КОМУНИСТИ - ЗА ДОМ СПРЕМНИ! - 1

ДЕО VI

Пут у пакао поплочан идеалима

 Ви, који ћете изронити из потопа
У коме смо ми потонули
Сјетите се,
Кад говорите о нашим слабостима,
И мрачног времена
Којем сте избјегли.

- Бертолт Брехт,
„Рођенима послије нас“

Чланска карта

Пут КПЈ од идеалистички уверења до сурове борбе за голу власт, од комунистичког интернационализма до усташоликог шовинизма, омеђен је њиховим великим конгресима, од Првог конгреса уједињења до последњег Четрнаестог конгреса коначног разједињења уз нескривено ликовање Хрвата и Словенаца. Историографија је забележила и мноштво земаљских и ванземаљских конференција, и других важних састанка, на којима су, осим заузимања ставова, учестало мењани руководећи кадрови. Општи тренд развоја КПЈ до Другог светског рата било је пропадање у бесконачном ширењу.

У праћењу њиховог развојног пута КПЈ ми се у највећој мери држимо оне лозе која се тиче комунистичког виђења решавања националног питања.

До почетка Другог светског рата одржано је четири конгреса: 

Први конгрес 20. - 23. април 1919. Београд

Други конгрес 20. - 25. јун. 1920. Вуковар

Трећи конгрес 14. - 22. мај 1926. Беч, Аустрија

Четврти конгрес 5. - 16. новембар 1928. Дрезден, Немачка

Након шестог партијског Конгреса, 1952. године, па до распада 1991. године, партија је дјеловала као Савез комуниста Југославије. 

Комунистичка партија од оснивања није дјеловала као јединствена политичка организација, него је била организована као збир републичких − националних организација. Свака нација имала је свој Савез комуниста, а сви они заједно су чинили Савез комуниста Југославије. Комунистичка партија Хрватске основана је октобра 1937. године, Комунистичка партија Словеније априла 1937. године, Комунистичка партија Македоније марта 1943. године, Комунистичка партија Србије маја 1945. године, Комунистичка партија Црне Горе октобра 1948. године и Комунистичка партија Босне и Херцеговине децембра 1948. године.

КПЈ је формирана на Првом оснивачком конгресу односно Конгресу уједињења у Београду од 20. до 23. травња 1919. године, удружило се више лево оријентисаних странака под именом Социјалистичка радничка партија Југославије (комуниста). Већ у листопаду исте године у Загребу је основано и омладинско крило странке, Савез комунистичке омладине Југославије (СКОЈ). СКОЈ је већ до средине липња 1920. имао 5.500 чланова. Одмах по оснивању појавиле различите фракције и полу-фракције, у чије суптилне идеолошке разлике нећемо залазити. Искристализирала су се два различита идеолошко-политичка приступа: заступници комунистичке/ лењинистичке струје (углавном са подручја бивше Аустро-угарске) сматрали су да су сазрели увјети за пролетерску револуцију, док су центрумаши (претежно Србијанци) држали да у земљи не постоје увјети за такав преврат и да ће тек поступна еволуција довести до прилике за револуцију.

Вуковарско сјемениште

Други конгрес Социјалистичке радничке партије Југославије (комуниста) одржан је од 20. до 25. јуна 1920. године у Вуковару. Овај конгрес се често назива и Вуковарски конгрес.

Конгресу је присуствовало 374 делегата, који су представљали преко 65.000 чланова Партије и преко 208.000 чланова Уједињених синдиката. На изборима за Уставотворну скупштину, СРПЈ(к) је освојила 59 мандата у Скупштини и тиме постала трећа странка у држави по броју изабраних заступника. Партија је добила релативну већину одборничких мјеста у 37 опћина и мјеста широм Југославије, па и у Београду, Загребу и низу других места (Ниш, Крагујевац, Шабац, Ваљево, Ужице, Пирот, Скопље, Куманово).

У таквој оцени, међутим, често се превиђа да је реалан резултат КПЈ на изборима износио 12% изашлих, односно 8% у односу на укупан број бирача, а да је број посланика био 58 од укупно 415. Међутим, власти су плашиле њихов раст и потенцијал, уз који је ишло и милитантно делање, посебно због револуционарног хаоса који је владао широм Европе. Процентуално, комунисти су најбоље стајали у Црној Гори и Македонији, са близу 40% освојених гласова изашлих. Интерне процене, које су опстале и у историографији, говоре да су их подржали највише они који се нису помирили са крахом Аустро-Угарске или они који су били незадовољни концептом уједињења и наводне доминације Београда над другим покрајинама.

На овом Конгресу је дошло до сукоба између две фракције унутар Партије - револуционарне и реформистичке. Пошто је револуционарна фракција однела превагу, усвојен је нови Програм партије и промењен назив у Комунистичка партија Југославије.

Као и на Првој земаљској конференцији, у основу партијске политике постављена је борба против хегемоније српске буржоазије и државног централизма. Одбацујући могућност решавања националног питања у оквиру буржоаског поретка, Конференција се није бавила питањима акционог програма у тој области, осим што је, у духу ставова Трећег и Четвртог конгреса Коминтерне о спајању ослободилачке борбе национално угњетених и класно експлоатисаних, истакнут захтев да Комунистичка партија преузме руководећу улогу у тој ослободилачкој борби. На том састанку дошло је до оштре полемике у оцени пораза партије после Обзнане и о њеној националној политици.

Сима Марковић [1] је указивао на опасност од национализма у редо-вима  радничке класе у Хрватској.

Коста Новаковић, у ортодоксном аутошовинистичком ставу је грмео да несрпски национални покрети само одговарају на „сурово насиље“ српског режима. Према његовом мишљењу, КПЈ је баш требало да искористи „племенски антагонизам и национална и верска незадовољства свих врста и револуционарно расположење маса“  како би се срушио режим Краљевине и одбранила светска револуција. Новаковић је говорио да у тој борби посебно треба користити македонско („принцип самоопредељења истиче се овде на дневни ред више него и у једној другој области Југославије“) и хрватско питање као национално, црногорско као државно-правно (Црна Гора, „вековима независна држава“, стављена је под „грубу чизму српске солдатеске“), муслиманско као верско и племенско и питање Војводине због „неравноправности“ националних мањина.

У новом Програму отворено је истакнуто да је, као чланица Треће интернационале, Партија за пролетерску револуцију, насилно рушење државе, буржоаског друштва и установљење диктатуре пролетаријата. КПЈ се изјаснила за стварање совјетске републике Југославије која ће ући у совјетску федерацију балканско-подунавских земаља.

Идеја устанка није била безазлена нити локална, већ везана за шири сплет субверзивних активности које је Коминтерна организовала у Европи. Према инструкцијама Комунистичкој партији Бугарске из 1924, сваки комуниста морао је „чврсто да запамти да он није само на речима већ и суштински члан партије грађанског рата и као такав мора да се побрине да набави оружје“. Уз то, већ тада је требало развити обавештајну службу и пописати адресе лица која се ликвидирају у устанку. Временом су кадрови Коминтерне опредељени за терористичке активности само усавршавани; почетком 1930-их у Совјетском Савезу покренута је и „партизанска академија“ и неколико својеврсних школа, чији су полазници у периоду од шест месеци до две године пролазили кроз теоријске и практичне курсеве, учећи да рукују оружјем, техником, али и како да врше диверзантске акције, воде уличне борбе, сузбијају утицај тзв. реакције. Једну од оваквих школа похађао је и потом на њој предавао сам Јосип Броз Тито, а кроз њих су прошли и Јосип Копинич, Вељко Влаховић, Влајко Беговић, Родољуб Чолаковић, Иван Гошњак и још неки од будућих ратних руководилаца КПЈ.

Јасно је да партије са тако експлицитним програмом насилног рушења државе и отимања власти морају бити забрањене и сузбијене од надлежних државних органа.

”Опортунистичка” опозиција даје пророчанско упозорење:

Желећи да Интернационала буде искључиво њихов орган руски су бољшевици издиктирали на II конгресу статут и услове за чланство у III Интернационали који ће се у примени показати савршено немогућим, а за последицу ће имати једино опште цепање свих облика радничких организација у свима земљама.

– Манифест опозиције Комунистичке партије Југославије (Центрумаша)

После објављивања Манифеста опозиције КПЈ, септембра 1920. године, преостали део реформистичке, трезвеније, фракције је искључен из Партије.

На парламентарним изборима 1923. године комунистима није дозвољено уопште да се кандидују у Далмацији, Хрватској, Славонији и Босни и Херцеговини. Изборне листе НРПЈ је истакла у 17 од 56 округа побравши око 24 000 гласова (1,1%). За изборну пропаганду НРПЈ је од Коминтерне добила 40 000 рубљи, од чега 10 000 у злату. Овакав резултат није био довољан ни за један мандат, те је авантура са НРПЈ оцењена као неуспех у Москви. [2] Нешто више успеха имала је партија на општинским изборима, на којима је освојила 13 општина и 35 одборника.

Неуспех на изборима и раст популарности ХРСС-а и осталих националистичких странака, уверили су додатно вођство КПЈ да је потребно изградити другу стратегију према националном питању. Управо је највећи допринос НРПЈ развоју међуратног комуни-стичког покрета била дебата о националном и сељачком питању покренута у партијским гласилима маја 1923. године. Тада су хрватски комунисти први пут изнели читав низ ставова који ће касније постати партијско правоверје. Анте Цилига је у својим текстовима подвлачио потребу сарадње са ХРСС-ом, чак изокола критикујући да је југословенско уједињење извршено против жеља већине народа. Аугуст Цесарец је наводио да би КПЈ морала да подржи отцепљење Хрватске од Југославије уколико је то жеља хрватског народа. Ђука Цвијић се слагао са тим ставом, упозоравајући да независност Хрватске не треба да буде циљ пер се, већ само уколико је у корист радништва. Ставови Симе Марковића били су изложени великој критици као „служење српском империјализму“. Исте ставове износио је и Коста Новаковић позивајући ХРСС, ВМРО и црногорске федералисте у фронт против великосрпске буржоазије. Власт више није могла толерисати активности НРПЈ у чијим листовима је све отвореније расправљано о распаду државе, те је 12. јула 1924. истовремено забрањено деловање свим легалним организацијама КПЈ – НРПЈ, Независним синдикатима и Савезу радничке омладине Југославије (легални СКОЈ). [3]

Локалне власти задовољно су извештавале Београд о смањењу броја гласова за комунисте. [4] Према мишљењу војних обавештајаца, утицај комуниста на селу умногоме је сузбијен. „Да број комунистичких гласова овако много опадне, умногоме је поред народне свести, допринео и Закон о заштити јавне безбедности и правног поретка у држави“. [5]

Следећих година беснео је сукоб две концепције комунизма - интернационалног који је заговарао Сима Марковић, и националистичког (антисрпског), који су заговарали Хрвати, Словенци и српски аутошовинисти. Водећи словеначки комунисти Ловро Клеменчич [6] и Владислав Фабијанчич (некадашњи југословенски унитариста, као добровољац учесник Церске битке [7], који су раније подржавали Марковића, такође су сматрали да је београдски режим одговоран за „национални отпор“ несрпског становништва. Клеменчич је посебно потенцирао да Срби, Хрвати и Словенци нису један народ, а рекао је и да је теорија о народном јединству само маска испод које се крију „империјализам, реакција и бели терор“. Они су, као КП Словеније, на локалним словеначким изборима наступали у коалицији са социјалистима и демохришћанима, док су идеје о сличним политичким аранжманима у Србији ценили као тешку издају револуционарног принципа.

Стари национални програм КПЈ први је одбацио Антон Цилига [8, 9]. За њега тај програм није био ништа друго него „марксистичко-економска обрана србијанске хегемоније“. Цилига је реаговао на Марковићеву књигу “Национално питање у светлу марксизма”, у којој констатује да политичка ситуација у Југославији није непосредно револуционарна, да ситуација на Балкану није `еминентно` револуционарна, и да зато решавање националних проблема не треба везивати за перспективу револуције. Цилигина основна теза била је да су сви они који су подржавали комунисте у периоду после Првог светског рата отишли у националне партије и да је КПЈ једноставно морала да промени своју стратегију. Он је сматрао да је за велики пораз крива сама партија, јер се претворила у секту:

„Уместо да дамо паролу самоопредељења народа, ми смо се повукли са бојишта, уместо да на том терену који је режим наметнуо, организирамо борбу против њега, ми смо се изолирали од маса, изјављујући да се нас национално питање не тиче, да су Пашић и Радић једнаки, да су македонске комите разбојници. Да се разумемо, не кажем да смо требали постати националисти, али ми смо требали борбу за обнову радничког покрета спојити са борбом потлаченог народа против белотерористичког режима и хегемоније српске буржоазије“.

У другом делу свог рада Цилига је писао да је Југославија као држава имала свој историјски смисао и значај, да комунисти треба да напусте борбу против капитализма и да се боре за федералне националне државе; српска војска требало је да се повуче са „окупиране“ територије у границе Србије, а у осталим покрајинама да се организују привремене покрајинске војне снаге које ће постојати док уставотворна скупштина не донесе нови устав и нов закон о уређењу војске. КПЈ је требало да уђе и у директне преговоре са Стјепаном Радићем, доминантном политичком фигуром у Хрватској, како би се створио уједињени фронт радника и сељака.  

Анте Цилига је тражио и да се прекине пракса да „србијански покрет душевно води читав садањи југословенски покрет“ јер се он одли-кује „фразерским радикализмом а фактичким опортунизмом особито у националном питању“.

Сам Цилига је био у том тренутку највећи присталица сарадње ХРСС-а и КПЈ и човек са најбољим контактима међу хрватским национа-листима. Ти контакти одвешће га касније у усташки покрет. [10]

Из овог случаја видимо колико су  схватања комуниста изопачена и дубоко лицемерна: По мњењу победничке струје међу комунистима ортодоксни бољшевик Сима Марковић који је инсистирао на класној борби је  “десничар” док је Анте Цилига,  усташа, је   “левичар” !?

На Другој земаљској конференцији, у мају 1923. године, Триша Кацлеровић, представник партијске левице, заменио је Симу Марковића на месту секретара партије. 

У октобру 1924. КПЈ је први пут у једном партијском документу став о „владајућој српској буржоазији“ замењен ставом о српској „угњетачкој нацији“. На Трећој земаљској конференцији КПЈ 1924. прихваћена су и нова начела која је прокламовала Коминтерна: остваривање права народа на самоопредељење до отцепљења, јединство националне и класне борбе као и федерација као облик решавања националног питања. Планирана револуција имала би две фазе: буржоаско-демократску и социјалистичку. У првој би било решено национално питање и, мимо идеја пролетерског интернаци-онализма, створене националне државе; тек затим би се пролетерска револуција могла посветити класним променама у друштву. 

*** 

Комунизам и социјализам у Југославији (одломак)

...Дубоког, додуше, корена комунизам у тој претежно сељачкој земљи није ухватио. Комунизам је у њој, првенствено, роба импортирана из Москве, јер иако је србијанска, по немачком узору одгојена и вођена, социјална демокрација, услед потреса Светскога Рата, све више скретала на лево, то су ипак оно право бољшевистичко расположење и одушевљење донели са собом, повративши се кућама, заробљеници у Русији, који су служили најпре у јужнословенским легијама, а онда под црвеном заставом Лењина. Уместо да се овде социјализам, који је ионако ради економске заосталости земље био слабо развијен, удружио на читаву политички уједињеном подручју, расцепао се је он, одмах након преврата на два крила: једно социјално-демократско, које се је ослањало на Словенију и Хрватску, и на комунистичко крило, које је најачу потпору нашло у Србији и Босни. Док су социјални демократе сав свој углед, тиме што су суделовали у првом концентрацијоном кабинету нове државе (а после и у кабинету Давидовићеву), проиграли код широких маса радикализованих последицама рата, поратне су невоље саме по себи терале присталице у крило комунистима. Ипак су људи (као например Драгиша Лапчевић) који су од почетка србијанске социјалне демокрације (1903) стајали у првим редовима, и сада заједно с осталима пошли комунистима, гледали са све већим запрепашћењем како су одједаред у странци завладали новајлије »sans feu et sans aveu«, који дотада нису имали ништа заједничког с радничким покретом; занешењаци, који су до недавна удовољавали својој жеђи за акцијом као комитаџије, у смислу екстремно-нацијоналистичком, или амбици-јозни појединци, којима њихово академско звање није пружало довољно широко поље рада, па су доспели сасвим под московску хипнозу. На конгресу у Вуковару, прошлога лета, потиснути су посвема стари искусни вође, а победила је необуздана струја под водством младог београдског универзитетског асистента Симе Марковића, који је и том згодом устао страствено против свих рефорама, јер да су оне све протуреволуцијонарне. У закључцима конгреса тријумфирала је онда крволочна девиза, како треба што пре, и са свим револуци-јонарним средствима, до краја срушити ову ионако трулу буржујску државу.

Избори за Конституанту, у новембру прошле године, показали су довољно јасно ко је све желео извући користи из комунистичког покрета, Црногорски и македонски аналфабети, који још у животу нису видели фабричког оџака, и који се по својим осећајима и предоџбама налазе посве у феудалном средњем веку, били су главном четом »свесног пролетаријата«, који се одлучио за идеју »совјета«; док су, насупрот, у индустријалној Словенији комунисте ослабили. Сви који су с младом државом били незадовољни, било из племенског партику-ларизма, или из религијозних, или нацијоналних и династичких разлога (Мухамедовци у Старој Србији, бугарофили у Македонији, маџарофили у Војводини, присталице краља Николе у Црној Гори), следили су совјетску звезду са пет кракова, и то свугде онде где није било иначе средишта око ког би се могли искупити, као например Радићева странка у Хрватској, или хрватска и муслиманска странка у Босни. На тај су начин комунисте добили, са 250,000 гласова 58 посланика, те тако постали по јачини трећа странка у Скупштини. Али парламентарни их успех није потакнуо ма размишљање; управо противно : бивши вође, Драгиша Лапчевић и др. Живко Топаловић, одстрањени су, зато што су били одвише »протуреволуцијонарни«, стално доказујући да је за једну земљу која је нетом изашла из феудализма немогућно равно прећи у комунистичко друштвено уређење. Али је Москва друкчије наредила. Москва је хтела, као некоћ Наполеон, да Европу захвати »с леђа«, — револуција се имала пренети са истока на запад преко југоисточних земаља, и више него једном читао је Зиновјев задивљеноме народу са ноћног неба знакове који наговештају скору револуцију на Балкану! На посао дакле ; нека живи каос! — У ту су сврху комунисти тражили, штавише, веза и са Радићевом, у ствари конзервативном и клерикалном, сељачком странком, док нису на крају, кад их је пригњавила владина »Обзнана«, свршетком 1920, прешли и на саму непосредну акцију. Створене су терористичке групе, веројатно опет на миг Москве, скупљано је гомилано оружје по сакривеним местима, спремани су систематски атентати; 29. јуна бачене су бомбе пред престолонаследника Александра, а три недеље после погинуо је од револверских хитаца једног комунисте бивши министар Унутрашњих Дела Милорад Драшковић, тек што је дао био оставку на свој министарски положај. Али ишчекивани каос није наступио, него је државна власт, чију су снагу бољшевици знатно подцењивали, изнимним Законом о заштити државе силним ударцем дохватила комунистички покрет...

Изрази ли ко коме од владајућих министара своју бојазан, да закон с анулирањем свију комунистичких мандата у парламенту и по опћинским саветима, са хапшењима и прогонима en masse често дашто и недужних, не погађа циља, и да се подједнако њиме може спутати свака опозицијонална странка, он само слеже раменима, и одговара, да је то сад закон, и да је он једино средство да се спречи незаконита фашистичка провала народног беснила противу кому-ниста. И један иначе радикални социјалиста, кога сам упитао, био је мишљења да ниједна држава не може дозволити оваке организоване атентате; а социјалистичке „Радничке Новине« писале су тих дана, да ови комунисти и нису никаква политичка странка, нити да имају по идејама ишта заједничког са радничком класом, да напуштени од радника заступају најнижи олош друштва, за који Маркс каже да је готов на свако прљаво дело и на најстраховитију терористичку акцију иако је у исти мах највећи пепрјатељ револуцији. Исте новине писале су још, да и многи посланици ове групе нису бољи од својих најгорих присташа, да су неки од њих познати као шпијуни и измећари туђих влада и владара, или да су прости криминални типови, који су раније оптуживани пред судом за обичне злочине и кривице. Лист који у тако неповољном светлу приказује комунисте, није по своме стајалишту никако социјално-патријотски, већ одговара поприлици левоме крилу немачких неодвишњака, а по начину писања биће да овако жигоше комунисте сам Драгиша Лапчевић, стари социјалистички борац.

Да је комунизам органски срастао са пролетерским слојевима земље, тада свакако не би влади, нити на основу најоштрије Закона о заштити државе, пошло било за руком да га тако лако свлада; баш као пре осам месеци, приликом оглашења »Обзнане«, ни сада се није ниједна рука подигла на отпор, — напротив, цео низ истакнутих комунистичких вођа, из страха пред полицијом и тамницом, одрекао се набрзо иза проглашења изнимнога закона јавно бољшевичке заблуде...

- Hermann Wendel [11]
Нова Европа; 21. 11. 1921.

-----

[1] Стефан Гужвица: Сима Марковић против Комитерне
https://www.noviplamen.net/glavna/sima-markovic-protiv-kominterne/

[2]  Документ бр. 169, „Из протокола бр. 42, заседања политбироа ЦКРКП(б), 24. 12. 1924.“, у: Политбюро ЦКРКП(б) – ВКП (б) и Коминтерн 1919-1943. Документы, (Москва: РОССПЭН, 2004)

[3]  Овај указ у историографији је познат као „мала Обзнана“. 

[4] Тако је у Врањском округу број гласова пао са 5000 на 1100.   

[5] АЈ, Збирка Војислав Јовановић Марамбо (335), 335-15, Обавештајно одељење Главног генералштаба Првом ађутанту краља, 16. 5. 1923

[6] Ловро Каменчић, биографски подаци
https://www.wikiwand.com/sh/Lovro_Klemen%C4%8Di%C4%8D
 

[7] Игор Мекина - Обљетница церске битке
https://www.mladina.si/159425/obletnica-cerske-bitke

[8] НАП: Касније се приближио хрватским “националним револуционарима, Бранимиру Јелићу.
- Маријан Јеленић - АНТЕ ЦИЛИГА – ПРВИ РАЗОТКРИО ПРАВО ЛИЦЕ КОМУНИЗМА Истарски атеист о Степинцу као светцу
https://www.glas-koncila.hr/ante-ciliga-prvi-razotkrio-pravo-lice-komunizma-istarski-ateist-o-stepincu-kao-svetcu/ 

[9] Анте Цилига, биографски подаци
 https://hr.wikipedia.org/wiki/Ante_Ciliga

[10]  Петар Стрчић, „Прилог за биографију Анте Цилиге“, Часопис за сувремену повијест, Vol. XX, No. 3, 1988, 23

[11] Херман Вендел, биографски подаци
https://sr.wikipedia.org/sr-ec/Херман_Вендел