КАРАКАЗАН БиХ -20
Пад
("Осми путник")
Да се нешто мења у националном осећају ових младих људи постајало је све приметније након њиховог школовања у европским метрополама. Неосетно, у срце и свест српске интелигенције усађиван је имплантат који понеко назива "осми путник".
Тај осми путник у српском срцу је аустроугарско југословенство. Овај створ је искрене српске националисте преобраћао најпре у горљиве југословенствујушће младобосанце а затим, хлађењем, у политичке опортунисте, лажне демократе и антипатриоте, који су све јаче својим залагањем за југословенску републику ишли против српских интереса у будућој југословенској држави. Српска републиканска омладина у Швајцарској и Француској се, према писању Јована Томића, спојила са југословенским омладинцима, чије се незадовољство такође мани-фестовало у републиканству.
Због присутности југословенског национализма, који је просто опсјео гро српске интелектуалне и политичке елите у Босни и Херцеговини, у току и послије Првог свјетског рата, десило се да послије уједињења нестаје оног националног полета и несвакидашње енергије по којој је био препознатљив српски национални покрет у Босни и Херцеговини. Сви они који су дубље мислили и суптилније осјећали, могли су доћи до те спознаје и то веома брзо послије оснивања Краљевине СХС. Посебно се то односило на бивше „народовце“, који су у једном дужем периоду били носиоци најјасније српске националне мисли у Босни и Херцеговини, а Мостар под њиховим утицајем тада је важио за „најкултурнији и најнационалнији град у Западном српству“. Међутим, већ 1919. године Исидора Секулић је запазила ту својеврсну духовну и културну декаденцију па и националну апатију у коју је овај град и српски национални покрет у њему, западао послије Првог свјетског рата. Она је тада „са пуно бола“ писала:
„Мостар, до јуче врста средишта и гледишта нашег народног живота и рада, до јуче још зеница нашег великог босанско – херцеговачког јада, до јуче још једна од првих, на прсте бројаних жижа наших сјајних трагедија и наше спољашње и унутрашње револуције – данас, у овој нашој ширини, тај се Мостар смакао некуда у крај, сасушила му се жила која га је везивала за крвави, а сада решени проблем окупације и анексије, и некуда у историске и артистичке орнаменте се селе многи детаљи његовог живота који су му досад давали печате важности и тајанствености.“
Могло
би се констатовати да Мостар у овом погледу није био изузетак и да је
цјелокупан српски национални покрет у Босни и Херцеговини послије рата
запао у овакво стање. Тај својеврсни „замор од успона“, како га дефинише
Милорад Екмечић, мијењао је неминовно и менталитет српског друштва које
се кретало од крајње спремности за жртву, према спремности на
компромисе. Екмечић, такође, покушава да оправда то што Срби послије
1918. „спуштају своје далекозоре“, није дошло као последица засићења
националном борбом, које је „једном морало да дође“, већ „због високе
цене којом је плаћено уједињење 1918.“, Тешко се међутим може разумети да се због `високе цене уједињења` најумнији Срби из Херцеговине окрену против оних који су платили највећу цену уједињењу, а са извесном страхотном ценом по себе у будућности.
У аутошовинизму
Током
стварања нове државе народовци су, прихвтајући иделано-југословенске и
републиканске концепције, свесно или несвесно стали уз Анту Трумбића, и
тако се поставили у опорбу Београду. Након рата су, чврсто се држећи
својих нових идеала, приступили колективно Демократској странци. Такав
њихов став, с обзиром на политичку и друштвену констелацију у Босни и
Херцеговини био је поражавајући за српске националне интересе.
Да су „Народовци“ у тим судбоносним данима већином стајали на политичкој платформи Стојановића и Васиљевића, показује и дјеловање Владимира Ћоровића као представника Босне и Херце-говине у Централном одбору Народног вијећа у Загребу. Истини за вољу његова дјелатност у Загребу није свестрано освијетљена, али по неким назнакама ни он тих дана није имао чисте српске националне позиције са којих би дјеловао, већ је иступао у духу интегралног југословенства. На једном збору у хотелу Ројал у Загребу, гдје је позвао Србе да их умири и објасни потребе и начине јужнословенског уједињења, Владимир Ћоровић је наводно том приликом изјавио да „Босна и Херцеговина нису српске земље". Згранут оваквом изјавом, прота Душан Суботић из Градишке, који је у то вријеме, од интернираца и српских ђака у Загребу, формирао једну чету која је одржавала јавни ред и мир у граду, на пустио је збор и са педесет својих војника умакао из Загреба у Босну „где је развио агитацију на све стране и обавештавао народ".
Анимозитет према радикалима и Београду генерално, посебно су показивали „народовци“. Они су повели, на челу са Николом Стојановићем, "крсташки рат" против "београдског цинцарског империјализма". Били су врло незадовољни односом Србије према Босни и Херцеговини, бар према њиховим критеријумима, па су то у свакој прилици јавно истицали. [1]
Сукоб између „народоваца“ и Београда кулминирао је управо 1924. године, када је београдска Самоуправа, главни радикалски орган, одговарајући на чланак у Народу под насловом „Ко се отуђује?“ објавила текст под насловом „Српски аутономаши у Сарајеву“, у коме су „народовци“ били директно прозвани да раде против српских националних интереса. Као да је само ово чекао, Народ је почео да објављује читаву серију чланака као одговор Самоуправи, а затим их је све сабрао и објавио као посебну брошуру под насловом „Цинцарство у политици“. У првом тексту под насловом „Ко шири аустријанштину“, народовци су одговорили на коментар Самоуправе да „На Београд вичу само шпекуланти којима се измичу послови, а народне масе очекују од Београда још јачу помоћ, чишћење заосталога иза аустријанштине и увођење новога народнога духа у државну управу... Одиста је тешко не писати сатиру када типови као Лазар Марковић и Стијепо Кобасица воде главну реч у Самоуправи и они пребацују „Народовцима“ да су дефетисте. И одиста је тешко не дивити се дрскости Цинцара, кад босанским Србима одричу Српство, кад Босанцима, што траже и за се место на сунцу слободе, кажу да су дефетисте.“ На крају, у тексту под насловом „Шта хоће Народ?”, „народовци“ тврде да они нису против Радикалне странке и да су радикали њихово писање погрешно схватили. По њима, суштина проблема је у томе што у Радикалној странци главну ријеч воде Цинцари, а не Срби, цитирајући једног Шумадинца из редова Демократске странке, који је изјавио „Ослободили смо једном Београд од Турака, други пут од Аустријанаца, још би га требало трећи пут ослободити од Цинцара и њима сличних.“ На основу овога Народ закључује: „То је инстинкт свих правих Шумадинаца. Сви они осећају да их Цинцари експлоатишу и – презиру. Ако Шумадија преузме водство у том правцу њу ће помоћи сви Динарци... Тек пошто се сврши тај посао чишћења, онда долази право зидање националног морала и националне културе.“
Та провидна и лицемерна подела Србијанаца на поштене сељаке и покварене београдске Цинцаре, типични је клише који су користили сви непријатељи Србијанаца - Радићеви и Мачекови Хрвати, Прибиће-вићеви `самосталци`, војвођански сепаратисти, кому-нисти, па ево и Херцеговци, код којих се динарски комплекс више вредности развија до својеврсног расизма. Сви они су претендовали да разделе државу и да они замене `београдске Цинцаре` на власти, а Шумадинци и даље могу остати добри људи.
Тако се може закључити да, премда народовци нису формално присту-пили нешто касније формираном Мачековом "Пречанском фронту", јесу деловали као његове слободне комите.
Ваља назначити да на изборима све до 1929. године ни један од оних који су дијелили политичке ставове Николе Стојановића, као Васиљ Грђић, др Перо Слијепчевић, др Урош Круљ и други, није био изабран за посланика и то у својој родној Херцеговини, иако су се кандидовали.
Критикујући однос радикала и Србије према Босни и Херцеговини, демократе су заборављале да је у сва четири Пашићева мандата од 1921. до 1924. године, у свим владама био и један министар Србин из Босне и Херцеговине, др Милан Сршкић, док за вријеме владе демократе Љубе Давидовића није било мјеста у тој влади на за једног Србина демократу из Босне и Херцеговине, али зато јесте чак за тројицу муслимана из Босне и Херцеговине - др Мехмеда Спаха (министар финансија), др Хамида Храсницу (правде) и др Шефкију Бехмена (социјалне политике и заступника министра народног здравља). Тада босанскохерце-говачким демократама, у њиховој слијепој мржњи према радикалима, није сметао очигледан диспаритет и нелогичност да босанскохерце-говачки муслимани, и то не сви већ само следбеници Мехмеда Спаха, имају у Краљевини СХС три министарска мјеста, а Срби из Босне и Херцеговине ниједно.
Послије избора 1923. године показало се какву је штету направио радикалски дисидент Иванишевић, који је освојио 4.479 гласова и није се изборио за посланички мандат, али би зато овај број гласова на заједничкој листи Радикалне странке обезбиједило овој странци још два мандата у Херцеговини, па би умјесто једног имали три посланика из Херцеговине, а у Босни и Херцеговини укупно 15. У Херцеговини, која је тада имала 23,06 % муслимана, 33,77 % православних и 42,91 % католика за посланике је изабрано 4 католика Хрвата, 2 муслимана и само 1 православни Србин. То је јасан примјер кохерентности католичког и муслиманског гласачког тијела око својих националних и вјерских политичких група, а с друге стране рјечити примјер поцијепа-ности српског гласачког тијела.
Умиривањем
Иванишевића, радикали ипак нису успјели да у Херце-говини сачувају
јединство својих присталица, јер се по први пут у овом изборном округу
појављује и листа Српске странке, чији је носилац постао Радован
Тунгуз-Перовић, иначе рођени брат тада већ добро познатог радикала и
једног од идеолога те странке у Босни и Херцеговини, а уз то и
радикалског среског кандидата у мостарском изборном округу, професора
Данила Тунгуз-Перовић.
По једном писму који је срески одбор Радикалне странке упутио Л.
Марковићу, суштина њихове агитације била је усмјерена против Марковића,
јер се Радован Тунгуз Перовић обраћао бирачима наводно сљедећим ријечима: „Сада
ће избори, будите паметни ви радикали и гласајте за свога брата (Данила
Тунгуза) немојте гласати за којекакве странце а особито немојте за
Марковића.“ Очигледно је да је и у Херцеговини и на овим изборима
међу херцеговачким радикалима постојао отпор према пракси да се за
носиоце листа кандидују радикали из Србије.
Мамурно буђење
Након неуспелог покушаја "ампутације" Словеначке и Хрватске, ситуација је убрзано ишла по злу за Србе у Босни и Херцеговини. Надирање хрватског шовинизма уносило је зебњу у становништво.
Завођење дјелимичног парламентаризма и уставности, Октро-исаним уставом 1931. године, само је допринијело поновном бујању хрватског национализма и наговјештавало период који неће бити нимало лак за Србе који су се нашли у саставу Приморске бановине, посебно у оним мјестима гдје су представљали мањину у односу на Хрвате и муслимане.
Сјеме које је посијао Стјепан Радић у Херцеговини се манифестовало већ почетком тридесетих година када је свом силином провалио хрватски национализам. Сав разочаран, Миле Вујадиновић, један од радикалских првака из Мостара, тада је писао Лазару Марковићу у Београд и ово:
„Писао бих и жалио се – али коме? Људима, којима би требало много нешта рећи, не смем. Бит ћу антидржавни и казнит ће ме. Они смеју. Пишу и говоре. Приређују забаве, излете, зборове, манифестације у којима доносе и из фишека просипљу хрватску земљу и мешају је са овом тврдом херцеговачком, постављају границе и. т. д… А шта је с нама. Ми смо Југословени, који из рођеног и одгојеног патриотизма страдамо, морално и матери-јално. Из дана у дан све више трпимо. Слушамо и појединачно доживљујемо мањих и већих увреда… Ћутимо и трпимо… Никог нема да нас разуме и да нас у заштиту узме.“
У августу 1935. године командант Јадранске дивизијске области доставио је армијском ђенералу Петру Живковићу извјештај у коме се, између осталог, каже:
„Од смрти блаженопочившег витешког Краља Александра I Ујединитеља, избио је у овом делу нашег народа духовно-душевни преокрет, који је узео у свему одређени правац и данас се, у последње време, развија свом снагом у негирању отаџбине и свих њених амблема. На територији Приморске бановине, коју познајем и о којој говорим, ово безумље иде у крајност. Разграђивање отаџбине врши се свом снагом. И јавно се ради, говори и јавно се певају песме у којима се вређају светиње отаџбине. У првом реду бесомучно се напада наша Краљевска Династија, не штедећи при томе ни једног њеног члана… Ако се од стране државне и самоуправне власти пусти без запрека, да се овако даље ради и ствара страховито безвлашће, онда је вероватно да ће бити поколебан, макар и нешто доцније, и војнички дух у војсци. Ако би такав случај наступио, што је при оваквом стању могуће, онда би то одвело револуцији и отаџбину нежељеним искушењима.“
Какво је стање владало у Приморској бановини, виђено очима обичног човјека, види се и из исказа Николе Шотре из Чапљине, на збору Југословенске националне странке у Сарајеву 26. јануара 1936. године:
„Данас су дошли неки до уверења да је ова држава пред распадом те од туд псовке националних светиња, бројне туче и нападаји, гажење југословенске заставе. Догодило се и то да је руља зауставила аутомобил приморског бана и скинула с аута југосло-венску заставу.“
Тешки сукоби Срба и Хрвата, почели су да избијају крајем децембра 1935. и у току јануара 1936. године. Један од најтежих сукоба са смртним исходом у босанскохерцеговачком дијелу Приморске бановине десио се јануара 1936. године у срезу Ливно, када је уочи православног Божића демолирана православна црква у селу Рујанима, што је, на други дан Божића, довело до демолирања католичких кућа у селу Горњи Рујани, а у сукобу који је потом услиједио, један католички сељак смртно је страдао.
Стање се до те мјере заоштрило да је Јаблановић наредних дана слао алармантне извјештаје „да од Губина до Грахова, православни су у припреми, оборужани моткама, секирама, отерали су жене и децу у шуме, очекујући напад од стране католика.“
У Мостару су о Петровдану, 29. јуна 1936. Хрвати испровоцирали страховит сукоб, чије размере се не би могле ни замислити да није интервенисала војска. Током овог сукоба погинуо је један Хрват а четири Хрвата и четири Србина су рањена.
Када је дошло до преговора Цветковић-Мачек, мостарски Срби су очекивали чудо - да не буду припојени Бановини Хрватској. За ту несрећу кривили су београдске политичаре. Крајње и, ваља рећи, сасвим оправдано забринути за судбину Херцеговаца у Бановини хрватској, упућен је Меморандум Влади у Београду.
Делегацију која је овај меморандум саставила и потписала у Београду 19. априла 1939. године, чинили су: прота Владимир Гвозденовић, Чедо Милић, Симо Г. Иванишевић, Шпиро Паранос, Димитрије Шотра, др Јован Радуловић и Ристо Бошковић.
Истакнути Србин из Херцеговине, тадашњи министар, Др Бранко Миљуш је тим поводом описао непријатан сусрет у Влади:
„Када сам успио да дођем до Цветковића, нашао сам га у гомили географских карата, са којих се још дизао мирис свежих боја. Имао сам утисак да се налазим на Географском институту. Бацим поглед на ту чудну документацију и опазим да је сваки срез обрађен засебно и у три боје. Није било никакве сумње да ове боје претстављају становништво трију вера. Већ сама ова слика речито је потврђивала основаност наше зебње. У току жучног објашњења, Д. Цветковићу се измакла ова тешка реченица, која је откривала његове истинске намере: Докле ћете нам ви, Срби из Босне, ометати споразум са Хрватима.“
Миљуш је ову карактеристичну Цветковићеву реченицу прокомента-рисао на сљедећи начин:
„Овакво резоновање откривало је истовремено и један изузетни менталитет, на срећу, једне незнатне врсте политичара из Србије. За овај тип политичара простор од Дрине до Јадрана је претстављао маневарско политичко поље, а православни и муслимански живаљ на том подручју материјал за погађања. Како је Труман са Стаљином делио Кореју по паралели; Черчил Југославију на процените; Женева Индокину по паралели, не питајући дотичне народе за њихову вољу, тако би и ови политичари секли ножем низ нашу кичму. Д. Цветковић је већ држао нож „карикаш“ у руци и изабрао ребра која ће нам посећи и дати Др. Мачеку.“
Остварио се међутим најгори сценарио по Србе из Херцеговине. После мучног натезања и одбијања Намесништва да прихвати хрватске уцене, ипак је коначно постигнут или изнуђен Споразумом Цветковић-Мачек којим је формирана Бановина Хрватска, и то спајањем Приморске и Савске бановине, као и припајањем једног броја босанских срезова, те Дубровника.
Ми нећемо крити своје мишљење, држећи да се емотиван став често покаже исправнији од хладне политичке рачунице: Без обзира на све околности, где мислимо, са једне стране, на трагичну неслогу босанско-херцеговачких Срба и занесеност бројних херцеговачких првака републиканско-федералистичким уређењем, са друге стране на претњу извесним грађанским ратом у коме би Хрвати имали најмоћније савезнике а Срби никог уз себе, и коначно подмуклом подршком западних `савезника` Хрватима, а против Срба, предаја Херцеговаца у хрватске руке јесте неславан тренутак српске историје.
У каквом стању су се налазили Срби у Бановини Хрватској, па и Срби у долини Неретве, најбоље свједочи писмо Смаилаге Ћемаловића које је из Мостара 1940. године упутио Лазару Марковићу и у коме, између осталог, каже:
„У задње вријеме Срби у Мостару, како православни тако и муслимани проживљавају многе неугодне дане… иако је Мостар град у коме има само 25% католика, ипак су данашњи властодршци успјели да разјуре све Србе који су били на срезу и сада је цио срез остао без иједног Србина чиновника. Оваква ситуација на срезу није била ни за вријеме Аустрије… У овдашњој гимназији, у којој има преко 40 наставника, остала су свега три Србина… напомињем да у мостарској гимназији има свега 30% ђака католика. Нарочито су извргнути прогонима Срби муслимани, јер их без икаквог разлога премјештају, а у задње вријеме почели су да отпуштају… ни у једној овдашњој школи, а нарочито у гимназији, не смије нико рећи да је југословен, а писање ћирилицом онемогућује се чак и Србима православне вјере… Ви истина нисте криви да је Мостар ушао у Хрватску Бановину, али сигурно смо ми још мање криви, и зато је дужност свакога Србина да нас помогне.“
Колико су Смаилага Ћемаловић и остали Срби из долине Неретве, који су отворено изражавали бојазан од Бановине Хрватске, били у праву, убрзо ће се показати у времену Другог свјетског рата.
Херцеговци се нису лако предали.... Дана 28-ог јуна на Видовдан, устаници под командом попа Перишића и капетана Поповића напали су из свих праваца и за само неколико сати ослободили мјесто Автовац код Гацка, који је постао је прво ослобођено општинско средиште у поробљеној Европи.
Ратно страдање
Херцеговина је у рату ипак тешко и неопорављиво пострадала у укрштеном фашистичко-комунистичком злочину.
Током
рата 1941.-1945, у Херцеговини је од усташа, муслимана, Нијемаца и
Италијана убијено и бачено у јаме, ријеке и поноре преко 12 000 Срба. До
сада је евидентирано 108 масовних стратишта са око 7 000 жртава
усташког геноцида у Херцеговини. Ништа људскије нису се понели Петар Драпшин, Владо Шегрт, Саво Ковачевић, Драгица Правица, и сви потоњи антифашистички ослободиоци. [2,3]
Град Мостар је по попису становништва из 1931. године, имао 12.948 Срба Православаца, онда је страдање Срба Мостара заиста имало несагледиве последице. 1.675 страдалих, око 8.000 депортованих по абецедном реду презимена за окупирану Недићеву Србију (многи од њих се никада нису вратили да живе у Мостару), говори о библијским размјерама страдања Мостарских Срба.
Мостар, данас...
На почетку аустроугарске окупације Босне и Херцеговине 1879. године, град Мостар је имао 1909 кућа, 2535 станова и укупно 10.848 становника, а од тога 59,19% становника су били муслимани, 27,89% православни, 12,59% католици и 0,32% израелћани. Пошто је мостарски срез 1879. године имао укупно 40.696 становника, значи да је 26,65% становништва тог среза живјело у граду. Према попису 1921. године, град Мостар је имао 18.176 становника, што је било 35% од укупног становништва мостарског котара, а то представља значајно повећање удјела градског становништва у мостарском округу у односу на 1879. годину. За 40 година значајно се промијенила и вјерска и национална структура мостарског грађанства. Тако су 1921. године муслимани чинили 44,06%, православни 28,06%, а католици 26,71% градског становништва Мостара.
У
савременом Мостару, граду од 60.000 становника, Хрвати и муслимани се
боре за превласт, док је 2.000 преосталих Срба су људи другог реда.
Саборна црква Свете Тројице у Мостару ноћас је поново опљачкана, девастирана и покидани су сви каблови за електричну енергију. Саборна
црква Свете Тројице у Мостару више не свијетли, неће се чути звона нити
радити сатови који су били симбол мултиетничког Мостара. Старјешина
Саборне цркве Душко Којић и свештенство од јутрос у сузама обилазе сваки
ћошак ове богомоље која годинама покушава да се издигне из пепела.
-Вест 07.12.2022. [4]
-----
[1]
„Треба одвојити интересе Српства од личних интереса гдекога радикалског кортеша, који као именовани саветник уз комесара дође до какве синекуре.“
„Интелектуалци одметници … одметнули се од идеализма младог човека и од мисије правог интелектуалца. ... Један да би постао “лични секретар” … Други да би имао срећу да из једног среског мјеста, куда је отишао као комуниста доће за професора у центар једне области и да би био почашћен сарадништвом у једном листу, чији се уводници инспиришу чокањима и ужичким производима, чију другу страну он пуни ланцима о моралном васпитању омладине док се на првој страни реда серија високо политичких васпитаних чланака из области педерастије. … те један лумпен интелектуалац који је добро осјетио шта треба радити и гдје је новац. … За њима цео низ младих интелектуалаца, чија су друштвено-политичка маштања лебдила на висинама магловитог анархо-комунизма, да се једног предизборног божића у 10 сати пре подне спусте до политичких и етичких концепција босанске радикалије, утјеловљених у светлим примерима Кобасице и Андрића. … Крста Марић обећава Босни, мало касно, неку нову “Пашићеву правду”, која је већ увелике уведена у Црној Гори ...
- Народ, бр. 18, 12. март 1924, 3.
„Пашићеви помагачи из Босне … међутим правило које је г. Пашић поставио за Србију, не примењује у Босни, него га окреће у супротност: он прима слуге Хабсбурговаца, једне антисрпске и германске династије. Најпре су били Шериф и Мандић, а затим Зурунић, Сршкић и други. Услед тога настала је после ослобођења морална збуњеност у БиХ која је нашла израз у Народној скупштини. – Народни посланик г. Кокановић тврдио је и доказао за Зурунића радикалског кандидата за срез Сански Мост, да је био верна слуга аустријског режима и да је пристао на све изнимне мјере 1914. … за Андрића да је био не само лојалан, него је и у народу агитовао да буде веран Фрањи Јосифу, а мајку атентатора Илића отерао је назвавши јој сина лоповом кад је дошла да га нешто моли.; … Илишевић ишао на открића споменика Фрање Јосипу и поздрављао генерала; за Кобасицу да је ишао на поклоњење Фердинаду и Софији, Сршкић – био члан флотенферајна и да се заклињао потежући сабљу са другим официрима да ће осветити смрт Фердинанда … Да зло буде потпуније, ови су се типови истакли данас као главни борци и представници Српства. Како онда мора изгледати босанско Српство када ваки људи у име његово говоре и с којим правом Срби могу тражити од муслимана и Хрвата да шаљу у скупштину националније типове, кад су им, по жељи Пашића, босански Срби поред Лазице послали овакове аустријске слуге?
- Народ, бр. 20, 19. март 1924, 3.
[2] Свештеник Радивоје Круљ - Списак страдалих Срба Мостара у Другом свјетском рату 1941 – 1945https://slobodnahercegovina.com/spisak-stradalih-srba-mostara-u-drugom-svjetskom-ratu-1941-1945/
[3] Василије Куљић: Злочини комуниста у Херцеговини, улога Петра Драпшина, Влада Шегрта, Саве Ковачевића и Драгице Правице!
https://srpska24.me/vasilije-kuljic-zlocini-komunista-u-hercegovini-uloga-petra-drapsina-vlada-segrta-save-kovacevica-i-dragice-pravice/
[4] Девастирана Саборна црква у Мостару
https://spc.rs/devastirana-saborna-crkva-u-mostaru/
Коментари
Постави коментар