ПОРТРЕТИ ЗАЧЕТНИКА АНТИСРБИЈАНСТАВА - 20

Фатум Прибићевића II

 

Адам Прибићевић  [1,2] (Костајница, 1880 — Виндзор, 1957), Светозарев брат.

У оцени разлика Србијанаца и Пречана, осим разлога социјалне природе, на разлику у менталитету утицао је, сматрао је Адам Прибићевић , и другачији психолошки склоп човека са запада и човека с истока. Слично Милану Радеки, и он је, наиме, тврдио:

“Први је осећајнији, топлији, непосреднији, занесенији суптилнији и префињенији и мање егоистичан, док је други леденији, сувљи, резервиранији, реалистичнији и себичнији. Код првог превлађује срце, код другог је доминантна страна разум”.

Затим, Адам Прибићевић је регистровао, као значајну за разумевање односа између “пречана” и “Србијанаца” и – разлику у култури.

“Културнијег вређа свака суровија геста са стране мање културног, свака  манифестација просташтва, увреда, нечистоће, јавашлука” – упозоравао је. “Мање културан опет у свакој гести културнијег осети жалац потцењивања, и кад томе нема места. [...] Ко није живео дуго и у тесној вези с људима ниже културе, никад не може схватити довољном мером колико је овде потребно штедети њихову  осетљивост. А да ли смо је увек довољно штедели? И није ли то једини наш грех, ако нисмо?” – питао се Адам Прибићевић - третирајући Србе из Србије као оне који су у културном смислу инфериорни.

Можда је Шумадинац баш зато постао толико ускогруд Србијанац” – размишљао је најмлађи Прибићевић – “што га је та Србија толико скупо дошла, те је воли изнад свега, као што се воли сваки плод неизмерних мука држећи да јој цене нема, као ни онима, који су је у таквим околностима створили. А он је бескрајно воли, толико воли, да се нигде на нашој нацијоналној територији не осећа код куће осим у својој Србији, и да ником другом, као у некој патолошкој љубомори, не да ни примирисати у њу”.

Адам  Прибићевић је, наиме, у примитивизму уочавао онај фактор за који је  карактеристично “одсуство мере, прецењивање себе, јордам, пауњење и шепирење, хвастање и разметљивост, поза и лаж”. Дух победе он је означио посебном синтагмом: “победнички менталитет”. То је било, сматрао је, својеврсно пијанство које је захватило не само војску и професионалне  политичаре, већ целокупан народ у Србији; управо у њему се најмлађем Прибићевићу привидео разлог некаквог “грандоманског презира према  ‘ослобођеном робљу које се обезобразило’ [...], према њиховом физичком и моралном интегритету, према њиховом раду и тековинама”. Сама, пак,  хегемонистичка политика била је, у интерпретацији Адама Прибићевића  заљубљеника у село и рурални начин живота, производ менталитета градског становништва. Да би то боље објаснио увео је појам “чаршија”, под којом је подразумевао житеље урбаних центара: трговце, занатлије, чиновнике итд. Управо је “чаршија” после уједињења, према његовом мишљењу, повела хегемонистичку политику и то из два разлога: због империјалних амбиција и због егзистенцијалног страха. Другим речима, чаршија је кренула у аргонаутски поход, како је то сликовито формулисао Адам Прибићевић, будући да је уочила могућност експлоатације нових крајева, “нањушила златно руно пречанско”; с друге стране то је био једини начин да заустави талас демократије која је, како је он веровао, успостављена у западним крајевима земље још под Хабзбурзима и која је претила да угрози њен привилегован положај у односу на сељачке масе у самој Србији.

Адам Прибићевић је ипак изузетак у фамилији. За разлику од Светозара који се с годинама развијао у лево [3], Адам се с годинама развијао с лева у десно. Још непосредно пред рат, његова организација „Сељачко коло“ сарађивала је са југославенским комунистима, а крајем рата Адам је приступио Дражи Михајловићу. Како се то могло догодити? Адам је очито сачувао доста здравог разума. Није заражен политичким хрватством. Он није постао ни српски националиста, али је трезвеније и поштеније сагледавао ситуацију од својих многобројних рођака. Прво, Адама је тешко погодио совјетско-њемачки пакт од 1939. године. То је озбиљно пољуљало његову вјеру у комунисте. Није предвидио, да између Хитлера и Совјетског Савеза прије или послије мора доћи до рата. Друго, совјетски рат са малом Финском сасвим је уништио његову вјеру у комунисте. Треће, усташки покољи и насилно покатоличавање Срба у Павелићевој Хрватској поколебали су његову вјеру у могућност заједнице са Хрватима, те је постао више Србин него Југославен. Није делио усташе од хрватског народа. Четврто, Адам је увијек био монархиста. Држао је, да су краљ и монархија симбол и саставни дио српске душе и српског народа. Држао је, да су краљ и монархија симбол и саставни дио српске душе и српског народа. Чак је у рукопису о Светозару Прибићевићу, који је оставио мени /НАП: Стојану/ по својој смрти, тврдио да је Светозар учинио погрешку што је 1933. у својој књизи „Диктатура краља Александра“ изашао против монархије, а за републику. Тиме је, рече, закрчио себи повратак у Југославију. Све је ово дјеловало да се Адам опредијели против партизана, а за Михајловића.

Из америчких извора тако сазнајемо  "...да су америчким авионом 10. аугуста 1944. долетели у Бари чланови политичке мисије Драже Михаиловића: Адам Прибићевић, Владимир Белајчић, Иван Ковач. Са њима је долетео и мајор Звонимир Вучковић, један од главних четничких команданата...."

Адам Прибићевић био је један од идеолога Равне Горе током рата. Ту му легитимацију као моралну нико никада није ни оспоравао. [4]

Служећи идеалима Равне Горе изгубио је отаџбину, пошао у туђину, да би, не могавши да поднесе живот у туђини, завршио живот самоубиством. Као угледан јавни радник, он се јавно после рата жалио преко јавности, да је штета што Равна Гора нема изграђену идеологију. Међутим, нико му на то није дао одговор питањем: а шта си ти радио на Равној Гори за време рата?

Но да би он себе до краја морално сахранио, он у тестаменту пред своју смрт, изражава жељу да му кости почивају у Титовој Југославији или ако би било могуће да се сагоре у неком крематорију, па да се несагориви остатак распе по југословенској земљи као последње што јој је у стању да даде. Жеља му је била испуњена одмах после смрти. Отпремљен је у Југославију и са дужним почастима сахрањен у Батајници поред свог посинка Митра, чија је жеља била да још једном види свог поочима у својој близини. Оваква част указана комунистима Југославије од стране Адама Прибићевића у суштини чини част комунистима, који су знали шта хоће, док то све не може да иде на част идеолога Равне Горе, који, ето, пред крај свог живота, јасно казао, да није знао шта хоће. То је, изгледа, фатум свију Прибићевића, који су током пола века своје активности стално замењивали принципе национално-политичке идеологије са методама дневне политике, или још трагичније: лична мишљења сматрали начелима у политици.

Осам година прем смрт Адама Прибићевића, а поводом његовог новог става у емиграцији, један наш публициста, свакако и не слутећи да је Адам један од оних, који су сматрали да је комунистичка победа услов југословенског државног интегритета, пише без увијања следеће:

«У нормалним приликама Хрвати су више мање равни другим народима на истом степену цивилизације, једу са виљушком, не кољу људе по улицама, поштују законе друштвеног и државног поретка, диференцирају се по својим политичким, социјалним и уметничким убеђењима. Као нормалне сматрамо оне ситуације у којима они при одређивању својих ставова не морају да воде рачуна о Србима. Но чим је у питању било какав однос са Србима, једна потсвесна, наслеђена, ирационална психоза загосподари њиховим душама, потисне разум, принципе калемљене цивилизације, моралне законе и нивелира све начелне разлике. Сви Хрвати од крајњег фашисте до интегралног комунисте, од истанчаног естете до друмског разбојника постају компактна, монолитна целина руковођена најгрубљим инстиктима мржње на Србе.

Наше је уверење да не може постојати никаква исправна српска национална политика која у сваком моменту не држи у памети овај судбоносно трагични, али неизменљиви и дубоко истинити факат. Судбина нас је територијално измешала са Хрватима, историја нам је дала најсличнији језик, многи витални економски и политички интереси и наши и светских сила заинтересовиних нашим простором намећу нам потребу што тешње симбиозне и што мањих преграда међу нашим земљама; једино познавајући стварно расположење Хрвата можемо са најмање несреће по обе стране решити тај проблем јачи и од нас и наших осећања. Елементарни српски интерес захтева дакле да решењу тог проблема приступимо истављајући према јединственом хрватском фронту јединствен став свих српских снага; у целости упознатих са правим расположењима и намерама Хрвата.

Ако је овакав закључак полазна тачка решавању српско-хрватског напосе и југословенског проблема уопште, онда је тешка несрећа српска сваки покушај, да се пре решавања спора фалсификују чињенице измишљајући неке хрватске струје и групе које су се ослободиле колективне антисрпеке психозе, јер је њихова једина намера да разбију стварну српску целину на основу хипотетичних хрватских диференцирања. Најнепоштеније је притом, кад ти разбијачи српске слоге тврде, да то раде ради тежње ка стварању Југославије, они је стварно тим онемогућују, а не ми, што пречишћавањем мутних појмова хоћемо и пред српским народом и пред целим светом да утврдимо под којим је условима она остварива.

Међу Србима има две врсте протагониста тезе, да постоје хрватске масовне групе и покрети, спремни да из начелних и идеалистичких разлога прихвате безусловно југословенску државу. Прва, бројнија и безобзирнија група је инспирисана искључиво техничким разлогом личног карактера и својим комбинацијама за добијање власти, за пласман код савезничких канцеларија и за обарање својих и српским масама неупоредиво јачих противника, она се углавном купи око Југословенског одбора у Лондону. У другу групу спадају добронамерни идеалисти, који или у целости верују у југословенско национално осећање, или у могућност да ће разум, логика и поштење извесних хрватских првака и група савладати хрватску психозу и постати пионири једне у хрватском народу политике искреног споразума са Србима. Ова друга група, чији је најизразитији претставник Адам Прибићевић заслужује и пажњу и озбиљну дискусију ради своје добронамерности и неоспорног српског родољубља.

Породица Прибићевића је ушла у српску историју по томе, што је била заточник српских националних интереса у крајевима највише истуреним према западу; најизложенијим насртајима Хрвата и Рима, што је формирала и организовала српски отпор, што му је дала светски публицитет и што је пре свега своју политику учинила делом опште српске политике вођене из Београда. На том пољу Прибићевићи су делили правилно своје улоге и са приликама и ситуацијама примењивали разне тактике од отвореног револта до вештог опортунизма.

Адам је од свих све до сада остао најдоследнији и српској националној линији и настојању да очува српски карактер своје уже отаџбине.

Забринут за најзападније српске крајеве Адам Прибићевић видео је у споразуму са Хрватима једно прхватљиво решење тог српског проблема, па је сматрао да треба продужити са југословенском политиком и поред искустава са нељудским покољима извршеним над српским народом. Да би се каналисало оправдано српско огорчење и бол било је потребно формирати теорију о у сташком феномену, који је без органске повезаности са хрватским народом, дело мале групе манијака и злочинаца. То гледање одвело је Адама у друштво професионалних политичара окупљених око Југословенског одбора, од којих велик део за разлику од њега, нити је живео са народом, нити је осећао са народом, нити су му народна расположења била ма каква сметња за политичке ујдурме. Ти политичари видели су у Адаму милост Божију, он их је требао повести са народом, његов ауторитет и лична вредност требали су покривати њихову политику пред народним масама. Кад је пре годину дана Адам кренуо за Америку где су се најизразитије манифестовала стварна расположења српска, ти политичари су триумфовали, неовлашћено су пустили глас у јавност да Адам прелази Океан да би америчке Србе придобио за њихову југословенску политику.

Они су рачунали са свим могућностима, осим са две најосновније; са непогрешивим политичким инстинктом српског народа и са политичким поштењем Адама Прибићевића. Адам је опрезно својим, само њему својстваним народним стилом, сондирао расположење америчких Срба; познавајући болећивост српску и наше генерозно срце, није било искључено да код многих оживи српски комплекс жртвовања за велике идеале, требало је само да Адамову акцију подрже они хрватски елементи којима је он приписивао добре намере. Али на сваку великодушност Адамову штампа и главари Дра Мачека одговарали су увредама и клеветама, такмичећи се ко ће више ујести Србе за срце, ко ће свући у блато више српских идеала...» 

- «Слом једне политике»
— Поводом новог става Г. А. Прибићевића,
«Американски Србобран» број 9875 од 10 јуна 1949 г.).

Адам Прибићевић има улицу у Бусијама, избегличком насељу код Земуна. 

Валеријан Васо Прибићевић

Валеријан Прибићевић [5] (Дубица, 1870. Сплит, 1941.), други брат Светозарев, беше врло чудан поп.

Валеријан Прибичевић имао је стаклене буљаве очи и неправилну главу дегенерика. Његов цео изглед издавао је га је као великог сладострасника. Био је баснослован гурман и калуђерски бохем. Духовно није био ограничен али се није нмого трудио, да своје способности развије.

                                                                                   (Опис из међуратне штампе)

Валеријан је био човјек "без непријатеља", бар како тврди хроничар Прибићевића Стојан Прибићевић, осим у вишим слојевима калуђера. Ови су ширили вијести о њему да иде по кафанама, да не пази на своју вањштину, да ријетко служи у цркви и да му вјера није дубока. Звали су га циником.

Али за разлику од Светозара, Валеријан је волио и самоћу. С времена на вријеме повукао би се у свој манастир, навукао мантију и ставио камилавку на главу, и постао сасвим други човјек. Ту је живио аскетски и са калуђерима јео само поврће без меса. Умео је да после вечере дуго ћути и пуши у дубокој медитацији.[6]

Валеријан је био "новотар". Залагао се за српски, а не црквено-словенски језик у цркви. Сам је јеванђеље у манастирској цркви увијек читао на српском. Био је за скраћену службу у цркви и за ложење цркава по зими. Заступао је раставу цркве од државе. Сматрао је највећом несрећом за цркву што се олтар свезао са пријестолом, а епископска палица са полицијским пендреком.

Иако калуђер, Валеријан је био реалиста са великим смислом за стварност и чињенице  (по тврђењу синовца му Стојана). С годинама, људи обично постају све конзервативнији. А Валеријан, као и брат му Светозар, што је бивао старији, постајао је све радикалнији политички, социјално и културно. Валеријан није читао духовну литературу јер "После Христа нема шта ново да се каже", сведочи Стојан Прибићевић: али "Кад сам се 1931. у манастиру Јаску спремао за докторски испит у Београду, дотурио ми је литературу о првој совјетској пјатиљетки". 

О Прибићевићима Јаша Томић пише:

"Браћа Прибићевић су удесили били с патријархом Георгијем, да се у Загребу оснује нова владичанска столица, да загребачки владика буде Валеријан Прибићевић, брат главног уредника "Србобрана". Но они иду и даље. После смрти патријарха Георгија мислили су да помогну Валеријана Прибићевића да дође за патријарха."

Умро је у окупираном Сплиту 1941. Да му усташе не би оскрнавиле гроб, сахранио га је пријатељ Хрват Милош Јеласка у својој католичкој гробници у Сплиту. Послије ослобођења, године 1959, пренијете су му кости црквеним обредом о државном трошку у манастир Јазак, порушен од усташа.

Милан Прибићевић

Милан Прибићевић [7] (Брод на Сави, 1877. - Монтре, 1937), рођени брат Светозарев, имао је сасвим друкчији животни пут, јер се борио у србијанској војсци током Балканских ратова и Великог рата. Био је уважен и поштован, стигао је до пуковничког чина. После свег лутања по опозиционим странкама, од демократске до земљорадничке,  и све отворенијег скретања у лево и у антипатриотизам, “саветовао је брата Светозара да у писању `диктатуре Краља Александра` буде што радикалнији”, и том ћорсокаку се његов национални , а ускоро и животни пут, затворио. 

Његова супруга, Ружа удова Прибићевић, била је комунистички "јатак" у Београду, а после рата функционер АФЖ Београда и Србије.

-----

[1] Адам Прибићевић, биографски подаци
https://banija.rs/poznati-banijci/15317-poznati-banijci-braca-pribicevici-adam-pribicevic.html

[2]  Стојан Прибићевић Познати Банијци: Браћа Прибићевићи - Адам Прибићевић
https://banija.rs/poznati-banijci/15317-poznati-banijci-braca-pribicevici-adam-pribicevic.html

[3]  Ако се "скретањем у лево" може назвати приближавање великохр-ватским националистима и мржња на Србијанце, која је његове следбенике одвела у партизане.

[4] Преносиме оделове из:
Вукашин Р. Перовић - ПРВА ЧЕТНИЧКА ЕНЦИКЛОПЕДИЈA - Књига I. св. 1., Минхен 1964

Енциклопедиски и политички КОМЕНТАР „ГЕНОЦИДА"
https://www.scribd.com/document/117431302/Enciklopediski-i-politicki-komentar-Genosida-Prva-cetnicka-enciklopedija-knj1-sv1-Vukasin-Perovic

[5]  Стојан прибићевић - Познати Банијци: Браћа Прибићевићи - Васо Валеријан Прибићевић
https://banija.rs/banija/14121-poznati-banijci-braca-pribicevici-vaso-valerijan-pribicevic.html

[6] Данас би се таква повремена тиховања називала "детоксикацијом".

[7] /Стојан Прибићевић - Познати Банијци: Браћа Прибићевићи - Милан Прибићевић
https://banija.rs/banija/14113-poznati-banijci-braca-pribicevici-milan-pribicevic.html