КОМУНИСТИ - ЗА ДОМ СПРЕМНИ - 21

 Комунистичке ратне акомодације

Став КПЈ о Бановини хрватској

После избијања Другог светског рата и поводом закључења Споразума
Цветковић-Маћек Централни комитет КПЈ издао је у септембру 1939. године Проглас, у којем се, поред оцене карактера рата који је отпочео, каже да су у таквом међународном положају великосрпски хегемо-нисти били приморани народном борбом да попусте захтевима хрватског и других народа Југославије закључењем Споразума Цветковић-Мачек.

»Тај успех борбе треба да збије још више радне масе и угњетене народе у борби за демократско оживотворење и продубљење споразума. Али се не сме ни часа заборавити да великосрпски хегемонисти нису дотучен и и да ће они и даље покушавати да спрече развој народне борбе и задовољење захтева радних маса, ослањајући се на најреакционарније елементе буржоазије угњетених народа. И већ у овом тренутку реакционарни војни кругови и шестојануарски и стојадиновићевски део владе, на челу са Цветковићем, искоришћавају ратну психозу да смишљеном мобилизацијом омету спровођење демократизације земље.

Истовремено они се припремају да гурну народе Југославије у империјалистички рат, или да употребе њихову снагу за интервенцију против растуће немачке револуције, у тренутку када слом Хитлеровог фашизма постане очигледан. Споразум Цветковић-Мачек не обухвата демократско решење свих питања за које су се народи Југославије борили, па чак ни потпуно решење хрватског питања; он је стваран од једног дела хрватског народа са великосрпским хегемонистима, и зато ни хрватски народ нема стварне гаранције за оживотворење овог Споразума. Великосрпски хегемонисти хоће да омету јединство хрватског народа са осталим угњетеним народима, са радничком класом целе Југославије и радним народом Србије - да би могли да сломе растућу народну борбу и да, за њих у погодном тренутку, и овај Споразум одбаце. Да би се онемогућиле све ове противнародне завере великосрпских хегемониста и њихових агената, потребно је да народи Југославије у заједничкој борби осигурају демократско оживотворење и проширење Споразума на остале угњетене народе, што је једина стварна гаранција и за пуну победу хрватске ослободилачке борбе«. 

У чланку Покушај велике преваре народа, штампаном у »Пролетер-у«, органу ЦК КПЈ, изнет је став ЦК КПЈ према Споразуму Цветковић-Мачек и политици њихове владе. У чланку се, између осталог, каже:

» . . . Народи Југославије су се борили годинама на челу са радн. класом и КП да дође до истински демократског и народног споразума између народа Југославије. Српска и хрватска буржоазија су се споразумеле међу собом за спас заједничких господарских интереса од могућих револуционарних потреса. Споразум Мачек-Цветковић се тако испољио као превара радних маса и угњетених народа, .. . Буржоазија се надала да ће споразумом између себе и давање мслобод а свим бурж. партијама успјети да превари народе у њиховој борби за нац. слободу . Напротив, нац.  борба се још више заоштрава. Други наш најглавнији задатак јесте стати на чело поробљеног словенског, македонског и црногорског народа, на чело хрватског народа, чија је нац. ослободилачка борба сада добила свој нови суштински облик: борба за социјалне захтјеве сељаштва, за земљу, за истинскународну демократију, за потпуно нац. ослобођење.. . »

- Пролетер, бр. 1-2 (јануар-фебруар 1940)

Говорећи о пљачки сељака, дуговима, пореским теретима, скупоћи, концентрационим логорима, политици националног угњетавања Словеније, Македоније и Црне Горе и о изигравању борбе хрватског сељаштва, у чланку се, даље каже:

»У свему томе биједну и клеветичку улогу играју вођи ХСС и СДС. Они »испод жита« протурају гласове да су против конц. логора, да су за слободе радних маса, да су против рата итд. - али да тако хоће принц Павле. Самим тим та господа признају да су се слизали са заклетим и провјереним непријатељима народа. Борба против свих тих дволичњака који су за главну своју улогу узели превару радничких, сељачких и национално поробљених маса демократским паролама - може се успјешно водити само преко конкретних акција . . . » " [1]

Прва фаза - до напада Немачке на СССР

Непосредно након напада сила Осовине на Краљевину Југославију и њезина слома, Централни комитет КПЈ упутио је поводом 1. свибња 1941. проглас “радном народу Југославије”. У њему се, међу осталим, наводи да се цијели “капиталистички свет” налази у рату којега су припремале финанцијске олигархије “великих империјалистичких сила”, без обзира је ли ријеч о британској, њемачкој, талијанској, јапанској или америчкој “клики”:

“Империјалисти из оба ратујућа табора, без обзира на то да ли се они звали националсоцијалисти или фашисти, или да се зову ‘демократи’, терају своје народе у ратни покољ само ради својих империјалистичких интереса. Народи пролевају своју крв ради интереса мале шаке владајуће финансиске олигархије које владају у великим капиталистичким државама, као што су Немачка, Енглеска, итд. Ради се о новој подели света и подјармљивању малих држава, а не о борби против версајске неправде, као што то хоће да прикажу осовинске финансиске олигархије. Ради се о очувању империјалног царства и даљњем поробљавању колонијалних народа, а не о борби за демократију, као што то хоће да прикаже енглеска и америчка  финансиска олигархија. (…) Све је ово резултат самовоље једне шаке империјалистичких злочинаца из оба империјалистичка табора, који по цену милионских жртава радног народа хоће да одрже своју пљачкашку владавину, хоће да спасу од пропасти дотрајали капиталистички систем”.

Насупрот томе стоји Совјетски савез, који “корача победоносно, ведра и весела лица, џиновским корацима из социјализма ка комунизму”, корача путем који су обиљежили “највећи генији човечанства – Маркс, Енгелс, Лењин, Стаљин”. Видљиво да се нигдје не спомиње  “антифашизам”, а западне демокрације изједначене су с фашисти''-чком Италијом и националсоцијалистичком Њемачком.  Овакво стајалиште мијења се тек након 22. липња 1941, односно њемачког напада на Совјетски савез. Тек тада југославенски комунисти започели су “антифашистичку борбу”.

Тито је у Загребу крајем марта 1940. одржао састанак са хрватским руководством у проширеном саставу. Тито и Кардељ дали су смернице за рад хрватским комунистима и именовали ново вођство КП Хрватске. Старо руководство је смењено јер је, како је Тито оценио, испољило „превелики обзир“ према хрватском грађанству. У питању је био став руководства КПХ да Југославију треба бранити у случају немачког напада на њу, што је за Тита значило „гурање народа у рат на страни енглеског и француског империјалистичког блока“. Тито је оценио да се на тај начин јасно испољило „прирепаштво националној буржоазији“, па је на нову политику Совјетског Савеза „гледано кроз хрватске националистичке“ наочари: „Када је постало очигледно да руководство све више и више срља у грешке, нарочито послије супротстављања правилној линији ЦК КПЈ по империјалистичком рату у јесен 1939. године, ЦК КПЈ смјенио је ово и именовао ново руководство“. На челу новог руководства био је Србин Раде Кончар [2], а за секретара је постављен Владимир Бакарић [3], који је доследно био одан Титу. У руководство је доведен и Марко Орешковић [4].

У Србији су, како је Тито оценио, „другови“ поклањали велику пажњу питањима одбране земље, а мање питањима борбе радника за свакодневне захтеве: „У Србији се такође осјећало и то да су наши другови отишли сувише далеко у популарисању демократских држава, док су недовољно популарисали Совјетски Савез“.

Први ратни период почео је 23. августа 1939. године у Москви када су Рибентроп и Молотов, министри иностраних послова нацистичке Немачке и комунистичког Совјетског Савеза, потписали Пакт о савезништву две земље. Тајни део уговора, дуго порицан од службене Москве, показао је обим територијалног споразума који је постигнут непосредно пре преласка немачких трупа преко пољске границе. Договор се односио на поделу Пољске и пресељење становништва на основу етничке припадности. Немачка је за себе задржала Литванију и западну Пољску, а СССР Естонију, Летонију, део Финске и Бесарабију.

Због оваквог почетка Другог светског рата, КПЈ је напустила своју „народнофронтовску“ фазу и вратила се изворном бољшевизму. То је било само испуњавање обавезе коју је пред међународни комунистички покрет поставила Коминтерна, и то одмах после склапања немачко-совјетског пакта. Она је тражила напуштање ставова са 7. конгреса о фашизму као о главном ослонцу и „оружју најреакционарнијег монополског капитала“ и посебној опасности за радничку класу и „слободољубиве народе“. На ванредном, 4. заседању Врховног совјета СССР-а од 31. августа 1939. године, када је ратификован совјетско-немачки Пакт, Молотов се доста иронично односио према људима „који су очито придавали велики значај претераној антифашистичкој пропаганди“. Oн је тада, „уз буран, дуготрајан аплауз“, рекао да се Совјетски Савез залаже за „за развој и процват пријатељства између народа Совјетског Савеза и немачког народа“. Совјетска држава и Коминтерна битно су променили своје ставове о фашизму и тумачили да је нови рат у целини империјалистички, тј. Баш онакав какав је био и Први светски рат. Стаљин је наредио да се обустави антифашистичка пропаганда, упутио је директиве свим комунистичким партијама у којима је тражио прекид борбе против немачког нацизма. Тако је Хитлер, некадашњи „архинепријатељ и убица немачких комуниста“ одједном постао пристојан државник и политичар од поверења.

Једноставно су игнорисани сви они народи који су били непосредно угрожени од Немачке, а Москва је, у складу са својим новим државним интересима, правила разлику између више и мање „кривих“ империјалиста. Одмах је саопштено да су за избијање рата 1939. криве Енглеска и Француска и да се центар светске реакције „преселио“ у ове две државе. Комунистичким партијама „препоручено“ је да се директно сукобе са социјал-демократским и демократским антифа-шистичким грађанским странкама које не би прихватиле ове оцене.

КПЈ је одмах оценила да је совјетско-немачки уговор „покварио препредене планове провокатора антисовјетског рата“. Речено је и да је немачки фашизам био принуђен на капитулацију пред „тврђавом социјализма и светског револуционарног ослободилачког покрета“, а у случају напада Немачке на Совјетски Савез и саме „масе немачког народа браниле би земљу социјализма и људског напретка“. Зато је тај пакт био велика победа не само СССР-а, већ и интернационалног пролетерског и антифашистичког блока. Сада је улогу центра светске реакције преузео Лондон како би заштитио своје империјалистичке интересе, организовао напад на Совјетски Савез и спречио избијање револуције у Немачкој, тако да се рат „ни у ком случају не може сматрати као напредан, праведан рат, нити по циљевима, нити по социјалним снагама које га носе“. Одмах по избијању Другог светског рата руководство КПЈ изнело је своје виђење његових узрока. Рат је посматран као сукоб између „рада и капитала, угњетених народа и империјалиста“.  Главни изазивачи рата биле су „реакционарне владе финансијског капитала Париза и Лондона“ које су желеле да немачки фашизам окрену против Совјетског Савеза:

„Рат није избио због Пољске и одбране њене националне независности,  као што ни 1914. није избио због Србије. Немачка је, истина, непосредно напала Пољску, али је истина и то да је сама пољска влада племића и капиталиста била империјалистичка и имала империјалистичке прохтеве, у првом реду против Совјетског Савеза: 1920. она је на миг Лондона и Париза заузела делове Украјине и Белорусије; 1938. напала је Чехословачку заједно са хитлеровском Немачком; имала је претензије на источну Пруску, а Данцинг је бранила само као своју империјалистичку позицију. Очевидно, пољски племићи и капиталисти увукли су пољски народ у један империјалистички и неправедан рат“.

Учешће Совјетског Савеза у нападу на Пољску („тамницу народа“) oцењено је као „пружање „руке помоћи братским народима западне Белорусије и западне Украјине“. Црвена армије је својом ослободила-чком акцијом створила претпоставке за претварање империјали-стичког рата у рат за обарање свих „разбојничко-империјалистичких влада“ како би се срушио и сам капиталистички начин производње. То је, истовремено, отварало перспективу и осталим „угњетеним“ народима да дођу до своје националне слободе. Југословенски комунисти, учећи се на дијалектици друштвених борби, морали су да уоче ове све велике промене у свету како би спровели историјску мисију у својој земљи. ЦК је оценио да је „српска реакција“ сада радила на увлачењу Југославије у рат.

Милован Ђилас пише да су ове тезе саставили он и Кардељ и послали их Титу у Москву:

„Био је то један од оних ретких тренутака кад треба преломити са дотадашњим схватањима и са начином живота. Ја сам [2. септембра 1939] на студентском састанку заузео став да је рат империјалистички и да ми комунисти из тога морамо извући све последице. Тито је дао оцену коју и ми. Причао нам је касније да се пред Коминтерном и Димитровом осећао поносито што смо и ми у земљи заузели исти став, независно ма од кога“.

Крајем октобра 1939. левичарска омладина на Београдском универ-зитету издала је један проглас „Против рата, за мир и демократију“. О немачко-совјетском пакту речено је следеће:

„Историјско значење овог пакта састоји се због мирољубиве политике Совјетске Русије у томе што је свим малим народима, али нарочито и у првом реду балканским народима, дата могућност да остану изван ратног судара и да се боре за ствар мира“.

Ђилас пише и о одушевљењу које је међу југословенским комунистима изазвала деоба Пољске:

„Главни моменат у одушевљењу био је у томе што је совјетска држава ступила у акцију и ширила простор социјализма“. Ђилас сведочи и о ставу КПЈ према мобилизацији у Југославији, која је проглашена септембра 1939. године: „У националистичким, нарочито официрским круговима, говорило се како ће Енглеска и Француска брзо свршити са Немачком и да тада ми морамо бити спремни да умарширамо у Корушку. Мобилизација је имала антинемачки карактер и ми смо устали, у прогласу ЦК, против мобилизације и учешћа у империјалистичком рату“.

КПЈ је истовремено променила и однос према унутрашњој ситуацији у Југославији. У октобру 1939. речено је да треба уклонити све „заблуде“ које су се криле иза фразе „ако нас нападну, бранићемо се“. Сада је пласирана теза да се истовремено треба борити и против агресије и против југословенске владе:

„Важно је уклонити заблуду да ми морамо остати само на антифашистичким паролама, а не на паролама против ратних хушкача. Неки другови су чинили крупне грешке, било одобравајући мобилизацију, било да заузимају ‘неутралан’ став. Насупрот пароли ‘неутралности’, треба истицати пароле које активизирају и мобилизирају масе по линији борбе против империјалистичког рата и ратних хушкача“.

Иста логика употребљена је и после капитулације Француске, за коју није био крив немачки империјализам већ „издајничка политика француске олигархије и социјалдемократије“, јер су изазвали рат који „радни народ“ Француске није желео. Тито и Кардељ су крајем јуна 1940. године објавили саопштење у којем су истакли да су за слом француске војске одговорни „реакционарни представници француске буржоазије јер су забранили КП Француске и нису прихватили савез са Москвом. Они су скривили пораз француске армије више него немачко оружје“.

Капитулацију Француске врх КПЈ је коментарисао и 12. јула 1940. године: за пораз је крива „злочиначка, противнародна реакционарна француска финансијска олигархија“. Самим тим се показало да су комунисти у праву „када тврде да су само они доследни борци за срећу и благостање народа, за слободу и независност“.

Ништа се није променило ни у наредним месецима. За напад Италије на Грчку, осим енглеског империјализма, крива је била и „ненародна Метаксасова влада“ која није обезбедила мир у сарадњи са Совјетским Савезом, већ је постала оруђе „империјалиста из Лондона“ за остварење њихових „разбојничких планова“ на Балкану. Једним делом крива је била и „великосрпска буржоазија која је пожудно намирисала крв и расту јој зазубице“ за Солуном, Албанијом и бугарским делом Македоније.

-----

[1]  ТИТО Смијенио је водство КПХ (1939) због тога што је на изборима 1938. подржало листу В. Мачека

[2] Раде Кончар, биографски подаци
https://sr.wikipedia.org/sr-ec/

[3] Владимир Бакарић, биографски подаци
https://www.enciklopedija.hr/clanak/bakaric-vladimir
Идеолог "федерирања федерације", један од твораца Устава из 1974. који је довео до ратног распада комунистичке Југославије.

[4] Марко Орешковић, биографски подаци
https://sr.wikipedia.org/sr-ec/