјети, да наш народ јако пропада! Наш народ не зна шта је та „терезијанска“ школа, па то самом прваку шкоди; та ето у нас има, фала Богу, много школа: Нови Сад, Карловци, Биограду. То сам свима казао отворено и сада кажем у причи. Овај Радуловић, морам признати да је изванредна појава“.

На то се њих два, Г. Кочић и Г. Радуловић, мире и љубе, а Г. Светозар Стојановић изјављује, да они послије Кочићеве изјаве, да није имао намере вријеђати народне вође, „одустаје од онога, што је рекао“. И тако је Јазавац пред судом прошао цензуру „Зорину“.

Владимир ЋОРОВИЋ.

https://istorijskenovine.unilib.rs/view/index.html#panel:pp|issue:UB_00114_19100101|page:139|query:ристо%20радуловић

[10] Шире: Перо Слепчевић - “Кочић и Радуловић”, Просвета: алманах за годину 1918.
https://istorijskenovine.unilib.rs/view/index.html#panel:pp|issue:UB_00096_IN610045479|page:231|query:ристо%20радуловић%20ринда

[11] - Слијепчевић, Перо: Ристо Радуловић – Једно поглавље српске борбе у БиХ, СКЗ, Београд, 1940, ту на стр. LI)