УСТАШЕ- ЗА ДОМ НЕСПРЕМНИ -1

Вежбање терора

Свим средствима у Нову Европу

Европа између два рата беше врло хаотично место. Првим светским ратом ништа није решено, већ су отворени простори нових сукобљавања. Кључало је на све стране. Бујали су комунизам, фашизам и нацизам, и с њима насиље и терор. Прелиставањем штампе из тог времена наилази се и на заиста бизарне покушаје политичких обрачуна. Примерице:

ПОКУШАЈ АТЕНТАТА НА  GÖRINGA

ЛОНДОН, 22 III.. 1934. Reuter  јав­ља из Берлина, да је јучер тамо почињен атентат бомбом. Бом­ба, која је бачена из неке празне куће имала је да погоди претсједника пруске владе г. Göringa. Међутим је г. Göring  у то вријеме био отсутан из Берлина на неку национал-социјалистичку прославу у унутрашњост Пруске. Бомба је пала у близини ауто­ мобила којим се је возио вођа национал социјалиста Erz. Од експлозије рањен је само шофер.

Следе наслови "Комунисти у Француској купују оружје", "Осуда атентатора на петрову цркву" (Италија), "Америка против хитлеровске пропаганде", "Француска тражи санкције против Немачке због кршења војничке клаузуле Версајског уговора", "Зближавање Америке и Јапана - признању Манџурије Америка се неће противити" [1]

Најбизарнији, али грандиозан покушај међународне диверзије учињен у сфери финансијској. [2] Наиме, мађарска  влада покренула је тајни пројекат фалсификовања француског франка и дистрибуцију фалсификованог новца широм Европе. Вођ потхвата био је ранији мађарски министар исхране кнез Лудвиг Виндишгрец. Он је годинама најбрижљивије припремао и делимично сам финансирао план за фалсификовање новчаница. У програму је било најпре да се направи 40.000 француских хиљадарки, што је тада предсављало вредност од 10 милиона златних марака. Сигурно је имало политичких разлога што је француска валута добила ово преимућство. Хтело се тиме реванширати Француској, заштитници мале Антанте и главном кривцу за губитак мађарских територија. Али, то је истовремено било и најлакше. Рачунало се да ће немачки крупни индустријалци у запоседнутом Рурском подручју моћи добро да употребе лажне франке. Кад је финансијска урота разоткривена, ипак је све тихо заташкано.

У таквом амбијенту требало је сачувати стабилност државну. Ситуација у Краљевини Југославији је била утолико тежа што су унутрашњи њени непријатељи имали огромну и сталну подршку из иностранства, од тајних служби до дипломатије. Познато је да су Италија, Мађарска, Бугарска, Немачка, СССР... подржавале сепаратистичке и деструктивне унутрашње снаге.  Државне службе водиле су тешку и сурову, у ширем контексту неравноправну, борбу против разбијача државних и терориста, међу којима су усташе комунисти и вмровци били најбруталнији. Озлоглашени у "новој Југославији" Закон о заштити државе је у оно време био апсолутна нужност. Коначно такве или сличне законе имале су многе дуге државе, а имала га је и "нова Југославија", мада владарима те државе закони и нису били потребни с обзиром на стил владања.

Пре него што се позабавимо усташама, напводимо...

Смакнуће атентатора у Београду

СМРТНА КАЗНА ЗБОГ АТЕНТАТА НА ОФИЦИРСКИ ДОМ

БЕОГРАД 27. Јутрос је у београду извршена смртна казна над Димитријем Гранчићем и Гаврилом Јовановићем, који су 6 фебруара ове године пресудом Државног суда за заштиту државе осуђени на казну смрти. Они су осуђени због тога што су као помагачи Станка Љубичева поставили паклене машине у Београду и на југу. Једна паклена машина била је постављена на степеницама Официрског дома у Београду и при експлозији убила носача Ђуру Кресовића родом из Кистања.

Јадрански дневник, 27. марта 1934.

Још једна осуда пред Државним судом за заштиту државе

ОСУЂЕН ТАЛИЈАНСКИ ПОДАНИК ЈОСИП БРУСЕ

БЕОГРАД, 28. Данас у 11 сати прије подне у Државном суду за заштиту државе изречена је пресуда Јосипу Брусу, талијанском држављанину , без занимања, родом из Идрије. Осуђен је, што је по налогу једног лица, које је у обавештајној служби једне стране државе, прикупљао податке о нашим војним објектима и формацијама наше војске. Његова кривица доказана је његовим признањем, испитивањем свједока и осталим судским чињеницама. Брус је осуђен на казну робије од десет година, на трајан губитак часних права и на протјеривање из земље по издржаној казни.

Јадрански дневник, 28. марта 1934.

 

Усташе - начела и проведба

“Хрватски народ је ђубре и стока”
Мара Павелић,
након слома НДХ

УХРО  [3] Усташки покрет је имао своја Начела.

Усташе су наследиле екстремну франковачку идеологију, засновану на хрватској политици заступаној крајем 19. и почетком 20.столећа. Прилагођавањем новом добу њихова идеологија  представљала је мешавину сељачког фашизма, нацизма, републиканства (sic!), хрват-ског ултранационализма и безазорног римокатолицизма.

Хрватски национални револуционарни покрет у Југославији наметан је као »обрана културног Запада« од Истока који је настојао хрватски народ »преварити нестварном југославенском идејом«. У вези с тим, усташки покрет своју великохрватску концепцију особито темељи на величини хрватског територија и значењу ријеке Дрине као »границе двају свјетова, западног и источног«. Истичући тако границу будуће усташке државе, усташки је покрет управо у Краљевини Југославији, као великосрпској творевини, гледао ону »туђинску силу« која је спријечила остварење суверених права хрватског народа.

Најзанимљивија је његова теза према којој је успостава хрватске државе нужна за успоставу мира у Југоисточној Еуропи јер да јака Југославија (а јака је само ако је у њеном саставу Хрватска) има мегаломанске претензије према сусједним земљама Бугарској, Италији и Мађарској. Када би Хрвати добили своју државу, Србија би ослабила и не би више представљала опасност за ове три земље.

Ову тезу препознајемо у прилагођеној пароли из доба социјалистичког "Слаба Србија - јака Југославија!"

Тко мисли, да је срамота, да хрватски народ у својој борби проти београтској тиранији употребљује и најкрвавија и најокрутнија средства, тај не мисли озбиљно на ослобођење и незна, да се проти разбојницима не може борити лепим речима и комплиментима, него само љутим и крвавим оружјем.

Тко мисли, да је могућ заједнички опстанак Хрватске и Србије у једној те истој држави, те да има икога међу Србијанцима, ко о Хрватској и хрватском народу мисли другачије неголи мисли данашњи крвави диктаторски режим у Београду, тај кроз тринаест година „ослобођења и уједињења“ није ништа научио.

НОЖ, РЕВОЛВЕР, БОМБА, И ПАКЛЕНИ СТРОЈ - то су идоли, који имају повратити сељаку плодове његове земље, раднику крух а Хрватској слободу.

То су аргументи, који су једини кадри освједочити Европу, да и Хрвати имају право на слободу, на живот.

То су гусле, на којима хрватски народ има одгудити посмртну корачницу туђинској власти.

Нож, револвер, стројна пушка и паклени строј, то су звона, која ће
навјестити осврт зоре и УСКРСНУЋЕ НЕЗАВИСНЕ ХРВАТСКЕ ДРЖАВЕ“

Хрватски усташа није и неможе бити млаки и мирни посматрач полаганога и мирнога развитка догађаја и чекати нека добра времен, док се облачи и разведрује.

Хрватски револуционарац и усташа има другу велику задаћу. Он мора бити крут и немилосрдан, без милости и пардона, јер је његова дужност, да гвожђем, ватром и крвљу скрати муке хрватскога народа, да силом скрати врат туђинскоме наметнику и тако ослободи своју домовину“ ...

Тако је говорио и тако делао Анте Павелић кога је истовремено Светозар Прибићевић, неприкосновени воћа Срба у Хрватској, карактерисао као "умереног политичара, жртву режима Александра Карађорђевића".

Морали би се ослободити националне болећивости и претеране некритичности под изговором очувања српског јединства и констатовати ноторну чињеницу: већина политичких Срба у Хрватској је пухала у једра усташтву у хору са мачековцима, комунистима и католичким фратрима. За све њих Србијанци су зли људи од којих се треба сепаратисати. Разликовали су се само у питању метода који су нужни да се тај неопходни посао обави. Несхватљиво је да ти наши Срби нису били упознати ни са наведеним идејама Анте Павелића, нити са комунистичком подршком усташама, већ су само слепо веровали у хрватско-српску коалицију, насупрот суровог реалног живота. Западни Срби су тако себи копали гробове, све проклињући Србијанце.

Економско-социјално и политичко уређење будуће усташке државе заузима посебно мјесто у Начелима. У њима је сељаштво постављено као »темељ и извор сваког живота, па је као такво прави носилац сваке државне власти у хрватској држави«. Придајући основну улогу сељаштву, усташки је покрет у том оквиру замишљао и све остале друштвене слојеве народа, јер они сви потјечу »из сељачких обитељи«. Истичући у Начелима да су сва материјална и духовна добра у власништву народа, те да он једини њима располаже, усташе су заправо по узору на националсоцијализам и фашизам демагошки критизирали капиталистички систем и теоретски прокламирали социјалну организацију свих друштвених слојева и група на принципима корпоративизма. Изградња такве заједнице искључива је дужност правих припадника хрватског народа, и с тим у вези се у Начелима закључује: »У хрватским народним и државним пословима у самосталној и Независној Држави Хрватској не смије одлучивати нитко, тко није по покољењима и по крви члан хрватског народа«.

Усташки државотворни концепт: Слободна Хрватска под Италијом

С обзиром на задате премисе, у европским геостратешким околно-стима Италија се показала као најпогоднији патрон Анту Павелићу и његовим и усташама.

Нитко други осим усташа није у сврху остварења великохрватског државотворног плана био спреман отићи тако далеко у попуштању страним силама. Анте Павелић још прије убојства Стјепана Радића и увођења режима диктатуре успоставио везе с Италијом Бенита Мусолинија.

Талијански генерални конзул у Загребу Ubaldo Rochira био је посве свјестан слабљења Радићева утјецаја у Хрватској. Уочавао је да Хрватски блок, унаточ свим својим недостатцима (недостатак динамичног водства, разлике и разрожности у самом водству те превладавајући осјећај "пасивне огорчености") има све већу политичку тежину посебно у грађанству и међу интелигенцијом, па се више, по његову суду, Радић не може сматрати вођом цијелога хрватског народа. Напротив, Блок би могао постати кључном политичком снагом, а самим тиме и могућим талијанским савезником. Зато талијанске службе од 1927. почињу усташама посвећивати све већу позорност.

Прилике у првој половици 1927. чиниле су се идеалнима. Саркотић у свибњу увјерава Петручија да је хрватска мржња на Србе толико дубока да само вањски потицај недостаје да би букнула револуција. Као мамац (како бар тврде новохрватски повјесничари), барун Саркотић Риму нуди "талијанско-хрватски кондоминиј" у Далмацији, тијесне хрватско-талијанске господарске везе и перспективу Јадранске конфедерације коју би предводила Италија.

Јере Јареб објашњава усташку, шире - хрватску позицију, у односу на Италијане:

"...Хрвати, у овом случају др. Анте Павелић, прихваћају из очаја (sic!) сурадњу с Мусолинијем, иако су били свјесни, да ће их та сурадња коштати нових хрватских територијалних жртава, ако би дошло до рушења Југославије и обнове хрватске државе уз талијанску помоћ. Павелићева обрана такве политике могла би се укратко овако описати: Први и главни задатак хрватске политике јест разбијање Југославије и обнова хрватске државе, те је према томе у таквој ситуацији Србија главни хрватски непријатељ. Да би се постигао тај главни политички циљ, хрватска политика не треба презати од сурадње с Италијом, вјековним хрватским непријатељем, иако ће у случају обнове хрватске државе морати жртвовати Италији додатни дио хрватског територија, осим оног већ изгубљеног послије Првог свјетског рата. Једном кад Хрватска буде обновљена као држава и постане међународним субјектом, тада ће бити задатком хрватске вањске политике ослобођење хрватских земаља од талијанског јарма." [4]

Промеморија коју је у свибњу 1927. талијанском војном изасланику у Бечу Carlu Vecchiarelliju предао бојник В. Стипетић, а у којој се предлаже да Италија наступи као ослободитељ Хрвата (будући да Хрвати нису довољно Балканци да би се сами могли ослободити из српског ропства), је колаж високопарног националистичког шепурења и отворене снисходљивости према "вјековном хрватском непријатељу", тако да јасно зрцали ендемску особитост хрватског националног дигнитета. У питању је отворена понуда најбољих Хрвата да Хрватска постане италијански вазал. Испоставиће се касније да у питању није лукави политички маневар, већ усташки стратешки правац. Промемориј је доказ Павелићевог и опћенито усташког понизног слуганства Мусолинијевој Италији и врхунац хрватске политичке сировости. 

-----

[1] Наслови су преузети само са једне странице једних новина 23. марта 1934. године. 

[2] - Ђорђе Ивковић - Новац у политици
https://nimbusovpodrum.blogspot.com/2017/08/2015_13.html

[3] УХРО - Хрватска револуционарна организација - усташе 

[4] - Јере Јареб - Три документа о додирима Стјепана Радића с Талијанима 1923.-1924. С кратким нацртом Муссолинијеве политике према Србима и Хрватима 1922.-1941., Хрватска ревија, год. XVIII., св. 4 (72), просинац 1968., 527. Сва истицања Т. Ј.