ХРВАТСКО УМЦИГЛОВАЊЕ СРБИЈЕ - 21

Загребачке пунктације

Пун назив Резолуција Сељачко-демократске коалиције,  резолуција је објављена 7. новембра 1932., која је осудила наводну српску хегемонију у тој земљи и позвала на повратак на политички живот од пре 1918. године.

Запажено је и написано да је Мачек 1932. знатно подигао степен „вербалне радикалности" , нарочито у разговорима са представницима стране штампе. Т. Стојков је навео неке од тих изјава које су охрабривале сепаратистичке и антијугословенске снаге: да се опозициони покрет у Хрватској бори да Хрвати буду „на својој територији... господари своје крви и свога новца"; да Хрвати „немају шта да изгубе" у случају отцепљења; прорицао је скору пропаст Југославије и као последицу тога рађање слободне Хрватске; говорио је да је „Југославија (као човек) који болује од неизлечиве болести, који ће сигурно скоро умрети. Та смрт ослободиће Хрватску".

“Пунктације” [2] су спремане врло темељно.

За свој план Мачек је тражио подршку код проверених југословенских “пријатеља”. Мачек је у писму упућеном 1932. Ситон Вотсону изнео размишљања о Југославији:

„Нећу сад улазити у разматрање да ли је била сретна мисао стварање саме југословенске државе обзиром на чињеницу, што баш средином те државе пролази кобна културна и геополитичка линија (прекретница), на којој је још моћно римско царство пукло на двоје. Сигурно је, међутим, да су начин и методе којима је држава стварана (без консултовања народа) довеле до постојеће кризе и да ће довести и до њеног распада, ако се стање не врати на 1918. годину. Србија мора и Хрватској и Црној гори признати њихов насиљем и преваром отети државноправни суверенитет... Становништву Босне са Херцеговином и Војводине треба омогућити, да одлучи плебисцитом, хоће ли формирати своје самосталне јединице или се желе у цјелини или дјеломице прикључити Србији или Хрватској или Црној гори.”

Мачек је заборавио време са краја Првог светског рата када је пропалом у анархију и пљачку хрватском друштву, истовремено у паничном страху од италијанске експанзије, очајнички требала србијанска заштита.

Најупечатљивији делови овог писма Ситон Вотсону, попут повратка на стање из 1918, осуде „србијанског хегемонизма и апсолутизма” и захтева за федерацијом били су инкорпорирани у програмски документ СДК, познатији као „Загребачке пунктације”.

У писму које су Владко Мачек и Већеслав Вилдер упутили Србину - политичком Хрвату Светозару Прибичевићу, осврћу се на актуелну политичку ситуацију, бескомпромисно критикујући србијански  утицај на државном нивоу, тврдећи да би инструментализована диктатура монархије, могла само да промени "боју" и изврши потпуни и погубни утицај најпре по Хрватску.

"Без таквог споразума, који би узео озбиљно у разматрање барем у главним контурама читав државни проблем проиграли бисмо народно повјерење на хрватској и на српској страни. Јер ми страхујемо од њихове хегемоније, која је у држању пуне власти и моћи, а они од нашег сепаратизма. Данас србијанска хегемонија у политичком и економском погледу управо оргија - па зар бисмо могли нешто подузети заједнички са Србијанцима, који нам не би пружили гаранције, да прекидају са таквим системом, да нам тако докажу, да је могућа с њима заједничка држава!? Има индиција, да је хегемонистичка клика, која данас носи краљеву форму, спремна и да у случају срозавања бијеле диктатуре развије црвени барјак за црвену диктатуру - само да и у том случају задржи хегемонију. Не пишемо Ти ово, да Те било у чему подучавамо. Све ово најбоље и сам знадеш....”

На проширеном састанку руководећег актива СДС, одржаном у Загребу 30. јуна 1932, донет је закључак о потреби федеративног преуређења државе.

Загребачке пунктације усвојене су на састанку Извршног одбора СДК, одржаном у Загребу од 5. до 7. новембра 1932. Састанку су присуствовали: В. Мачек (Прибичевић је у међувремену ухићен), Ј. Предавец, Ј. Шутеј, А. Трумбић (федералист из HSS-a), В. Вилдер, Х. Кризман, С. Косановић, прота Д. Кецмановић и Д. Бошковић. Поред представника ХСС и СДС састанку је присуствовао и франковачки првак Миле Будак, на изричити Мачеков захтев.

Главни аутор Пунктација Анте Трумбић изједначио је београдски “режим” са Србијом и захтев да се из западних делова земље „уклони свака власт и уплив србијанске хегемоније”. те да се постави „санитарни кордон”  на Дунаву, Дрини и Сави.

Том резолуцијом, сачињеном од горе споменутих странака, уз, ваља се признати, мешкољење и гунђање српских предтавника, изложеном у тачкама („пунктима“), опозиција изражава осуду српске хегемоније у Краљевини Југославији, захтијева федеративно преуређење државе и демократски устрој власти.Текст пунктација је садржао шест тачака:

1.Стојећи на принципу демокрације, сматрано народни суверенитет стожером сваке државне организације и народ сам јединим и искључивим извором сваког политичког ауторитета и сваке јавне власти.

2.Будући да је сељаштво, као колективни појам, носилац наше народне културе, економског живота, друштвене конструкције и моралне вриједности, а сачињава још и огромну већину народа, стога сељаштво има да буде темељ организације нашег свеукупног живота.

3.Констатирамо чињеницу, да србијанска хегемонија, која се је већ од почетка наметнула Хрватској и свим нашим земљама уопће, с ове стране Дрине, Саве, Дунава, својом неспособношћу и помоћу насиља и неморалних метода, држећи у својој руци сву државну власт, дјелује деструктивно, уништавајући моралне вриједности, све наше напредне установе и тековине, материјалну имовину народа, па и његов духовни мир. То је стање постигло врхунац под апсолутистичким режимом од 06. И. 1929. који је, појачавши ту хегемонију са свим њеним кобним посљедицама, још докинуо грађанске и политичке слободе.

4.На темељу овако тешког искуства долазимо до неизбјежног закључка, да је, враћајући се на 1918. као исходну точку, пријека потреба повести одлучну и што боље организовану борбу против те хегемоније са циљем, да се она одстрани из свих наших крајева тако, да се уклони одовуд свака власт и уплив те хегемоније са свим њеним представницима.

5.На тој претпоставци само може се приступити к новом уређењу државне заједнице, која, не упуштајући се у овом часу у детаљно разрађивање те основе, имат ће начелну подлогу мисао да та заједница, искључивши превласт једног или више њених чланова над осталим, има бити једна асоцијација интереса основана на слободној вољи њених чланова тако, да сваки члан у својој земљи као и сви удружени у заједничком сарађивању у пословима опћег интереса заједнице, који ће се споразумно утврдити, буду могли осигурати и посебне и скупне интересе те зајамчити напредак и процват моралног и материјалног живота народа српског, народа хрватског и народа словеначког. Посебни интереси инојезичних мањина потпуно ће се зајамчити.

6.Узимајући ове тачке као полазни корак свога садашњег рада, Одбор ће на овом темељу наставити своју даљњу акцију.

Мада се у резолуцији не образлаже детаљно модел новог државног уређења,  сам Прибићевић је накнадно објаснио да је реч о "федерацији историјских и народних индивидуалности у држави (дакле, федерацији Словеније,  Хрватске, Босне и Херцеговине, Војводине, Србије, Црне Горе и Македоније)."

Пунктације нису имале целовиту пречанску подршку. Оно са чиме самосталне демократе никако нису биле задовољне, било је изједначавање апсолутистичког режима са Србијом, као и захтев да се из западних делова земље „уклони свака власт и уплив србијанске хегемоније”. За њих је Трумбићево иступање било изразито „противсрбијанско”, позивајући на неприхватљиви „санитарни кордон” на Дунаву, Дрини и Сави. СДС је ипак прихватила Пунктације.

На другој страни, и поред драстичне осуде „србијанске хегемоније" у Пунктацијама, усташке снаге у Хрватској и ван ње нису их прихватиле јер су полазиле од постојања заједнице само преуређене. Став Пунктација о враћању на 1918. владајуће снаге оцењивале су као „државно самоубиство, јер се тиме прихватала теза ревизиони-стичких сила. Мачек је и после Пунктација наставио да даје изјаве у смислу повлачења српских војника и чиновника с друге стране „трију река", те да би два народа — Срби и Хрвати — солидно конституисани били јачи него у једној држави коју растржу противречности.

После Загребачких пунктација кренуо је као по „ланчаној реакцији" прави талас резолуција опозиционих и националних група. Водство Републиканске странке се у својим „порукама пријатељима" солидарисало са мислима Загребачких пунктација. Новосадска резолуција СДС, коју су донеле опозиционе грађанске групе из Војводине, полазила је од новог преуређења државе, с обзиром на слом централистичког уређења, али да у њему Војводина са Сремом добије исти положај који ће имати остале покрајине. Истовремено је истицано да је Војводина економски експлоатисана. Декларација СЛС, односно Корошецове пунктације, истакла је као основни захтев словеначког народа да се сви Словенци уједине у јединствену политичку целину, а, на другој страни, сви Словенци, Хрвати и Срби уреде југословенску државу из равноправних јединица, с тим да једна од њих буде Словенија. Главни одбор радикала изјаснио се за државни унитаризам (Писмо пријатељима А. Станојевића) са широким самоуправама. Резолуција ЈМО (Спахине пунктације) тражила је да Босна и Херцеговина буду једна од будућих равноправних јединица Југославије. Председник Главног одбора Демократске странке Љубомир Давидовић је у својим пунктацијама, познатим као „Писмо својим партијским пријатељима" иступао за преуређење Југославије увођењем самоуправних области око великих национално-културних центара — Београда, Загреба, Љубљане као „гравитационих" тачака, превазилажењем тријалистичког решења организовањем четврте државне јединице, која би обухватила Босну и Херцеговину и јужну Далмацију. На ову четврту јединицу гледао је као на тампон зону између Београда и Загреба у којој би се укрштали племена, вере и културни утицаји.

Због ове резолуције и њеног тумачења страним новинарима ухићен је 31. сијечња 1933. године Влатко Мачек, вођа Хрватске сељачке странке, те је због разбијања државе 29. травња 1933. године на три године строгог затвора у Сремској Митровици; из затвора је ипак пуштен поткрај 1934. године. За време његовог “тамновања”, Хрватску сељачку странку је предводио Анте Трумбић – који је био састављач текста Загребачких пунктација.

Документ је објављен након проглашења Шестојануарске диктатуре краља Александра Карађорђевића која је резултирала новом административном поделом и новим уставом. Резолуција је имала подршку Сељачко-демократске коалиције и Странке права.

Љубо Бобан као непорециву чињеницу наводи да су потписници Резолуције били су прогоњени од тренутка њезина објављивања, а на неке је извршен и атентат. Тако је један од њих – Јосип Предавец, члан ХСС-а – убијен 14. српња 1933. године у Дугом Селу. На политичара и књижевника др. Милу Будака (касније високи усташки дужносник), извршен је атентат, тешко је рањен, али је преживио. Исте године (3. рујна), у своме стану на Тушканцу (дио Загреба) пронађен је мртав др. Иво Пилар, познати знанственик и повјесничар који је писао и говорио против србијанске хегемоније и њезиних територијалних аспирација у Босни и Херцеговини. Службена верзија била је како је ријеч о самоубојству, али се све одиграло у крајње сумњивим околностима које никада нису истражене нити разјашњене. Након крвавог атентата у “Народној скупштини” у Београду (злочина над Стјепаном Радићем и другим народним заступницима из ХСС-а 20. липња 1928. године) и мучког злочина над хрватским правашем, филозофом, знанствеником свјетског гласа и књижевником, Миланом пл. Шуфлајем (18. вељаче 1931. године), био је то само наставак суставне ликвидације хрватске интелигенције и политичких првака из редова хрватског народа како би се Хрвате обезглавило и онемогућило у борби за темељна људска и национална права.

Чињеница да су се у истом строју против централне власти у Београду нашли Срби из Хрватске и усташе, злослутно је најављивало страдање управо тих Срба у хрватском опсегу.

Светозар Прибићевић верује више Мачеку него рођеном брату

Из преписке Светозара Прибићевића са својим политичким саборцем од највећег поверења, Аугустом Кошутићем (кога другарски зове “Густа”), зрцале виђења српске политичке елите из западних крајева у решавању југословенске, односно српско-хрватске међунационалне кризе, па коначно раскола унутар српског народа. [2]

Пише С. Прибићевић из емиграције свом Густи, 27.5. 1933.:

Да би се спасила идеја заједнице уопће, морамо ју држати у оном опсегу који је могућ. С временом ће се та могућност онда лако ширити и до Црног мора. Ми би смо требали створити заједницу пречанску, која би била узор Србији и Бугарској. Морамо показати једну макар и мању, али зато идеалну – да опростите Југославију, која би била од Србије сасвим слободна. Постојећа СДК треба имати са Словенијом (Корошцем) везу, требала би имати свој перфектно изграђен програм државни, који одговара слободној заједници појединих јединица, али не прелазити Дрину.

Касније, 19. 3. 1934., Светозар Прибићевић пише из Париза на исту адресу:

Један је приговор био да ће ме због тог писма/НАП: О “Писму Србима”/ оставити сви Срби из пријека... Међутим ја сам добио поуздану вијест да је баш противна истина а то се слаже и с Вашом и у слободи информацијом. Један ми пријатељ чак пише да војвођански Срби кажу да воле бити Хрвати у слободи него Срби у ропству, мада се они сматрају аутентичнијим Србима од Србијанаца.

Прибићевић је на почетку емиграције покушао да одржи контакте и са припадницима усташко-домобранског покрета, све у циљу окупљања свих снага у емиграцији против диктатуре краља Александра. Тако се састао у Паризу, посредством Влатка Радића (сина Стјепана Радића) са Бранимиром Јелићем, Павелићевим опуномоћеником. Међутим нису могли наћи точке споразума. Као пише Прибићевић у свом писму Кошутићу од 15. 5. 1933.

 „Ту морам да вам напоменем да ме је Влатко једног дана у кафани упознао са г. Јелићем. Овај говори отворено, он је за потпуно цијепање. (…). Рекао сам му да таквом политиком само учвршћују режим Александров (…) стављати на дневни ред питање цијепања, значи отежати рјешење хрватског питања, које би иначе могло да буде врло близу”. [3]

У својим успоменама и др. Бранимир Јелић се осврнуо на свој састанак са Прибићевићем у Паризу:

„Павелић ме је у Италији замолио, да се састанем са Прибићевићем, који је тражио да дође са нама у везу.(…). Одох у Париз и тамо остадох четири дана. Осим једног послијеподнева био сам читаво вријеме са Прибићевићем и Влатком Радићем. (…) Прибићевић је пледирао да бисмо ми пристали на заједничку сурадњу и обарање режима код куће, а затим, да би се стварала неке федерација, па ако народ то хоће и самостална држава. (…) Он је наш енергичан начин борбе у начелу одобравао, те тражио да о свему обавјестим Павелића, да се свакако у јесен састанемо и настојимо организирати јединствену акцију цијеле емиграције.(…) силно ме развеселила и његова изјава, да он Прибићевић не бих имао ништа против тога да се оснује - ако хрватски народ то хоће – хрватска држава, иако би њему било драже да се пронађе неки споразум на једној федеративној или конфедеративној бази. “ [4]

У писму Кошутићу од 20. 11. 1935. (Писмо 14.) С. Прибићевић преноси став свога брата Милана и његово смиривање стања:

„Мој брат Милан био је недавно (крајем септембра) овдје у Паризу. Том ми се приликом страшно тужио на Хрвате, говорио, како је тамошњим Србима немогуће да сносе хрватску безобзирност, како су Хрвати у својој акцији, безобзирни, како развијају кампању антисрпску, како Мачек није бог, да би му се могло допустити да ради што хоће у политици и како хоће, а да он ништа незна што Мачек ради, мисли и хоће, да би требало међу Србима покренути српску акцију, да то млађи елементи међу српским сељаштвом очекују, додао је како су на дан Мачекове славе заиста у Загребу били несносно агресивни против Срба, па су чак напали српску цркву итд. Ја сам то све побијао, казао сам да су моје информације друкчије, да је Мачеково гледиште, као и гледиште Хрвата познато, па ту нема да се чине нека открића, да је Мачек врло лојалан и да се не треба бојати да ће он нешто учинити без споразума са свима онима, с којима треба да буде у споразуму.“

Прибићевић је веровао више Мачеку него свом рођеном брату Милану.

-----

[1] ... - Почетак краја; 90 година од "Загребачке пунктације": "Осуђује се великосрпска хегемонија"
https://www.b92.net/zivot/vesti.php?yyyy=2022&mm=11&dd=07&nav_id=2239200

[2] Ради се о 16 писама Светозара Прибићевића, предсједника Самосталне демократске странке и Аугуста Кошутића, потпредсједника ХСС, писана у емиграцији у раздобљу од 1933. до 1936. године.

[3]  Љубо, БОБАН, Светозар Прибићевић у опозицији (1928.-1936.), Институт за хрватску повијест, Загреб, 1973.

[4] Јере ЈАРЕБ - Политичке успомене и рад др. Бранимира Јелића, Кливленд, Издавач Мирко Шамија, 1982.