ГДЕ ЈЕ СРПСКА ВОЈВОДИНА? - 21
Социјалистичка Аутономна покрајина Војводина - злочиначка творевина
Најстрашнија људска катаклизма наступила је доласком “ослободилаца”. Најпре су кроз Србију прошли Совјети у свом чувеном стилу ослобађања, од кога никога нису штедели куд су прошли. Уз њих су ишле бугарске дивизије, управо преобраћене из фашиста у антифашисте. За њима су нахрупиле Титове постројбе које је тешко идеолошки, по критеријуму фашизам-антифашизам дефинисати шта су, будући да се радило о персоналној унији комуниста, неписмене српске и црногорске руље којој је обећан плен, домобрана, усташа, легионара, балија, шиптарских балиста, Италијана. Њима су придодавани присилно мобилисани дечаци и младићи који су највише слати у бесмислене јурише да би били убијени.
Тада су се - на крају рата и у годинама које су уследиле, у Србији, дакле и у Војводини, догодили злочини који превазилазе збирно све дотадашње ратне злочине. Нигде и ничега у послератној Европи нема сличнога трагедији која је задесила Србију од јесени 1944 па надаље. Тито и комунисти су очито имали прећутно добијену карт-бланш од Совјета и западних `демократских` савезника да чине што им је воља.
САП Војводина није настала 1944. године, нити је њено касније уставно уређење истоветно систему војне управе који је успостављен у јесен те године. Али су управо ратна управа, репресија, конфискације и колонизација створиле политички и друштвени поредак из кога ће се касније развити послератна Војводина.
Већ 17. октобра 1944. године Титовом наредбом уведена је Војна управа у Војводини. Било је предвиђено да траје до краја рата, али је укинута крајем фебруара 1945., када је формирана Корпусна војна област за Војводину. [1] За све што се у то доба догађало директно су одговорни Јосип Броз и генерал Јосип Рукавина са својим Четвртим хрватским корпусом. Србија дакле, и ни један њен републички оргна, немају везе нити одговорности за злочине који су почињени. Ово се мора нагласити због упорног настојања потомака партизана да са комуниста и својих родитеља одговорност превале на Србе као народ а себе аболирају.[2]
Циљ јој је био ставити под контролу мањинско становништво и организовати економију за потребе вођења рата. Најстрожи режим је већ био уведен према Немцима и Мађарима, а ни остале мањине нису добиле права АВНОЈ-а, јер у претежно мањинским местима народноослободилачки одбори нису оснивани, а и они који су већ били основани распуштени су. Мањинцима је ограничено кретање, немачка предузећа су стављена под државну контролу, а натписи на мањинским језицима су морали бити уклоњени у року од дванаест сати. Немачко и мађарско (а понегде и „непоуздано“ румунско) становништво је у Војводини терано на принудни, а словенско на „обавезни“ рад од првих дана нове власти. Овде ваља нагласити да је српско становништво у централној Србији и на Косову и Метохији, а слично и у Војводини, третирано као непријатељска ратујућа национална мањина.
Иако на први поглед јасне и недвосмислене, одлуке другог заседања АВНОЈ-а нису дефинитивно решиле положај свих националних мањина. Напротив, одлуке другог заседања АВНОЈ-а о правима мањина убрзо су стављене ad acta када је реч о Немцима. Почело је уобличавање политике која је била у потпуној супротности с њима, а тицала се протеривања југословенских Немаца. Значајна станица у спровођењу те политике, која у својој суштини има значајне одлике геноцидности, била је одлука Председништва АВНОЈ-а од 21. новембра 1944. године, којом је скоро свим фолксдојчерима одузета целокупна имовина. Пошто је онај део Немаца који није евакуисан или који није избегао од јесени 1944. године био изложен прво масовним стрељањима, малтретирању, силовањима и пљачки од стране партизана и црвеноармејаца у Војводини. Од октобра 1944. почело је масовно затварање у концентрационе логоре. Циљ је био организовано исељавање. Савезници су одбијали да прихвате велики број избеглица, па су фолксдојчери наредне три године умирали у логорима од глади, болести и тешког рада. Тек у пролеће 1948. године логори су затворени, а преживели послати на трогодишњи обавезни рад у места која нису бирали и која нису смели напуштати. Иако су почели добијати плату, а њихова деца ићи у школу, имовина им није враћена, па су живели у беди и под друштвеном стигмом. Већина се касније иселила.
У коначном билансу око 245.000 Немаца евакуисано је пре успостављања Титовог режима. Преосталих око 200.000 нашло се под контролом нових власти. Од 1941. до 1948. страдало је око 64.000, од чега око 40.000 документовано именом и презименом. Око 51.000 жена, деце и стараца подлегло је у логорима [3].
Срби су такође били изложени „комунистичкој револуционарној правди“. Ако се покуша наћи било какав доследни критеријум за та убијања — антифашизам, освета, идеологија, национализам — он се не налази. Једина трајна одлика била је острвљеност. С обзиром на састав Четвртог хрватског корпуса и његовог командног кадра, то није чудно [4].
Партизани су у Новом Саду ликвидирали практично комплетну српску националну елиту под оптужбом да су присталице “покрета ДМ” (а на другој страни комунисти тврде да у Војводини није било четника) и, следствено, сарадници окупатора. [5] Стратиште најбољих Срба се налази на периферији Новог Сада, позната "Рајина шума", која је и дан-данас забрањена зона за истраживање.
Директни терор усмерен према Србима, трајао је и након укидања "корпусне области". Стална хапшења, застрашивања, терорисања и убиства [6] нису престајала до год се режим није сасвим учврстио.
Случај владике Иринеја Ћирића
Цео свет зна за Оскара Шидлера, немачког предузетника и члана нацистичке партије, који је спасао 1.100 Јевреја. Нико не зна, или слабо ко зна чак и у Србији, за владику Иринеја Ћирића. Управо је он симбол пострадања Срба под комуниста, и пример докле може да иде партизанска острвљеност.
Др Иринеј Ћирић, епископ бачки, предводио је велику акцију спасавања заточеника, а пре свега деце из мађарског логора Шарвар у Другом светском рату. Акција је обухватала укупно 2.800 деце, од којих је њих 206 било словеначке националности, 180 мајки са одојчадима и око 647 стараца! [7]
Неокомунистички историчар Александар Хорват [8], у типично циничном гесту, тврди да је Иринеј Ћирић био "контроверзна личност", који је до душе помогао око неке деце али је Ћирић по завршетку рата - како каже историчар - био у притвору код нових југословенских власти и након 17 месеци је пуштен али се 1946. године догодио инцидент /тако линч квалификује наш уважени историчар/ у Оџацима када су га мештани, углавном колонисти из Босне напали и претукли. Од тога се никада није опоравио и живео је до 1955. године.
Како је линч човека који је спасао 2.800 деце, 180 мајки са дојенчади и 647 стараца, остало је забележено [9]:
Када се 19. августа, на Преображење Господње, 1946. године епископ бачки Иринеј Ћирић упутио у Оџаке, уз веран народ, сачекала га је и група скојеваца и чланица АФЖ. Чим је са верницима и свештенством кренуо у литију, насрнули су на њих, викали, псовали и бацали камење. Један камен погодио је владику у потиљак. Од силине ударца је пао, а тада омладинци и жене још разулареније кренуше да га гађају и ударају. Памте још старији Оџачани тај немио догађај, чак и имена жена које пред Богом није било срамота да ципелом крену на крвљу обливеног владику и ударају га штиклама.
Ђакон Ружић је скочио је да помогне владици обливеном крвљу. Свештеник Миленко Цвејанов из села Сивца покушао је да заустави руљу. Добио је неколико убода ножем и пао. Пишући о тој страхоти протојереј Велибор В. Џомић у књизи Страдање Србске цркве од комуниста (Цетиње 1997) наводи: „Тешко повређен, изубијан, почупане браде, поцепане мантије, испљуван и извређан, епископ Иринеј у току ноћи пребачен је за Нови Сад“.
Од задобијених удараца владика се никад није у потпуности опоравио. Преминуо је 6. априла 1955. године у Новом Саду. Сахрањен је на Благовести у крипти новосадске Саборне цркве.
Није то први камен који је од нове власти полетео ка епископу бачком. Одмах по окончању рата зван је на испитивања, те му је одређен кућни притвор од 17 месеци. Двојица припадника Озне даноноћно су стражарили пред вратима његових одаја.
Протосинђел др Стефан Чакић, послератни студент теологије и у то време чтец епископа Иринеја у својим мемоарима Истина и о моме животу и раду (стр. 128-129) забележио је:
„Стражари су му палили дугу белу браду, исмевајући га, ругајући му се и омаловажавајући га. Једне ноћи, око поноћи, подигли су га из кревета, рекли су му да се спреми и обуче, ставили га пред зид, уперили у њега пушкомитраљез и прочитали наводну пресуду којом се осуђује, као издајник народа, на смрт стрељањем, а стрељање ће извршити тачно у 12 сати ноћу у епискоском двору. Сат је откуцавао минуте и, када је било тачно 12 часова, они су испалили метке, не на њега, већ у плафон.“
У другом случају скојевци су ноћу испод прозора узвикивали владици погрде, називајући га и фашистом, мађароном и четничким кољачем. Бацали су камење, пуцала су стакла, и тада је један камен погодио владику у главу.
Колонизација
Након генералног чишћења Немаца и "ненародних елемената", простор је асаниран и могла је да почне нова колонизација.
Августа 1945. донет је Закон о аграрној реформи и колонизацији, на основу кога је око 40% земљишта у Војводини прешло у власништво државе. До 1948. у Војводину је колонизовано око 225.000 људи из Босне и Херцеговине, Хрватске, Црне Горе, у знатно мањем обиму и из централне и јужне Србије, и Косова и Метохије, претежно српске националности (71%) из партизанских породица. Географско-историјски
регион Босанска Крајина (Западна Босна) је сам обухватао скоро једну
петину досељених савезних колониста (52719 колониста, односно 23,89%). Додељено око 235.000 хектара земље. [10] Досељавање је настављено и каснијих деценија, али није имало организовани карактер, у форми колонизације. Колонизација је спровођена уз страховиту дезорганизацију, јавашлук, у нереду, која је доводила и до ужасних несрећа. [11] Колонизација је на лицу места спровођена колико насилно, толико и хаотично и мимо закона, уз свеприсутни непотизам. После исцрпљујућег путовања, велики број колониста се суочио са тешким разочарењем. Обећаног изобиља, о коме су тако дуго у завичају слушали, није било у напуштеним и похараним немачким селима.
Расподелу кућа, стоке и инвентара вршиле су месне комисије у чији су састав ушли и представници колониста. Неуходаност и самовоља њихових чланова проузроковала је социјалне неправде које је касније било немогуће исправити. [12]
Пристрасност комисија била је очигледна, па су оне, због свог поступања, у потпуности „изгубиле ауторитет код насељеника“. У жељи да своју породицу што боље обезбеде, ништа правичније нису поступали ни колонисти ако су били у прилици да сами бирају куће. „Право јачега“ проузроковало је сталне чарке и свађе, па је у таквој атмосфери било готово немогуће извршити праведну поделу имовине.
У таквој атмосфери, атмосфери диктатуре, силеџијства, пљачке, отимања, прогона и злочина, изродила се Самоуправна аутономна покрајина Војводина, која духом ничег заједничког нема са старом Војводином Србијом.
-----
[1]
ТИТО — ЈОВАНУ ВЕСЕЛИНОВУ
3. фебруара 1945.
[2] Јован Ранисављев - Како смо у Бачком Јарку признали злочин који су починили титоисти https://stanjestvari.com/2017/05/09/kako-smo-priznali-zlocin-titoista/
[3] „Progon Nijemaca nakon Drugog svjetskog rata”, hr.wikipedia.org
(чланак се позива на истраживања немачких и југословенских институција, пописе и монографије о логорима у Војводини)
Denis Detling, „Logori i nakon rata: progon Folksdojčera“, Povijest u nastavi, Prilog 1, стр. 221; извор података: Verbrechen an den Deutschen in Jugoslawien 1944–1948. Die Stationen eines Völkermords, München 1998.
[4] Заиста, по ком критеријуму и по којим законима су убијана деца, која сва нису ни била припадници националних мањина? Одакле међу српском децом узраста десет-дванаест година, толико страшних немачких шпијуна да је нова антифашистичка власт била принуђена да их ликвидира? Само летимичним прегледом за један град, Панчево, налазимо следеће податке:
Берковић Душан 1932 -1944 - стрељан, осуђен на смрт - колаборант/агент
Шајковић Фрања 1932 - 1945 - стрељан, убијен без суђења - колаборант/агент
Маринковић Ђока 1934 - 1945 - стрељан убијен, без суђења - колаборант/агент
Паул Јакоб 1930-1944 - ликвидиран, убијен
Сич Адам 1933 - 1945 - бомбардовање, убијен - колаборант/агент
Лазичић Мита 1934 - 1945 - стрељан, убијен без суђења - колаборант/агент
Гетл Јован 1934 - 1946 - стрељан, убијен без суђења - колаборант/агент
На списковима има и заиста “бизарних” података. Тако сазнајемо да је једна старица од 100 (сто) година била опасни немачки шпијун, те је стрељана:
Геревић Катарина 1847 -1946 - стрељана, без суђења - колаборант/агент
http://www.otvorenaknjiga.komisija1944.mpravde.gov.rs/
[5]
... Посебно jе потресна прича о предратном градоначелнику др Милошу Петровићу, изузетно заслужном за подизање споменика Светозару Милетићу коjи и данас украшава центар Новог Сада. Градоначелник Петровић jе помогао и тиху акциjу епископа бачког др Иринеjа Ћирића да се током окупациjе спасе на стотине Срба у мађарском логору „Шарвар“. Др Петровића jе, у име народа Југославиjе, Воjни суд Области НОВЈ за Бачку и Барању у Новом Саду (Веће сачињавали председник, маjор Павле Геренчевић и чланови Лаза Бранков и Слободан Суботић), 22. новембра 1944, осудио на смртну казну и губитак грађанске части. За страшну пресуду породица Петровић сазнала jе 21. jануара 1945. године из дневног листа „Политика“.
Ђорђе Ивковић -Како су комунисти 1944. године у Новом Саду побили Србе, интелектуалну елиту Војводине
https://jadovno.com/kako-su-komunisti-1944-godine-u-novom-sadu-pobili-srbe-intelektualnu-elitu-vojvodine/
[6] Тако на пример, у Новом Саду бележимо ликвидације:
Митровић Десимир, радник, место рођења Рготина, 1926 - 1949, датум стрељања 16.7. 1949. , статус: осуђен на смрт, локација страдања: непозната. Народни непријатељ - лице означено као противник комунистичке власти
Симончић Стеван, ђак, место рођења Рготина, 1930 - 1949., 16.7. 1949., место страдања Нови Сад, начин страдања: остало, статус: нестао, Народни непријатељ - лице означено као противник комунистичке власти
Деветак Душан, бивши подофицир ЈА, 1923 - 1949., стрељан 6.8.1949. Место стрељања: Нови Сад, статус: осуђен на смрт. Народни непријатељ - лице означено као противник комунистичке власти
[7] Гордана Петковић Акција спасавања деце српске и словеначке националности из логора Шарвар у Другом светском рату
http://doi.fil.bg.ac.rs/pdf/journals/slovenika/2017/slovenika-2017-3-1-4.pdf
[8] Историчар Александар Хорват каже: колаборациониста
https://n1info.rs/vesti/ko-je-novi-svetac-spc-irinej-ciric-istoricar-kaze-kolaboracionista/
[9] Биљана Бошњак - Иринеј Ћирић (1884-1955) или каменовани владика
https://jadovno.com/umetnost-i-crveni-teror-irinej-ciric-1884-1955-ili-kamenovani-vladika/
[10] Богдан Лекић, Аграрна реформа и колонизација у Југославији 1945–1948, Архив Србије, Београд, 1997, стр. 381.
[11] Непромишљеност и немар скупо су плаћени када се у ноћи између 18. и 19. децембра 1945. догодила велика несрећа у којој се 15 људи угушило угљен моноксидом, а још деветоро је због тровања морало да буде превезено у болницу. Наиме, железничари који су пребацивали путнике из Босне код Славонског Брода употребили су специјално ојачан вагон за превоз меса који је споља херметички затворен. Упркос молбама колониста да се вагон не затвара јер су у њему имали наложену пећ, службеници су били неумољиви. Када су, после три сата, на интервенцију колониста из других вагона, ова кола отворена, све је сачекала језива слика: на поду је лежало 25 особа без свести. На зидовима вагона видели су се трагови удараца секира којима су несрећни људи покушавали да дозову помоћ.
КОЛОНИСТА НА ЖИВОТ У ВОЈВОДИНИ У ПРВИМ ГОДИНАМА ПОСЛЕ ДРУГОГ СВЕТСКОГ РАТА
https://istorija20veka.rs/wp-content/uploads/2021/07/2021_2_4_dob_313-332.pdf
[12]
Четрдесет пете је подела земље вршена на основу личних познанстава, да кажем они који су били на одговарајућем месту или имали такав круг познаника они су добијали. На пример, ни мој отац није добио, будући да је имао четири јутара земље, али је било и оних који су имали четири јутара земље, а добили још десет. Онај који је имао свог доброг друга тамо унутра тај је добио, неко и више пута, а неко мање пута (Стара Моравица, казивач бр. 45).
Коментари
Постави коментар