ГДЕ ЈЕ СРПСКА ВОЈВОДИНА - 20

Регрути за ковчеге

Заветна порука: 

Не заборави!

Робијаш из Забеле:

Миодраг Љ. Папић

Сремски фронт, касапница српске омладине, протезао се између Дунава, босутских шума и Саве. Немачки систем одбране био је дубоко ешелониран, са снажним утврђењима. НОВЈ се у сремској равници у јесен и зиму 1944-1945. сусрела са једним новим начином рата: фронталним сукобима и рововским ратом, о коме нешколовани, често и неписмени, партизански официри и њихова крџалијска војска, која до душе и није много учествовала у биткама већ је чекала исход у позадини, нису појма имали. Мада је од Црвене армије добијено тешко наоружање, борци НОВЈ још нису умели да рукују те су пречесто употребом свог тешког наоружања наносили велике губитке својим јединицама. Са приливом огромне масе бораца из Србије није било довољно и командног кадра за ту врсту рата, а на другој страни голобради младићи ("регрути за ковчеге") нису били вични ратовању, без војне спреме и обуке. У борбама је дошло до масовног страдања, у условима за које борци нису били припремљени и тактиком која је пре указивала на намеру а не на незнање официрско. Данас многи војни стручњаци негирају и целисходност Сремског фронта, бар ону целисходност која му се придаје.

Пажња свих је углавном фокусирана на саму линију Сремског фронта. Међутим тема је далеко комплексија и тражила би далеко шира истраживања. Ми наводимо само у тезама мање помињане околности, а које су јако допринеле страшном страдању омладине у Срему.

Заостали делови немачких јединица из Грчке (група армија Е) спојила се са главнином снага у маршу преко Босне у коме их је Пети босански корпус безуспешно покушао да омете.

Савезничка Авијација је учествовала у операцијама ометања кретања ове колоне, али на чудан начин неефикасно.

На Сремском фронту је савезничка авијација такође деловала. Али, док је у Србији читаве градове дизала у ваздух за пола сата, сада није успевала да нанесе Немцима осетније губитке, нити је разарала кључне комуникације и градове на правцу немачког повлачења.

Касније, предлог у ГШ ЈА да партизанске јединице истим путем кроз Босну заобиђу немачку линију одбране и пресеку им могућност повлачења је одбијен, и настављено је са фронталним нападима, остављајући Немцима позадину слободном.

Проблем је био посебно тежак за новопридошле борце. Са приливом великог броја мобилисаних из Србије и других крајева, Југословенска армија је на фронт доводила и младиће без довољне војне обуке и борбеног искуства.[1]

Мобилизација је често била насилна, а припреме за рат спорадичне, површне и крајње недовољне. Многи су у борбу и смрт послати практично из школских клупа, без иједног дана војне обуке. О томе, уосталом, и данас можете чути сведочења широм Србије. Душан Ковачевић је причао да је његов отац, са непуних осамнаест година, изведен из шабачке средње школе и послат на фронт, где је убрзо тешко рањен. Слично сведочење оставио је и Душан Чавдаревић, који је на фронт стигао са непуних седамнаест година. Према његовом казивању, у првим борбама јуришао је без оружја, као и део његових сабораца. „Служили смо као месо за одстрел.“ Већина његових другова из Ниша и Нишке Бање, мобилисаних за Сремски фронт, није се вратила кућама.

И док се масовна страдања донекле могу правдати ратним приликама и важношћу ратишта, много тога необичног и бизарног вероватно никада неће добити разумно објашњење. Како, на пример, објаснити устаљену праксу "употребе јединица" тако што су момци из Србије слати и на демонтирање мина, иако о томе нису имали ни најмањег искуства. Или, рецимо, да су поједини чланови српских богатих породица, такође „добровољно“ са собом носили и запечаћена пропратна писма уз препоруку да их треба вратити са метком у леђима?!! [2] Та сведочења су непорецива, и појачава их чињеница да је конкретна документација углавном нестала.

Оваква сведочења не могу сама по себи утврдити укупан број жртава, али показују једну ствар која је неспорна: део људи упућених на Сремски фронт био је веома млад и без одговарајуће припреме да се са тог стратишта не врате.

Колико је људи погинуло?

Процене губитака Југословенске армије на Сремском фронту знатно варирају: од око 13.400 поименично идентификованих погинулих[3], односно око 13.500 у званичним проценама, уз 1.100 припадника Црвене армије, 630 припадника Бугарске народне армије и 163 припадника бригаде „Италија“, преко 30.000 погинулих код Бранка Петрановића, до знатно виших процена које се у литератури приписују Антуну Милетићу (80.000–89.000). Новица Војиновић наводи око 180.000 укупних губитака, али тај број обухвата погинуле, рањене и нестале и зато се не може непосредно поредити са бројем погинулих. О размерама мобилизације после ослобођења Србије сведочи податак Бранка Петрановића о око 300.000 мобилисаних српских младића [4]

Постоје, међутим, и знатно веће процене. Душан Оморац је 2020. године у Политици изнео рачуницу према којој је кроз Сремски фронт прошло око 240.000 српских младића, а губици се, према његовој интерпретацији „званичних података“, кретали од 50 до 80 одсто, из чега је извео број од више од 120.000 погинулих, што је више од партизанских губитака у свим њеним биткама. Сремски фронт је у црно завио Србију.[5] Тај број је потом преузиман у делу публицистике.[6]

О оправданости и војној целисходности Сремског фронта постоји дуготрајна полемика. Историографија га препознаје као једно од контроверзних питања завршне фазе рата.[6]

Није спорно да је немачко-усташко-домобранска одбрана била снажна. Према једном историографском раду, снаге које су браниле фронт бројале су око 120.000 људи, док је Прва армија ЈА у једном тренутку имала више од 118.000 бораца, уз значајну артиљерију, минобацаче и тенкове.[7] Совјетска артиљерија је на Сремском фронту деловала до фебруара 1945, када је повучена у Мађарску.[8]

Тишина после рата

Посебно питање није само како се на Сремском фронту ратовало него и како се о њему касније говорило.

Тврдња да је Сремски фронт деценијама био потпуно „забрањена тема“ има основа. О њему су постојале публикације, мемоарска грађа, војна историографија и, нарочито од осамдесетих година, И све је то стојало у архивима. Тек три деценије касније почеле су активности на изградњи спомен-комплекса. [9][10] 

Да је Сремски фронт специјална геноциоидна операција смишљена у врху КПЈ, њихова антисрбијанска катарза, [11] указује да је деценијама после рата све у вези ових догађаја било табу-тема.

О односу комплетног послератног друштва према Сремском фронту говорио је и историчар Мирослав Николић, истичући да се о њему писало неупоредиво мање него о другим биткама које су трајале краће и нису биле теже. Та написана дела нису угледала светлост дана, нити су створена значајнија књижевна остварења о овој бици голобрадих младића, ни романи, ни песме, ни драме. О Сремском фронту ђаци нису читали у својим уџбеницима, о њему није био снимљен филм, радио-драма или ТВ серија. Помињање Сремског фронта било је педантно заташкавано, вероватно и као плод аутоцензуре, и у књижевним делима домаћих писаца.[12] 

Они, који су дизали партизанске споменике на недељном нивоу, нису нашли за сходно да исто ураде за највећу битку коју су водили ни после тридесет година. [13] [14]

То ћутање није било случајно. Било је део истог механизма који је српско страдање — кад год је било неугодно за владајућу конструкцију — потискивао, умањивао или прећуткивао. У томе Сремски фронт остаје једна од најтежих и најјаснијих страница антисрбијанства унутар самог победничког покрета.

Тишина је неумољиво падала на сваки траг помена тог бојишта... 

-----

[1] Предраг Вајагић, „Историографија о Сремском фронту“; Рад о мобилизацији и страдању ваљевске омладине у јесен 1944. године. Савремени преглед РТС-а такође наводи да су новомобилисани регрути из Централне Србије и Војводине често упућивани без ваљане обуке и опреме.

[2] Истина о Сремском фронту
https://jadovno.com/istina-o-sremskom-frontu/?lng=cir

[3] Министарство одбране Републике Србије, подаци о Сремском фронту; РТС, „Годишњица пробоја Сремског фронта“, 2026. Поименично је пописано 13.400 погинулих из састава Југословенске армије, али број није представљен као коначан.

[4]Бранко Петрановић, Србија у Другом светском рату 1939–1945, Војноиздавачки и новински центар, Београд, 1992.

[5] Душан Оморац, „На Сремском фронту погинуло више од 120.000 војника“, Политика, 22. мај 2020. Овај текст износи процену од преко 120.000 погинулих на основу броја од 240.000 људи и процене губитака од 50–80 одсто; то је ауторова рачуница, не утврђени историографски број.

[6] За пример каснијег преузимања ове процене видети публицистичке текстове који је представљају као број погинулих. Само преузимање није доказ њене тачности.

[7] Предраг Вајагић, „Историографија о Сремском фронту“, Споменица Историјског архива Срема, рад о историографским расправама о Сремском фронту.

[8] „Сремски фронт“, Војно дело, 2016. У раду се наводи да су немачко-усташко-домобранске снаге имале око 120.000 бораца, док је Прва армија ЈА имала 118.078 бораца; наведено је и да је совјетска артиљерија повучена са фронта током фебруара 1945.

[9] Борба, 28. јул 1986, извештај о изградњи спомен-обележја „Сремски фронт“ код Шида.

[10] Материјал о југословенској акцији добровољног прикупљања средстава за спомен-обележје „Сремски фронт“, 1986–1987. 

[11]  Потресно сведочење једног србијанског младића, Миодрага Љ. Папића, дато у литерарној форми, спада у ретке белега тог ужасног и срамног времена, када су бивше усташе и Срби-Крајишници, по селима ловили србијанску младост, да је пошаљу право у смрт.
ВИДАЊЕ ВИДОВИТОМ ИСТИНОМ: НАД КЊИГОМ ДР ВЛАJИСАВА М. ПАПИЋА „ИСТИНИТА ПРИЧА О МОМ ОЦУ И ДЕДИ“
https://iskra.co/reagovanja/vidanje-vidovitom-istinom-nad-knjigom-dr-vlajisava-m-papica-istinita-prica-o-mom-ocu-i-dedi/

[12] О Сремском фронту не постоји самостални играни филм ни дугометражна ТВ серија; тема је обрађена у неколико играно-документарних/документарних остварења (нпр. епизода „Мај 1945.” у серијалу РТС „Југославија у рату 1941–1945.”, 1991–1992; ТВ филм „Бољшевички експеримент” у серијалу „Тито: црвено и црно”, РТС, 2007; инсерт у 13. епизоди документарне серије „Краљевина Југославија у Другом светском рату”). У књижевности, фронт је кључна тема у два романа Данака Поповића („Књига о Милутину”, 1984/85; „Очеви и оци”), док постоји и више историјско-мемоарских дела посвећених фронту (нпр. Д. Тмушић, „Сремски фронт: 23.X.1944–13.IV.1945”, 1987; В. Суботић, „Сремски фронт 1944–1945”, 2000; Л. Пајовић и др., „Сремски фронт: 1944–1945”).

[13] ...Глас против таквих ставова СИВ-а подиже Координациони одбор за неговање револуционарних традиција и обележавање значајних датума при Покрајинском комитету Савеза социјалистичког радног народа Војводине (ССРНВ), што је изазвало реакцију Координационог одбора Савезног комитета Савеза социјалистичког радног народа Југославије (ССРНЈ) за обележавање значајних догађаја и личности из историје југословенских народа и народности. Ово тело је на својој седници, 3. новембра 1983. године, донело следеће закључке:
– прихвата се одлагање изградње ,,Споменика победе” ради доследног остваривања политике економске стабилизације у земљи;
– не прихвата се предлог да се земљиште предвиђено за изградњу ,,Споменика победе” врати бившим власницима, већ га треба култивисати и уредити, и дати му изглед спомен-обележја, на основу нових иницијатива.
– савезни одбор СУБНОР-а Југославије и СК ССРНЈ треба да буду носиоци подизања овог спомен-обележја у духу економске ситуације.
– изражавала се забринутост због односа СИВ-а према СК ССРНЈ у вези с решавањем проблема изградње ,,Споменика победе”. Указано је да СИВ нема прерогативе да мења Закон који је донела Скупштина СФРЈ.

Ове закључке прихватило је Председништво СК ССРНЈ на седници која је била одржана фебруара 1984. године.

[14]   ...У својој полемици /НАП: Полемика у јавности половином осамдесетих година о Сремском фронту/ Бугарчић поставља и нека врло храбра питања попут:

– Зашто Сремски фронт и последња ратна година у Србији нису били довољно научно и историографски обрађени, иако се ради о периоду рата из којег је сачувано највише историјских докумената?
– Зашто се у образовном систему јако мало пажње поклањало овом периоду рата?
– Зашто ниједан уметник у овим збивањима није нашао инспирацију за своја уметничка дела?
– Зашто још има бораца који су прошли пакао Сремског фронта, а да нису имали никакво ратно или било какво одликовање?