ХРВАТСКО УМЦИГЛОВАЊЕ СРБИЈЕ - 1

ДЕО ЧЕТВРТИ

ХРВАТСКО УМЦИГЛОВАЊЕ СРБИЈЕ  

Peitschen dies Gesindel in die Donau,
Stäupen fort dies freche Lumpenpack,
Die Bettler, hungrig, ihres Lebens müde,
Ein Schwarm Landläufer, Schelme, Vagabunden,
Kroatenabschaum, niedre Bauernknechte,
Die ausgespien ihr übersättigt Land
Zu tollen Abenteuern, sicherm Untergang.

Der Horizont lichtet sich.
Geschrieben von Karl Marx.
["Neue Rheinische Zeitung" Nr. 135 vom 5. November 1848] [1]
=

Батином отерати те битанге у Дунав
Уклоните овај дрски чопор ниткова,
Гладне просјаке, уморне од живота
Чопор бегунаца, неваљалаца, хуља, пробисвета
Хрватски олош, ниске сељачке слугењаре
Које је избљувала њихова пресита земља
Да би постали бесни пустолови и да би сигурно пропали

- Карл Маркс

*

Ми нисмо познали вас по заставама,
Ни ваше хероје „од лавова љуће”
Све на коленима вукли сте се к нама
Носећ мач убице и луч паликуће.

ЈОВАН ДУЧИЋ

 

Мизансцен

Граница на Дрини

Међу првима Павао Ритер Витезовић је изнео теорију о “свехрватству”. Хрватски етнички простор је подељен на “белу Хрватску” и “црвену Хрватску”, у које спадају Србија, Македонија, Бугарска и Тракија. Људевит Гај је у Хрватску урачунао и Словенију (“Хорвати стари” или “планински Хрвати”).

Велики проблем у дефинисању хрватског националног идентитета озбиљније је узет у разматрање унутар кругова хрватских политичких и интелектуалних елита тек после Револуције 1848. године. Прихвативши норме грађанског живота, хрватско племство је у грађанску идеју о националном препороду „уградило“ и бројне детерминантске постулате анахроних феудалних схватања и принципа о устројству државе и друштва. У схватањима устројства и улоге хрватског националног идентитета и државе, сада „јединствена“ хрватска грађанска, национално-политичка и интелектуално-академска елита посегнула је за феудалним принципом преузетим од мађарских политичких и интелектуалних елита, према коме је на територији Хрватске могао да постоји само један хрватски политички народ, односно нација, без обзира на разноврсност његове социјалне структуре. До укидања феудализма под термином „политичке нације“ подразумевани су само припадници духовног и световног племства, односно прва два сталежа, а након нестанка сталешке државе, у наведену „нацију“ убрајани су сви становници Тројединице, без обзира на порекло њиховог етницитета. Поменути принцип „политичке нације“ заснивао се на средњовековној максими cuius regio, eius religio, која је у грађанском друштву преведена у мисао cuius regio, eius natio. Дакле, „чија је земља, његова је и нација“. Није било потребно много времена да наведена крилатица добије и инверзни, опасни смисао „чија нација, његова и земља“. Постојање само једне „хрватске политичке нације“ и то на замишљеном „историјском простору“, који се протезао од Купе до Дрине, од Земуна до Кварнера и од Драве до Јадрана и Боке, искључивао је егзистенцију било које друге националне концентрације, а у првом реду српског народа, који је на датим пространствима био и најбројнији. Поменуте интересе у уређењу хрватске државе и устројству националног идентитета, хрватске политичке елите и интелигенција, у другој половини XIX века обликовали су у фамозну идеју и политику о „хрватском државном и историјском праву“. Управо је „политика државног и историјског права“ постала онај потребни елемент интеграције хрватског политичког, али не још и националног идентитета. Све хрватске политичке опције и организације, само употребом различитих приступа, односно разноврсних методологија рада, заступале су поменуту политику. Начела развоја грађанског друштва, заснована на мислима о слободи, братству и једнакости, нису представљала превасходну окосницу генезе и афирмације грађанског и националног идентитета хрватства у Тројединици XIX века, односно, она су подразумевана само за оне групације популације које су, сходно идеји о „историјском и државном праву“ улазили у састав постфеудалне платформе о јединственој „хрватској политичкој нацији“. Као што је и идеја о „хрватској политичкој нацији“ у грађанском друштву била заснована на архаичном, феудалном поимању питања припадности етничкој, народносној скупини у складу са нормама lex originis, тако су и засебна, појединачна и колективна права српске националне заједнице перцепирана као „незаконита“ или без утемељења у „историјском и државном праву“ хрватског народа.

Са Антом Старчевићем у хрватску политику трајно ушла идеја да су "они, који имају другачију националну свест или су њихове политичке идеје препрека за остварење пуне хрватске суверености, експанзије и хомогености, расно инфериорна и, у основи, зла бића.” Старчевић је доказивао да "Срби припадају дегенерисаној и инфериорној раси” и да их треба „истребити из нације”. Своје теорије заокружио је оценом о Србима да су “нечиста пасмина и “склепан народ”. Расистиче идеја Анте Старчевића су аксиом и средишњи носач хрватске националне идеологије те не осећамо потребу да се шире бавимо овим "пунцем Анте Павелића" и "дидом Фрања Туђмана".

Хрвати нису имали илузија око Југославије. Југословенство по српском моделу била је препрека остварењу хрватске велико-државне идеје.

Првобитна њихова идеја је Велика Хрватска у оквирима Аустро-угарске царевине. Ратни пораз Аустроугарске, дакле и Хрвата који су се брутално борили у ћесаревој војсци све док је/ или само док је, ратна победа изгледала сигурном, натерао их је да преформулишу агенду, не мењајући коначни циљ.

Идеје о форми учешћа Хрватске у југословенској краљевини кретале су се од републике у саставу монархије до персоналне уније, али је визија аутономне Хрватске сачињене од свих територија које су Хрвати из каквог код разлога сматрали за хрватску својину, била константа.

Фетиш великохрватске идеологије је “граница на Дрини”. Дрина је граница цивилизација - просвећеног Запада и и примитивног Бизанта. Хрвати су просвећени, Срби су примитивни и непросвећени.

Стјепан Радић је већ 1900. године у првим сусретима са представницима Владе Краљевине Србије инсистирао на “великој Хрватској”. Потпредседник ХСС Јосип Предавец [2] је изјавио да у Срему живи 46% Срба, 28% Немаца и Мађара и 26% Хрвата, али да је то "стара и непријепорна дједовина Хрвата и дио хрватске  домовине", у којој су "Срби, баш као и ови други, досељеници".

Франковачки вундеркинд “склон лакомисленом сплеткарењу и слугерањству”, Милан пл. Шуфлај [3], са заносом је бранио своје веровање у “границу на Дрини”. Његова обрана на процесу у липњу/српњу 1921. када је оптужен да у договору с Хрватским комитетом ради на разбијању Краљевства СХС, представља темељну разраду идеје о "граници на Дрини". Шуфлај је тада добио три и по године затвора, али је пуштен када је одслужио више од половине казне. Шуфлајев говор објавиле су тадашње новине. Говори о "судбоносности  граничне линије на Дрини на којој је пукло силно римско царство у два дела ... која је била граница духовна и културна" и затим ту тврдњу разрађује:

"Хрватски народ прошао је кроз римско-западну реторту, док српски кроз бизантинско-турску. Стога је психа обију народа у бити различита, и ако су језици слични. Унифицирање тих народа значило би нивелирање и екрасирање. Овдје централизирати, то је једнако као учинити из Хрватске покусног кунића за вивисекторске експерименте. Моја је теза да хрватски народ, као грађанин великог империја западне цивилизације, имаде право да уздигне свој глас против сваког тлачења... Тко познаје повијест, тај знаде, да југославенска идеја нема никакве динамике. Она није ништа према моћној хрватској идеји.

У Хрватској је југославенска идеја само танка олупина под којом врије хрватски национални вулкан; потребан је само незнатни подражај, па да букне ерупција ... мени као филозофу и слободоумном Хрвату особно је свеједно сједио ја у малим узама Судбенога стола или које друге казнионице или пак да, изашавши на тобожњу слободу, дођем у велику тамницу, у којој - хвала Богу тек привремено! - чами хрватски народ!...”

Британски посланик у Београду извештавао је 1921. да "пан Хрвати сањају о моћној покрајини у коју би улазиле Хрватска, Славонија, Далмација, добар део Босне и Херцеговине, Барања и део Бачке, са центром у Загребу - довољно снажној аутономији да представља противтежу српском центру у Београду и да омогући стварање нове двојне монархије". У говору одржаном у Вукомерцу, априла 1923. године, Влатко Мачек рекао је како се "идеја хрватства проширила ... од Муре до Црне Горе, од Јадранског мора до Земуна." Биле су то оне границе Велике Хрватске које је исцртао Први хрватски католички конгрес , одржан у Загребу, 1900. године. [4]

-----

[1] Извор:
http://www.mlwerke.de/me/me05/me05_453.htm

[2] Јосип Предавец
http://library.foi.hr/lib/autor.php?B=1&A=0000019886&E=

[3] Милан пл. Šufflay (ч. Шуфлај), биографски подаци
https://sh.wikipedia.org/wiki/Milan_%C5%A0ufflay

[4] - Саша Недељковић - Значај борбе за Свето - јеронимски завод 1901. 
https://banija.rs/novosti/drustvo/23232-znacaj-borbe-za-sveto-jeronimski-zavod-1901.html