ХРВАТСКО УМЦИГЛОВАЊЕ СРБИЈЕ - 20

Последња неостварена шанса: Ампутација Словеначке и Хрватске

„Величанство, из свега произлази само једно, а то је Ваша абдикација. Ја мислим, да сте Ви једини краљ који жели умањити своју државу“.

 - Грегор Жерјав

У драматичним данима пред увођење диктатуре, прва Краљева опција решења страшне државне кризе била је ампутација Словеначке и Хрватске. 

Хрватска интерпретација

Ампутација Хрватске, великосрпска политичка идеја чији је циљ био издвајање дијела Хрватске, као самосталне државе, из састава Краљевине СХС те задржавања већег дијела хрватских земаља (Далмација, Славонија и дио средишње Хрватске) у оквиру преуређене Велике Србије. План је садржавао различите земљовиде, укључујући и злогласну линију Вировитица-Карловац-Огулин-Карлобаг, а резултат је требао бити разграничење између Велике Србије и окрњене (ампутиране) Хрватске.

...Трумбић је сутрадан отпутовао из Беча у Париз. Стигавши у Париз, Трумбић се првих дана оријентирао, а затим је, 2.XI (1928), прије подне посјетио на Quai d'Orsayu генералног секретара министарства вањских послова Philippea Berthelota. Изложио му је политичку ситуацију у СХС, а Berthelot га је одмах »туширао« тврдњом да су они сви превише распаљени, узбуђени. Треба - рекао је он - бити хладан. Какво одвајање? Та, Италија вам је близу и што би све вас у том случају чекало? Ви сте млада држава и муке и тешкоће су неизбјеживе. Али, ваља мислити на будућност. Није лако постићи уједињење. Колико је Француској требало крви и времена, стољећа? Што је данас немогуће, постаје могуће сутра. Теорија је једно, а постоје ситуације када се чини као да излаза уопће нема, али га живот ипак пронађе. Ми овдје добро познајемо Србију — наставио је Бертхелот. То је турска земља оријенталног менталитета. Србијанци нису способни за администрацију, јер су деструктивни. Код њих цвате корупција, егоизам, пљачка. Срби су шовени, тврдоглави, не дају се разлогу. Мука је с њима. Са Спалајковићем, Маринковићем се не да. Тврдоглавих су се према Грчкој и Венизелосу и никако се нису хтјели дати разлогу. Венизелос је имао право, али Београд није хтио попустити. Било је потребно да ми посредујемо, и Париз је извршио притисак на краља Александра, који је лоше савјетован и није на висини. Тек на наговор Париза, Александар се умијешао и југославенска је страна попустила. То је била мука. Срби имају све мане које су нам познате, али имају једну врлину, а та је: устрајност, издржљивост. У рату су чинили чуда: изгубили су домовину и војску, али су издржали и пошло им је за руком да опет створе војску и ослободе земљу. То је јединствен случај у хисторији. Додуше, с њима имамо највеће муке. Њихова им устрајност даје полета; теже за тим да и друге окупе и привуку под своју власт, с Бугарима све до Цариграда. То су велики планови и за њихово је остварење потребно много жртава и много времена. А како ће проћи? - то је друго питање. Свакако, о њима (Србима) треба водити рачуна. Ви сте Хрвати - наставио је француски дипломат - напреднији, на вишем степену. Ваша је администрација-на висини, али је кваре, што је штета. Промјене су несумњиво потребне. Али како? С политичким странкама не можете ништа. Једина је власт краљ Александар. На њега треба утјецати и он може провести промјене и по самом Уставу. Треба га на то нагнати. По Спалајковићу, Маринковићу не може се ништа; по посредницима не иде, него само директно. Имао је доћи у Париз, али је свој долазак одгодио. Треба да краљ доде овамо, да би се с њим могло говорити и привољети га да проведе промјене. И због свог здравља требало би да дође, да би конзултирао лијечнике. Познато му је — рекао је он - што је Александар говорио о ампутацији, али треба даље радити. То не значи да краљ неће промијенити мишљење и доћи до веће увиђавности. Због тога је слободан предложити Трумбићу да се опозиција обрати Александру, да му изнесу све жалбе и приговоре, али у лијепој форми. Тако ће га присилити да им одговори и нешто подузме. Неће моћи шутјети. Али ако ништа не учини? - примијетио је Трумбић. Видјет ће се - одвратио је опрезно Француз. Треба ићи корак по корак. Такав је живот. А што се тиче атентата у Скупштини, не вјерујем да је био организиран, јер их је компромитирао. То је једна несрећа. Трумбић му је на то одвратио да они све то уважавају, али у Београду су потпуно глухи и нису доступни никаквом разлогу, него воде државу у пропаст.[1]

Сам извор је непоуздан. Међутим, тешко се може наићи на Западу на друкчије размишљање. Чак и код Француза, које држимо за савезнике и искрене пријатеље. Шта је елити са Запада давало разлога да верује да су Србијанци оријентални, деструктивни, неспособни за администрацију, коруптивни, егоисти, склони пљачки, шовени, тврдоглави... (има ли још нешто неваљано да није уграђено у Србијанце?), дочим су Хрвати напреднији, на вишем степену, са бољом администрацијом.., будући да су управо Французи имали прилике и сами да се увере у стварно стање ствари током ослобађања хрватских делова Аустроугарске и решавања стања које је било екстремно дивље и хаотично. Све су то дакле уврежене шовенске предрасуде према Србијанцима. Међутим, те шовенске предрасуде давале правац европским политикама, и са тим непоколебљивим предрасудама имала се борити србијанска дипломатија штитећи државу. 

Поводи и противници

О идеји „ампутације“ Хрватске са Словенијом говорило се у Београду 1920, 1923, 1924. године. Она је била реакција на великохрватске претензије.

Српски политичар овога века, Стојан М. Протић, претио је много пута Хрватима са “ампутацијом” (од њега потиче тај израз примењен у овом смислу).

Избори за народне посланике 1923. године ојачали су ХРСС толико да више ни двор ни радикали нису ћутке могли прећи преко тога. Из кругова блиских врху Радикалне странке чули су се гласови да се са Хрватима више не може. Из дана после мартовских избора потиче брошура, штампана у Загребу, под насловом „Ампутација“. У њој се излаже идеја о отцепљењу Хрватске од српских земаља. У тој брошури је и карта са границама Велике Србије. Све југоисточно од ампутацијске линије (од Вировитице до Сиска и од Карловца реком Купом до мора) представљало би Велику Србију. Идеју о ампутацији првобитно су осуђивали сви централистички оријентисани политичари, али и федералисти. Идеја се поново јавља 1928. после крвопролића у Народној скупштини. „Сматрало се да, ако може неколико револверских метака да поремети сав однос, уздрма целу државу, боље је да се за времена сва то пресече. Не жели се грађански рат, ни ванредно стање, али ни федерација, ни персонална унија. Најбоље је да се разделе у миру и споразуму као Норвешка и Шведска. Повући ће се демаркационе линије и обавестити пријатељске земље“. - Краљ Александар.

О актуелизацији идеје „ампутације“ у лето 1928. Године оставили су важна сведочанства Иван Мештровић и Светозар Прибићевић, који је, уз др Влатка Мачека. По његовом сведочењу краљ Александар у разговору који је са њим водио 7. јула 1928. године рекао му је да Стјепану Радићу који „сутра одлази у Загреб, пренесе његову поруку да сутра може у Загребу прокламовати отцјепљење. Ми више не можемо са Хрватима“. А у следећем разговору (9. јула 1928) рекао је:

 „С оним што ће нам остати ми ћемо барем имати солидну државу. И мој покојни отац је мени говорио да се с Хрватима не може, да су они вековни  непријатељи Срба, те да се с њима не може водити заједничка политика“.

Први службени спомен о "ампутацији Хрватске" била је изјава краља Александра Карађорђевића 7. и 9. српња 1928. године. Према српском приједлогу, линија разграничења требала је ићи смјером Барч–Вировитица–Дарувар–Пакрац–Новска–Дубица–Босански Нови те уз Уну на Книн и Шибеник. Тај нацрт одбили су и нови предсједник ХСС-а Владко Мачек, као и представник Срба у Хрватској, Светозар Прибићевић.

Према властитом сведочењу, Прибићевић је негативно реаговао на идеју „ампутације“, упозоривши краља Александра да је стварање југословенске државе имало „међународни значај“ и тешко „да би њено растурање могло да остане унутрашње питање“.

Други председник Сељачко-демократске коалиције, др. Влатко Мачек [2,3], на први поглед изненађујуће, одбио је такође могућност „ампутације“. „Кажем отворено“, рекао је краљу, „да не идемо за тим да рушимо државу, не идемо преко државних граница“... Међутим – „у свим пословима који су нам заједнички мора бити пуна равноправност… О ампутацији би могли говорити Србијанци да су ово (хрватске области, Л.П. /Латинка Перовић/), али то нису. Али ако су се покајали – ми на жалост много пута – кажем, ако су се покајали, може бити раставе али ампутације не може бити“.

Хрватима је у ствари било мало територија за њихове апетите.

Краљ Александар је морао рачунати са крвопролићем које је “ампутација” могла изазвати. У исто време, морао је мислити и на свој положај. Објективно, за такав корак није држава није имала ни довољно снаге ни подршке. Ни међу хрватско-словеначким политичарима, а ни међу српским. Када је идеју „ампутације“ изложио Грегору Жерјаву, прваку Самосталне демократске странке, посланику, овај му је рекао: „Величанство, из свега произлази само једно, а то је Ваша абдикација. Ја мислим, да сте Ви једини краљ који жели умањити своју државу“. Словенци су се с правом бојали да ће, без српске заштите, бити лак плен аустријске асимилације (од које их је србијанска војска тек коју годину раније у последњи час отргла), Хрвати су оправдано страховали да ће бити раскомадани од Италије и Мађарске,  уз то било одвећ мало територија за њихов великодржавни пројекат, а Срби из Хрватске су слепо стали уз Хрвате. Како отцепити једну територију државе, ако су сви са територије против отцепљења, а ни велике силе нису добро гледале на ту идеју?

Комунистичка интерпретација [4]

...Пошто је краљ Александар, уз подршку владе и србијанских грађанских партија, енергично одбио захтев СДК од 1. августа 1928. године да се држава уреди на федеративном принципу, период од тада, па и од атентата на хрватске посланике у Народној скупштини, до краја године, представља посебну  етапу уставне и државне кризе. У тој крајње напетој политичкој атмосфери, када је нерешено национално питање постало централни проблем, неки прваци ХСС говорили су о немогућности заједничког живота са Србијом, о »два света«, »две културе«, о обележавању граница између Србије и Хрватске путем који је делио два царства - источно и римско - о »растави« са Србијом, о персоналној унији итд. И великосрпски сепаратисти у радикалским круговима и дворској камарили (који су предвиђали могућност Велике Србије) саглашавали су се са великохрватским сепаратистичким елементима који су исто тако прижељкивали разбијање државе, само с нешто друкчијег аспекта и с другим претензијама, али се у својим разбијачким тежњама нису битно разликовали. [5]  Треба имати у виду да је водство СДК одлучно устало против комбинације о »ампутацији«. Наиме, председник СДК Светозар Прибићевић је, поводом таквих гласина, у »Политици« од 7. септембра 1928. године, између осталог, написао:

» . . . Наша држава је створена једним међународним уговором у којем је нарочито наглашено, да су и Срби и Хрвати и Словенци из бивше Аустроугарске монархије својом слободном одлук м решили своје уједињење са Србијом у једну државу и да је Србија на то уједињење пристала. Стварање наше државе имала је дакле међунарони значај. Велико је питање, да ли би њено растурање могло да остане унутрашње питање . . . «

И други првак, председник ХСС, Влатко Маћек је 9. септембра (тј. два
дана касније) на страначком збору у Запрешићу крај Загреба, дао сличну изјаву:

» . . . Кажем отворено, не идемо за тим да рушимо државу, не идемо изван државних граница. Али унутар ових граница ове државе мора бити Хрват једини господар на хрватском територију. Мора имати свој сабор , своју владу, али и у свим осталим пословима који остану у држави заједнички, мора бити пуна равноправност , а не да мањина влада над већином као ових задњих 10 година. То знају и они. И за то се јавила трећа струја и каже: Кад се Хрватима не да да буду с нама, кад хоће имати своје, провест ћемо ампутацију . Што то значи? Одузет ћемо оно што нам се свиди - где је хрватски народ најгушћи и најкомпактнији, одрезат ћемо и нека иду с милим Богом, а остало бит ће Велика Србија. То је исто браћо, кад нетко са мном створи некакву заједницу и донесе свој иметак на куп, па наједном вели: »Ако ти није право иди!« Добро брате, ја идем, али дај ми моје!« О ампутацији би могли говорити Србијанци, да су ово освојили, али нису. Али ако су се покајали - ми на жалост много пута - кажем, ако су се покајали, може бити растава, али ампутација не може бити. . . «

Дакле, како рекосмо, Хрватима је било мало територија. Само Велика Хрватска испуњавала је минимум њихових потреба.

Хрватски сокол к Теби лети,
Звијездо Карађорђева дома.
Изнад облака, муња и звона
Поздрав ће Теби донијети . [6]

  

Последица српске неслоге

Ампутација је велики и сложен пројекат који је требало спровести у неповољним гео-политичким околностима и везан за опасности од грађанског рата. Без српске слоге није био реалан. Срби из Хрватске су у том критичном моменту заумно и у последици фатално, стали на хрватску страну.

Очито, након ове пропуштене шансе, Хрвати су осетили српску слабост, па су наступили још агресивније. Владко Мачек је упорно тражио је да се држава  подели на седам покрајина и попут Супила и Пилара, заговарао да се од „пречанских крајева“ образује држава под вођством Хрвата која би, евентуално, била повезана са Србијом у некој „асоцијацији интереса“. Могао је тако дрско да наступи јер је имао дискретну подршку  Енглеза, Совјета, па и Италијана. Своје федералистичке идеје разрађивао је са, у позадини вечитопри-сутним, српским и југословенским „пријатељем“, Британцем Ситоном Вотсоном.

Краљ је после тог састанка једном бившем председнику владе рекао да је Мачек поставио "неумерене захтеве" повлачећи "границе Велике  Хрватске тако да допиру до капија Београда, до Земуна, и да је за такву  Хрватску тражио границе од Земуна до Котора."

Занимљиво је писмо што га руководилац Југоштампе д. д. и главни уредник Новости Т. Шлегел, као један од његових информатора из Хрватске, пише краљу из Загреба 6. XII 1928. То писмо гласи:

»Ваше Величанство! Част ми је извијестити Ваше Величанство о овом: 1. Водство СДК, односно ХСС примило је, по својим поузданицима из Лондона ову информацију: да су политички и привредни енглески кругови, блиски влади, спремни да помогну СДК, или тачније ХСС, под условом, да она не дира у државну заједницу српско-хрватско-словеначку, т. ј. да осим, наравно заједничког краља и заједничких државних граница, остану заједничка војска, вањска политика и државне финансије. Ја сам то настојао да провјерим, и добио сам, у главном од г. Сетон Ватсона, овај коментар тој информацији: Британски политички и привредни кругови гледају великом забринутошћу спор који је настао у Југославији.

Поменути су британски кругови заиста спремни да подупру СДК на овој бази:

а) да остане југословенска државна заједница, краљевина Срба, Хрвата и Словенаца;
б) да се мијења видовдански устав, јер да је утврђено досадашњим искуством да он није подесан да дјелује у смјеру постепеног унифицирања југословенског народа;
ц) да код промјене устава остану, осим Краља, заједничке безусловно војска, дипломација и државне финансије;
д) да ревизија устава пође, као са исходишта, са хисторијских провинција, што да, наравно, не значи да се, током разговора и преговора, то не би могло да мијења према економским и социјалним приликама појединих крајева, и према вољи ондјешњег пучанства. Али да треба поћи с тога исходишта, јер да је то важно због тога, што су хисторијске традиције појединих покрајина јак конструктивни елеменат државне заједнице. - Напокон,
е) да није потребно да све покрајине имаду једнаки степен самоуправе (аутономије, селфговернмента) већ да се то треба да равна према специјалним хисторијским традицијама и културним, економским и социјалним потребама појединих покрајина и народних дијелова. У том смјеру да су поменути великобритански кругови спремни да помажу СДК, односно ХСС, како каже г. Сетон Ватсон, »са сто посто«.

Ситуација је, дакле, та да није добро да остане овако како је, а другог парламентарног излаза нема. Јер ни изборна влада није излаз, док није детаљно договорена ревизија устава. Послије избора, свеједно како се вршили и како се свршили, остало би, наиме, бар у погледу ХСС, све исто како је и било, јер ХСС, према садашњем свом расположењу, не би дошла у Скупштину која не би рјешавала питање ревизије. Према тому остаје још само један излаз: влада јаких личности ван парламента и без парламента, са задатком да најенергичније сузбија све крајности, било племенске, једнако српске као и хрватске, било социјалне, и да спреми све потребно за ревизију устава, односно за брзи и потпуни успјех интервенције Вашег Величанства у том погледу, кад за то буде вријеме. Та би влада морала да ријеши, уз то, сва питања, која су све до сада само начета, на пола, провизорно ријешена, или у опће нијесу ни додиривана. Тих питања има врло много, и политичке, и привредне и социјалне природе, а нарочито ту је питање технички добре и поштене, праведне администрације која је немогућа док немамо честит, квалификован, пристојно хонориран и осигуран, па услијед тога од партија независан чиновнички апарат који, заиста, може да служи само Краљу и држави а не да мора, због егзистенције, да служи партијама, док Краљу и држави служи тек у колико му то дозвољавају партије и партијски интереси. За такву владу, сасвим сам сигуран, има у нашој великој, лијепој држави доста поштених, паметних, спремних и независних људи, и Срба и Хрвата, и њу би, бар у овим крајевима овдје, без сумње поздравио сав народ. По готово сав привредни свијет, а то је и сељак, пољопривредник, који једнако као и држава сама, страдава од тог сталног и ситног партијског натезања и тих вјечних политичких трзавица. Осим тога, у овим би крајевима, међу Хрватима, најповољније дјеловао задатак такве владе да спреми ревизију устава која је овдје ипак најглавније и најважније питање. Још једаређ молим Ваше Величанство да ми опрости слободу коју сам си узео да овако искрено, и ако незван и непозван, кажем своје мишљење у вези са свим тим комешањем о коме пишем. Ја за то немам никакве исприке до једино своје безусловне преданости према највишим интересима југословенске државне заједнице, и своје истинске вјерности и оданости према Вашем Величанству.

Вашем Величанству највјернији и најоданији Загреб, 6. децембра 1928., Тони Шлегел«

Краљ је био приморан да одустане од ампутације Хрватске, али ни на ову хрватску уцену није пристао, већ је урадио једино што је могао у заштити државе - увео лични режим и наставио да инсистира на идеји југословенског интегрализма и државног централизма.

Идеје о ампутацији Хрватске више се не јављају се након завођења Шестојануарске диктатуре.

-----

[1] На основу списа Анте Трумбића  

[2] Владко Мачек, биографски подаци
https://enciklopedija.hr/clanak/macek-vladko

[3] Владко Мачек, Радићев наследник, био је епски представник пургерског национал-шовинисте ослоњеног на широке сељачке масе:

...Сељак је одмах у почетку схватио својим здравим разумом да постоји погибељ да ријешивши се мађарског господства потпаднемо под српско. Осим тога, сељаштво је дајући у рату највећи принос у крви, стекло (нећу улазити у питање да ли с правом или не) увјерење да су цареви и краљеви они који су криви за ратове, па се оприједелило за републику. И сада се тражило од сељаштва, које је било ослобођено једне династије, да се подвргне другој династији, коју је nota bene сматрало инфериорнијом од оне пријашње. Настао је диљем цијеле горње Хрватске духовни револт, тако да у Хрватским селима ниси чуо друго него поклике: „Живила Република!” У тим поклицима су једнако судјеловали и људи и жене, и старци и дјеца. Не знам чија је била паметна идеја да су у поједина села били послани омањи одреди србијанске војске која је почела људе ударати кундацима од пушака говорећи: „ Ево ти поздрав од краља Петра!” Наравно да је нато поклику „Живила Република”, слиједио и поклик „ Доље краљ Петар!” Тако је Мачек описивао расположење у хрватском народу у првим годинама заједничке државе, које је засигурно послужило као основа за програм његовог будућег политичког деловања. Ниподаштавање династије Крађорђевића као „инфериорније” у односу на Хабзбурговце, шта год то значило, било је темељ свих каснијих политичких размирица између Хрвата и Срба. Одбијање за повиновањем врховном ауторитету државе, у овом случају круни, као и монополу силе оличеном у војсци, били су алармантни знакови који су указивали да ће тензије око решавања хрватског питања само још више нарастати...

Тим истим сељацима “жељним републике” и том истом Мачеку, било је угодно да се коју годину касније ужеле да буду поданици италијанске круне.

[4] Према дезертеру, ражалованом официру војске Краљевине Југославије, комунистичком генералу и присталици профашистичких црногорских "зеленаша", Владимиру Терзићу

[5]  Генерал Терзић губи из вида да је КПЈ којој је лично припадао довољно дуго да је могао да научи њезин програм, који у свом идеолошком фундаменту има према држави исту разбијачку тежњу као и хрватски национал-шовинисти.

[6]  Почетак химне коју је лично Стјепан Радић испевао у свом политичком заносу, кад је нешто касније краљ Александар 15. августа дошао у Загреб, поводом прославе "1000-годишњице хрватског краљевства".