ГДЕ ЈЕ СРПСКА ВОЈВОДИНА? - 2

 Четири хладна рата војвођанских Срба

 

„Ми Срби смо чудновати људи. Ми смо пријатељи мира, слоге и братства са целим светом. Наша је девиза ’сваком своје’[...] Ми пуштамо да нам најпре и други узму и оно што је заиста њино, а и оно што желе да буде њино – а нама што остане. Последица те наше грешне индоленције та је да нас грабљиви суседи пљачкају и черупају са свих страна: а ми спокојно и с резигнацијом чекамо да нам они кажу што је наше. Тако нам је засад још остала само Црна Гора и ова наша Србија.”

                                        Јован Ђорђевић [1] 1895. године

Срби у Војводини борили су се за опстанак у четири хладна рата: против германизације и хунгаризације; у жестоком сукобу црквене јерархије и световне, често претерано либералне интелектуалне елите; и, коначно, у стању унутрашње политичке дезинтеграције.

Да би ублажио огорчење због укидања Војводства, цар је 1861. сазвао српски сабор у Сремским Карловцима на Благовештење и дозволио му да расправља о политичким питањима. Тиме је вршио притисак на Мађаре и признао Србе за народ у Угарској. Присуство је било ограничено само на Србе из Угарске (без Војне границе). Нико није очекивао много, али су сви пристали.

Сабор се састао 2. априла и окупио најугледније представнике. Имао је 75 чланова (уз патријарха и епископе). Конзервативна елита суочила се по први пут са либерално-демократским грађанством. Сви су били сложни да треба добити аутономну област, али не и од кога је тражити. Појавиле су се три струје:

1. „Већина“ око патријарха Јосифа Рајачића [2] и дворског саветника Ђорђа Стојаковића [3] – решавати уз помоћ Беча и Цара, на основу привилегија. Однела је превагу. Захтеви су укључивали очување привилегија, црквено-школску аутономију, повратак аутономне области са изабраним војводом, грб, заставу, скупштину и српски језик у администрацији. Из Беча су подстицани да траже што више – али само да би се притисли Мађари.

2. „Мањина“ око Светозара Милетића [4] – споразум са мађарским напредним круговима, на основу њихових закона.

3. „Средина“ око Јована Суботића [5] и Ђорђа Стратимировића [6] – прво државноправни договор са Хрватима, па заједнички преговори; у сваком случају уједињење са Троједницом као федералном јединицом Царства.ч

Захтеви су предати Цару. Он је обећао, али је само тактизирао. Мађари и Хрвати били су против. Захтеви су остали неиспуњени. У наредним годинама црквено-народни сабори решавали су углавном школска и црквена питања.Војвођански Срби су временом пацификовани и разједињени на „немчаре“, „мађароне“, хрватофиле и оне који су остали непоколебљиви. Јаша Томић [7] спада међу ретке пречанске политичаре који су чврсто стајали на српској линији и разумевали подмукле токове асимилације.Ондашње прилике не треба изједначавати са данашњим „другосрбијанством“, али пут слабљењу националне свести био је отворен. О томе сатирично – и пророчки – говори Јован Јовановић Змај у „Напредној песми“ [8].

Мађаризација у строгом смислу почела је око 1790. и поступно је расла. После слома 1848/49. била је заустављена, а после Аустро-угарске нагодбе 1867. доживела је врхунац. Срби, који су понели ужасан терет борбе против мађарске „воље за злочин“, од стране Беча су преварно бачени у чељуст истих оних против којих су се борили. Где је био рачун Бечког двора у тој трговини – не знамо.

Мађари су своју наслеђену хуноидност наметали свакоме у домету. Места са чисто српским именима у Мађарској било је и данас их има много. Будим је некада био већински српски град (док су у Суботици живеле свега две мађарске породице). Тај живаљ је скоро у целости асимилован или принуђен на исељавање.

Војвођански Срби били су културно далеко испред других наших раздељених племена. Школовали су се у већем броју (иако још увек недовољно у односу на друге заједнице у Војводини) и рано су се сусретали са националним и политичким идејама других народа. То је подстицало младалачки активизам. Прве ђачке дружине формиране су још пре 1848. Најстарије у Грацу и Кежмарку (1826). У Пожуну је 1844. студије почео Светозар Милетић. Српски ђаци из Пожуна и Пеште издавали су 1847. алманах Славјанка (уредник Милетић, цензор Суботић). На Видовдан 1847. у Београду основана је Дружина младежи србске; међу оснивачима је био и Јеврем Грујић [10], а међу члановима Јован Ристић [11] и Владимир Јовановић [12]. Везе са либералима у Србији биле су значајне и за Револуцију и за наредне деценије. Уједињена омладина српска (1866) [9] изникла је управо из тих кругова.

Због устројства Монархије црквена лица могла су се активно укључивати у црквено-школску аутономију – а тиме и у политику. Сукоби су били жучни, често на нивоу политичког линча. Већ од Илинданског сабора 1864. почеле су прве оштре назнаке раскола између јерархије и световне политике. Идеолог либералне линије био је Милетић. Подршку су му давали Владимир Јовановић и Лаза Костић, који су оштро писали о потреби модернизације Цркве. Критика је била усмерена нарочито на више свештенство: ограничити деспотску власт именовањем цивила у управу, спречити финансијске злоупотребе и непотизам, обуставити произвољне анатеме. Нижем свештенству замерана је слаба образованост. Михаило Полит Десанчић [13] посебно се истицао у тим захтевима.

Господо, не може се мени приговорити да не подржавам либерална начела, али не могу да подржим рушење поретка цркве и безакоње које се спроводи под видом либералних идеја. Ја сам либералнији од Вас господо, ако сам захтевао да патријарх буде председник, то је традиција и канон, нисам рекао да је одбор опасност, већ новина. Заиста је немогуће да световна лица заповедају Синодом и српском патријарху, али ако је оптужба да нисам либералан јер сам против тог безакоња, молим Господо, али реците ми то јавно и отворено, да владика Грујић не мисли и не жели добро српском роду.

Владика Никанор Грујић [14]
на крају Црквено-народног сабора јуна 1870

Национално и верско питање код пречанских Срба брзо су се укрстили. Идеја ширења знања и образовања убрзо је потрошена у сукобима са властима 1867–1882. и на саборима од 1869. до 1911. Укидање аутономије 1912. суштински је трасирано још 1870.

Омладина је према Цркви имала посебан, антицрквени став. Романтизам је код њих често прелазио у деизам. После 1848, када је Црква јачала конзервативне елементе, либерали су сматрали да ако се западни узори боре против Цркве, исти модел треба применити и код Срба. Национално је било испред православља. Подсећали су да су свештеници и монаси често глобили народ.

На Ђурђевданском сабору 1869–1871. (најдужем и најважнијем до укидања аутономије) дошло је до праве револуције захтева. Рушење дотадашњих канона и обзира увод је у вишедеценијску мржњу између политичких странака и Цркве, коју је повремено користила и будимпештанска влада.

На страницама Заставе вођен је прави рат против конзервативаца. Деловање јерархије називано је „хроником интрига и ниских поступака“. Богословија је описивана као болесник чије је оздрављење сумњиво – „она је у српству европска Турска“. Калуђери „подло целивају дворске скуте“, а народ се угњетава док постоје глупост и сујеверје.

Ово више није била обична критика једне политике.

Ово је већ била жестока борба против целог једног друштвеног и духовног слоја.

А иза ње су стајала и веома конкретна питања: ко управља школама, ко управља фондовима, ко поставља људе, ко контролише новац и, коначно, ко уопште представља српски народ.

И ту долазимо до најболнијег питања — школства.

Истраживање школског питања 1871. донело је поражавајуће податке: у Бачкој, према ондашњим проценама, око 55 % српске деце од 6 до 12 година није ишло у школу (код Буњеваца око 63 %, Мађара 39 %, Словака 25 %, Немаца 14 %). На преко хиљаду становника ишла је једна школа. Већина су биле вероисповедне. „Српска деца расту у глупости: тужно и штетно.“ Кривица је углавном сваљивана на јерархију. Одбор је тврдио да Митрополија располаже огромним поседима из којих би, уз ред, могло да се извуче пола милиона форинти годишње – које сада „једу и пију калуђери“.

И управо зато ће овај сукоб трајати деценијама. 

Црква је све више зазирала и од мешања државних власти у аутономна питања. Либерали су, пак, све више били спремни да у борби против јерархије траже ослонац у политичким властима. Тако се национално, верско и политичко питање код пречанских Срба укрстило у један чвор који ће се тешко распетљати.

У наредних пола века тај сукоб ће се појављивати у различитим облицима: на Црквено-народним саборима, у странкама, у штампи, у борби за школство и фондове, па и у личним и породичним обрачунима.

И он ће оставити дубок траг на српској политици у Војводини.

Политичке прилике доносиле су све већу потиштеност. Милетићева странка почела је да се дезинтегрише већ од сабора 1874–1875. Његово хапшење 1876, затвор до 1879. и повлачење из активне политике 1882. убрзали су процес. Појавиле су се три струје. На конференцији у Будимпешти 1884. усвојен је Великокикиндски програм нотабилитета – признање Нагодбе 1867. и законских чланака из 1868, уз захтев да се аутономија спроводи у потпуности.

После 1878. нестала је нада да ће се српско питање у Аустро-Угарској решити преко Источног питања. Срби северно од Саве и Дунава нису били политички интегрисани. У главној странци јасно су се издвојиле: радикална струја око Јаше Томића и Лазе Нанчића [15], конзервативна („нотабилитети“) око Нике Максимовића [16] и Светислава Касапиновића [17], и умерено-либерална око Михаила Полит Десанчића и Мише Димитријевића [18]. Покушај заједничког договора у Србобрану 1877. није успео. Разишли су се: Томић је основао Српску народну радикалну, а Полит Десанчић Српску народну либералну странку.

После Нагодбе 1867. Карловачка митрополија припала је мађарском делу Монархије. Аутономија је зависила од угарских органа. Права су потврђена IX законским чланом и Рескриптом, али на основу закона из 1848, а не старих привилегија. Вероисповедне школе финансирале су се из парохијалних фондова и заостајале су за комуналним. Од 1879. мађарски језик постао је обавезан предмет. Апоњијева уредба 1907. подвргла је све народне школе државној контроли и обавези васпитања у духу мађарске „политичке нације“. Учитељи који су предавали мађарски и „државне“ предмете добијали су додатке на плату – вешта стимулација мађаризације.

Срби су својим нејединством олакшавали мађарске циљеве. Скоро сваки народно-црквени скуп био је поприште сукоба између клерикалне струје и световне опозиције (радикали, либерали, самосталци). Клерикалци су сматрали Синод сувереним у свим областима; грађанске странке признавале су цркви суверенитет само у верском погледу. Било је спорова око фондова, избора патријарха, обележавања Косовског јубилеја, око случаја познатог као „Беочинска каја“ [19] и око злочина званог „Туцинданска трагедија“ [20].

Архимандрит Иларион Руварац повукао се у Гргетег незадовољан радом Синода. Грађанске странке, као опозиција малобројне народности, нису имале изгледа у мађарском политичком животу, па су се усредсредиле на аутономију – и међусобно сукобиле до смртних последица. То стање послужило је мађарским властима као изговор да аутономију све више сужавају, остављајући само симболе као успомену на Арсенија III Црнојевића.

На преласку из XIX у XX век српска аутономија била је у дубокој кризи – због мађарских ограничења и због сукоба интересних група које су једна другој оспоравале примат. Није било правог кормилара. Посада се међусобно гложила, а незадовољна судбином често је проклињала и море и давно преминулог „вођу пута“.

Изворни нотабилитети

Термин „нотабилитети“ односи се на опозицију Бечкеречком програму унутар саме Милетићеве странке. Већ неколико година после усвајања програма део политичара почео је да сматра да треба одустати од „велике“ политике и усредсредити се на црквено-школске органе. Званично су се издвојили Великокикиндским програмом 1884. Противници су их подругљиво прозвали нотабилитетима – и назив је остао.

Архетипски пример био је Милош Димитријевић (1824–1896). Суграђани су га звали „доктором свих врлина“. Родитељски дом запаљен му је у рату 1848/49. Па ипак, савршено се уклопио у угарски политички систем – као да су му Мађари дом саградили, а не запалили. Седам пута биран у Угарски сабор (1865–1887), осам пута за председника Матице српске уз подршку мађарске владе. Матица под њим није била узнемиравана. Његову „способност прилагођавања“ ми у томе нарочиту врлину не препознајемо.

-----

[1] Јован Ђорђевић (1826–1900), писац, аутор текста химне „Боже правде“.

[2] Јосиф Рајачић (1785–1861), патријарх српски.

[3] Ђорђе Стојаковић, дворски саветник, један од вођа конзервативне струје на Благовештенском сабору.

[4] Светозар Милетић (1826–1901), вођа српских либерала у Угарској.

[5] Јован Суботић (1817–1886), писац и политичар.

[6] Ђорђе Стратимировић (1822–1908), војвода из 1848/49.

[7] Јаша Томић (1856–1922), новинар и политичар, вођа радикала. У књизи Реч нашој браћи у Србији (1907) замерао је Србијанцима недовољно праћење прилика преко Саве и Дунава. На скупштини у Новом Саду 25. новембра 1918. залагао се за директно уједињење Војводине са Краљевином Србијом.

[8] Јован Јовановић Змај, „Напредна песма“.

[9] Уједињена омладина српска (1866–1872).

[10] Јеврем Грујић (1827–1895), политичар из Србије.

[11] Јован Ристић (1831–1899), државник.

[12] Владимир Јовановић (1833–1922), идеолог омладине; отац Слободана Јовановића.

[13] Михаило Полит Десанчић (1833–1920), либерал.

[14] Никанор Грујић (1810–1887), владика пакрачки.

[15] Лаза Нанчић (1851–1891), радикал.

[16] Ника Максимовић, сомборски првак, нотабилитет.

[17] Светислав Касапиновић, адвокат и политичар из Панчева.

[18] Миша Димитријевић (1846–1890), либерал, уредник Браника.

[19] „Беочинска каја“ – „Беочинска каја“ био је назив за спор око продаје дела манастирског земљишта у Беочину, богатог сировином за производњу цемента, који је крајем XIX века прерастао у крупно политичко питање српске црквено-народне аутономије у Угарској. Суштина спора била је у томе што је манастирско, односно народно добро продато предузетницима без претходног учешћа Српског народно-црквеног сабора, што је српска опозициона штампа тумачила као повреду аутономних права и недопустиво располагање народном имовином под покровитељством угарске владе. Афера је нарочито добила политичку тежину 1890-их, у време сукоба око функционисања Српског народно-црквеног сабора и односа српске јерархије према влади барона Дезидерија Банфија; радикалска Застава је за поступак посебно оптуживала Александра Дардајија, чиновника угарске владе за српске аутономне послове. Као примарни извор вид. Застава, XXXII, бр. 200, 31. XII 1897, где се продаја Беочинске каје изричито повезује са повредом српског аутономног закона; за целовиту историографску обраду: Арпад Лебл, Беочинска каја, докторска дисертација, Универзитет у Београду, 1957.

[20] Туцинданска трагедија: 4. јануара 1890. (по новом календару) Јаша Томић је на новосадској железничкој станици ловачким ножем убио Мишу Димитријевића. Осуђен је и издржао вишегодишњу робију.

[21] Огњен Карановић о Милошу Димитријевићу и феномену нотабилитета.

Референтна литература

Дејан С. Микавица, „Благовештенски сабор и Милетићева политика 1861“, Годишњак Филозофског факултета у Новом Саду, XXXVI (2011).

Жарко Димић, „Где и код кога су били смештени посланици на Благовештенском сабору 1861. у Сремским Карловцима“, у: Прилози за историју Сремских Карловаца, Архив Војводине.

Петар Ђурђев, Срби на простору данашње Војводине од 1848. године до 1910. године.

Дејан Микавица, Српска Војводина у Хабзбуршкој монархији 1690–1920, Нови Сад, 2005.

Јован Јовановић Змај, Краљевина Лаждипажди.

Јован Јовановић Змај, политичке и сатиричне песме.